Пироћанац: лице и наличје Црне Горе

Порекло становништва > Црна Гора

<< < (2/23) > >>

Nebo:

--- Цитат: Лука Март 13, 2018, 03:08:49 поподне ---Мени се чини да овде ипак има мало претеривања према катуњанима (ма какви год да они били данас, а знамо сви јако добро какви су).

Мислим, да су баш били такви како је овде описано, не верујем да би могли да "дају" једног Јанка Вукотића на пример.

--- Крај цитата ---

Не само Јанка Вукотића. Катунска нахија је изњедрила многе јунаке и велике људе.

Рекох да ће се ова тема бавити наличјем Црне Горе.

О људима попут сердара Јанка, попа Мила Јововића, владике Петра Првог, Никца од Ровина, Вука Раслапчевића, итд, итд, не морамо много писати, о њима се добро зна.

Nebo:
О осталим дворјанима и фамилији књажевој:

„О наравима цетињског двора не би се могло много добра рећи. Књагиња Милена, једина је личност која поштовање и симпатије заслужује“.

„Књагиња је Милена једина личност, као што рекох, која поштовање и симпатије заслужује. Благог темперамента, честита у свим погледима, нежна до слабости према Књазу, својој деци и фамилији. Њено васпитање, око којега се слабо занимало, опет је толико успело, да њено понашање потпуни њеном високом положају одговара“.

„... све се тако ради као да би Књажева фамилија имала зебње да ће се скоро из Црне Горе селити. Грабљивост, отимања јавна и приватна, убиства и сваког рода независности отуђили су им, може се слободно рећи, и саме Црногорце а камо ли друга племена, са којима Црногорци у сваком рату сто пута горе него сами Турци поступају“.

(Овај последњи навод се, свакако, односи на злочине које је црногорска војска, по налогу књаза Данила, а под командом војводе Мирка, учинила Пиперима, Бјелопавлићима и Кучима током 1850-их).

„Петар Вукотић, при свем том што је од добре куће и што је таст Књажев, управо рећи сиромах је, а при том слабо уме ценити новац. Од њега је лако добити сва обећања но никад њихово извршење... Стеван Вукотић отац Петров, старац око 80 година, који је већ обневидио, био је од најзнаменитијих људи у Црној Гори. Он је веле, Књазу Данилу једини смео отворено говорити и проклињао га кад се Француске латио“.

„Ђуро Матановић, војвода и сенатор, познат је такође у Београду. Његова је кућа, после Књажеве, најимућнија у Црној Гори. Он је ортак Мирков у трговини а и државни касир. Овај се човек сматра за сада за креатуру Миркову... За Ђуровог брата попа Пера који се сад у Београду находи, држи се свуда да је паралажа и подал човјек“.

„Машу Врбицу, првог ађутанта Књаза Николе сматрају Црногорци сами, и то праведно, за најподлијег човека у Црној Гори. Има претензија разумевати се у војним питањима, премда у ствари ништа не разуме до да добро свој џеп пуни у свакој прилици. Оружање Црне Горе било је врло леп извор за ту цељ. Књаз и Мирко то добро знају и опет га чувају. Књаз ми је сам говорио да он зна колико је Маша непоштен, али га држи зато што је њему одан. Његов је фамилијарни живот скандалозан. Овај празни, брбљиви лопов подал је и плашљив до могућности“.

О Новици Церовићу:

„Мирко га мрзи јако а има и зашто, јер је Церовић у разговору са г. Ивановићем, кад је овај путовао кроз Дробњаке, побројао сва зла која на Цетињу чине и пророчествовао да ће се Књажева кућа ископати“.

dko:
Небо, хвала за ово. Још сам више уверен да је Србија морала Књаза Николу да смакне на време, јал Обреновићи јал Карађорђевићи. Једна земља а два господара - није могло ни у Србији Обреновића и Карађорђевића, а камоли у односу Србије и ЦГ. Ако ће српски народ да се уједини - може бити само један господар. А реците ви мени да ли је нормално оваквом егоманијакалном балону какав је Никола дати да влада у Београду? Знам да се тај не би бунио, уосталом потоње генерације Црногораца сведоче томе...Али, Бога ми је правичније било скинути га и превентивно ослободити црногорски народ греха самољубља, братоубиства (издаjе српства/себе) и црквеног секташтва у који је пао.

Nebo:
Покушавали су разни да смакну Николу, али се он знао сачувати.
Поред свих непочинстава, ипак је он урадио велики посао за независност и проширење Црне Горе.
Велики државници се не обазиру много на обичан свет. Њихове визије и њихова дела су на неком другачијем нивоу. Циљ је био створити јаку државу, а то се може само ако је државна власт моћна. Сваки покушај угрожавања те и такве власти мора бити ликвидиран. Да скратим - циљ оправдава средства.
Оно што је на похвалу Николи, а то исто сматрам и за краља Милана Обреновића у Србији, је стварање добро устројене војске (и нарочито официрског кадра) која је изнела сјајне победе у Првом балканском и Првом светском рату.

Nebo:
Неки атентати у организацији књаза Николе и великог војводе Мирка:

„Пре неколико година дошла су три човека од фамилије онога који је на Књаза пуцао, међу којима и један свештеник, скроман и побожан, на Цетиње да од Књаза нешто просе. Обично кад један члан фамилије замери се јако Књазу сва је фамилија из Црне Горе протерана, а често и искорењена.

Књаз их добро прими; но идућег или оног истог дана, тројица од његовиг кабадајија изведу ове јаднике иза Локанде и на сред Цетиња, у по дана, из пушака поубијају. Иако се у Црној Гори доиста црна дела некажњено могла чинити, овај је случај велико узбуђење у свету произвео, и кад је г. Дучић Књазу рекао да ће он пред Богом за ову невину проливену крв одговарати, Књаз је из притворности плакао и преклињао се да он није заповест издао. На Мирка навале и он се закуне на Кивоту светитеља у манастиру цетињском да ни он није заповедио да се људи поубијају; онда се и убице закуну такође на Кивоту да нису од Књаза ни од Мирка заповест добили. Наравно требало је следовати да убице буду заслужно кажњене, но последње дејство целе ове несретне комедије буде да ови буду отпуштени и послати у Херцеговину, одкуда су се после 3 месеца повратили и сада сачињавају најсигурнију стражу око Књаза“.

„У овоме племену има још једна личност која свагда на Његушу живи. Поп Мина је човјек имућан, али слабо са моралне стране уважен. Он је истих мисли и расположења према данашњем двору на Цетињу и према Србији, као и Иво. Станко ми је причао да је Мирко наредио био једном Маши Врбици да попа Мину да убити кад у Котор пође. Поп Мина не оде на позив у Котор и тако из замке избегне и то случајно. Сутра се дозна, да су га два човека по наредби Машиној чекали да га убију и зато поп Мина Маша на Цетињу на сред пијаце ишамара, на особито весеље скупљеног света“.

Атентати на политичке непријатеље и угледне личности које би могле угрозити власт били су прави специјалитет неких Петровића. Некада се за овим средством посезало и без неког јачег разлога, већ због тешке речи и повређене сујете.

Овде су наведена само ова два случаја о којима је писао Пироћанац, а у литератури има тога још много.

Навигација