Науке и научне дисциплине > Историја

Сеобе пре сеоба

(1/58) > >>

Amicus:
Покрећем једну тему, која видим да недостаје, а која би могла бити касније занимљива и познаваоцима генетичке генеалогије, јер се тиче простора који је изворима добро покривен, али не толико добро и познат, како нашој читалачкој, тако и нашој научној јавности.

О чему се дакле ради?

Предмет ове теме биле би сеобе српског народа и етничких група које му припадају са простора јужно од Саве и Дунава на просторе северно од Саве и Дунава, а које су претходиле добро познатим Великим сеобама Срба (Прва сеоба Срба из 1690. и Друга сеоба Срба из 1740. године) са простора Рашке, Старе Србије, Косова и Метохије, на просторе Славоније, Срема, Барање, Бачке и Баната (као и просторима даље на север, који су убрзо недуго после изгубили континуитет са остатком српског етничког простора), а са посебним нагласком на оне крајеве ових простора, који су остали изван граница Југославије после одлука донесених на Мировној конференцији у Паризу 1919. године и граница успостављених у Тријанону 1920. године.

Да тема не буде преширка, ограничићемо је на временски период између два значајна догађаја, који су утицали на промену политичке и етничке слике ових простора. Први такав догађај је Пад Београда 1521. године, који ће означити почетак ширења Османског царства на просторе Краљевине Угарске, и други је Сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године, која ће уследити након повлачења хришћанских снага са простора Србије 1689. године.

Карта османлијских ширења на просторе Угарске од 1520. до 1566. године (светло и тамно розе)

Као што видимо на приложеној карти, за релативно кратак период Османско царство покорило је скоро целу Угарску, а што је резултирало великим сеобама дотадашњег становништва ка северу, па су тако велика пространства обрадиве земље остала пуста и без становништва. Како би се становништво обновило, Османско царство почиње са насељавањем хришћанског становништва са простора које су Османлије освојиле раније, па тако главнина новог становништва у ове опустеле крајеве почиње да стиже из Србије и Босне, а прате их и мигранти са простора Западне Бугарске, Северне Грчке, Албаније.

Међу првим насеобинама на подручју Јужне Угарске, које су новопридошли Срби формирали јесу оне на простору Шомођске и Толнанске жупаније, а о чему сведочи прота Стеван Михалџић у свом делу Барања од најстаријих времена до данас, набрајајући српске општине по попису турском од 1581., чија имена и данас постоје. Редом видимо следеће општине:

Лак (1529), Гардоњ, Више, Карад, Таба, Кер, Св. Никола, Кара, Сокол, Озора (1329), Дада, Немоћи, Кер, Торуг, Немешвид, Никола, Гамаш, Шомођвар (1587), Бар, Ача, Кара, Копањ, Игол, Срп. Егеш, Таба, Борјад, Козук, Маслоњ, Конта, Узд, Топонар, Домбовар (1529), Атала и Керчемин.

А од српских општина пописаних на истом попису, а чија имена данас не постоје, наводи следеће:

Парди, Доница, Тенек, Св. Ђорђе, Кабад, Марока, В. М. Виг, Мерке, Ромба, Вегелене, Мач, В. Марга, Гелеш, Батон, Абани, Седи, Хеђеш, Ебрег, Дара, Истојан, Беси, Ново Село, В. М. Карша, Корто, Денесне, Богар, Корпач, В. М. Алберт, Мана, Колочар, М. Гарга, Заган, Херенд, Лата, Семлак, Гобош, М. Виг, Багоч, Мехеш, Безег, Мало Село, Естин, Опар, Сак, Сгиет, М. Оброш, Банкатол...

Историјска карта Барање (детаљ)

Срби у ова места долазе прво као сељаци које Османско царство насељава на граничним просторима, при чему их подстиче различитим повластицама и ослобађањима од пореза и дажбина. Добрим делом од тих Срба биће састављени и мартолози (грч. припадници посебног рода војске, која се састојала од мештана, пешака и коњаника, који су имали дужност да чувају пограничне кланце и прилазе, а коњаници да учествују и у војним походима; били су ослобођени плаћања пореза и дажбина на своје поседе), који ће чувати границу у том подручју.

Михалџић говорећи о становништву Барање, доноси и један списак мартолога по градовима Барање, који су пописани у периоду између 1543. и 1628. године. Тај списак објављен је на порталу под називом Мартолози у градовима у Барањи.

Нешто више о мартолозима на тим просторима може се више још прочитати и у књизи Милана Васића Мартолоси у југословенским земљама под турском владавином.

Сеобе пре сеоба описује и Динко Давидов у својој монографији Горња земља, када говори о селима и градовима на подручју данашње Мађарске, која су населили Срби у турско време. Нека од тих места су и следећа: Бата, Батања, Бремен, Будмир, Вилањ, Деска, Илочац, Калаз, Липова, Ловра, Мађарчанад, Мађар-Боја, Мајш, Медина, Помаз, Рац-Алмаш, Рац-Мечка, Сантово, Сечуј, Сириг, Чип, Шарок, Шиклош и Шумберак, а од градова, следећа: Баја, Дунафелдвар, Ђур, Јегра, Мохач, Острогон, Сегедин, и Стони Београд.

У већини тих места, Срби који су дошли са Турцима, сачекаће Србе који ће доћи под Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године. Овоме треба додати чињеницу да је немали број Срба до ослобођења Јужне Угарске од Турака био исламизован, али победом хришћанских сила у борбама које ће Османско царство бацити са друге стране Саве и Дунава, дићи ће у ситуацију да се поново похришћане.

