И да не заборавим, вјерујем и да је породица св.владике Николаја Велимировића била поријеклом од ових породица. Велимировићи су поријеклом били из Осата, живјели су у крају који се звао Бошњаци у Лелићу. По предању даљим поријеклом су били из Западне Босне.
Значи у потпуности се уклапају у профил подрињских икаваца.
О Србима икавцима писао сам и у свом тексту о поријеклу Николе Тесле, који је оригинално такође потицао од једне такве српске икавске породице са Купреса. Тај дио текста ћу пренијети овдје:
ДОДАТАК: СТАРИ СРБИ ИКАВЦИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ
Подручје западне Босне познато у средњем вијеку као Доњи Краји и Западне Стране, обухвата сливове ријека Врбаса, Сане, Пливе те крашка поља: Ливањско, Гламочко, Купрешко, Бјелајско. Још од раног средњег вијека насељено је српским племенима и као такво налазило се у саставу прве српске државе Властимировића у 9. и 10. вијеку, што спомиње и византијски цар Константин Порфирогенит у свом дјелу De Administrando Imperio када каже да је Хрватска сусјед Србији у подручју Цетине и Ливна.
Још је Јован Ердељановић у својој студији „О пореклу Буњеваца“ јасно уочио етничке карактеристике овог стариначког становништва западне Босне и Херцеговине. Тако Ердељановић на концу своје студије закључује:
„Укратко можемо рећи да су наша истраживања о пореклу Буњеваца показала:
Да су преци свих Буњеваца били највећим дијелом исељеници из западне Босне и западне Херцеговине и из сусједних крајева Средње Босне и Доње Херцеговине, који су се као огранци од тамошњих родова нашег народа обе вере пресељавали у Далмацију почевши још од 13. века, али поглавито од времена турског освојења Далмације (1511-1533).
Да се у свим историјским изворима и код свих писаца из прошлих векова Буњевци сматрају и називају Србима (односно именима којима се називају или означавају и православни Срби)“.
Потпуно исти етнички слој уочио је и Милан Карановић описујући православне Србе старинце Босанске Крајине:
„Старинци-дао сам овај назив целој групи родова за које сам стекао уверење на основу свестраног испитивања да су их Турци затекли у Босни. Чини се да им је матица средња Босна, око Травника и Зенице, а најсеверније границе Козица и Томина код Санског Моста, Кљевци изнад Кључа и Санице до Бјелаја у Бјелајском Пољу. Од средине су Босне кретали на све стране кад су Турци Босну освојили уколико се нису исламизовали. Изгледа као да су православни старинци и расно и етнички исто са исламизованим делом старинаца и са католицима старинцима у средњој Босни. Судећи по многим икавским речима код православног становништва у околини Јајца, чини се да су и ови православни старинци говорили икавски па су их надјачали досељеници из Херцеговине и Рашке, који су преко сјеверне Далмације и Змијања доспјели у Поуње.“
Слично пише и Др Милан Васић у својој студији „Етничка кретања у Босанској Крајини у 16. вијеку“
„Наведени моменти говоре да становници Змијања, који су пописани у најстаријим турским регистрима и који су се у временском континуитету ту одржали до данас, нису насељени тек послије успостављања турске власти. За нас и даље остаје отворено питање: ради ли се ту о досељеницима из турског периода, или, можда, о старосједиоцима“
О језику Срба икаваца на Купресу пише Никола Рамић у студији „О икавском говору Срба у југозападној Босни“:
„Говор Срба у Вуковском и Равном пољу, по свим својим битним карактеристикама спада у круг новијих икавских говора, односно припада млађем икавском дијалекту штокавскога нарјечја …
Икавизам у говору Срба на овом терену више није споран, али ваља му јасно утврдити ареал, и, што је, чини се, још важније недвосмислено му опредијелити природу. Чињеница је да су његови носиоци Срби, аутохтони становници овога подручја на којем су већинско становништво, а у многим насељима и једино, али је истина и да у сусједству живе Хрвати икавци, који су на ливањско-дувањској територији апсолутно већинско становништво, као и Бошњаци икавци. На подручју Вуковскога и Равног (Равањског) поља, барем према географској лоцираности, треба имати у виду и значајну издвојеност Срба на овом, источном дијелу Купрешке висоравни. Ипак, то је икавски говор, а није ни мјешовити – нити је мијешани. „
Србе икавце налазимо и у више мјеста Ливањског поља. Икавизам је присутан и код Срба ијекаваца у већој или мањој мјери, али је у говору купрешких Срба он цјеловит и аутохтон, како то и Рамић тврди. Не може се дакле код њих говорити о некаквој врсти контактне икавице под утицајем икавског говора околног католичког становништва. Да је икавица доста стара и присутна међу Србима ових крајева доказују и многа имена и презимена Срба из тог периода која углавном имају икавску варијанту. Тако се још 1530. године помиње гламочки војвода Стипковић. Видјели смо на примјеру презимена Свитлица, да је икавски облик Свитлица старији од ијекавског облика Свјетлица, слично је и са презименима Иванић-Јованић. Ијекавизација старосједилачког икавског становништва је извршена углавном под утицајем експанзивних и бројних српских родова са истока, из правца источне Херцеговине, Зете и Рашке. Ови родови су како то и Карановић запажа били доминантнији и борбенији од старосједилаца, и већина војвода и хајдука је управо од њих долазила. На тај начин је и икавица старосједилаца уступала пред ијекавицом досељеника. Одржала се, као што видимо, у чистом, аутохтоном и неисквареном облику једино код Срба на Вуковском и Равном пољу у Купресу (понајвише због физичке изолације и што је поменута област била скрајнута са главних миграционих рута).
То старо, српско становништво Паганије, Хума, Раме, Доњих Краја и Западних страна, веома рано издвојено од масе српског становиштва на истоку, у Немањићкој Србији, очувало је кроз цијели средњи вијек народно православље познато у изворима као Црква Босанска, хијерарјиски недовољно устројено, али суштински не пуно другачије од православља у Немањићкој Србији (потребно је рећи да су тезе о тзв. богумилству цркве босанске новијим научним радовима из ове области оповргнути и да се у научним круговима више не узимају за озбиљно). Прозелитизам и крсташки ратови које су Угри, а преко њих католичка црква водили кроз читав Средњи вијек, резултирали су пред сами пад ових крајева под Турке чињеницом да је један дио овог народа прешао на католичку вјеру. Најизраженије је то било у западној Херцеговини и Макарском Приморју у 15. вијеку гдје се српска племићка породица Јурјевића Радивојевића приклонила католицизму, а преко ње и остали народ. Тек током 15. вијека имамо подизање фрањевачких самостана у Рами, Доњим Крајима, западној Херцеговини и отворену акцију овог католичког реда, која је до тада углавном била ограничена на мисију у средњој и источној Босни међу колонијама саских рудара (Провинција Босна Сребрена у Сребреници-прва фрањевачка провинција у Босни). Већ крајем 15. и почетком 16. вијека, велики број Срба и Влаха из средњевјековне Србије долази на просторе Босанске крајине и даље Лике и Далмације. Домаћи Срби старосједиоци стапају се са њима као јединовјерни и једнокрвни, учествују у свим даљим сеобама на запад. Све до последњих ратова ови стариначки Срби сачињавали су знатан дио српске популације у Крајини, Лици, Далмацији и Кордуну. Никола Тесла је био њихов најпознатији изданак.