Наставак
Ако се код Груда само по себи назире словенско порекло назива, код Хота то апсолуно није случај.Барем не на први поглед..."Вуче" на прву ка романским,па и можда ка неким архаичним језицима Балкана. За разлику од -груда- за ову реч не пронађох било какво значење у албанском језику ...
Топонимски су Хоти,када је Албанија у питању,ограничени на подручје око матичне регије Хота (и суседних Кастрата) око Скадарског језера и новијег исељеничког на Косову.Исти случај као са Грудама.Порекло речи наводно од личног имена Хотило,Отило,Ото,које се у односу на Арбанасе ништа мање не јавља код Срба у средњем веку.
Ако гледамо само топониме онда ће сигурно многима бити занимљиво да нарочито у Украјини,затим и у Русији и Белорусији,постоји више назива насељених места( па и једне реке) који носе назив Хотин (Хотун) а који би се етимолошки МОЖДА могли довести у везу са називом овог малисорског племена.
Хотин (Суми),Хотин(Ривањска област),Хотин (Черњивска област),Река Хотун (Витебски регион,Белорусија),Хотинец (Орловска област,Русија)
Иначе -хотин-на староукрајинском за разлику од албанског има значење и преводи се као -куће-,множина.У некој варијанти би се ово можда могло превести и као насеље...Обзиром да једно од поменутих насеља Хотина у Украјини датира из 11 века очигледно да је сама реч врло стара и могла је доћи са сеобом Словена на подручје око Скадарског језера те да албанско племе по њој добије назив по сличном шаблону као Груде по српском топониму Три груде. Назив Хотини би могао бити сведен на Хоти.Напомињем да су и на подручју данашњих Хота живели Тихомири (1417 и село Tigomiri у Скадарском земљишнику).Имало ово неком смисла или не,вреди напоменути историјски значај Черњивског Хотина за историју српског народа:
У Хотину, тада руском граду на десној обали реке Дњестра, у губернији Бесарабији су се налазили избегли Срби након пропасти Првог српског устанка. Дошли су предвођени вождом Карађорђем, по наредби аустријске војне власти - стражарно спроведени, 26. октобра 1814. године. Био је то импонзантан број угледних личности које ће издржавати руска царска милост. Тако су се ту стекли Младен Миловановић председник Совјета, Чолак-Анта Симоновић војвода крушевачки, Цинцар-Јанко Поповић војвода пожаревачки, Илија Чарапић војвода грочански, кнез Иван Рашковић, Јаков Ненадовић члан Совјета и командант ваљевски и његов син Јефрем војвода тамнавски и други.[2] Ту се нашао и Вујица Вулићевић смедеревски војвода (Карађорђев кум - и потоњи убица!), са својим писаром Антом Протићем. Био је ту и Поп Лука Лазаревић војвода шабачки чији се барјактар Тоша Бојанић, оженио је у Хотину удовицом Саром (рођ. Карађорђевић). Сам Карађорђе добио је за стан тамошњи бивши пашин двор и годишњу потпору од 1000 дуката. Одатле писма пише вожд Карађорђе својим разасутим саборцима 1815. године.[3]
Све до 1842. године (преко две деценије, од 1821) у Хотину је живела чувена "Чучук-Стана", удовица Хајдук Вељка Петровића. Одатле је идући преко Букурешта и Цариграда, стигла у Атину.[4] Позајмила је наводно у Хотину, чак 30.000 дуката (који су преостали од мужа Вељка) грчкој револуционарној организацији "Хетерији", па је ишла да јој Грци (влада) врате дуг. Али није дочекала поравнање.
Славни руски песник официр Александар Пушкин се у Хотину (где је службовао) у то време сусретао са избеглим Србима, који су оставили одређени утицај на њега. Остало је више мањих књижевних радова инсписиних Србима и њиховом судбином.[5]
Карађорђе се током пролећа 1816. године бавио у Петрограду, покушавајући да од руског цара добије подршку за организован повратак у домовину. Под његовим надзором се затим, тог лета припремала и вежбала добровољачка војска, састављена од Срба, Грка и Бугара, да којом су радили руски официри.[6] Септембра 1816. године Карађорђе са још неким Србима затражио је од власти дозволу и пасош да се врате у Србију.[7] Повратак је био одложен за 1817. године. Већ јуна 1817. Карађорђе је са неколико пратилаца "Хетериста", тајно прешао у Јаши, у Молдавију.[8]
Карађорђев син Александар је учио основну школу у Хотину и ту је и даље наставио да живи, после одласка оца. Године 1830. Алекса Карађорђевић се ту и оженио са Персидом, унуком војводе Јакова Ненадовића. У Србију су се вратили тек 1839. године.[9]
Обзиром да је Карађорђе наводно пореклом из тих крајева око Скадарског језера,желим да верујем да одлазак Срба у овај руски (украјински) град није био случајан и да га је лично вожд изабрао јер су се у његовим породичним предањима помињали Хоти и Тихомири...Мада реалност је да је тај град,у то доба,био вероватно најближи већи руски након преласка аустријске границе.
Осврнућу се и на назив племена Бериша.Уопште неретка лична имена срба током средњег века.Берило,Берисав,Берислав,Бериша...Опет,територија на којој се помињу Тихомири...
За крај ту је и Топлана.Иако очигледно вуче ка словенским језицима албанци се из петних жила упиру да том фису (не)вешто пронађу неко албанско етимолошко значење ...
Колико су јаки аргументи за словенско порекло назива ових племена просудите сами...