Аутор Тема: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ  (Прочитано 12197 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« послато: Јануар 22, 2016, 09:53:31 пре подне »
                                                                                    МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ
                                                                                              МАЈКА ЗЕМЉА
                                                                   За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић
Женска симболика земље, универзална за све словенске традиције, открива се кроз метафору материнства и плодности. Сматрали су да земља, примајући у себе семе, „затрудни“  и даје нови род, да је она свеопшта Мајка и хранитељка.
Земља је један од основних елемената универзума (поред воде, ватре и ваздуха), централни део троделне васионе (небо, земља, пакао), настањен људима и животињама, симбол женског плодоносног начела и материнства.
У митском тумачењу стварања и постанка света, земаљска кора је настала као резултат првог чина стварања света: од прегршти земље извађене са дна мора. Бог је прво створио малу парцелу копна а затим (уз сарадњу свог антагонисте) је растегао и створио земљишни простор. По популарним словенским веровањима, земља је равна кора, окружена водом и наткривена небеском куполом. Представе о зооморфним бићима (огромној риби или неколико митских риба, змији, корњачи, итд.), која на себи држе земљу, карактеристичне су за митологију Источних, а нарочито Јужних Словена. У бугарским и српским веровањима, земљу држи бик или биво на својим роговима; она почива на телу змије, која лежи на леђима вола, који, опет, стоји на огромној риби, а та пирамида почива на огромној корњачи.
Обележја персонификације земље зебележена су у народним веровањима, по којима се она понаша као живо биће: спава, болује, затрудни, рађа, јауче, плаче, љути се на људе због њихових грехова. Женска симболика земље, универзална за све словенске традиције, открива се кроз метафору материнства и плодности (способности да донесе летину). Белоруси су сматрали да земља, примајући у себе семе, „затрудни“ и даје нови род, да је она свеопшта Мајка и хранитељка: храни живе, а узима себи мртве. У руским фолклорним текстовима и фразеологији познат је израз Мајка - Влажна земља који означава плодну земљу коју је оплодила небеска влага. У складу с тим, испошћена и јалова земља у руским песмама-легендама се јавља као „удовица“. Архаичне представе о небу и земљи као брачном пару сачуване су у магичним формулама као што је: „Ти си Небо – отац, ти си Земља – мајка!“ По бугарским веровањима, из брака неба и земље рођен је месец. Мотив материнства у веровањима о земљи има везе не само с космичким ликом универзалног плодоносног начела него с реалном мајком конкретног човека. То се испољава у забранама ударања земље, које су мотивисане могућношћу увреде сопствене мртве мајке. Поштовање земље као „мајке“ допринело је зближавању тог круга представа с ликом Богородице, којој су се Срби обраћали „земљо-Богомајко“. Сматрало се да псовање мајке вређа истовремено све три човекове „мајке“ – његову рођену мајку, Мајку влажну земљу и Богородицу.
У словенским веровањима, земља има обележја светости и ритуалне чистоте; у молитвама и баснама обраћали су јој се истим молбама као божанским силама: „Помилуј, сачувај и спаси, света земљо и мајко Божја!“ За грешног човека су говорили да није достојан да га „света земља на себи држи“. По масовно познатим представама, земља не прима у себе тела „нечистих“ покојника; њиховим сахрањивањем у земљу нарушавају се временска равнотежа и општи поредак; тела таквих мртваца у земљи се не распадају или их сама земља „избацује“.
Као највиши морални ауторитет и симбол праведности, земља је често коришћена у народним правним обичајима, заклетвама и клетвама. Руси су, у случају спора око међа, доказивали да су у праву стављајући на главу бусен или грумен земље. Заклињања са земљом на глави познато је из словенских историјских извора XI века.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #1 послато: Јануар 22, 2016, 10:04:02 пре подне »
Не знам зашто, али сам се уз претходни пост "МАЈКА ЗЕМЉА", присетио нашег великог књижевника Данила Николића и његове књиге "Краљица забаве". Вероватно зато што се поистовећују Земља и жена, као мајке које подарују наше животе. Преносим само један мали исечак из наведене књиге.
...“Мушкарац стално настоји да савлада нешто, да продре до нечег. Да дође до краја. Неки простор, неку непознату празнину. Пење се, на врхове; спушта се, у понорнице, пећине, гротла. ...Хоће да савлада празнину. Да је испуни, осмисли, оплоди...
... Жена је свеснија значаја свега тога. Она не тражи да нешто испуни, већ да буде испуњена. Дакле, њена тежња је апсолутно супротна нашој. На срећу. Укрштање супротности је закон света. Али на том укрштању се стално сударамо. Ту ничу несхватања. Мушкарац има нешто што је очигледно, уобличено; предмет, и оруђе. На другој страни  је само пролаз до плодотворне празнине. Он је сејач коме је страшно стало до њиве да је његова, у његовом поседу. Њиви је свеједно чије је семе, само нека је оплоди. Зато не придаје трагичан значај промени сејача. Ми напротив.“

Данило Николић: Краљица забаве, стр. 95-96, Београд, Политика-Народна књига, 2004.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #2 послато: Јануар 22, 2016, 10:12:56 пре подне »
                                                                                                             МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

                                                                                                              ОГЊИШТЕ – СРЦЕ КУЋЕ
                                                                                                                                                   За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић

У свим митологијама света огњиште је свето место – омфал. Средиште живота и уточиште. Унутрашње духовно средиште. Оно је и средиште дома и значи женско господарство – огањ у женско-земаљском виду. Представља пупак, ширање и благодарност живота породице.
Култ ватре је присутан у словенском народу од искона. Страхопоштовање према боговима ватре, праћење обичаја везаних за ватру и чување ватре као светиње и стуба опстанка породице проширило се и на ватру у кући - огњиште око кога се окупљала породица. Није се гасило од прве ватре у новој кући. Угашено огњиште било је клетва и пропаст фамилије. Напустити огњиште значило је неповратни одлазак из куће.
Огњиште је базични елемент структуре куће, извор топлоте и место где се припрема храна. Огњиште је сакрални центар куће; ту су обављане и магијске радње намењене благостању куће, здрављу и успеху укућана. По народним представама, огњиште је место где бораве кућни духови (домовој), где се окупљају преци.
У новој кући огњиште се правило на крају. За огњиште је место одређивано у центру или у источном делу куће, освећивали су га и кадили тамјаном. Прву ватру палила је најстарија жена у породици доневши жар из рођачке куће и изговарала би благослов: “Да никад не угасне ово огњиште и да се на њему кува у посудама и котловима за свадбе и славе”. За усељење у нову кућу сваки гост је доносио поклон који је качио изнад огњишта. Предмети који су пратили огњиште нова породица добијала је на свадби или приликом освећења нове куће. Невеста је од оца добијала машице и троножац, као део мираза.
Поред огњишта обављани су многи породични обреди; управо ту се збивало увођење новог члана породице. Прво купање новорођенчета је било поред огњишта да би било дугог века и привржено кући. Крштено дете се остављало неко време поред огњишта.
Око огњишта обављане су ритуалне радње у време календарских празника: на Бадње вече, Божић, Нову годину и Благовести. Поред огњишта су постављали празничну трпезу и изводили су обреде. Поред огњишта су клали црну кокошку у част духа – покровитеља куће. Око огњишта обносили су божићну сламу, положајник је први прилазио огњишту, ту су пекли обредни хлеб – чесницу, и припремали ритуално јело – печеницу.
Преко огњишта су покушавали да привуку богатство. За Нову годину су бацали у огњиште речни камен и благосиљали укућане да им се новац слива у џепове лако, као што се река слива преко камења, и да им новчаници буду тешки као што је камен тежак.
Плодоносна снага огњишта преношена је и на предмете везане за њега. Тако је жарач коришћен у време прве грмљавине – њиме су лупали по наћвама, земљаним судовима и амбару, исказујући жеље “да се пуне житом”, “да буде плодова”.
Огњиште и његови пратећи предмети коришћени су у народној медицини и магији: огњишту су се обраћали с молбом за помоћ, користили су ватру и жар за скидање чини.
Огњиште је превасходно повезано са ватром чија су се основна обележја (лустративна и заштитна) преносила на огњиште и његове атрибуте. Машице и жарач коришћени су за терање градоносних облака и у пролећним обредима за заштиту од змија и гуштера. Ове предмете су обавезно постављали поред породиље и детета у току 40 дана од порођаја да би их штитили од злих духова и болести.
За огњиште као свето место везан је низ забрана. Деци је забрањивано да џарају по ватри, да убадају нож у огњиште, да ногом ударају у угарке јер ће се разболети.
Код Срба огњишту су се исповедали грешници. Поред огњишта постизали су се договори, давало се и узимало у зајам… Код Црногораца најстрашнија клетва везује се управо за огњиште.
Ватра у огњишту никада није гашена. Угасло огњиште губило је своју стваралачку снагу. На угаслом огњишту обављале су се црне магијске радње.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #3 послато: Јануар 22, 2016, 10:18:51 пре подне »
                                                                                                       КРСТ У СЛОВЕНСКИМ ОБРЕДИМА

