Наша Црква данас обележава успомену на мученичко страдање Светог свештеномученика Петра Дабробосанског.
Рођен је 1866. године у Грахову у Црној Гори, у чувеној свештеничкој и војводског кући Зимоњића, од оца свештеника Богдана Зимоњића, јунака "Невесињске пушке" из 1875. године, и мајке Маре, као њихово најмлађе дете. На крштењу добио је има Јован.
Након завршеног Богословског факултета, 1895. године је постављен за професора богословије у Рељеву. Исте године се и замонашио, добивши име Петар. Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је, 1903. године, изабрао за епископа захумско-херцеговачког, а 1920. године за митрополита дабро-босанског. Док је био владика у Херцеговини, храбро се борио за права Срба у оквиру Аустроугарске, којој су у то време припадале Босна и Херцеговина и када је била на снази изузетно јака активност римокатоличке цркве на унијаћењу у тим крајевима. Након ослобођења БиХ од туђинске власти, владика Петар је за заслуге из тог периода вишеструко одликован: орденима Светог Саве и Белог орла, и Карађорђевом звездом.
Почетком Другог светског рата у Југославији, владика је био у својој Митрополији у Сарајеву. С обзиром да је Сарајево било бомбардовано у Априлском рату, на захтев сарадника привремено се склонио у Манастир Свете Тројице код Пљеваља. Међутим, владика је, и поред противљења свештенства, сматрао да треба да буде са својом паством у тим тешким данима, те се убрзо вратио у Сарајево. Тада је рекао:
"
Ја сам народни пастир те ме веже дужност, где сам делио добро са народом, да исто тако и зло са народом подносим и поделим, и према томе мора се са народом судбина делити и остати на своме месту".
Страдање владике Петра почиње маја 1941. године. Католички фратар Божидар Брале, који је био постављен за усташког повереника за Босну и Херцеговину, захтевао је од владике да он и његово свештенство више не употребљавају ћирилицу, као и да све црквене печате израде на латиничном писму, и да се тај захтев изврши у року од 24 часа, на шта је владика Петар одговорио:
"
Ћирилово писмо се не може укинути за 24 часа".
Очекујући да ће после овога бити ухапшен, владика је окупио своје свештенство и посаветовао их да остану уз народ и да деле судбину своје пастве, иако су се могли склонити у Србију или Црну Гору. Сви су га послушали и остали на својим парохијама и дужностима. Многи од њих су током рата мученички пострадали. Они који су преживели рат, били су ту да посведоче о свим овим страдањима.
12. маја 1941. године владика Петар је ухапшен и после неколико дана спроведен у Загреб, а затим у логор Керестинац код Самобора, где су му обријали браду, скинули мантију и страшно га мучили. Одатле је спроведен у Копривницу, а потом у Госпић или Јасеновац.
СПЦ и Влада окупиране Србије су у више наврата тражили од немачких власти да утврде где се налазе србски архијереји у НДХ и да се исти ослободе и да им се омогући долазак у Србију, међутим ови покушаји остали су без одговора. За владику Петра једини одговор који је добијен је да се не може утврдити где се он налази.
Не зна се поуздано где и како је страдао владика Петар Зимоњић. Према изјавама неких сведока, највероватније је убијен у Јасеновцу, а тело му је спаљено у пећи за печење цигле.
Свети архијерејски сабор СПЦ је 1998. године митрополита Петра Зимоњића прогласио за свештеномученика.
Светом свештеномученику Петру Дабробосанском посвећена су два храма: у Донићима код Гацка, у Захумско-херцеговачкој епархији, и у Војковићима у епархији Дабробосанској.
http://www.mitropolijadabrobosanska.org/petarzimonjic.htmlhttp://www.rastko.rs/istorija/dzomic-uzlocini/uzlocini-episkopi_c.html#petar(Обратити пажњу како dr Велибор Џомић, доктор правних наука, члан Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе, користи слово „Б“ у именицама придевима изведених од етнонима Срби)