Стари српски родослови

[Amicus]

Ово је тема које нема на форуму, а о којој би се имало што шта у прилог написати, као и из чега расправу потенцијално развити.

Реч је дакле о писаним историјским изворима који се баве родосоловима углавном владарских породица. Најранији забележени родослови те врсте на нашим просторима датирају се на прелазу из XII у XIII век, када настаје чувени Барски родослов (или познатије зван Летопис попа Дукљанина).

Накод дужег времена, од сачуваних и познатих извора први следећи бележимо Константинов родослов из 1431. године, затим Руварчев родослов састављен за владавине цара Ивана Грозног (1533-1584), а преписан некад између 1712-1725. године, потом Карловачки родослов, настао између 1501-1508. године, Врхобрезички родослов из 1650. године, Пајсијев родослов из 1642. године, Загребачки родослов из XVII века, Пејатовићев родослов, такође из XVII века, Ћоровићев родослов, исто из XVII века, Хаџи-Јорданов родослов, из можда нешто ранијег периода, прелаз из XVI у XVII век, те Новаковићев родослов, кога је Стојан Новаковић датирао у прву половину или чак у сам почетак XV века, иако су каснији аутори оповргли његову датацију (али нису ни утврдили неку нову).

Више о свим овим родословима појединачно писао је још давне 1927. године Љубомир Стојановић у својим Старим српским родословима и летописима, које је издала Српска краљевска академија.

Отприлике две деценије касније Никола Радојчић ће у свом чланку Облик првих модерних српских историја (Зборник матице српске за друштвене науке, 1951, свеска 2) обрадити још један занимљив извор, а у питању је Историја Срба грофа Луиђија Марсиљија, настала крајем XVII или почетком XVIII века.

Гроф Марсиљи у свом делу обрађује редом и ове родослове:

1. Ad tabulam genealogicam Regum Nemaniorum Apodixis
2. Tabula genealogica regum Nemaniorum in Rassia
3. Ad tabulam Genealogicam Vucasini Regis Serviae Apodixis
4. Ad Tabulam Genealogicam Lazari, Comitis Serviae, Apodixis
5. Ad Tabulam Genealogicam Vuk Brancoviczii Despotae Serbiae, Apodixis
6. Tabula Genealogica Vuk Brancoviczii, Despotae Serviae
7. Ad Tabulam Genealogicam Cassaciorum, Ducum de Sto Sabba, Apodixis
8. Tabula Genealogica Sassaciorum, Ducum de Sancto Sabba
9. Memoriale Genealogicum, Dominorum de Hum

Радојчић поред Марсиљијевог родослова помиње још и Троношки родослов, који се датира у 1526. годину, иако сам препис (сачуван је само препис) датира из 1791. године.

Иначе, од страних обрада српских родослова, поред Марсиљијеве, најважнија је Диканжова обрада из 1670. године коју доноси у свом чувеном делу Histoire de l’Empire de Constantinople sous les empereurs français, из 1680. године.

Ово наравно, нису и једини познати извори ове врсте, али за неки увод мислим да је главно поменуто. Нека идеја која би се могла преточити у дело јесу и покушаји илустрације неких од ових родослова, или макар реконструкције постојећих схема родослова, какви су засигурно и ови које доноси гроф Марсиљи. Али како год, мислим да је важно дотаћи се ових извора, и мало поближе се као Друштво упознати са коренима генеалогије на нашим просторима.

[Сол]

Аплауз! Браво Amicus-e, тема iе без премца - ДРАГУЉ!

[Amicus]

Аплауз! Браво Amicus-e, тема iе без премца - ДРАГУЉ!

Хвала Сол!

Покушаћу у наставку да пренесем за почетак неке основне црте ових родослова како их је Стојановић описао.

Тема је у сваком случају занимљива.

[Amicus]

Покушаћу у наставку да пренесем за почетак неке основне црте ових родослова како их је Стојановић описао.

Хајде да сад кажемо коју реч о садржају родословах које је обрађивао Стојановић.

Свих десет (родослова) представљају, више мање, различне редакције, али им је језгро садржине, о прецима и потомцима Немањиним, у свима једно исто, тако да се као несумњиво може узети да су сви потекли из једног оригинала. Али самим тим што се међу собом толико разликују, јасно је да ниједан собом не представља првобитни текст. Сви су они прекрајани тиме што су или скраћивани изостављањем понечега или сажимањем у краће, или попуњавањем другим чим чега у првобитном тексту није било.

