Литвански и летонски се налазе на већој временској дубини него било која два словенска језика. Летонски је претрпио већи фински утицај, а и органски развој је учинио своје.
Иначе, кад поменусте РУКИ правило (палатализација С у Ш након поменута четири гласа), у пруском и летонском је немогуће утврдити је ли се та промјена догодила досљедно, недосљедно или се уопште није догодила, јер је дошло до стапања различитих фонема. У литванском се старо С досљедно мијења у Ш само након Р и К, ријетко иза И и У, мада је интересантно да је у старим творбама то правило и ту досљедно, нпр. у ријечи МАИШАС (рани прасловенски МАЈХОС, касни прасловенски МѢХЪ, српски МИЈЕХ), док је у АУСИС (ухо/уво) нема, јер то изворно није И-основа, већ основа на сугласник, тј. глас И је ту накнадно унесен тек након што је РУКИ правило престало дјеловати. Тако да је могуће да је у литванском РУКИ правило досљедно проведено, јер као што рекох, све старе творбе које имају подударност са словенским показују ефекте ове промјене.
У словенском је РУКИ правило 100% досљедно, као што видимо.