Ево неколико навода о Трибњу Шибуљини из рада "Православље и Срби католици у Далмацији у записиам Стевана Роце" од Божидара Јововића.
"Пратећи тако српске православне богомоље од сјевера према југу, Роца се нешто више зауставио на мјесту Трибањ (у неким подацима Трибуњ) под Велебитом. У тој збирци докумената налазимо препис чланка у календару „Вардар“ из 1938. године архимандрита Данила Бурковића. Аутор је описао насеље Трибањ као веће село са засеоцима у којима живе становници православне и католичке вјере. Засеоци Шибуљина и Козјача насељени су православцима, а Крушчица, Лисарица и Трстеница – католицима. Ово насеље је примјер дјеловања католичке цркве, које ће се трагично завршити 1941. године. Наводе се српске породице: Маринковићи, Продановићи, Штрбићи, Пољаци и Бабци, укупно 60 породица са нешто преко 300 душа. На источном крају насеља овом српском дијелу припадали су Јовићи и Којићи, „али нешто пред један век преведени били у католичку веру те се данас не осећају Србима“. Ови насељеници су потомци котарских ускока који су побјегли у Велебит и тамо се окућили."
"Уз овај докуменат, другом руком је исписан именик 94 особе православаца, убијених на почетку рата 1941. године у Трибњу, приложен, односно сачињен 11. јануара 1952. Аутор написа о селу архимандрит Бурковић, писао је како насељеници, без обзира на вјеру, живе сложно и учествују у међусобним црквеним прославама. Не знамо да ли је часни отац Бурковић доживио праву слику свога привиђења, о коме је, као божји пастир сањао. У приложеном списку са 94 уморена становника православне вјере, налазимо истом руком забиљежене податке:
"Сва ова лица побиле су усташе у току последњег рата у селу Трибњу, среза Бенковачког у Далмацији, где се је налазило око 300 српско—православне чељади. Према томе поклана је трећина лица и то већином жена, деце и стараца, што није могло да бежи у планине Велебита. Главни је покољ извршен у два маха у 1941. години. У првом су на превару одвели десетак виђенијих људи, које су убили 14 бацили у једну јаму у Велебиту, а другу групу око 80 чељади затворили су у цркву Св. Арханђела Михаила у засеоку Шибуљини, где су их око Св. Илије држали гладне 14 жедне три дана, а затим их стрпали као какву робу у једну барку и одвезли на острво Паг и тамо побили.
Teшко је наћи тако мирни, питоми и честити народ, као што су православни Трибањци где није било нигде никакве крађе, отимачине, убиства или блуда. Једина им је кривица била, што су вековима остали верни имену српском и вери православној и тако остали мала оаза у мору католичанства у које су им запала њихова браћа и по вери, 14 по крви и језику за владавине Венецијанске и Аустријске државе.
Тешко је замислити не само у историји нашег народа већ и у историји целог света, крвавијег свирепијег и зверскијег дела, ког су починиле усташе, без икаквог разлога, већ једино да изврше жеље свог верског поглавара римског Папе те Мусолинија и Хитлера.“
"На списку погубљених је: 16 Бабаца, 7 Лукића, 22 Маринковића, 42 Пољака, 5 Продана и 2 Штрба.
Колика је обмана била за Србе Краљевина Југославија, коју су многи доживљавали као заједнички кров за своје сународнике 14 ослобођење „једнокрвне браће истог племена“, види се из написа архимандрита Бурковића, писаног 1938. године, дакле три године уочи великог злочина над његовим парохијанима.
„Од ослобођења до данас никад није пала сена неслоге или раздора међу браћом двеју вера и двају племенских имена. Шта више о славама крсним и о празницима, поред ове мале цркве поведе се заједничко коло Срба и Хрвата, уз песму омладине, која одјекује Велебитом.“
Из Шибуљина су била у Првом свјетском рату три добровољца и неколико жртава аустроугарске власти, међу којима и калуђер Макарије Дубајић.