                                                                                                                                                      За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић

Крст је један од најстаријих сакралних знакова у светским митологијама и религијама. Главни је симбол хришћанства, монограм је Христовог имена и култни предмет који има сакралне (црквене) и апотропејске (заштитне) функције. У словенском народном орнаменту крст се назива “Божји знак” и његова варијанта свастика су соларни знаци који симболизују светлост и плодност. Такође, крст представља геометријализовану варијанту дрвета света или дрвета живота и симбол је центра.
Национални симбол Срба је крст са четири оцила (ћирилична слова Ц). Означава центар или средиште древне цивилизације на ушћу река: Дон, Дњепар, Дњестар и Дунав. Чињеница која доказује да је ушће четири реке колевка Срба (Словена) произилази из винчанског писма. Артефакт винчанске културе “Тартариа амулет” чија старост се процењује 5000-6000 година, је мапа са пет лучних црта које представљају реке. Четири од тих пет лучних црта су пресечене правим цртама које показују из ког смера те реке дотичу. Српски крст је и сведочанство о расејању Словена, великој сеоби и страдању. И данас, за делове свог народа који живи ван матичне земље кажу “расејање”.
Коришћење слике крста за ритуалне циљеве и ношење крста, симболизује припадност одређеној конфесији; на пример, Срби разликују хришћански (часни крст) и “народни” (пагански) крст. У хришћанској традицији познати су различити типови крста: у облику слова Т (“те-крст”); “крст св. Андреја” с дијагонално постављеним крстовима (у облику ћириличног слова X); “латински” (равнокраки, али најчешће с продуженим вертикалним краком) и “грчки” крст (једнокраки, понекад са проширеним ивицама). Код Јужних Словена крст латинског типа је присутан на гробовима, на преслицама, орнаментима, посебно у Црној Гори, Македонији и Далмацији али у целини, преовлађује крст грчког типа (на гробовима, преслицама, ускршњим јајима, обредним хлебовима, над улазима у куће). Равнокраки крст као кнежевски знак може се наћи у документима из XII века. У писаним изворима код Јужних Словена, од XI века спомињу се крстови као погранични знакови.
Знаком крста обележавани су предмети који су у традиционалној култури имали сакрални статус као и поштована и опасна места. Крст су урезивали на бадњаку; док бадњак гори, страна с крстом треба да буде одозго. Пре него што почну да секу погачу, на доњој страни засеку крст ножем. Крст је постављан поред огњишта, на граници села, на раскрсници, на њиви, испод дрвета, поред записа - дрвета које поштује заједница - или су крст урезивали на дрвету.

Као основни обредни атрибут, крст се употребљава у ритуалима везаним за Богојављење (потапање крста у воду); Спасовдан, Ђурђевдан (обиласци села ходањем унакрст, понекад с циљем изазивања кише), Ивањдан (спаљивање крста направљеног од разбијених бачви). На Крстовдан стоку су мазали катраном тако што су цртали знак крста и постили су да их не би болела крста. У Средопосну недељу Великог поста месили су колаче у облику крста које су користили при првом истеривању стоке, приликом сетве, гатања о летини и судбини. За обредне циљеве, прављен је крст од липе, леске, божићне сламе, бадњака, класја, теста, глине.

Крст је један од основних погребних обреда и у народним веровањима представља симбол смрти. Када је жена побацивала, супружници су тајно одлазили на гробље и подизали крст који је пао уз читање молитви “Оче наш” и “Богородице Дево” и љубивши се грлили крст а потом га враћали и укопавали на пређашње место.
Значај крста као заштите, везан је за симболику прекрштавања - наношења знака крста на различите предмете или његово симболичко сликање (крсно знамење). Крстили су себе или објекат (на који је била усмерена радња) крсним знамењем када почињу или завршавају рад, кад излазе из куће полазећи на пут, кад седају за сто, кад полазе на спавање.
Крст је штитио од града, кише и непогоде. Освештане дрвене крстове постављали су на границу села, правили крст од бадњака и чували га под стрехом. На њиву су постављали крст направљен од грана огорелих на ускршњој ватри као заштиту од грома. Сматрали су да у дрво на коме је урезан крст не удара гром. Да би зауставили кишу, правили су крст од соли.
Крстови у кући и на домаћим грађевинама цртани су кредом, свећом, белим луком, крвљу жртвене животиње, катраном. Као заштитно средство против епидемије, постављан је крст на раскрсницу или на границу села.
Крст је служио као заштита од урока. Крстом су плашили демонска бића и животиње с којима је сусрет био опасан или наговештавао несрећу: ђавола, вампира, русалку, вука, зеца... Крст је масовно употребљаван у магији, гатањима, народној медицини. Биљке сакупљене и освештане на јесењи Крстовдан поштоване су као лековите: на пример, различак, којим се ките крстови, има моћ да олакша нападе код новорођенчади и мале деце; босиљак, каранфилић и чубор помажу при порођају.
Јужнословенски обичај “крстоноше”- обилажења села и њива уз ношење крста и црквених реликвија обављан је у периоду од Ускрса до Тројица ради спречавања суше, града и других елементарних непогода које штете летини на њиви. Поворку, у којој учествују житељи села, предводи свештеник. Учесници носе крстове, црквене барјаке, иконе. Певају посебне песме којима се изражава молитва Богу за кишу. Поворка, по правилу, одлази до светог дрвета - записа или до каменог крста где настављају са молитвом за кишу.

ЧАСНИ КРСТ   
   
Часни крст је најсветији знак и симбол православне вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, миропомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежда освећују се часним крстом. Незамислива је било која литургичка радња или скуп без крста. Крст је нераздвојан од сваког православног хришћанина.
Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: “Крст је чувар целе васељење, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. ” Благодати и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет.
У Светим књигама пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они су му одговорили: “Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви и од онога што једете на литургији.” Онда их је он поново упитао: “Чега се од свега тога највише бојите?” И одговорили су му: “Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину.”

 КРСТ КАО ЗНАМЕН

Подићи споменик преминулом претку и на тај начин обележити његово последње пребивалиште једна је од најзначајнијих обавеза потомства у нашем народу. Још већу одговорност представља подизање крајпуташа - вечне куће за душу мртвог чије се тело не може пронаћи како би било сахрањено јер душа без споменика у ком би отпочинула бива заувек проклета у беспућу вечног заборава. Камена саборишта преминулих постала су на просторима већином сеоских и манастирских гробаља унутар променљиве границе српских земаља кроз време. Својеврсна су састајалишта мртвих и живих, место сећања, туговања, практиковања често загонетних обреда, али и тачка на којој се стварају нераскидиве везе међу генерацијама унутар једног народа. Спона између живих и мртвих, између земље и неба.
Надгробни споменик - знамен, студен камен, плоча, белег, мрамор - представља нарочиту везу с покојником, подсетник на његово пређашње постојање и тачка с које ће се у часу Христовог другог доласака његова бесмртна душа вазнети пред престо Судије, где ће се одлучивати о њеном успењу или коначном паду. Отуда и потреба народа да се некоме “зна гробно место”, јер онај без гроба се заувек упокојио, нестао у ходницима пролазности, унеповрат закључан у тами заборава.

СТЕЋЦИ

Стећци су средњовековни надгробни споменици јединствене појавности настали између XI и XV века.  Стећак је термин усвојен у науци, док је у народу познат као камен, белег, а најчешће мрамор.  Њихов интригативан и до краја разлучен украс - од суморних представа човека под оружјем или с рукама испруженим ка небу до ратника и коњаника, паганских симбола сунца (свастике), или хришћанских знамења (крста) и данас је загонетка за истраживаче и очарава модернисте. Украси врло често нису канонизовани или стриктно везани за хришћанску симболику. Могу бити у форми плоче, усадника, крста, сандука, са и без постоља. Највише стећака има у Босни и Херцеговини, нешто мање у Србији, Црној Гори и Хрватској. Стећци се, по једној теорији, везују за богумиле, средњовековну босанску секту и махом су настајали пре доласка Турака. У Србији их највише има у пределима уз реку Дрину.
На територији северозападне Србије регистровано је више од 120 локалитета са мраморјем и око 1000 појединачних споменика. Недавно је, на локалитету Мраморје у Перућцу, код Бајине Баште, у сарадњи са стручњацима Народног музеја у Београду почело археолошко истраживање средњовековне некрополе за коју кажу да је најзначајнија у Србији, а крајем прошлог века проглашена је за културно добро од изузетног значаја.
Литература:

1.МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
2.СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
3.КРСТ ХРИСТОВ - Задужбина манастира Хиландара
4. КАМЕНА СЕЛА СРПСКИХ ДУША - Тамара Огњевић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #4 послато: Јануар 22, 2016, 11:06:35 пре подне »
                                                                                                  МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

                                                                                            КРСТ – УНИВЕРЗАЛНИ СИМБОЛ


Крст је један од најстаријих универзалних симбола. Представља средиште света - тачку општења неба и земље, васељенску осу (заједничка симболика са дрветом, планином, стубом, лествицама...). Симбол је универзалног, архетипског човека, способног за безгранично и хармонично ширење, како у хоризонталној, тако и у вертикалној равни. Вертикална линија крста је небеска, духовна, интелектуална, позитивна, активна и мушка, а хоризонтална је земаљска, рационална, пасивна, негативна и женска, а цео крст ствара праисконског андрогина (двополно тело). Симбол је дуализма у природи и јединства супротности. Представља интеграцију човекове душе у хоризонталном и вертикалном виду, неопходну за испуњен живот. Представља највиши идентитет.
Пошто се може безгранично проширити у сваком правцу, симбол је вечног живота. Образују га и четири рајске реке које теку из корена дрвета живота. Крст гради кардиналне осе и представља кватернар у динамичним видовима. Квинкунгс је јер сједињава четири елемента света у петој тачки - средишту.

Цруx ансата (АНКХ) - крст са кругом или омчом на врху - је египатски симбол живота. Представља космос, све живо, људе и богове; пут је за сазнање тајни, мистерија и скривене мудрости. Оличава и моћ, ауторитет, завет. Комбинација је мушког и женског симбола, Озириса и Изиде, те сједињује два творачка принципа, небо и земљу. Означава и бесмртност. У руци га носи Маат, богиња истине и светског поретка.

Крст у кругу - симбол соларне покретљивости. Представља точак промене, или точак среће.
Крст у квадрату - кинески симбол земље; представља стабилност.
Крст са точком у средишту - хиндуска чакра; симбол је моћи, величанства.
Лопатасти крст - представља раширена птичја крила; амблем је витезова Јовановаца.
Крст путача - представља савршенство; значи и број десет. То је крст св. Андреје.
Малтешки крст - представља четири велика асирска бога - Ра, Ану, Вел, Еа. Амблем је малтешких витезова.                                                                                                             
Ружин крст - симбол срца, средишта и хармоније.
Тау крст - представља дрво живота. Симбол је регенерације, скривене мудрости, божанске моћи и будућег живота. Представља     чекић богова громовника.
Двогуби крст - представља соларни симбол Зевса, као бога неба.
Крст с руком - древни талисман против урокљивих очију.
Крст са месечевим српом - симбол сједињења мушког и женског, неба и земље. Обично се тако обележава причесни хлеб.

У алхемијској традицији крст је симбол природног поретка елемената - qуинта ессентиа, као средишна тачка.
У афричкој традицији (Бушмани и Хотентоти) - представља бога и симболише заштиту при порођају.
У будистичкој традицији - представља осу точка закона и кола постојања.
У египатској - симбол живота, бесмртности.
У гностичкој - равнотежа савршенства.
У грчкој традицији налази се на челу Артемиде Ефеске.
У хебрејској традицији (кабализам) крст са шест зракова означава шест дана стварања, шест фаза времена и трајања света.
У хиндуистичкој - крст је раџас - ширење бића, при чему је вертикала сатва (виша, небеска страна бића), а хоризонтала је тамас (нижа, земаљска страна бића).
У хришћанској - представља спасење путем Христове жртве. Симбол искупљења, помирења, патње и вере. По средњовековној симболици, за Христов крст је била употребљена грађа од дрвета спознаје, узрочника пада у грех, које је тако постало
 
оруђе искупљења. Два крака крста представљају милосрдност и суд и у хришћанској иконографији често носе сунце на једној и месец на другој страни, као симбола две природе Христове, које такође симболизује и вертикална, небеска, те хоризонтална, земаљска оса крста.
У индијанској традицији - представља људско обличје. Симбол је и кише, звезде, ватре од дрвета, девојаштва, четири главна правца и четири ветра. Средиште крста су земља и човек, које покрећу сукобљене силе богова и ветрова. Крст индијанске ложе уписан у кругу, представља свети простор, васељенско средиште.
У исламској - крст је савршена веза свих стања бића. Он је хоризонтално и вертикално ширење и највиши идентитет.
У келтској - има фаличко значење и симболизује живот и родност.
У кинеској - крст у квадрату је симбол земље, насупрот кругу као небесима.
У мајанској - крст у облику слова тау представља дрво живота и дрво хранива.
У маорској - знак је богиње месеца и симбол општег добра.
У мексичкој - представља дрво живота. Такође симболизује и четири ветра, па отуда значи и плодност.
У римској - представља уништење за злотвора.
У сумерско-семитској традицији - у Вавилону, крст са месечевим српом је повезан са божанствима месеца, а у Асирији, крст приказује четири правца сијања сунца. У Феникији је симбол живота и здравља.

                                                                                                        Порекло крста

У готово свим деловима старог света пронађени су различити предмети који су настали давно пре хришћанске ере, а обележени су крстовима различитог облика. Безбројни примерци потичу из Индије, Сирије, Персије и Египта. Употреба крста као религијског симбола у претхришћанско доба и код нехришћанских народа је свеприсутна и била је повезана са поштовањем природних сила.
Облик крста као две прекрштене греде потиче из старе Калдеје, где се користио као симбол бога Тамуза (јер наликује мистичном слову Тау, првом слову његовог имена). Осим у тој земљи употребљавао се и у суседним земљама, укључујући и Египат.

Необична је, али и неоспорна чињеница да се крст користио као свети симбол давно пре Христовог рођења, а и након његовог рођења у земљама на које није утицало црквено учење. Грчког Бакха, тирског Тамуза, калдејског Бела, норвешког Одина - све су њих њихови поклоници обожавали уз помоћ неког симбола у облику крста.

Крст у облику „цруx ансате“ (анкха) носили су у руци египатски свештеници и краљеви (који су били врховни свештенички поглавари) у знак власти коју су имали као свештеници бога Сунца, а називали су га „знак живота“.
Различити облици крстова налазе се на египатским споменицима и у гробовима, а многи стручњаци их сматрају симболима фалуса (мушког уда) или полног односа. У египатским гробовима цруx ансата (крст с кругом или омчом на врху) је проналажен уз фалус.
Анкх се употребљавао и као симболи вавилонског бога Сунца и најпре је пронађен на новчићу Јулија Цезара (100-44. пр. н. е.), а затим на новчићу који је издао Цезаров наследник Аугуст 20. године пр. н. е. На Константиновим новчићима није анкх већ крст са четири једнака крака постављена усправно и водоравно. Тај крст се обожавао као „Сунчев точак“. Константин је био поклоник бога Сунца и приступио је хришћанској Цркви тек око четврт века након што је према легенди видео такав крст на небу.

Симболика свастике
Свастика (сскр. сwастица - срећан) - кукасти крст, по првобитном значењу је симбол Сунца. У Хитлеровој Немачкој је био симбол националсоцијалистичког покрета. Пре него што је 1935. године усвојена као нацистички амблем, свастика је представљала свети религиозни симбол или талисман за срећу у прехришћанској Европи, као и у многим религијама Оријента, Египта и код Индијанаца. Један је од најсложенијих симбола, преисторијски, универзалан. У свим традицијама је симбол добре коби, добрих предзнака, добре жеље.
У будистичкој традицији означава печат Будиног срца и симбол је доктрине његовог учења; у хиндуистичкој означава „добро је“ - симбол је живота, кретања, задовољства и добре среће; у индијској је симбол среће, плодности и кише; у кинеској је симбол савршенства, дуговечности, благослова.
Као древни симбол Аријеваца, сматран је приказом њиховог врховног бога Сунца и бога неба, Дјауса. Најстарија употреба знака откривена је Индији у Индус-долини. Индо-аријевци, прастари народ, користили су га као печат 10000 година пре Христа (Неолит) и значио им је као симбол управе, владара или самог аријевског народа.

Код словенских народа кукасти крст је био симбол среће, и као симбол нађен је у раном Винчанском писму из 6000. године пре нове ере. Руси имају специфичан назив за свастику: коловрат (коло - Сунце; врат - кретање) и за разлику од класичне свастике има осам кракова, мада се налази и са четири.

Познато је око 1200 облика свастике, а најстарији потиче из 12000. године пре нове ере. Има и изведених облика свастике, какав је, на пример, облик са краковима у облику криве у Баскији, који подсећа на двоструку спиралу. Такав је облик и кључасте свастике чији сваки крак представља кључ: то је врло обухватан израз симболизма кључева, где вертикална оса одговара свештеничкој функцији и солстицијима, водоравна оса краљевској функцији и еквиноцијима.
Свастика је један од најраширенијих и најстаријих симбола. Сусрећемо га од далекоисточне Азије до Средње Америке, у Монголији, Индији и северној Европи. Био је познат Келтима, Етрурцима, старој Грчкој, и од њега је изведен орнамент који се назива грчким. Неки су тврдили да потиче од становника Атлантиде, што је требало да потврди његову велику старост, а у вези с исконским традиционалним значењима.

Свастика је један од највишезначнијих симбола који су бројне цивилизације прихватиле као главно знамење. Свастика симболизује вертикалну осовину точка са четири крака, чије је кружно кретање приказано заврнућем сваког појединог крака, као да траке вијоре на ветру или као да су стопе у покрету... Романски ликови Христа често су приказани око неке спирале или свастике: ти ликови дају ритам ставу, распоређују покрете, наборе одеће. Тиме се поново уводи стари симбол стваралачког вртлога око кога се постепено распоређује хијерархија створења која еманирају из њега.
Без обзира на то какво значење имала, свастика очигледно указује на кружно кретање око средишта, око непомичне осе која је стожер појавног света. Она је симбол настајања универзалних циклуса, токова енергије: не овосветовне, него деловања начела на појавност. У том смислу дуго се могла сматрати Христовим знамењем од катакомби на средњовековном западу до несторијанизма у степама; а у том смислу је и знамен Буде, јер приказује Точак закона (Дхармачакра) који се окреће око свог непомичног средишта. У његовом средишту је понекад приказан Агни. У масонском симболизму средиште свастике представља поларну звезду, а четири гамме које је чине представљају четири главна положаја Великог Медведа око ње.
Изгледа да два смера окретања свастике немају значења које им се покушавало приписати. Но та два смера указују на два навоја двоструке спирале, двојаки ток јин и јанг космичке енергије, окретање света виђено с једног и другог пола.

У хиндуској иконографији свастика понекад замењује точак. Она је и знамен Ганеше, божанства спознаје, а понекад појавни облик врховног начела. Равни делови крста свастике одговарају уопштеном симболизму, али закривљени делови указују на то да спољне ствари света не воде директно у средиште, у бинду. Пут начела је закривљен (вакра).
У Кини је свастика знак за број десет хиљада, што је свеукупност бића и појавног. Она је и првобитни облик знака фанг: показује четири смера четвртастог простора, земље, водоравно ширење из средишта.

Литература:

1. Александар Милинковић – Мали лексикон окултизма
„Плато“, Београд, 2000.
2. Марио Лампић – Мали речник традиционалних симбола
„Либретто“, Београд, 2000.
3. Ј. Цхевалиер, А. Гхеербрант – Ријечник симбола
„Романов“, Бања Лука, 2003.

 
за СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ
приредила: Надица Јанић
www.yоутубе.цом/СербТВ

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #5 послато: Јануар 22, 2016, 11:29:29 пре подне »
IZVOR PODATAKA ZA TEMU MITOLOGIJA I OBIČAJI:

Mitologija Zemlja STV-USA
2011.srpskatelevizija.com

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #6 послато: Јануар 22, 2016, 12:19:32 поподне »
                                                                                                      МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

                                                                                 КУЋНИ ПРАГ – ПРЕБИВАЛИШТЕ ДУХОВА ПРЕДАКА

„Кад из куће оду чељад, кад кућа остане сама, напуштена, кад почне да се урушава, мора нешто живо да остане. Мртва успомена ничему не служи, па су отуда људи измислили гују кућевницу. Знамо сви за ту гују, више смо је ми под праг подгурали, оставили је као кључ, нешто живо да чува успомене… Наша прошлост, брига о прошлости без које не можемо у будућност, је симболично гујна. То гујиште које је у нама и око нас никад се од куће није одвојило, ко то изгуби, изгубиће успомену на себе.” (Слободан Ристовић)
Кућни праг симболизује границу између два света у којима човек борави: свет топлине и сигурности који је унутра и свет рада, труда и потешкоћа који је напољу. На тој граници налазе се преци који оне унутра штите од злих утицаја споља. Отуда важност кућног прага у народним веровањима свих Јужних Словена. 

Мистичност кућног прага и његов значај у традиционалним обичајима огледа се у народним изрекама: “Кућни је праг највиша планина”, “Не напуштај кућни праг и огњиште” и слично. Међу првим табуима с којима се сусрећу деца су забране везане за кућни праг. Врло брзо дете научи да је праг посебан део куће прекривен велом мистичности и магије. И у данашње време поштује се кућни праг на начин да старије особе забрањују млађима да стоје на њему. Стајање на кућном прагу није пожељно, а поготово је забрањено кад грми. Веза између грома и кућног прага указује на посвећеност кућног прага Перуну, богу грома и грмљавине.

У свим словенским крајевима кућни праг је био светиња. Сматрало се да онај ко стане на кућни праг чини светогрђе. Такође је раширено веровање да не ваља седети на кућном прагу јер то слути на сиромаштво. Неки истраживачи старославенске религије и митологије светост кућног прага повезују с култом предака. Спасоје Васиљев наводи:„Словени су своје мртве или сахрањивали у поља, под прагом или око огњишта, или су положивши их у чамац спаљивали, или пак на море отискивали.“
Млада се удајом не везује само за младожењу већ и за целу његову породицу и кућу. Кућни праг је био светиња која се није смела скрнавити, те се млада преко њега морала преносити или ако је младожења није преносио морала је да пази да праг при преласку не дотиче. Овај обичај повезан је са старословенским сахрањивањем господара на свом коњу испод кућног прага.
Укорењено је веровање да свака кућа има по једну змију која се назива чуваркућа. Нико је није видео. У неким крајевима претпостављају да је шарена, негде да светли као злато а негде да је бела са крстом на глави. Живи испод кућног прага или огњишта. У њој је инкарнирана душа умрлих предака. Пошто човек одувек има амбивалентан однос према змији - боји се змије и чини све да предупреди њено негативно својство, али исту ту змију обожава, приноси јој жртве. Управо зато су Срби своје мртве сахрањивали испод кућног прага или огњишта.
За разлику од огњишта кућни праг као симбол улаза односно излаза у свету магијске симболике одувек је представљао женски полни орган и посвећен богињи живота Великој Мајци. Кроз векове су девојке упражњавале љубавну магију која ће довести до брака и рађања. Реквизити коришћени у љубавним ритуалима (метла, секира, биљка милоглед, праменови косе, нокти, земља узета из отиска стопала итд.) одлагани су у непосредној близини прага, иза кућних врата или закопавани испод прага.
И у ритуалима са раздвојеним предметом, попут преполовљене коцке шећера, предмети су се стављали на улазним вратима како би између њих прошао мушкарац чија се љубав хтела осигурати. Чим би он прошао девојка би узела оба дела коцке и спојила их. Идеја да се магијски ритуал изводи у непосредној близини кућног прага произилази из жеље да се осигура помоћ богиње Велике Мајке да се постане супруга и мајка.
Народна изрека како темељи или три угла куће стоје на леђима жене а само један на мушкарцу наглашава да је сваки дом подручје где жена има доминантни утицај. Невеста пре него што ће по први пут ући у кућу свога мужа простире своју марамицу преко кућног прага и пољуби га изражавајући на тај начин поштовање према свом новом дому. Затим улази у кућу носећи марамицу, прилази кућном огњишту и у ватру баца марамицу како би тим гестом прекинула са девојаштвом и означила улазак у период активне плодности. Овај чин је и изражавање поштовања према Великој Мајци од које се тражи благослов плодности и наклоност према женској деци.   
Праг је поред огњишта одувек био најсветије место у кући што потврђују многи табуи везани за њега, посебно онај да се на њега не сме стати ногама јер “тиме затиреш дом” мислећи тиме на неплодност. Повезаност кућног прага и плодности огледа се и у забрани да жена седи на прагу јер ће “тешко родити дете”.

Према народном веровању, опасности од ограме (напада злих духова) излаже се онај ко неокупан након интимног однос пређе преко кућног прага. Кућни праг је и место с којег делују зле силе те се веома често користи да се магијски предмети стављају под кућни праг оних којима се жели нашкодити.

Mitologija Zemlja STV-USA
2011.srpskatelevizija.com
   
do sada STV poseta 10,257.260+ STV visits / over 10 million visits Thank you!
    visit SerbTV on youtube or RTS SAT / to see video here click  Multimedia Video link

Ван мреже aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #7 послато: Јануар 22, 2016, 12:54:08 поподне »
                                                                                                     
За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић

 СТЕЋЦИ

Стећци се, по једној теорији, везују за богумиле, средњовековну босанску секту и махом су настајали пре доласка Турака.


На ово бих мало реаговао! Вјероватно огромна већина "форумаша", а и оних који га прате, то зна али мало бих појаснио. Оставио сам у наслову ко је приредио комплетан текст и за кога.

Стећци као феномен немају никакве везе са "богумилима" а опет "Црква босанска", ако је уопште постојала, нема никакве везе са митским попом Богумилом и уопште са дуалистичким јересима које су у то вријеме постојале у Европи (албижани, катари, манихејци), а и чије је исходиште, по свему судећи, на простору источних провинција Византије. То аргументовано тврде и Срећко Џаја и Дубравко Ловреновић, који се у последње вријеме баве овим "феноменом".
У изворима тог времена, а највећи дио је производ "Папске курије" која врше притисак на босанске владаре у смислу враћања њихових поданика "правој вјери", углавном се називају патарени а никада богумули. Још чешћи назив је крстајни.

Неспорно је да стећци са специфичном орнаментиком припадају тзв. влашкој култури. Намјерно сам то написао малим словом, јер овдје није ријеч о Власима као етничкој заједници, него о власима-сточарима као социолошкој категорији. Дакле мобилно становништво које је суштина појма метанастазичких кретања.