О присуству Срба на подручју целе Угарске сведочи још једна чињеница, а то је организован рад Пећке патријаршије на целом њеном простору. Средина XVI века када долази до обнављања Пећке патријаршије управо је и време највеће моћи Османског царства. Тадашње границе Пећке патријаршије обухватале су цео тадашњи српски гео простор.

Карта обновљене Пећке патријаршије 1557. године (детаљ)

Као што видимо на карти у прилогу, границе Пећке патријаршије, обновљене под Макаријем Соколовићем, увелико су се просторале северно од Драве, Дунава и Тамиша, обухватајући тако и она етничка острва на којим су Срби били концентрисани, али одељени од главнине српског етничког простора.

Поред Барање, важно је споменути и досељавање Срба са простора Босне и Србије, на простор Славоније, после пада Славоније под османску власт. Измене у становништву најбоље се могу уочити у турским пописима који су спроведени пар деценија после освајања Славоније, а у којима се неретко на основу презимена може видети одакле је пореклом пописани. Такви пописи су као онај Попис санџака Пожега из 1579. године (објављен и доступан) и Пописа санџака Пакрац из 1565. године.

Овоме се може додати још и Попис санџака Срем из 1570. године, чиме би тај простор између река Саве, Драве и Дунава, био заокружен за овај период, а с обзиром да су Славонија и Срем и пре доласка Османлија били насељени српским и уопште словенским живљем, нећемо се дуже задржавати на њиховим просторима, већ ћемо се преселити даље на исток и према северу.

Насељавање Бачке и Баната под Турцима такође је добро поткрепљено изворима. Пресек бачког становништва може се видети из Опширног дефтера Сегединског санџака из 1570. године, а за Банат би требало проверити да ли је негде објављен Дефтер Темишварског пашалука из 1582. године.

Овиме је за почетак дат неки увод за даља истраживања на пољу прикупљања и проучавања османске грађе за просторе северно од Саве и Дунава.

Међутим, у оквиру оног временског периода који смо зацртали на почетку, одвила се још једна значајна сеоба српског становништва на овом простору, а реч је о пресељењу становништва са простора Карловачког и Вараждинског генералата, на простор Северне Барање, а које се десило у време када су ти простори прешли из руку Османлија у руке Хабзбурговаца, или прецизније, између 1686. и 1689. године.

Ове сеобе пратиће и досељеници са простора Босне, којима је након протеривања Османлија из Славоније, граница према хришћанском свету била много ближе, а што је позитивно утицало на миграције њеног становништва у правцу Славоније и Барање, о чему детаљно писано у књизи Die Baranya in den Jahren 1686 bis 1713.

На крају овог уводног дела, треба рећи да се све ово становништво на почетку двадесетог века, више мање концентрисало на подручју које ће 1918. године бити проглашено саставним делом Државе Словенаца, Хрвата и Срба, а чији сви делови на крају ипак неће ући у састав новоформираног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

Карта Државе Словенаца, Хрвата и Срба (детаљ)

Као што видимо на карти, око две трећине Барање остало је у Мађарској, део Бачке познат као Бајски трокут, те део Баната омеђен Темишваром на западу и реком Моришом на северу.

Овакво разграничење довело је до нових сеоба српског становништва, чија су већ вековна огњишта остала иза граница новостворене словенске државе, па је велики број тамошњег становништва, а процењује се око 3/4 одлучио да се пресели у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, док је она мала преостала српска заједница данас углавном помађарена, с ретким изузецима где се још одолева и чува сећање на српски карактер тамошњих крајева.

С намером да се боље упознамо са историјом тих простора, првенственом оном која се одвијала између 1521. и 1690. године, покрећем ову тему у нади да ћемо боље разумети нека питања порекла оног дела нашег становништва, које је турске походе искористило да насели просторе Горње земље.

Маргита Војвотк. Бањанска:
Браво! Честитам, сјајна тема! :)

Nebo:
Амикусе, обрати пажњу на мој текст о Великом Набрђу на порталу Порекло, тамо је неке коментаре оставио извесни Набрђанин (Naburgian), има занимљивих детаља из 15. и 16. века, у вези са деспотом Стефаном Лазаревићем, Павлем Бакићем и другим српским главарима и војсковођама, о времену и догађајима који могу имати везе са твојом темом!
Одлична ти је тема!
Поздрав!

Amicus:

--- Цитат: Бањанска  Август 07, 2015, 07:22:27 поподне ---Браво! Честитам, сјајна тема! :)
--- Крај цитата ---

Хвала Бањанка,

Од тебе посебно очекујем учешће на овој теми.


--- Цитат: Nebo  Август 07, 2015, 11:42:34 поподне ---Амикусе, обрати пажњу на мој текст о Великом Набрђу на порталу Порекло, тамо је неке коментаре оставио извесни Набрђанин (Naburgian), има занимљивих детаља из 15. и 16. века, у вези са деспотом Стефаном Лазаревићем, Павлем Бакићем и другим српским главарима и војсковођама, о времену и догађајима који могу имати везе са твојом темом!
Одлична ти је тема!
Поздрав!
--- Крај цитата ---

Хвала Небо,

Видео сам те коментаре, а свакако ћемо овом темом обухватити и она значајнија имена тог времена, јер о њима несумњиво постоји много извора и података.

Синиша Јерковић:
Само напријед, Амикус. Мени лично је цијела та историја Срба на подручју панонских крајева прилично магловита. Поред овог периода који си означио од пада Београда до велике сеобе, мислим да би требало укључити и претходни период, евентуалне сеобе послије пада Деспотовине.

Кључно је питање, гдје је била сјеверна граница српског етничког простора пред пад Деспотовине, колико далеко на сјевер?

Ово је битно да би се знала полазна тачка за анализу потоњих сеоба.

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна