Фагараш и слови за централно мјесто етногенезе Румуна, а и најранији поуздани спомен, 1202. манастиру Керца на подручју Фагараша су дате земље "одузете од Румуна".
Прије тога се помињу неке миграције на сјевер преко Дунава група у оквиру стварања Првог Бугарског царства. Управо ти догађаји су и умногоме проузроковали миграцију можда и највећег дијела прото-Румуна.
Далеко од тога да су Дробњаци једина веза Румуна са популацијама на Балкану. И поред мањег броја тестираних такве везе су утврђене и утврдиве су за гомилу других генетских кластера. Толико су честе да ће сигурно насумице и на мањем узорку WGS тестова искакати те везе, што се управо и дешава.
Међутим по свему судећи тачне су оне тезе антрополога о немијешању Словена и Ромеја до 12. в. Наиме огромна већина прото-румунских лоза су несловенске. Не ради се о томе да нпр. се за I-Y3120 не може предвиђати на мање маркера "па не знамо", али знамо из досадашњих WGS резултата те хг да велика већина њих није проторумунског поријекла, односно да су старосједиоци на том подручју. Такођер слично се може рећи и за R1a, гдје додуше постоји један бројан кластер хаплогрупе L1280/YP3987, која се јавља и код Цинцара. Помоћу резултата једног Грка који има потпуно поклапање са Цинцарима, тај кластер је удаљен од Аврамијештака, и могуће да су Румуни те хг повезани са Цинцарима.
Али великом већином изгледа да су прото-Румуни односно балкански Власи носили у 12 в. несловенску генетику, слично или још више модерним Цинцарима. И поред неких титула попут кнеза, војводе које су ушле код Влаха, важио је својеврстан генетски апартхејд. нема говора ни о каквим словенофоним раним власима, то ако је и постојало је неки еволуционарни "dead end". Ти рани Румуни немају значајних генетских веза са јужнословенским народима, а "везе" проистичу углавном од њихових коетника који су у 13. в и на даље утопљени у друге етније.
Чини се да је успон Немањићке и Асенове државе кључни фактор који је допринио нестанку те романофоне популације на Балкану. Немањићка држава је кроз додијељивање Влаха манастирима омогућила њихову асимилацију, позније долази до уласка у влашки сталеж и Срба, а посебно у турско доба. С друге стране иако су Власи били фактор настанка друге Бугарске државе, ту је дошло до њихове потпуне асимилације, и ту није постојао оквир који је озваничио њихове институте и организацију као што је био случај у Србији.
Што се тиче Херцеговачких влаха, постојало је мигрантско језгро тих ранорумнских популација које су изворно свакако романофоне, на њих су се накачили словенски старосједиоци па је њихов језик превладао. У том смислу Херцеговачки власи наликују нпр. Бугарима који нити говоре изворни бугарски језик нити у значајној мјери имају генетске везе с њима, с том разликом да су они по начину живота били власи, чак су остали најдуже баштиници трансхумантног сточарења барем ако се не рачунају групе са југа Балкана.
За манастирске влахе Немањићке Србије 12.-14. в. се може рећи да су они свакако великом већином румунског поријекла, што се види по и фонду румунских личних имена, који је успут много мање разноврстан код влашких група Херцеговине, тако да се власи Херцеговине морају другачије третирати. Они и нису дио влаха државе Немањића.
Такођер за Краља Милутина 1300. они су очито припадници посебне етничке групе, била она тада словенофона или не, она је нешто "друго" у односу на остале, могуће имајући у виду њихово различито поријекло ако ништа друго.
У документу Уроша Милутина ( 1300. ) за манастир св Ђорђа Скоропостижног ( Скопље ) помињу се на 3 места Власи . Ту се разликују Срби , Власи и Бугари , влашки закон и плаћање царине цркви од стране Грка , Бугара , Срба , Латина , Арбанаса и Влаха . У потврди истога краља старијих.
Овдје се очито наводе етничке групе (или нешто блиско томе у модерном смислу) а не социјални сталежи. Доказивати нешто друго у овом контексту је тешко могуће. Тако ни Власи нису пуки "социјални сталеж".