Књигу покојног академика Милорада Екмечића Дуго кретање између клања и орања сам прочитао, и он у у дијелу када пише о Цркви босанској, сматра да је то једна историјски недоказана установа. То је тврдио и Васо Глушац (намјерно не износим његов став). Зато преносим ди његовог интервјуа(на овом рачунару немам опцију уметања цитата)о овоме на латиници.

"Merijen Vencel (Marien Wenzel) američki u svetu poznati autoritet za istoriju Bosne srednjeg veka, 1999. je u Sarajevu objavila dve studije o bogumilima. Veli da je 1960. došla u Sarajevo da istražuje bogumile i živela je u ubeđenju da su stećci njihovi. „Ovome su sledile godine istraživanja, tokom kojih sam shvatila da stećke nisu pravili bogumili“, i da oni nisu ni postojali. Napisala je da su ovu teoriju prvi zastupali habzburški političari „tražeći ideološko uporište njima neophodnog razdvajanja Bosne i Hercegovine od Srbije“. Urednik koji je u Sarajevu objavio prevod ove studije Merijen Vencel, autor je velike knjige o nastanku bošnjačke nacije od srednjovekovnih bogumila. Zapadna politika ne bi bila tako nemilosrdna u razbijanju Jugoslavije a danas srpske države, da počiva na nekim istorijskim istinama".

Овај став Меријен Венцел и њен разговор са Алојзем Бенцом се може наћи на интернету, али госпођа Венцел је са још двије Пољакиње, које се баве овом тематиком, боравила у Музеју Семберије 1999. године. Разговору нисам присуствовао али ми је кустос, мој колега и бивши цимер, казао да је тај исти став и пред њим поновила.

О Радимљи и Храбрен-Милорадовићима се све може наћи на интернету, те не бих трошио простор.

Напоменућу и следеће. Када су брисани тзв. "увредљиви садржаји из уџбеника" у БиХ, а под покровитељством "међународних фактора", замољен сам од  Педагошког завода РС да помогнем. Заједно са мојим колегом из Музеја сам управо на овој некрополи "до ногу потукао" стручњака са друге стране стола.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #8 послато: Јануар 22, 2016, 01:28:07 поподне »
Александре, ја поставим на шта у претази наиђем. И, мислим да је то добро. Ако шта није тачно, нека се огласе који више знају, као и ти. Тада ћемо доћи до истине.

Ван мреже aleksandar I

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 974
  • I2-Z16982
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #9 послато: Јануар 22, 2016, 01:44:00 поподне »
Александре, ја поставим на шта у претази наиђем. И, мислим да је то добро. Ако шта није тачно, нека се огласе који више знају, као и ти. Тада ћемо доћи до истине.

Војиславе у праву си! Нема ту ништа лично, само си пренио нечије писање. Једноставно сам горе заборавио да  избришем кога цитирам, а и ова тема би требала ићи у историју или не знам гдје. Мало се теже сналазим са темама и онда стално користим опцију recent.
Уосталом написано је претпоставља се, а термин богумил је историјски потпуно неутемељен и ту је у суштини била "оштрице" мог коментара.

Но ово проблематику солидно познајем и стојим иза тога.

Поздрав Ацо

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #10 послато: Јануар 23, 2016, 08:00:23 пре подне »
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ
                                                                 ВАТРА – СТРАСТ СРЦА И СВЕТЛОСТ ДУХА

                                                                          за СТВ приредила: Надица Јанић

Ватра и вода су две природне силе које прате човека, којих се човек плаши, мистификује и са којима се бори од праискона. Усмерава их, премошћује, али њихове намере су непредвидљиве. Када је човек открио варницу, раздвојио се од животињског света и спојио са божанским. Ватру је ставио у своју службу, постао јој господар али и покоран и немоћан слуга. Човекове моћи су мале и поред технолошког прогреса. У борби са њима ове две уништавајуће силе су за човека прочишћење и просветљење. Њихов спој, који је трећа материја, ессентиа мундус - пара, симбол је ослобођеног и уздигнутог духа.
Ватра симболизује страсти (љубав и мржњу), дух (пламен духа) и дах – интуитивна спознаја.
Натприродно значење ватре обухвата и лутајуће душе и божански дух.
   Ватра је битан божански симбол. Чување свете ватре почело је још од старог Рима. Симбол ватре која очишћује и препорађа заступљена је у свим религијама света и поклапа се са обнављањем године. Према легендама Христ оживљује тела провлачећи их кроз огањ ковачке пећи. Свети Илија се успео на небо у огњеним кочијама. Свети теолози често у усијаном облику описују небеска бића. Око њих су горуће жеравице и пламене реке које се ваљају уз заглушујућу буку. Престоља су усијана. Небом крстаре ватрене кочије. Хиндуизам јој придаје темељни значај: „Подстичем у себи пламен. Моје срце је огњиште. Пламен је укроћено Ја.“
Како сунце зрацима тако ватра пламеном симболизује оплођење, очишћење и расветљење. Својим димом она замрачује и гуши, пали, гута, уништава: ватра страсти, казне и рата. Ватра што дими и гуши је сасвим супротна пламену који осветљује и представља све снаге психичке регресије. Пламен који се успиње ка небу представља полет према продуховљењу. Ум у еволутивном облику у служби је духа. Али пламен је и треперав, симболизује егзалтирану машту, подсвест, побуњен ум.
   
И кад спаљује и уништава ватра је симбол очишћења и препород. Вода такође очишћује и просветљује али за разлику од ње ватра симболизује очишћење поимањем, све до његова дајдуховнијег облика, светлошћу и истином. Вода симболизује очишћење жеље до њеног најузвишенијег облика, до доброте. Спој воде и ватре ствара пару – дах материје, суптилност.
   Ватра припада небу јер успиње, вода припада земљи јер с кишом силази. Вода је небеског порекла и земаљске судбине, ватра је земаљског порекла и небеске судбине. Разурнни аспект ватре подразумева господарење том силом. Луцифер, носилац светлости небеске сурвао се у пламен пакла. То је ватра која гори не уништавајући али која заувек искључује препород.

С обзиром да ватра настаје ударањем или трљањем у њеној симболици постоји подвојеност. У првом случају, сродна је муњи и стрели, поседује моћ очишћења и просветљења: огњени продужник светлости. Сексуална ватра, која настаје трљањем, у ратарским обредима супротстављена је пламену очишћења и представља пламен материчине утробе. Слављење небеске светлости и ратарске плодности обележава најважнију етапу интелектуализације и човека све више удаљује од животињског стања. Продужавајући симбол у том правцу, ватра би била онај Бог који живи и мисли, који се у аријевским верама назива Агни а у хришћанској Христ.
Различите моћи ватре прате разна веровања и обичаји. Сврха обичаја је успостављање склада између људске заједнице и њеног окружења. Верује се да обредне ватре имају моћ да доносе људима, стоци и усевима плодност и напедак. Обреди са ватром прате ток времена, које се поклапа са кретањем сунца (зимски и летњи солстициј), као и прелазе из оскудице у обиље (зимске, покладне, пролећне ватре). Обичаји везани за календарске празнике, посвећени истакнутим личностима из хрушћанског култа, садрже бројне елементе из предхришћанског времена. Предхришчанско порекло обреда са ватром доказано је на примеру бројних ритуалних активности које су истовремено усмерене ка умилостивљавању и уништавању бића из природе, духова и душа активних у одређено доба године.

Бројни обреди очишћења ватром карактеристични су за ратарске култове симболизујући пожаре на пољима која се потом огрћу зеленим плаштом живе природе. У иницијацијским обредима смрти и препорода ватра се доводи у везу са антагонистичким пореклом воде (пепео се баца у воду). Очишћење ватром се допуњује очишћењем водом на микрокосмичком плану (иницијацијски обреди) и на макрокосмичком плану (неизменични обреди потопа и великих суша - пожара).

Нека обредна спаљивања проистичу из уважавања ватре као преносника или гласника из света живих свету мртвих. Паљењем свећа на гробу и стављање хране ватра ће покојнику тај принос пренети.

Играње око ватре је типичан део култа мртвих. Игра се у кругу. Игром се успоставља веза између живих и мртвих, помажући души покојника да се придружи прецима. Ове игре имају дубоке корене у најстаријим слојевима културе и представљају култ предака. У нашим народним веровањима играње у колу посебно је привлачно за покојнике. Једна од основних брига живих је да покојницима преко паљења ватри дотуре светлост. Заједнички обред, који има хтонски карактер, представља жртву прецима, а хтонска бића обезбеђују плодност. Ватри у част мртвих, у нашим крајевима, има о многим празницима: Младенци, Благовести, Цвети, за Ускрс. Велики Четвртак се нпр. сматра општим празником мртвих. Тада се пред кућама пале ватре за душе покојника (пали се онолико ватри колико има покојника из те куће). Ватре се ложе сламом од бурјана („смрдљива зова“) а кад ватра изгори одлази се на гробље и дели храна „за душу“.   

