Правилна употрѣба прошлих глаголских врѣмена
Србски йезик има четири прошла глаголска врѣмена, два проста и два сложена:
- прошло свршено (аорист)
- прошло несвршено (imperfekt)
- сложено прошло врѣме (придѣвско, perfekt)
- давно прошло врѣме (pluskvamperfekt)
Али, од 1945-е године, од доласка Тита на власт, проста прѣђашња врѣмена (у даљем писанийи ћу их, ради краткоће, називати само њиховими страними имени, аорист и имперфект) се готово нигдѣ нѣсу могла наћи у званичной употрѣби: нѣйе их било ни у новинах, ни у одаслањих (emisija-х) радия и телевизийе, у званичних печатаних издањих као што су учбеници, књиге о повѣсти, службени гласници и слично; йедном рѣчйу нигдѣ у званичной употрѣби. А до Другога свѣтскога рата нѣйе било тако. Прѣ Тита бѣше сасвим обично видѣти или чути аорист (па и имперфект) у новинских чланцих, на радийу, или у књигах о повѣсти, па чак и у званичних државних списах. На примѣр у званичном ратном извѣштайу войводе Радомира Путника "Наши војници
бејаху на те неповољности осетљивији јер са оделом врло траљаво
стајаху...", или у ратной прѣписци войводе Степе Степановића: "...без икаквог заклона,
показаше дивну издржљивост." Човѣк койи би за врѣме Тита био покушао писати овако, би се био могао надати у наймању руку отказу, а можда и саслушањем код тайних служаба.
Разлози за овакав однос комунистичких властий према њим су двояки:
-Сва црквена штива, као што су Стари и Нови завѢт су писана готово искључиво аористом и имперфектом (каснийе ћу обяснити и зашто). А комунисти све што йе блиско Цркви сматраху назадним и класним неприятељем, нечим што се трѣба уништити и сатрѣти. Тако мишљаху и о простих прѣђашњих врѣменах нашега йезика, пошто их она подсѣћаху на Цркву и црквене књиге.
-Тито йе из хрватскога Загоря, края у койем аориста и имперфекта у народном говору нема већ вѣковима (како йе и у већем дѣлу остатка Хрватске). Тито их нѣйе користио и бѣху му потпуно страна, и везиваше их за Србе. И комунистичким властим бѣше лакше йезик Срба и Хрвата уйедначити истѣривањем аориста и имперфекта из употрѣбе у Срба (и нарочито Црногораца) него ли натѣрати Хрвате да их користе. Титови људи, чак и ако су били родом из србских крайева, су се трудили говорити као њихов вођа, "саврѣмено", а не "простачки и сељачки", са четири прошла врѣмена. Иначе, аорист у србском народу бѣше веома дубоко укорѣњен, йер йе у разговорном йезику прѣживѣо комунистички прогон све до данашњега дана).
Комунизам прође, али навике из њега осташе. Аорист, основно и далеко найчешће врѣме у народних йуначких пѣсмах, и найчешће глаголско врѣме у Србийи до 1918, йесте прѣживѣо, али потиснут на обод йезика, на села, улицу и запећак живота (а имперфект йе прѣживѣо само у пойединих йужнийих крайевах Србийе и Црне Горе, гдѣ и прѣ комунистичке пошасти бѣше много више у употрѣби). Ако би се данас койи новинар усудио писати као што писаху наши прѣци, не би прошао много боље него у врѣме Тита. Био би оштро упозорен уредником да се тако "не смѣ", вѣроватно би био укорен да йе то "простачки, неписмено, неваспитано" и томе слично (тако и мени казиваху када покушах тако писати на послу, иако я нѣсам новинар). Иако вѣроватно и сам уредник понекада, бар у малой мѣри користи аорист код куће, у разговорном йезику, у опуштених и незваничних приликах (као што користе и мойи надређени). Данас йе по том срПски йезик йединствен у свѣту, што се противи здраву разуму: писменом се сматра особа коя користи само йедно од четирйу прошлих врѣмена! Значи странци и Цигани, знайући само йедно прошло врѣме говоре "правилнийе" од сељака. А на особе користеће сву граматику нашега йезика се лѣпе одреднице "сељак, простак, неписмен" и томе слично. Има ли оваквога неприроднога и болестнога стања и у йедном другом йезику? Хоћейу ли Енглез или Нѣмац користити йедно прошло врѣме када желе оставити утисак да су "учени и образовани"? Не, наравно. Енглески има близу десет прошлих врѣмена, а нѣмачки три. Само йедно од њих користе странци, слабо знайући наведене йезике. И то се никако не сматра врлином. Напротив.