А даље говорећи о саджини у ужемем смислу, каже да се садржина родослова може поделити у четири неједнака одељка:

• о римским царевима пре Константина Великог, о њему и о царевима савременицима му
• о пореклу Немањину, о њему и о браћи и синовима му
• о потомцима сина му Стевана
• о потомцима сина му Вукана

Па тако у ПРВОМ ОДЕЉКУ Стојановић каже:

Кад се текст првог одељка упоредо погледа у свима родословима који га имају, добија се утисак да је он у оригиналу био опширан, али да га ниједан преписач није у целини преписао, већ је сваки (непосредно из оригинала, или посредно из млађих преписа) вадио из њега оно што му се свидело, а изостављао или сажимао оно што му се чинило мање важно.

Стојановић даље сматра да у овом делу ништа није додавано, те да је оно што је и претекло, верно или приближно верно (колико је то могуће сачувати у преписима) оригиналном родослову. Као нарочиту потврду тога он се позива на Зонарину Хронику и Паралипомену.

Почетак родослова иначе почиње речима: "Глагољут истини списатеље јако Лики(ни)ју Србину бити родом, Јелину мудрованијем, и вса српска идолу служаше Дагону, от суду и Дагони и Даки именујут се; од Сера же Србље". (овај део је при том забележен једино у Карловачком родослову, али поредећи га са Зонарином Хроником, Стојановић га сматра аутентичним).

У другом делу родослов говори о римским царевима пред Константином, а Карловачки родослов овај део започиње речима: у она мучитељска времена владаше Диоклитијан "родом од Зете" западом к Риму и др., Максимијан Јаркулије истоком Јеладом и др., Конста Зелени Вретанијом к северу и др.; даље, о њихову сродству по женама и о синовима Константиновим. Затим, након смене Диолетицијана и Максимијана, помињу се као пријемници Максентије у Риму и Галерије Максимијан на истоку, које после обара Константин.

Овде су приметне извесне разлике међу Константиновим, Загребачким и Пајсијевим родословом, а у односу на Карловачки родослов.

Трећи део почиње пропашћу Максентија, а речима похвале Константину (у Загребачком родослову): Васијавает благораслна вјетв от корене благочастива велми, просијавшому у вери благочастивој првому и великому ва хрисијанех цару Константину. Присвоји себи цара Ликинија (не вели да је Србин) и да му за жену сестру своју Константију. "Тада господ господствујуштих и цар царствујуштих вседржителном својом десницом вручајет скиптаро царства великому цару Константину, овоме просијавшу, благочастивој лози од корена и племена рашкога господства и сродства Августа ћесара, при коме се телесно роди господ наш Исус Христос. Би од рождества Христова до благочастивог цара Константина 340 година" (Стојановић ово истиче као део који ће касније бити пренет на Стефана Немању).

У даљем развоју овог дела не можемо више пратити оригинал, јер се преписи међусобно разликују.

Четврди део говори о пропасти Максимијановој. Ту је можда најзначајније истаћи део (који помиње Пејатовићев родослов) у коме се каже: Константин, победивши Максенитија и Максимијана, "обрете" Ликинија, који је царовао на северним странама и био од царског колена, унук Олимпијаде, матере Александра Мекдонског. Зато што му је много "храбровао" при Константину, заволи га и постави га царем у Риму. С Константијом роди Бела Уроша.

Код Константина (аутора преписа родослова) стоји: Конста је имао три сина: Константина, Константија и Консту, и кћер Константију, коју Константин да Ликинију, и одели му чест грчке земље, јер га "послушаше на мучитељско разрушеније и способствоваше. Овај Ликиниј беше далматински господин родом Србим".

У петом делу говори се о царевању Ликинија прво над Западом, а затим и над Истоком, те о рођењу сина му Бела Уроша (сестра Константинова роди сина с белим властима и назваше га Бела Урош). Пајсијев родослов у овом делу не помиње Бела Уроша, већ каже да је Константија родила "синове и кћери", слично и у Карловачком, док у Врхобрезачком и Загребачком, говори се о Белу Урошу.

На крају, у шестом делу првог одељка, говори се о смрти Ликинијевој, кога је по Пејатовићевом родослову Константин преселио из Београда на реци Истру у Солун, због мучења "Јермолаја" и Стратоника, након чега, како каже, "и преста гоњење".

О другом одељку, који говори о Белу Урошу и његовом потомству, писаћу нешто касније.