Због својих апотропејских и лустративних својстава, ватра се користи као одбрана и као чистилачко средство; она има и трећу моћ, а то је преображење. У свим обредима прелаза ватра има магијску улогу. Да би појединац прешао из једног статуса у други, ватра као средство препорода увек помаже: када од незрелог, недораслог члана човек постане зрео, пуноправан члан заједнице, или када из статуса живог члана заједнице пређе у статус предака.

Било да се ради о заједници или о појединцу, када се злу не може супроставити искуством или разумом, припадник традицијске културе користи магичне радње у којима ватра има кључну улогу. „Жива ватра“ има значајно место за лечење људи и стоке.. Добија се трењем: дрво се таре о дрво, или се дрвени штапић врти у удубљењу другог комада дрвета, кресањем огњила о камен, ударањем чекићем по комаду гвожђа (тзв. гвоздени огањ), пропуштањем сунчевих зрака кроз закривљено стакло... Жива ватра се користи на граничним местима (међа, раскрсница, дирек, врата) у време младог месеца, у поноћ, повољним данима (недеља, понедељак, четвртак). Особе које „ваде живу ватру“ су „чисте“ (часне, поштене, здраве); обично су то старије, поштоване мушке особе.
Бајалице (басме) представљају старе магијске вербалне формуле које имају за циљ отклањање узрочника зла (демони, зле силе, болест). Оне у себи садрже ватру као важан и моћан саставни елеменат. „Иди у пусту земљу где петао не пева, где пас не лаје, где мачка не мјауче, где воденица не меље, где ватра не гори.“.
Забране у вези ватре имају за циљ да се не умање њена благотворна својства. Ватру не пале неумивене особе, у ватру се не пљује, ватра се не сме проклињати нити ударати ногом. Крај ватре се не смеју изговатати имена демона, трудница не треба да гледа у ватру да јој дете не буде црвено или да има „жараво лице“, деца не ваља да се играју ватром да ноћу не би мокрила у кревет. Ватра се не позајмљује из куће ноћу, ни петком, нити ако је у кући трудна жена (да је не задеси несрећа на порођају), као ни љидима за које се сумња да су демони (здухаћи, вештице).

У нашем народу се верује да постоје људи који имају посебне моћи у односу на ватру - здухаћи, и који су умели да је праве и контролишу. Ово веровање има дубоке корене у свим традицијама где „људи ватре“ имају свету душност - да је пале и чувају на огњишту. Господари ватре били су у вези са божанским и демонским светом, знали су како да поступају са моћима ватре. Стваралачку и исцелитељку моћ ватре користили су шамани, алхемичари, врачеви. У нашем народу постоји изрека: Ко лако упали ватру, мајка му се обрадовала на рођењу.

У клетвама, ватра се позива као моћни извор несреће која се речима усмерава на омрзнутог са уверењем да ће се одређеном сликовитом формом и уз одређене магијске радње, жеља и остварити: „Кућа ти се запалила“, „Жива га муња спалила“, „Огњиште му се угасило“, „Ватра те изгорела“, „Огањ те изео“.

Људи су се заклињали оним што им је најдрагоценије и најсветије (бог, деца, здравље, срећа, образ, душа). Ватра и огањ у заклињању имају истакнуто место: „Ватре ми“, „Живога ми огња“, „Тако ми сунца и живе ватре“,“ „Изгорео ако лажем“ итд.

                                           

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #11 послато: Јануар 23, 2016, 08:02:37 пре подне »
                                                                                           КАМЕН –  СИМБОЛ ПОСТОЈАНОСТИ И СНАГЕ

                                                                                                                                  За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Камен, један од праелемената света (упоредо са земљом, водом, ватром, ваздухом), симбол је мртве природе. Тврдоћа, отпорност, постојаност, непомичност и неподлегање променама одређују употребу камена у апотропејској (амајлије) и исцелитељској магији. У народној космологији тумачи се као ослонац, темељ, суштина, оса света и пореди с дрветом света.
Камен је симбол стабилности, трајности, поузданости, вечности, кохезије. Означава статичан живот. Камен, стена, планина, дрво или гај, сви симболички повезани,  представљају  васељену.
Камен  спојен са дрветом у светом олтару симболише оно што је трајно и што ограђује, док  је дрво оно што се мења и шири.
Драгуљи и црни каменови  имају посебну симболику, попут кабе (зграда у Меки - исламска светиња), црног камена Кибелиног, црног жада и бисера – који симболизују васељенско јаје и омфал (свето место – станиште богова).
Усправни високи каменови су аxис мунди и представљају врховни ослонац свега у свемиру. Купасти каменови имају заједничку симболику са усправним и фалични су (рђави, манљиви). Када су коцкасти означавају стабилност и статичко савршенство, па су зато камени темељци светих грађевина. Камен темељац је стена на којој почива свемир, завршни камен Земље и извор животних вода – надјачава моћи доњег света. Сферични каменови симболизују Месец, па отуда су и симбол свих богиња.
Неклесани камен је прима материа, женско и повезан је са мушким симболима длета и свих сечива која обликују. Клесани или глачани камен означава карактер на коме је рађено и који је усавршен. Сломљени камен је симбол смрти, дезинтеграције или раскомаданости. Тешко камење које затвара бунар, извор или пећину са благом, симбол је тешкоћа које се морају савладати да би се пронашле животне воде или езотерична блага скривеног знања.
Камена секира је приказ божанске природе. Лапис еxилис – камен живота, својом моћи Фениксу враћа живот и у вези је са Гралом (светиња над светињама, извориште живота и бесмртности). Место где обитава божанска природа, омфал, сунчани дух, духови мртвих, сусрећу се небо и земља – свето место, назначавају бетилије. Бетили су и пророчко камење из којег излази глас божанства, попут омфала у Делфима.
Такозвани каменови грома, који су најчешће преисторијски кремен, сматрани су шиљком муње и били побожно чувани. Све што пада из виших сфера сматрало се звезданом светињом. То камење је било предмет обожавања и примењивано у обредима посвећеним небеским боговима.
Каменови грома, који су најчешће метеорити што падају с неба попут кише, сматрани су симболом и средством плодности. Осим тога, свети, пророчки камен бетил означава место где је сишао Бог. То је најраширенији универзални симбол ослобађања од неорганске природе, а по томе и симбол идеје божанства.
Каменови грома најпре су сами по себи силе што поседују магијску, фетишку, властиту моћ. Касније се за камене шиљке, сечива и друге сличне каменове, сматра да их је послао одозго бацач громова, односно Громовник. Потом симболи направљени човечјом руком од тога камења (секире, ножеви) постају симболи моћи.
Каменови кише симболишу скамењен дух предака, њихову неодређену  трајну присутност на неком месту. Камен причвршћује душу предака, смирује је, задржава је како би тло постало плодно и како би се привукла киша.
Камење и стене утелотвљују духовну снагу, због тога су и предмет култа. Младожење их моле за потомство; жене се трљају о њих да би биле оплођене (каменови љубави); трговци их мажу уљем да би осигурали добит; понекад се страхује од њих као стражара смрти и моли им се за одбрану огњишта и породице. Каменови кише, који су најчешће метеоритског порекла, сматрају се симболом плодности. Приноси им се у случају суше или у пролеће да би се осигурала жетва.
Анализом легенди о каменовима кише, открива се постојање увек неке „теорије“ која објашњава њихову способност да управљају облацима. Било да је реч о њиховом облику, који је по нечему сличан облацима или грому, било о њиховом небеском пореклу (каже се да су пали с неба), било о њиховој припадности прецима; или су нађени у води или су обликом слични било којем другом симболу воде (риба, рак...), делотворност тих каменова никада није у њима самима – они су знак неке друге духовне стварности или средство свете силе којој су они тек боравиште.
У народној традицији раширено је поштовање култног камења, поготово оног које је везано за имена светаца или легендарних јунака: Богородице, св. Параскеве, Краљевића Марка итд.
Камен се јавља као заменик човека. По обичају Јужних Словена, у случају смрти једног од близанаца, да би се предупредила смрт другог, у мртвачки сандук покојника треба ставити камен и рећи: „Остављам ти као брата овај камен, а њега (наводи се име живог брата) узимам себи за брата.“
У низу заштитника, камен је коришћен за обезвређивање опасности, да извор опасности постане мртав и непомичан, као камен. Да вукови не нападају стоку, на Савиндан би на ватри држали камен до усијања. Да би обезбедили воду у бунару од чини, убацивали су унутра камен. Отпорност и неповредивост камена одређује његову употребу у магијским поступцима очувања доброг здравља: да их не би болела глава, за време првог грома трипут су себе ударали каменом по глави.