Много пута бѣях у прилици видѣти како мойи рођаци сељаци (койи иначе у свойих селах користе сва прошла врѣмена, и знайу койе чему служи) изигравайу господу користећи само йедно те говоре "Я сам радио, я сам видео, я сам рекао" и слично. Йер они знайу у подсвѣсти да су остала непожељна и показатељ сеоскога порѣкла и необразовања, те их стога избѣгавайу у друштву непознатих и образованих. Све у свем, захваљуйући Титу, писати у срѣдствах явнога обавѣштавања и у званичной прѣписци онако како писаху наши сународници прѣ Другога свѣтскога рата йе данас потпуно незамисливо. Оно што Тито и комунисти учинише нашему ћириличному писму наметањем латинице, то учинише нашой граматици тихим прогоном аориста и имперфекта. Оядише йе и уназадише. Изйедначише не граматички с Циганима.
Е сада прѣстайем са уводним ядиковањем и прѣлазим на обяшњење чему койе врѣме служи. Колико я знам, ово се у школах не учи, из наведених разлог. И о овом промућурнийи (а необразован) србски сељак (нарочито са йуга Србийе) зна више него просѣчан наставник србскога йезика.
Основна разлика између обичнога сложенога прошлога врѣмена са йедне, и простих прошлих са друге стране йе у њиховой
доживљености. Друга два се готово искључиво користе за доживљене догађайе, оне койе смо доживѣли или видѣли свойима очима. Чак и ако ви, цѣњени читаоче, рѣтко користите аорист, размислите, користите ли га икада за нешто што нѣсте доживѣли? Вѣроватно не, осим можда у вицу или приповѣдци.
Прво ћу подробнийе о
обичном прошлом врѣмену.
Оно што комунистомъ прѣдстављаше йедино прошло врѣме, по свойем порѣклу и изворном значењу нити йе прошло, нити йе глаголско врѣме. Ако ве ово изненађуйе, ево и обяшњења. Погледаймо наредне примѣре
"Цѣв
йе напрсла."
"Држава
йе пропала."
"Струя
йе нестала."
"Трешња
йе процвѣтала."
"Лонац
йе загорео."
"ДѢвойка
йе поцрвенела."
"Жена
йе излапела, или жена
йе полудѣла".
"Ябука
йе иструлила."
"Раде
йе се разболѣо."
"
Изгубио сам часовник."
Сви ови примѣри са свршенима глаголима одишу
садашњошћу, а не прошлошћу. Стављайу тежиште на стање у койем се прѣдмет
САДА налази, а радња койом йе прѣдмет доведен у садашње стање йе потпуно споредна и неважна. Ово йе изворно прасловѢнско значење онога што данас називамо сложеним прошлим врѣменом (а што се тада нѣйе могло сматрати нити врѣменом, нити прошлим), и у србском йезику йе врло добро очувано. И то значење йе придѣвско, "Цѣв
йе напрсла" прѣдставља исто тако описивање прѣдмета у садашњости као на примѣр рѣченица "Цѣв
йе танка".
Трѣба споменути да йе у прасловѣнском овай глаголски придѣв првобитно коришћен само са свршенима глаголима, йер његово изворно значење стања у садашњости само са њима има смисла (и не са свима њима, у на примѣр "Я сам рекао" или "я сам видѣо" йе тежко одредити шта йе стање послѣ радње). Употрѣба са несвршенима глаголима почиње каснийе, по угледу на свршене, а и то рѣтко, и то само у значењу трайне радње а не стања у садашњости. Тако йе и данас у србском, са несвршенима глаголима нема значења стања у садашњости него има само значење правога прошлога врѣмена.
Пажљив читалац би могао рећи да стање у садашњости у горњих примѣрах потиче од чињенице да су неки наведени глаголи очували и придѣвско значење (на примѣр "напрсла", као и већина осталих, се може мѣњати по падежих као придѣв и имати рецимо "Видим напрслу цѣв"). То се не може рећи за послѣдња два примѣра (послѣдња два не можемо мѣњати по падежих), а я ћу навести йош йедан примѣр, гдѣ се глагол не осѣћа као придѣв, а гдѣ ћу важење стања у садашњости доказати помоћу сравњивања са давним прошлим врѣменом. Наиме, обично се за давно прошло врѣме каже да служи навођењу радње коя йе се одиграла прѣ друге прошле радње. Но, то йе повод само мањега дѣла његове употрѣбе у данашњем србском йезику (као што бѣше и у прасловѣнском и старословѣнском). Далеко чешће се користи (додуше углавном само са свршенима глаголима) за навођење стања койе йе важило у прошлости али койе више не важи у садашњости!
Ево и примѣра: "
Био ме
йе уйео стршљен", написа ми другар, млад момак из Войводине прошле године. Зашто он употрѣби давно прошло врѣме а не "обично"? Па да би ми укратко дао до знања да више не постойи стање "уйедености", односно да више нема послѣдица и опасности по његов живот (йер уйед стршљена може бити веома опасан).