[Amicus]

У међувремену, да поставим пар страних извора који су се бавили темом родослова српских владарских породица, а то су пре свега следећи извори:

• Mauro Orbini, Il Regno de gli Slavi, hoggi corrottamente detti Schiavoni, Pesaro, 1601
• Charles Du Fresne Du Cange, Historia Byzantina duplici commentario illustrata, Paris, 1680
• Antonio Locatelli, Storia Civile Ed Ecclesiastica Della Dalmazia, Croazia E Bosna, Venezia, 1725

[Сол]

У међувремену, да поставим пар страних извора који су се бавили темом родослова српских владарских породица, а то су пре свега следећи извори:

• Mauro Orbini, Il Regno de gli Slavi, hoggi corrottamente detti Schiavoni, Pesaro, 1601
• Charles Du Fresne Du Cange, Historia Byzantina duplici commentario illustrata, Paris, 1680
• Antonio Locatelli, Storia Civile Ed Ecclesiastica Della Dalmazia, Croazia E Bosna, Venezia, 1725

Хвала на сiаiним прилозима! Приметих код Диканжа на 329. страни, навод познатог дворанина Павла Клушић/Клешића (Фоiнички грбовник) у необичноi вариiанти Кулизић - Pauli Culizichii, veli Clussichii. (Кулизе?) Такођер у наставку наводи (у контексту твоiих тема - Мажибрадића и Дабижа), да iе Стефан Дабиша имао синове Пурчиа, Вука и Владислава и потврђуiе постоiање Мирослава - брата Стефана Дабише.

[Amicus]

Хвала на сiаiним прилозима! Приметих код Диканжа на 329. страни, навод познатог дворанина Павла Клушић/Клешића (Фоiнички грбовник) у необичноi вариiанти Кулизић - Pauli Culizichii, veli Clussichii. (Кулизе?) Такођер у наставку наводи (у контексту твоiих тема - Мажибрадића и Дабижа), да iе Стефан Дабиша имао синове Пурчиа, Вука и Владислава и потврђуiе постоiање Мирослава - брата Стефана Дабише.

Добро си то заметио, Клушић и Кулизић овде су у вези, а то би могло да указује на Кулизе.

Што се тиче Пурчије, Вука и Владислава, нема сумње да и овај навод има везе са каснијим (1880), тј. вероватно му је био извор. А на нешто слично су се морале и Дабиже позвати кад су предавала захтев за потврду племства у Руској дворској канцеларији. Баш стога, било би више него занимљиво доћи до оне књижице коју помињах на теми о Дабижама, али то је по свему судећи немогућа мисија.

Мада, оно што бисмо тамо нашли вероватно се не би битно разликовало од онога што видимо и у ова два помињана примера, када говорисмо о Мажибрадићима и Пејачевићима.

Нешто гледам ову тему о Мажибрадићима-Котроманићима, штета што смо је запустили, али кад се не стигне писати и истраживати на сто тема.

[Amicus]

На рачун ове теме вредело би поменути и старе српске сликане родослове, првенствено оне Немањића, које у историјским изворима срећемо углавном под називом именом Лозе Немањића.

О Лози Немањића Ћирковић и Михаљчић пишу да је тo>

Генеалошка слика најзначајније српске средњовековне династије. Јавља се најпре у облику тзв. хоризонталне Лозе Немањића представљене у припрати Милешеве (око 1223), јужном параклису Радослављеве припрате у Студеници (1233-35), наосу Сопоћана (око 1265), Драгутиновој капели у Ђурђевим ступовима (1282/83) и Богородици Љевишкој (1310-1314).

Хоризонтална Лоза Немањића је приказивала молитвену поворку Немањића на чијем је зачељу био насликан Немањић ктитор. Већ крајем XIII века поворка је толико нарасла да је узроковала знатне поремећаје у најнижој зони живописа цркава (Ариље). У припрати Грачанице (око 1320) старо решење замењено је „вертикалном" генеалошком сликом уобличеном по угледу на старозаветну Лозу Јесејеву: из бедара светог Симеона Немање, родоначелника династије, приказаног при дну композиције, изниче и грана се лоза на којој су као изданци представљене стојеће фигуре готово свих његових потомака. У највишем делу лозе насликан је краљ Милутин са својом млађом децом, Константином и Царицом, а изнад њих лик Христа који благосиља Немањиће и посредством анђела им шаље две најзначајније владарске инсигније - стему и лор. Овако ликовно уобличено родословље сликано је касније у Пећи (око 1333) и Дечанима (1346/47), при чему је, разумљиво, дошло до повећавања броја ликова Немањића, па су мање значајни потомци св. Симеона представљени у попрсју.