Припадношћу камена мртвој природи (хладан је, непомичан, јалов, не расте, не развија се) објашњава се забрана стављања детета да седи на камену, иначе неће расти, а забрањено је и закопавање постељице под камен, иначе ће следећи порођаји бити тешки. Због своје непокретности, камену је приписивано својство заустављања, прекидања болести или опасности. У јужнословенској пракси лечења, својства заустављања болести поседовао је становити камен – велики, широки, издвојени камен. Ако су жени умирала деца, требало је да, стојећи на таквом камену, исплете чарапице и скроји кошуљу свом детету, да би „зауставила“ смрт.
У обреду сахрањивања такође се користе „заустављајућа“ својства камена: после изношења покојниковог тела, стављали су камен, упоредо с другим металним предметима, на место на коме је он лежао, да би заштитили чељад од смрти. Стари обичај постављања надгробног камења такође је објашњаван тежњом да се „свеже“ душа, да се „привеже“ за свој гроб, да јој се да пребивалиште, како не би лутала по свету. У обреду сахрањивања, а такође у исцелитељској пракси, камен је коришћен у архаичној функцији каменог оруђа, замењујући нож, маказе. Код Срба је, приликом израде покрова и одеће за покојника, платно сечено каменом. Каменом секу пупак новорођеном дечаку, да би био јак.
Будући да је камен елемент мртве природе, често је атрибут демона и место на коме они бораве: камен је место боравишта русалки, водењака; на гомили камења, прикупљеног с њиве, играју вештице. Место испод камена везано је за онострани свет: тамо бораве грешне душе умрлих, под њим се за време непогоде крије ђаво а и демони који потичу од душа умрле некрштене деце.
Код Јужних Словена камен је коришћен у ритуалима као оруђе за кажњавање (обичај каменовања кривца), као знак срамоте (морао га је носити осуђени за прељубу), као симбол клетве и проклетсва.
Људи су одувек били убеђени да камен има велику моћ. Народни видари стављали су каменчиће на облолело место не телу, верујући да ће извући болест из човека и да ће овај тако оздравити. “Заражени” камен након тога се бацао у поток да вода заувек однесе болест. Готово да нема магичног ритуала у којем се не користи камен који симболише чврстину, сигурност, али и борбу против зла.
Код Влаха у југоисточној Србији  камењу се  придају важна магијска својства и верује се да на стенама бораве русалке и играју вештице и виле. Посебна пажња придаје се облутку, чији облик представља јаје из којег се рађа живот. Према народном предању, виле смртницима поклањају камен облутак да би им донео велику срећу, док се испод громада крију ђаво и демони, али и бораве душе умрлих. Врачаре камен користе да би спречиле зло или смрт.
Народна предања
У прво време, камење је било слично живим бићима – оно је осећало, размножавало се, расло као трава, и било је меко. Од тог доба потичу удубљења на камену, на њему су остали утиснути трагови стопала Бога, Богородице, светаца, нечисте силе. Камење је престало да расте када је Бог проклео људе и Земљу због грехова. Порекло крупних камених громада и облутака често је објашњавано окамењавањем људи (понекад и животиња), дивова, који су проклети или кажњени због својих грехова.
Ђавоља Варош је ретки природни феномен који се налази на Радан планини у близини Куршумлије, око 90 км југозападно  од Ниша. Чине је 202 камене фигуре које су настале дуготрајним и стрпљивим радом природе.
Камени стубови су настали деловањем ерозије на земљиште састављеног од растреситог, али чврстог материјала на коме се налази камење веће величине. Пре више милиона година цело подручје је било средиште снажних вулканских активности, о чему и данас сведоче разнобојне стене у залеђу стубова. Међутим, појава је настала релативно касно, чијем су настанку највише допринели људи уништавајући шуме и тиме отворили  пут разорном деловању воде.

Овај геоморфолошки феномен је јединствен у Србији и врло редак у свету. У Европи  има сличних појава у Алпима, као и у САД, позната „Башта богова“. Али куле Ђавоље Вароши су знатно веће и постојаније него у европским земљама, па су самим тим најпознатији природни споменик ове врсте у Европи.
Овај вредан локалитет стављен је под заштиту још 1959. године, а 1995. година Ђавоља Варош је Уредбом Владе Републике Србије проглашена за природно добро од изузетног значаја и стављена је у прву категорију заштите. Укупно је заштићено 67 ха површине.
У народу су током протеклих векова испредене бројне легенде о настанку овог јединственог феномена. По једном народном предању реч је о скамењеним сватовима, где су људи по налогу Нечастивог, решили да по сваку цену венчају рођеног брата и сестру. Да се то не би догодило, умешала се Божја сила која их је све окаменила и оставила да сведоче да ниједан грех неће проћи без казне.
КАМЕЊЕ
Када је Бог створио и уредио свијет, одмарао се, и ту му је дошао враг и заискао дозволу да и он нешто посије по земљи. Бог му је дозволио а он узме пуну врећу некаквог ситног сјемена и посије по земљи, и сјеме никне те окупи расти све за дан аршин високо. Кад је Бог видио, зовне врага и упита га што је оно посијао, а он му рече да је посијао камење. Види Бог да то сјеме неће добро бити и да ће сав свијет окаменити, зовне анђеле и с њима се поразговори, а свети Јован замоли Бога да забрани камењу да даље расте. Бог тако учини, а да од камена ипак људима буде нека корист, остави оно што је већ израсло.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #12 послато: Јануар 23, 2016, 08:04:50 пре подне »
                                                                                                     МАГИЈА КРУГА КОД СЛОВЕНА

                                                                                                              Душа словенска (27)

Круг је један од најраспрострањенијих митопоетских симбола, везан за представе о цикличном току времена („круг живота“, „годишњи круг“) и основне форме структурисања простора (подела на „своје“ и „туђе“) у којем се круг јавља као граница затвореног, чуваног простора.

Идеја круга реализује се у читавом низу обреда помоћу предмета кружног облика (прстен, венац и сл.) или радњи којима се нешто окружује.

Кружно кретање има магијску снагу: после свадбе, свекрва и млада, која улази у кућу, три пута обилазе око огњишта; породиљу воде око стола да би јој олакшали болове; после порођаја жена с дететом у наручју три пута обилази око стола; ако неко жели нешто да заборави, треба три пута да го оптрчи око куће. Кружно кретање је значајан саставни део медицинске праксе. Видари круже руком изнад болесног места. Обредна кола се играју у круг.
Истовремено, кружно кретање је карактеристично за нечисту силу (човека „заврти“ вихор, шумски дух га води укруг, кругови остају на месту на коме су играле виле итд.). Пресецање границе таквог круга је опасно по чевека, прети му болешћу или смрћу.

Сматрало се да највећу магијску снагу има прстен. Семантика прстена заснива се на заштитним својствима метала и магији круга. Прстен је код Словена симбол венчања и брака, такође и амајлија за заштиту од нечисте силе.

У свадбеном обреду, прстен је симбол новог социјалног статуса младих, њиховог повезивања; обавља функцију заштите, а у неким ситуацијама може замењивати младожењу и невесту. Приликом просидбе, прстеновања, веридбе или венчања две стране су размењивале прстен. Прихватањем или давањем прстена девојка је исказивала своју сагласност на удају. Ако би девојку покушали да принуде на брак, она би се противила томе да јој отац стави прстен.

Приликом мешења свадбеног колача у брашно су бацали прстен младожење или прстење обоје младих а понекад су кроз прстен сипали воду. Код Источних Словена су размењивали прстен тако што су их спуштали у чашу са вином што је такође имало значење заштите.

Венчано прстење коришћено је и у другим обредима: њих су стављале лазарице за време пролећних обилазака; сматрано је да жена која меси хлеб на Божић мора имати прстен на руци, иначе ће хлебови бити „нечисти“ (Србија). Прстење, заједно са другим предметима, стављали су на трпезу која је изношена из куће у случају да се појаве градоносни облаци (Драгачево).

Понекад су с венчаним прстеном сахрањивали покојника верујући да ће му он помоћи на путу за „онај свет“.

У народној медицини као заштита од црне магије коришћено је венчано прстење и прстен нађен у гробу. Ради лечења чмичка на оку, болесно место су окруживали венчаним прстеном; прстен су носили да их не би болеле руке; стављали су га у воду за купање детета које болује од сушице или жутице. Сматрало се да ће се крварење из носа брзо зауставити ако неколико капи крви прође кроз прстен скинут са руке покојника (Тимочка крајина).

Приликом тешких порођаја бабица је, поред осталог, с породиље скидала прстен и другии накит, давала јој да пије воду којом је опрано венчано прстење. Ако две породиље укрсте погледе, умреће им деца – да до тога не би дошло било је потребно да размене прстен. Ради заштите новорођенчета, стављали су му под главу прстен, купали га у води у коју је био стављен сребрни прстен или новчић. Такође, као апотропеј, требало је носити прстен за време трудноће.

У низу магијских радњи било је укључено гледање кроз прстен. Затворени круг прстена осмишљаван је као симбол затворености, чувања својег за себе. Када би сватови ишли по невесту, она се трудила да прва погледа младожењу кроз прстен. Ако је један од супружника одлазио из породице, онај који је остајао требало је да га крадом погледа кроз венчани прстен (Метохија); да би се добила парница на суду, требало је погледати судију кроз прстен скинут с руке покојника (Тимочка крајина).

