Како се данас сећамо пивљанских мученика, нешто слично се десило и у Шекулару октобра 1943. године, хвала Богу у много мањем обиму. Ево пар речи о томе.
Шекулар је тешко пострадао 20. октобра 1943. године, када су удружени Немци и балисти (албански "Bali combetar") из Метохије, и с њима и јединице бихорских муслимана, упали преко Мокре. Испрва је између четника и партизана који су били на положајима око Шекулара, постигнут споразум да се линија на Мокрој брани удруженим снагама. Међутим, четници су се у одсудном часу повукли, и поред споразума, а партизанска Друга далматинска бригада није успела сама да одбрани напад неупоредиво јачег непријатеља. Непријатељ је успео да упадне преко Мокре у Шекулар, прошавши Горњим Шекуларом и у рано јутро запосевши Улицу. Том приликом, Шекулар је доживео праву поару, као из турских времена, што је углавном недело балиста: убијено је 27 људи, запаљено преко 300 кућа, а Албанци су собом потерали и око 12.000 оваца и преко хиљаду говеда (већину плењене стоке Шекуларци су нешто касније успели преотети). Међу погинулим Шекуларцима, а у првом налету непријатељ је убијао и оне који су покушали пружити отпор и све друге који су им се затекли на путу, било је и четворица мојих братственика Бабића: стари ратник Илија-Ико Минин, браћа Алекса-Лујо и Крсто Пунишини, и Љубомир-Љубо Станишин.
Иако је Шекулар имао добро организовану племенску милицију са око 300 наоружаних људи, напад су дочекали потпуно неспремни. Разлог је био што је вођа шекуларских четника, Лешо Дашић, нешто пре овог напада Шекуларцима говорио да има поуздане гаранције да их Немци неће напасти.
Очевици овог догађаја (разговарао сам с тројицом старина пре неколико година, који су тада били дечаци) причају како су се албански балисти улогорили у Улици, на зборном месту Шекулараца, да одморе. Групе њих су ишле по кућама и отимале стоку од мештана. Након првог удара, више није било убистава и насиља (можда знато што су знали да им Шекуларци не би остали дужни), али су људи били престрашени, јер су многи остали код својих кућа затечени непријатељским упадом (део се некако успео склонити у шумске збегове), с обзиром да се напад догодио изненада у рану зору. Неке жене су мушку ђецу на брзину облачиле у хаљинице и стављале им мараме на главе да изгледају као девојчице, у страху да ће их Албанци убити... Међутим, непријатељ је убрзо напустио Шекулар.
Предисторија догађаја је капитулација Италије у Другом светском рату. Док је Црна Гора била под италијанском окупацијом, број жртава је био минималан, захваљујући италијанској краљици Јелени (жени краља Виторија Емануела, кћери краља Николе). Тако је било и у Шекулару. Међутим, ствари су се погоршале након капитулације Италије. Немачка војска је ужурбано преузимала италијанску интересну зону, да би запосели територију коју је напуштала италијанска војска, као и њихово наоружање, да не падне у руке партизанима и четницима.