Од женских ликова, осим Немањине жене Ане - Анастасије (Пећ), приказиване су само оне представнице рода које удајом нису постале чланице неке друге породице или династије. Као актуелни владар на врху Лозе Немањића из Пећи и Дечана сликан је Стефан Душан (краљ, затим цар).

У Матеичу (вероватно око 1350) јавља се по први пут „хибридна" династичка лоза која обједињује представнике породице Немањића са члановима неког византијског династичког рода, вероватно рода Комнина. Због оштећености фреске родословна комбинација остаје прилично нејасна и може се само нагађати да је извршена преко предака тадашње српске царице Јелене. Све личности, без обзира на свој значај, приказане су на лози у Матеичу као полуфигуре. Хибридна династичка лоза била је, по свему судећи, насликана и на источном зиду главне куле у Студеници (почетак XV века?), али су се овде на Лозу Немањића вероватно надовезивали ликови потоње српске владарске породице Лазаревића. Захваљујући огромној површини зида студеничке куле, све личности су поново могле да буду приказане као целе фигуре. [...]

Слично писаним родосдовима и знатно познијој Лози српских владара, насликаној у славонском манастиру Ораховици (1594), лоза у Студеници имала је вероватно задатак да нове српске владаре - Лазаревиће - представи као потомке и легалне наследнике Немањића. [...]

Српски писци св. Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан и Теодосије користе се метафорама свети корен, лоза благочашћа, изданак богосадни итд., иначе уобичајеним у књижевности православних народа, да би указали на родбинске споне и „богоподобност" представника породице Немањића. Оваква терминологија, присутна и у аренгама владарских повеља, временом добија вид све директнијег поређења родословља Немањића са старозаветним Стаблом Јесејевим. Процес се сасвим јасно прати и у зидном сликарству где представе Христове генеалогије током друге половине XIII века стичу значајно место у програмским целинама обележеним српском династичком идеологијом (Сопоћани, Ариље). Због свега тога се Лоза Немањића, ма какво било непосредно порекло њене иконографске схеме, показује као плод једног дуготрајног тражења кроз које је српска средина следила процесе присутне у широј хришћанској заједници и чини органски изданак српског културног миљеа.

Извор: Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Лексикон српског средњег века, Београд, 1999, стр.

Нажалост, на мрежи нема готово ниједне од ових представа у некој примеренојој резолуцији, а ни ја немам при себи неких монографија, где би се тако нешто евентуално могло наћи, па скенирати, а није ми ту ни пар књига које где знам да неких сличних ствари има, те се морамо задовољити оним што је доступно (Дечани, Грачаница), и оним што смо преко тајних канала успели да добијемо (Пећка патријаршија, Студеница).



Прва је копија фреске из Зборке фресака Народног музеја, друга цртеж фреске из Лексикона српског средњег века, трећа такође копија фреске из Зборнике фресака Народног музеја, и четврта детаљ Жефаровићеве гравуре Манастира Студенице из 1733. године.

[Amicus]

Приложио бих пар класичних родослова који датирају из друге половине XVI века, а на којима су приказане генеалогије породица Охмучевић-Гргурић и Коренић-Неорић, вероватно најранијих власника чувеног Илирског грбовника, aли и чувено Сутјешко родословље, или како у оригиналу рукописа стоји, Родословље господе српске и босанске.



Сва три родослова обилују мноштвом занимљивих детаља, и веома ми је жао што не могах овај пут да их скенирам, али и на фотографијама се детаљи доста добро виде. Прва два родослова су као што је и видљиво исте врсте, што је и разумљиво јер је Коренић-Неорић преписан са Охмучевића-Гргурића родослова. Штета је што су неки детаљи са Коренића-Неорића искружени, те нисмо сигурни шта се у њима налазило, али за претпоставити је да су то били Свети Јероним и Богородица Оловска. Док се опет срећом, на оба родослова сачувао породични заштитник обеју кућа, Охмучевића-Гргурића Свети Врачи, а Коренића-Неорића Свети Лука.