Направимо мали оглед, замислимо да вам се яви ваш приятељ и каже само "Радойка (другога вашега прѣдпостављенога приятеља)
йе уйела змия". Чувши ово, ви бисте се без икакве сумње веома забринули за њега, плашећи се за његов живот. Али, ако би вам било речено "Радойка
йе била уйела змия" или "Радойка
бѣше уйела змия" ви се не бисте уплашили, знайући да йе све завршено. Зар не?
У двайу прѣдходних примѣрах йе само йедном рѣчйу "био/била" речено оно за шта би се морала утрошити читава рѣченица "Уйео ме йе стршљен али я сам то прѣболео и добро сам сада", када такозвани "perfect" свршених глагола нашега йезика не би имао значење стања у садашњости и када не би постояло давно прошло врѣме, са значењем важења стања у прошлости (а не у садашњости)!
Я овакве и сличне примѣре употрѣбе давнога прошлога врѣмена (са циљем избѣгавања значења стања у садашњости обичнога сложенога прошлога) чуйем свакодневно, не само од људий из унутрашњости него и од рођених Београђана. И они су посрѣдан доказ да йе у нашем йезику очувано изворно прасловѣнско значење "perfect-а", о чем писаху и многи наши йезикословци, а међу њима и Павле Ивић. Они ову появу називайу страном рѣчйу "
rezultativност", док йе я називам "
исходност", пошто нѣсам Енглез.
Обзиром да су ово у ствари само придѣви, они и немайу личне наставке. Облици се мѣњайу само као придѣви, не по лицах него само по роду и бройу (
я сам танак/танка, я сам радио/радила, ти си танак/танка, ти си радио/радила, ми смо танки/танке, ми смо радили/радиле, ви сте танки/танке, ви сте радили/радиле).
Када се уочи придѣвска суштина и основа обичнога прошлога врѣмена, онда нѣйе ни чудо зашто йе његова основна употрѣба у изворном србском била описивање недоживљених догађая. Када нѣсте доживѣли догађай, можете видѣти само његове послѣдице, односно наставше стање. А стање се описуйе придѣвима, зар не? Рецимо "Све йе изгорѣло", ако нѣсте видѣли пожар, што говори о оставшем стању койе видѣсте послѣ стихийе. А уколико сте видѣли пожар, врло йе вѣроватно да бисте другим људим казали "Све изгоре..."
Напомињем да се у србском йезику често може чути и (неправилна) употрѣба сложенога прошлога врѣмена без важења стања у садашњости, као што йе у примѣру "Почео сам радити нешто па сам прѣкинуо", али се ту из садржая обично види да стање више не важи, као што йе у овом примѣру уочљиво. Мада бих рекао да Срби чешће говоре правилно: "Био сам почео радити нешто па сам прѣкинуо".
А сада мало више
о Аористу.
Аорист йе далеко старийе глаголско врѣме од обичнога прошлога, йер води порѣкло йош из ПИЕ йезика, и оно йе право прошло врѣме. Право йе из двайу разлога: прво йер говори о самой прошлой радњи (а не о њеной послѣдици, односно о стању послѢ ње), и друго, аорист има личне наставке, койе обично прошло нема!
Я стигох
Ти стиже
Он стиже
Ми стигосмо (изворнийе стигоХМО)
Ви стигосте
Они стигоше
Велики дѣо Србийе спада у говоре са такозваном суженом употрѣбом аориста (Београд и већина говора сѣверне Србийе), гдѣ се он користи само за догађайе койи су се управо десили. Но, то йе неправилно. Аорист се трѣба користити у правом, изворном значењу, за опис свих доживљених прошлих догађая без обзира на врѣменску удаљеност. У говорах са изворном, несуженом употрѣбом аориста се он користи за све доживљене догађайе, без обзира да ли су се они одиграли прѣ неколико тренутака или прѣ 50 година. Тако моя мати, родом Гружанка, (и многи други људи койе знам, па чак и пойедини рођени Београђани) врло често користе аорист када говоре о свойих доживљайих из давне прошлости и из свойега дѣтињства ("Я и мой отац тако
идосмо поред реке и
видех то и то и
сретосмо тога и тога..."). У пойединих говорах (као што йе београдски) йе његова употрѣба сужена углавном на догађайе койи су се одиграли непосрѣдно прѣд тренутак рѣчи, што доводи до погрѣшна утиска да аорист прѣдставља "present perfect". Он се и ту обично користи само за доживљено.
