Мало ван теме, али кад се већ поменуше Котроманићи, интересантно је да су Котроманићи имали свог свеца заштитника- св. Григорија Назијанзина или Богослова, неуобичајеног свеца за наше просторе, карактеристичног за источне православне области. Мошти светог Григорија су крсташи украли у Цариграду 1204. и однијели их у Рим, 2004. их је папа вратио Фанару. Не знам да ли поријекло Котроманића може имати везе са овом крсташком акцијом и какве би уопште везе Котроманићи могли имати са овим светитељем. Св. Григорије Богослов се спомиње у великом броју повеља Котроманића.
Да и ја мало скренем са теме, али св. Григоријем као свецем заштитником Котроманића сам се бавио ових дана, а све у склопу проучавања култа св. Василија.
Овом приликом ћу да користим Дубравка Ловреновића, а у мањој мјери Наду Клаић и Иван Мужића. Покушаћу да одаберем најбоље цитате, уз напомену да ћу покушати избјећи извлачење одређених цитата из контекста цјелокупног текста.
Зато укратко о ауторима. Дубравко Ловреновић заједно са Срећком Џајом се бавио феноменом крстјана и уопште Цркве босанске. Њихово писање, у за наведног Мужића, је из темеља уздрмало неке стереотипе "новије бошњачке историограрфије", а нарочито о њеном богумилском карактеру и богумулима као носиоцима "културе стећака. О томе сам раније писао.
Да не би упао у замку "истргнутог цитата" напоменућу да је прије 2000. године Дубравко Ловреновић "ревитализовао" теорију Пава Анђелића о Милама код Високог, а не манастиру Милишеви, као мјесту крунисања Твртка II Котроманића. Е сад историјски је утврђено да је Твртко II Котроманићје краљ Србљем, Босном, Поморју и Западним странама и круном овјенчан, дакле Стефан.Ипак, аутор се доследно држи тезе о припадности католичкој вјери Котроманића, уз опаску, што је видљиво из понуђеног линка г. Синише о Васи Глушцу, да су је тек Стјепан Томаш радикално раскрстио, па чак не у потпуности, са Црквом босанском. Разлог је османска најезда и покушај "лобирања" Римске курије за крсташки рат.
Међутим, његово писање о св. Гргуру Чудотворцу(св. Григорију Назијанском) као заштитнику Котроманића, уз опаску да је то "источњачки култ" и неки начин копирање немањићке државотворне идеје са аутокефалном црквом као носиоцем самосталне државе, очигледно доводи у везу Котроманиће са Немањићима (наравно ту постоји и крва веза преко кћерке краља Драгутина Јелисавете).
Ипак аутор је "горљиви" заступник тезе да је у средњовјековној Босни било врло мало православних, сем, можда, источног Хума.
Хм! Чини ми се да су сви влашки катуну управо ту концентрисани.
Ево мог избора цитата:
1."Štovanje istočnjačkoga sveca Grgura Čudotvorca i njegova državotvorna promocija raširili su se preko Crkve bosanske. Ne nalazimo, inače, da je neka europska zemlja tomu svecu dodijelila tako počasno mjesto kao što je to učinila Bosna. Kao nekad u Egiptu i Babilonu, zatim u Bizantu, Bugarskoj i Srbiji cara Dušana, gdje je vladar još za života oslovljavan kao “sveti”, proglašava se bosanski ban inkarnacijom jednoga sveca."
2. Сад један извод из књиге Наде Клаић Средњовјековна Босна, са примјером даровница Стјепана II Котроманића кнезу Вукославу сину кључког кнеза Хрватина.
"Sudeći, naime, po podacima ove isprave vladari su kod kuće čvrstostajali uz crkvu bosansku, ali su prema vani, izvan svoje zemlje, uvijek djelovali i nastupali kao katolici."
»
Az Stipan a zovom svetoga Grgura rab. Ja ban Stipan milostju božijom i moj brat knez Vladislav vsih zemel bosanskih gospodin, i Usore i Hlmske zemle i Dolnib kraj«.
Књига Наде Клаић је иначе доста контраверзна, али сам је, због радикалних идеја, са великим интересовањем прочитао.
Да све то уклопимо, ево још неколико цитата ("опрости ми Катрин-мада нисам крив" јер на овом рачунару немам могућност уметања цитата
) Дубравка Ловреновића.
3."Zato se najozbiljnije mora uzeti u obzir navod M. Orbinija da je do institucionalne instalacije franjevaca u Bosni 1340. Stjepan II. Kotromanić bio “odan grčkom obredu i stoga nepodložan papi”. Dodatni dokaz o tome pruža suvremena Franjevačka kronika (dovršena 1374.), koja bilježi da je bosanskoga bana fra Gerald Odonis“obratio vjeri i vratio crkvenom jedinstvu”.
Konfesionalno laviranje bosanskih vladara postoji sve do službenoga prihvaćanja katoličanstva kralja Stjepana Tomaša 1445., čak i nakon toga, pa to govori u prilog toj pretpostavci."
4."Pojava lika Sv. Grgura Nazijanskog na novcima Tvrtka II. i Stjepana Tomaša svojedobnog biskupa te bliskog suradnika i učenika Sv. Bazilija ( govori o uspostavljanjukulta (n)ovog istočnjačkog sveca i daje do znanja da usprkos svim pastoralnim uspjesima franjevaca bosanski vladari nisu raskinuli drevne veze s Crkvom bosanskom."
5.S obzirom da je Crkva bosanska po svom duhovnom ustrojstvu pripadala ogranku istočnoga reda bazilijanaca, a jurisdikcijski bila neovisna od Rima i Carigrada, ne može biti daleko od istine da je njezin episkop (djed) biran između monaha. Na takvu mogućnost navodi Farlatijev iskaz koji izjednačava mitropolita (episkopa) s poglavarom samostanske zajednice bazilijanaca.
Негдје сам прочитао да је манастир Милешева Базилијански/Василијански манастир. Један такав је био у нашем Sirmiumu. Овај култ је важан за много историјске процесе, па и за покрштавање западних и источних Словена, Ужгородску унију и уопште заоставштину Ћирила и Методије. Али о томе касније након свеобухватне припреме теме и више слободног времена.
На крају линкови:
www.iis.unsa.ba/pdf/fenomen_krstjani.pdfwww.muzic-ivan.info/vjera_crkve%20bosanske.pdfhttp://www.bosniafacts.info/downloads/elibrary/finish/16-knjige/242-nada-klaic-srednjovjekovna-bosna