Родословље господе српске и босанске детаљно је обрадио Александар Соловјев у свом раду Приноси за босанску и илирску хералдику из 1954. године (стр. 87-133). Нешто од старије занимљивије литературе може се наћи и на интернету, мислим да сам слао Сол-у линкове недавно, нисам сад на свом рачунару па не могу то да проверим, иначе бих поставио везице ка тим зборницима и овде.

Треба рећи да сви ови родослови одговарају времену у коме су настали, те да је мустра првим двома у западноевропским представама Лозе Јесејеве (в. нпр. овде,овде или овде). Сутјешко родословље, које је нешто старије од прва два родословља нешто је оригиналније, и није познато да постоји неки сличан пример, који би му могао послужити као узор.

[Amicus]

Прелиставајући јуче Витезовићеву Serbia Illustrata из прве деценије XVIII века, подсети ме то да поставим и родослов Немањића који се тамо среће.



Као и примере родослова Мрњавчевића и Лазаревића.



Ови су објављени у штампаном издању Витезовићевог дела (Београд, 2010), док у самом рукопису постоје још и родословља рашке гране Војисављевића, те дукљанске династије Свевладовића (у штампаном издању дата у савременој графичкој обради).

- Поређења ради, није лоше још једном обратити пажњу на Мавра Орбина и његове родослове, који су свакако били узор Витезовићевим родословима за Откривену Србију.

[Amicus]

Нешто од старије занимљивије литературе може се наћи и на интернету, мислим да сам слао Сол-у линкове недавно, нисам сад на свом рачунару па не могу то да проверим, иначе бих поставио везице ка тим зборницима и овде.

На ово мишљах, Starodavnosti bosanske, prikupio J. F. Jukić Banjalučanin 1842. godine, ево у прилогу тог чланка, значајног за расправу о Сутјешком родословљу.

[aleksandar I]

На ово мишљах, Starodavnosti bosanske, prikupio J. F. Jukić Banjalučanin 1842. godine, ево у прилогу тог чланка, значајног за расправу о Сутјешком родословљу.

Хм Бела Урош; податак (пожутио је Мирослав али друкчије није могло)  из Љетописа попа Дукљанина, теме која није заживила, али није заборављено

[Amicus]

Хм Бела Урош; податак (пожутио је Мирослав али друкчије није могло)  из Љетописа попа Дукљанина, теме која није заживила, али није заборављено

Бела Урош је на врху родослова које је израдио гроф Марсиљи.

[Amicus]

Није баш у класичном смислу стари српски родослов, али свакако се односи на личности тога и каснијег времена.

У прилогу је родослов српских предака руског цара Ивана Грозног.

[обрисала се слика]

[Amicus]

На сајту edit.elite.hu нађох недатиран родослов Бранковића.



Генеалогија започиње именима "краљева Мезије и Бугарске":

Stemma Nobiliss****** gentis Brankovichia in regno Misia, Servia, Bosnia, et Bulgaria.

Balthasar rex Mysia Nat. AC. 471.
Basilius rex  Mysia Nat. AC. 522.
Stephanus rex Mysia Nat. AC. 601.
Balthasar II. rex Mys. Nat. AC. 549.
Basilius II. rex. Mys. Nat. AC. 663.
Constantinus Stibelins(?) rex Mys. et Bulg. natus AC. 700.
Stephanus II. rex Bulgar. Nat. AC. 769.
Balthasar III. rex. Bulg. Nat. AC. 824.
Stephanus III. rex Bulg. Nat. AC. 873.
Balthasar IV. rex. Bulg. Nat. AC. 937.
Stephanus Strascimirus rex. Bulg. Nat. AC 996.
Balthasar V. rex. Bulg. Nat. AC. 1033.
Britonus Magnus Balza rex Servia Nat. AC. 1072.

А завршава именима: Joannes nat. AC. 1668. - Augustinus Nat. 1671 - Franciscus nat. 1673. - Maria nata 1678. Родитељи поменутих су: Paulus nat. Ac. 1640. ux. Joanna. Braiakovich Baronessa de Bozor.


Родослов Бранковића I, из Родословних таблица Павла Ивића

Из родослова Бранковића препознајем браћу Ђурађа (који је овде изгледа подељен на две личности: Georgius nat. AC. 1372. C****** dux **o Bajazete Turcano rege contra Tamerlanem; Georgius Brancovich Nat. AC. 1389. Despot. Servia AC. 1435. **t Dec. nobilitate Veneta *ecoratus, + 1457. I. Vxor Maria Comnena Joannis Trapezunt. *mp. *oror. II. Ux. Irene Theodori Cantacuseni filia.), и Лазара (Lazarus capite **uncat* mandato Moysii Iure. regis A. C. 1474. Ux. Miliza.)

