VIII
Хајде Петровићу Ђорђе, говедару
од Тополе, хајде, токе на се
и позови, свињару!
Са собом своје јунаке поведи:
од мудрог Јанка до беснога Васе.
Са собом хајдуке поведи,
оне што играју под крошњама
јаворова. Вељко, ево сада, пред нама,
бедара и прса се лаћа
и спаја их, као некада,
у њих јетру жучну враћа.
Хајде, хајде свињару, божји рабе!
Ево сада Мишарске олује,
ново семе сеје сада
кроз шумадијске тарабе,
стару победу снује.
Гонићеш нека друга стада
пред собом, друге гује
и чопоре, какве ниси никада,
гонићеш, друга утовљена
крда, гадна људска племена.
IX
Сећаш се? Говорили су дедови
некад седећи за софром:
„Гле покварено Бугарче, црна сина,
што и данас нас лови
због кришке хлеба и чаше вина
и комада овнујскога меса!”
Није ту Бугарин црни зарад хлеба,
и није због гутљаја вина,
и није због једног комада меса,
већ да узме све што му треба,
већ све да би теби узео на крају,
већ све да би теби отео на крају,
земљу, име, дах, зеницу
ока, мушкост на твом лицу,
зато тај Бугарин црни сада
тебе прати и напада
са леђа, у крста те убада.
Са црним Бугарином тројка је то невесела,
три кукавице ујединиле су се сада.
Али, пази да ти јетра остане цела,
дабогда, о гоничу стада.
X
Смедерево град стони,
заузеше, рђа је такла
и град бели, Београд, престони,
сред ватреног пакла:
од Липара до великог Врачара,
свако брдо поста пећ врела.
Заузеше Лучицу, па такође
Ћуприја паде, па обадве
напунише широм, није грожђе,
широм језовитом напунише обе бачве.
Плану слепим старцима напунише,
женама што дојке немају више,
осакаћеном децом која гмижу
да брашно лижу.
И Сопот претворише убице
у јадне своје касапнице,
сецкајући у њима крштено
месо (о Крститељу!), а олтар велик
крвава трпеза им бива:
ишчупаше попу језик,
а на њему остија жива.
XI
Али, из Верчиорова гледа нетремице
Румун с очима милоснице,
као од воска му је лице,
како плове низ Дунав и кошаву
надуте Швабе, испливавају мртве убице,
на хиљаде, по сивом Дунаву,
пливају између Рама и Дубравице,
између Сипа и Текије убијени,
под Текијским брегом покошени,
под којим прашти као бакља од смоле,
воде носе швапских телеса гроздове голе.
Место где се једе није више Лапово,
већ гомила трулежи. Није Тривуново
воћарски брег: то је гомила
црва што ври. Чујеш, Враново
гозба је за гавране, а Вујан за лешинаре.
О Краљевића Марка роде,
сабљом рачуне равнаш старе.
Под Оршавом где се зле воде
стичу, сада се гомилају псине,
Бугари и Швабе, балега и изметине.
XII
Заузеше прелазе и пролазе,
заузеше их; а ми наше заседе
држимо. Ужице и Раљу газе,
заузеше и Струмицу и Врање,
и Краљево заузеше, Лајковац,
села и градове, зидине и урвине;
игде ли оставише више костију
него камења, више лобања у таму гробну
него белутака? Заузеше и капију
древног Ниша увијеног у црнину злокобну,
јао, света Србијо, у одоре
црне обукла си болне куће
где се зараза шири попут мôре
и смрад са врата боде к’о копље.
Заузеше и древно Скопље
(јао, света Србијо, плачи),
дом који у славу Бога
саградила си од камена,
а ту је и тврђава, чувар сенима
Цара Душана Силнога.
О Србијо, плачи на коленима.
XIII
Затим устани и скочи, поврати
цркву, тврђаву на брду и светиње олтара
и главну кулу, судбину и царство врати.
Обоји зелени ток Вардара
као Нишаву и Влашку,
обоји Вардар као Власину
чију мочвару већ си претворио
у глиб смртни за бугарску псину.
А Тимок, о народе Ђорђев
који оца свога је заклао
светом руком да роб не би постао,
Тимок обоји у вечност,
у вечну гадост
од извора до ушћа
и све до дубока муља,
у име твојих силованих жена
чија част је на обалама оскрнављена,
у име твоје деце на коце набијене
и ко из праћке избачене,
у име изгорелих, у име спаљених,
што бакље беху запаљене.
XIV
Паде Лазарева глава
на Косову равном и пропаде
царство, згасну слава.
То од Скопља Бугарин црни
по Косову равном блато стреса
њушећи победу срамну.
Држи се, Србине! Чуј урлик беса
Хајдук-Вељка који васкрсава
и снагу обнавља. Држи се храбро!
Ако хлеба немаш, мржњом се засити;
ако вина немаш, мржњом се напоји;
ако само мржњу имаш, сигуран можеш бити.
Не сакупља у планини траве,
вила, нит корење туца,
да би видала ране твога срца.
Ти не војујеш за ране твоје,
већ на смрт за олтар свети
војујеш за огњиште своје.
Ако поклекнеш, устани, полети,
ако паднеш наузнак, устани,
ако посрнеш, устани, па се брани.
Анкета
