Било би интересантно знати да ли је опстао ко од правих Чарнојевића који су отишли у Русију.
Изгледа да је Лопушина писао о томе. Сад колико је то истина не знам.
"Тајанствени ходочасник по имену Вадим Черн, који је из “густог мрака и нехатног заборава историје изронио на светлост медитеранског дана”, био је зацело последњи потомак српског патријарха Арсенија III Чарнојевића. Разлог да у смирај живота крочи у духовно атоско светилиште и уједно највећу ризницу свога рода, био је да исприча чудесну повест о свом животу и загонетној судбини највеће породичне светиње - родослову лозе Чарнојевић. Вадим Черн се родио 1912 године, на обалама Дњепра. Његов отац Алексије Чарнојевић је, после завршене морнаричке школе, био капетан на броду, а касније и високи официр царске трговачке флоте на Црном мору.
Поуздано се зна да су, под све већим притиском католичког свештенства и племства Хабзбуршке монархије, преци Алексија дошли у ове крајеве после 1750 године, неколико деценија после смрти српског патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића (1706 године).
Благонаклони руски цар прихватио је прогнане Србе и поклонио им неколико села у долини Дњепра, области коју су они назвали Нова Србија. У новој средини, породица Чарнојевић добија велики посед са 40 кметова у селу Полујану. Имали су повлашћен друштвени положај, о чему сведочи и чињеница да су им од 1770. године, сви наследници увођени у такозвану сомотну књигу, књигу-родослов, коју су као некакав породични дневник водиле све племићке фамилије царске Русије.
КАДА је избила Октобарска револуција, циљ Алексија Чарнојевића био је да један део флоте доплови до Јадранског мора и да се настани у Краљевини Југославији, где су уточиште већ нашли многи руски емигранти. У тој намери осујетили су га црвеноармејци, тако да средином 1920. хита на обале Дњепра, на породично имање, да спасе жену и сина и понесе најсветију реликвију коју је поседовао: дневник
-родослов породице Чарнојевић.
Бежећи пред бољшевицима, докопао се белогардејског брода и допловио до Бизерте. Вадим Черни је тада имао осам година, али је добро запамтио да је на путовању неко обавестио његовог оца да су прогоњени Срби, пре него што је била спаљена кућа Чарнојевића, успели да спасу дневник
-родослов и понесу га бежећи у непознатом правцу. После краћег задржавања у Бизерти, последњи Чарнојевићи стижу у Америку. Вадим је годинама живео у Нјујорку, где је, радећи као продавац и одгајивач расних паса, стасао у успешног пословног човека. Нјегов отац, неуморни “морски вук”, није могао да се скраси на копну нове домовине, па је данима рибарио по Атлантику, пловећи чак до обала Лабрадора. Где је и када умро Алексије Чарнојевић, остала је тајна. Поуздано се, међутим, зна да је, оставши без порода, после смрти своје супруге Олге, Вадим остао сам. У данима све веће усамљености, Вадима је све више копкала мисао о пореклу. Када је у јуну 1980. стигао у Хиландар, имао је 68 година, озбиљно уздрмано здравље и јаку жељу да се исповеди. Тешко болестан, Вадим се непосредно пред пут постарао за судбину своје имовине: држави Вермонт оставио је 20 акри земље, руској цркви у Јорданвилу, у држави Нјујорк, 400 акри и новац за подизање капеле у новгородском стилу, као и велику библиотеку, и, најзад, два сандука књига српској цркви у Милвокију.
ПРЕТХОДНО је оцу Теофану саопштио последњу жељу, да пре смрти прими монашки постриг. Вадим Черн, последњи потомак знамените лозе Чарнојевић, своје коначно пребивалиште нашао је 18. априла 1981. на Светој гори. У хиландарским аналима остало је записано да се том приликом у параклису Светог Саве одиграло “једно од најдирљивијих монашења, пуно мистике и дубоке, тихе радости”.
Монах Арсеније (А. Црнојевић) је, како пише на његовом гробу, поживео само 11 дана, упокојивши се 29. априла лета господњег 1981. Остало је записано да су његове последње речи биле: “Ако пронађете дневник-родослов, донесите га прво у Хиландар, па га онда пошаљите мени горе, да ми озари напаћену душу”. "
