Чуда великога, да њеке ријечи у двома језикома сличе, када на оба од памтивијека дува исти вјетар с Италије.
Да њеки кажу шкале, то је јер су покупили у Далмацији, а што кажу скаре, то је румунско, а што се кажа скала у вези с вредновањем, то је навејао нови вјетар науке, а све једно те исто.
А издавна се у србком зову љестве јер је љезти значило пењати се, а зато је и нови вал домољубивих научника начинио за своје потребе ријеч љествица.
То што се у алб. пас каже ћен, а у њеких наших говора шћене, а у лат.canis, а у грч. кин, а у герм. хунд, а у арм. скунд итд. сасвим је друга притча.
Опрезно с тијем призвуком "чуда великога" у невођењу сличности с албанским, јере кажемо исто и баклава и дуњалук и белај.