Као њихов отац, наводи се Вук, како је и у родослову у прилогу, али као његов отац наводи се Бранко Страцимир (Brancus Strascimirus princ. Rascia Nat. AC. 1309.), а даље да су они од Страцимира Балше (Strascimirus Balza princeps Rascia Nat. AC. 1270).

Иако се вероватно ради о неком фалсификату, можда неко запази и неки ваљанији податак, а сам родослов је иначе врло сличан оном Мажибрадића-Котроманића.

[Amicus]

На теми о Бранковићима (#22) мислим да је одгонетнуто ко је наручилац овог родословља.

Реч је по свему судећи о браћи Павлу, Антонију и Јакоу Бранковићу, које 1690. године цар Леополд I именује за грофове Јајца, како се помињу и у списковима средњовековне властеле, које имамо сачуване тек из 17, 18. и 19. века.

[Amicus]

Отприлике две деценије касније Никола Радојчић ће у свом чланку Облик првих модерних српских историја (Зборник матице српске за друштвене науке, 1951, свеска 2) обрадити још један занимљив извор, а у питању је Историја Срба грофа Луиђија Марсиљија, настала крајем XVII или почетком XVIII века.

Гроф Марсиљи у свом делу обрађује редом и ове родослове:

1. Ad tabulam genealogicam Regum Nemaniorum Apodixis
2. Tabula genealogica regum Nemaniorum in Rassia
3. Ad tabulam Genealogicam Vucasini Regis Serviae Apodixis
4. Ad Tabulam Genealogicam Lazari, Comitis Serviae, Apodixis
5. Ad Tabulam Genealogicam Vuk Brancoviczii Despotae Serbiae, Apodixis
6. Tabula Genealogica Vuk Brancoviczii, Despotae Serviae
7. Ad Tabulam Genealogicam Cassaciorum, Ducum de Sto Sabba, Apodixis
8. Tabula Genealogica Sassaciorum, Ducum de Sancto Sabba
9. Memoriale Genealogicum, Dominorum de Hum

Из заоставштине грофа Марсиљија, у истом оваквом формату, остала је и историја Босне, у којој доноси родослов Котроманића.

Захваљујући Pavu, добили смо црно-белу варијанту (код Радојчића је дат негатив!) једне генеалошке таблице из вероватно Марсиљијеве "Историје Босне", с обзиром да није побројано у његовој Историји Срба.


Извор: Hamdija Hajdarhodžić - Bosna, Hrvatska, Hercegovina

Ко је гледао Радојчића, запазиће да је мустра иста, штета је само што дело није завршено, недостају грбови Christich-а, као и веома могуће Илочких. Додуше, не види се овде јасно, али можда су грбови уцртани, а само нису обојени (бојено је иначе златом и жарким бојама).

[Amicus]

Родослов Немањића из Мрнавећеве књиге Живот Светог Саве (Vita s. Sabbae, 1630/1).



Штета што се не види боље, могли бисмо видети ко се и како на почетку 17. века, позивао на сродство са Немањићима.

[crni]

Родослов Мрнавића из Hungaria Diplomatica temporibus Mathiae de Hunyad regis Hungariae , pars II., Stephani Kaprinai, Vindobonae, MDCCLXXI.

https://books.google.rs/books?id=bRYVAAAAQAAJ&pg



Дјело обухвата период 1457. - 1461. године, 208 докумената дипломатске грађе, као и 13 додатака (supplementum) допунске грађе, у вријеме владавине краља Угарске Матије Корвина (1458 -1490), сина славног Јаноша Хуњадија.

Поред овдје приказане Tabella Genealogica familiae Marnavich, на страни 533. се даје подробнији опис породичних односа попојединих великаша у документу II. датом на книнском каптолу ?(Capituli Tininiensis) 1458. године.

[Amicus]

Зна ли неко одакле име Булко у овом родослову Хребељановића-Лазаревића-Булковића?





Родослов је из књиге Јеронима Хенинга Theatrum genealogicum, 1598, стр. 408.

Занимљиво, на дну стоји Boʃnenʃis Regni inʃignia, вероватно Босанског краљевства грб, што би указивало да је извор родослову могуће босанске провинијенције?

Овај родослов је раније наведен и у Annales Sultanorum Othmanidarum, 1588, стр. 267