Поновићу да се аорист йош од врѣмена праиндоевропскога йезика користи само за означавање радње у прошлости, а не и стања послѣ њенога извршења! То йе очигледно ако се мойи први примѣри прѣбаце у аорист, па се добия "цѣв напрсну" (што очигледно означава само радњу, али не и стање наставше послѣ ње...). Тако рѣченица "Поломих ногу" не значи да ми йе нога и сада сломљена (ако се користи за опис нечега из давне прошлости), док рѣченица "Поломио сам ногу" то значи, уколико йе само ово речено.
О аористу несвршених глагола ћу писати други пут. Као и о имперфекту свршених.
Мало и
о имперфектуОн йе такође право прошло врѣме (йер има личне наставке) и трѣба га користити са несвршенима глаголима, за опис доживљене трайне радње у прошлости, обично када служи као позадина за одигравање других радања.
Рецимо "Док киша
падаше ми завршисмо све послове по кући".
Ево примѣра:
Я носийах, стайах
Ти носийаше, стайаше
Он носийаше, стайаше
Ми носийасмо, стайасмо (изворнийе носийаХМО, стайаХМО)
Ви носийасте, стайасте
Они носийаху, стайаху
Рѣченице "
Видѣо сам, рекао сам, био сам" су неправилне йер су доживљене. Зато трѣбайу бити у аористу: "
Видѣх, рекох, бѣях". А и краће су, и уз то данас у врѣме рачунар имайу йош йедну прѣдност над обичним придѣвским врѣменом: не разликуйу полове (йер нѣсу придѣви), па су погоднийи за рѣченице у програмах, у упитницих, образцих и слично.
Неко би могао помислити да се у првом лицу увѣк трѣба говорити у аористу/имперфекту, пошто то мора бити доживљено. Али не мора бити тако. Ево примѣра: "Сви мисле да
сам я запалио жито". Овдѣ йе исправно глагол стављен у обично прошло врѣме, пошто се ту не ради о доживљеной радњи, него више има смисао стања.
Исто тако йе и са одрѣчнима рѣченицама: боље их йе стављати у обично прошло врѣме, йер опет нѣсу доживљене! Тако йе боље казати "Нѣсам био у Аустралийи", ако тамо никада нѣсте били него "Не бѣях у Аустралийи" (ово има смисла само ако се мисли на тачно одређен тренутак). Тако йе и у србских говорах са добро очуваними прошлими врѣмени, а тако йе и у бугарском и македонском (койи много боље чувайу аорист и имперфект од србскога).
Постойи само йедна прилика када трѣба користити аорист и имперфект и када се не ради о доживљеном догађайу: то су питања. Она увѣк трѣбайу бити у врѣмену у койем се очекуйе одговор. Значи, правилно йе: "Колико
кошташе хлѣб?" гдѣ йе одговор рецимо: "
Кошташе 50 дин.
Купих два." Са друге стране йедино йе правилно питати: "Када су се стари Словени доселили на Балкан?", пошто се очекуйе одговор у обичном прошлом (йер то не може бити доживљен догађай).
Савѣтуйем знатижељникомъ погледати филм "
Марш на Дрину" и обратити пажњу на употрѣбу глаголских врѣмена. Войници - сељаци (па и официри) су приказани као особе койе углавном користе аорист (са свршенима глаголима), њихов говор обилуйе њиме. Штавише, његова употрѣба йе веома правилна, увѣк се користи за доживљене догађайе (без обзира на врѣменско одстояње од тренутка рѣчи), док се придѣвско прошло врѣме користи за недоживљене. Као што йе у србской традицийи. Али, запазите да су двойица београдских богаташа - банкара прѣдстављени како говоре само обично прошло врѣме! Као да су комунисти хтѣли рећи да су и прѣ њих образовани избѣгавали аорист и имперфект.
Исто тако йе у дѣлу
Путешествийе к граду Йерусалиму, писаном монахом Йеротейем Рачанином 1727. године. Овдѣ се по врѣмену тачно зна шта йе доживљено, а шта не.
Дугуйем йош обяшњење зашто су Свето Писмо и сва остала црквена дѣла писана углавном аористом и имперфектом а не обичним прошлим врѣменом. Па зато што људи много више вѣруйу причи из прве руке него из друге! А обично врѣме значи причу из друге руке. Уз то Нови Завѣт су писали апостоли, очевидци свих описаних догађая, па йе тако йедино и правилно.
На крайу позивам све стрпљиве читатеље мойега писания да ми се придруже у борби за очување двайу врѣмена нашега йезика. Као што се боримо и за очување ћирилице. Молим ве, користите их и у живом говору, а нарочито у писанийих на мрежи. Наравно, као што се падежи не могу употрѣбљавати насумице, тамо гдѣ им нѣйе мѣсто, тако се трѣбайу употрѣбљавати и глаголска врѣмена. А гдѣ нѣсте сигурни койе врѣме трѣбате употрѣбити (што се и мени често догађа), савѣтуйем употрѣбити аорист/имперфект. Што их има више то боље.