У својству заштите и ради лечења стоке музли су краве и овце кроз прстен. Тако су музли краву ако би јој се појавила крв у млеку и после тељења. На Ђурђевдан су кроз прстен музли овцу која се први пут ојагњила. Када би се крава први пут телила, домаћица је скидала свој прстен и други накит, бојећи се да јој не „нашкоди“.

У аграрној магији су прстен са завезаним црвеним концем спуштали у посуду са житом, која је била припремљена за сетву (Ђевђелија). Припремљено жито за обредно сејање су , уз бајање, пропуштали кроз прстен.

У гатањима прстен симболизује брак, ређе богатство и благостање. У девојачким гатањима прстење стављено у посуду с водом, симболизовало је девојке – власнице прстена. У тренутку вађења из посуде, свакој је намењивана песма која је казивала ко ће јој бити суђеник. У другим гатањима, прстен су стављали уз друге предмете – симболе; стављали су прстен под јастук; на прст десне ноге пре спавања, очекујући да ће видети у сну суђеника. Домаћица је стављала прстен у кашу скувану на Нову годину: ако га нађе домаћин, то је био предзнак благостања у кући.
Литература:
1. МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
2. СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА


                                                                                                            СИМБОЛИКА ПРСТЕНА

У хришћанству прстен симболизује слободно прихваћену верну приврженост. Доводи се у везу са временом и космосом. Кад Питагора пише: Не стављајте божју слику на прстен, каже да се бог не сме спајати са временом. Исто се може протумачити на још два начина: на библијски, да не треба призивати име Божје узалуд, и на етички, да је преко потребно осигурати слободно и неспутано постојање.

Међу бројним примерима довољно је навести венчани и пастирски прстен, као и прстен Рибара који служи као папински печат, а ломи се у тренутку папине смрти; тиме се показује како је битна сврха прстена да обележи везу, да привеже. Јавља се као знак савеза, завета, заједнице и заједничке судбине.

Први хришћани су по узору на пагане носили прстење, па је Клемент Александријски верницима свога времена саветовао да на оку прстена буде лик голубице, рибе или сидра.

Витезовима је било допуштено да носе златан прстен. Код свештеника прстен симболизује њихово мистичко венчање са Господом.

На езотеричком плану прстен има магичну моћ. У смањеном облику представља појас који је заштитник места које чува благо или тајну. Домоћи се прстена значи отворити врата, ући у дворац, пећину, рај, итд. Ставити прстен себи или га натакнути на нечији прст значи наменити себе или прихватити дар другога као искључиво или узајамно благо.

По легенди, Соломон је мудрост дуговао прстену. Арапи причају да је једног дана печатом тога прстена обележио све демоне које је скупио током својих предсказивања, па су постали његови робови. Једанпут је у Јордану изгубио прстен, па је, да би поново стекао проницљивост, морао да чека да му га донесе неки рибар. Можда је Соломону прстен отео неки завидљиви дух, мислили су езотерички писци, да би се користио његовом моћи, све док га Бог није прсилио да га баци у море, како би био враћен Соломону. Тај прстен је био симбол знања и моћи коју је Соломон имао над другим бићима. Он је као огњени печат, примљен од неба, које означава своју духовну и материјалну надмоћ. Подсећа на остале чаробне прстенове.

Неки прстенови чија се симболика мења, постали су чувени, пре свега код Грка. Пошто га је Херакло ослободио, Прометеј је морао да пристане да на прсту носи гвоздени прстен, на којем је био опточен комадић камена у знак сећања на кавкаску стену за коју је био прикован и на окове, те као знак покорности Зевсу. Прстен је симбол те покорности, која је уједно наметнута и прихваћена, а заувек повезује два бића.

Ту је и Поликратов прстен: Фортуна се непрестано смешила том краљу, па је он, уверен да такво повлашћено стање не може да потраје, одлучио да добровољно жртвује неки драгоцени предмет до којег му је стало: са врха куле бацио је у море прстен, украшен прекрасним смарагдом. Прогутала га је риба, коју је ухватио рибар, па је прстен враћен Поликрату. Тај прстен је био одређен да судбину врати у њен магични круг; море је одбацило жртву. Дарије је повео рат против Поликрата који је побеђен и умро је прикован на крст. Тако тај прстен симболизује судбине које се човек не може ослободити; израз је неразрешиве везе. Поликрат је хтео да га поклони као накнаду, али богови прихватају само оно што су сами одлучили да узму, а њихову одлуку не може да измени никакво материјално или спектакуларно одрицање. Постоји само унутрашња жртва, а то је прихватање судбине.

Гигов прстен, о чијем нам проналаску прича Платон, подједнако је богат симболичким значењима: Гиг је био пастир у служби тадашњег Лидијског краља. Једном је падала јака киша и био је земљотрес. Тада је пукао један део земље и отворила се пећина баш на оном месту где је он напасао стоку. Он то примети, задиви се и сиђе у пукотину. Тамо је, каже прича, видео чудновате ствари и једног шупљег бронзаног коња. На томе коњу су били отвори и кад се пастир сагнуо, видео је унутра мртваца већег него што су обични људи – тако му се бар чинило. Леш није имао на себи ништа друго сем златног прстена на руци. Он га узе и изађе.  Гиг је, носећи тај прстен, открио како поседује моћ да постане невидљив, па је тако стекао богатство. Његова чаролија делује само када Гиг око свога прстена окрене према себи у унутрашњој страни длана. Праве снаге су у нама, а невидљивост добијена од прстена је повлачење из спољног света да би се достигле и пронашле битне поуке, оне што долазе из унутрашњег света. Гигов прстен, дакле, симболизује највишу тачку унутрашњег живота, можда саму мистику. Биполарност симбола налази се, међутим, унутар нас самих: моћ прстена може да води у мистичка освајања, али, магичним изопачењем, и у злочиначке победе и до тираније. То се Гигу у овој причи и догодило.

 
Литература:

Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант, РЕЧНИК СИМБОЛА

За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Веза: СТВ УСА


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #13 послато: Јануар 23, 2016, 05:06:20 поподне »
                    ВОДА – СИМБОЛ ОЧИШЋЕЊА И ДУХОВНОГ  ЖИВОТА
                                            За Спску Телевизију приредила: Надица Јанић
Вода представља место настанка свих егзистенцијалних потенцијалности. Почетак је и крај свега у свемиру и представља први облик материје. Вода и ватра су два елемента у сукобу која ће се на крају прожети и сјединити. Представљају укупни поларитет у елементарном свету. Ватра и вода су повезани са оцем небом и мајком земљом. Топлота и влажност су нужни за живот, а „горућа вода“ је јединство супротности.
Вода симболизује влажност и циркулацију живота, насупрот смртној статичности сувоће. Симболизује поновно оживљавање и уливање новог живота, па се отуда примењују обреди крштења водом, чиме се симболично спира и освећује нови живот.
Воде врела живота извиру из корена дрвета живота у средишту раја.
Као киша, вода представља плодност, осемењујућу моћ бога неба.
Као роса, означава духовно окрепљење и благослов.
Роњење је симбол трагања за тајном живота.
Ходање по води означава превазилажење услова појавног света. Прелаз преко воде је симбол пребацивања из једног онтолошког стања у друго.
Текућа вода је „вода живота“ или „жива вода“ и симболизује је таласаста линија, спирала или меандар.
Узбуркне воде симболизују промене, илузију и таштину живота.
Вода, као и сви симболи, има опречно значење. Она је извор живота и извор смрти – она ствара и разара. У хришћанском предању вода симболизује извориште стварања. Она је мајка и материца. У Библији су зденци у пустињи и врела што се показују номадима,  места радости и чуда. Уз изворе и зденце збивају се најзначајнији сусрети и као сва света места, имају јединствену улогу. Крај њих се рађа љубав и сањају венчања...
Поход Јевреја и пут сваког човека за време његовог земаљског ходочашћа, срасли су у његовом спољашњем и унутрашњем додиру са водом, јер она бива средиште мира и светлости.
Стари и Нови завјет слави доброчинство воде. У Старом завјету вода је симбол живота а у Новом завјету симбол Духа. Бог се упоређује са пролећном кишом, с росом која цвећу даје раст, са свежим водама које теку с гора, с бујицом која напаја. Праведник је налик на вртове уз обале реке, на кедрове што расту покрај воде. Душа се јавља као сува и жедна земља која тражи воду. Чека објаву Бога као што исушена земља жуди да је натопе кише.
Бог даје и тајанствену воду – мудрост. У срцу мудраца пребива вода. Он је налик на бунар и врело а речи његове имају снагу бујице. „Срце је безумниково као врч разбијен који не држи никакве спознаје.“ По црквеним оцима Дух Свети улива дар мудрости у жедна срца. У Новом завјету Исус се открива као Господар живе воде. Он је извор: „Ако је ко жедан, нека дође к мени; и нека пије ко вјерује у мене.“ Из његових груди извире вода као из Мојсијеве стене. На крсту, под копљем, потекла је Христова крв и жива вода.
У хебрејској традицији „воде Торе“ су животодавне воде светог закона. При стварању света „дух Божји дизаше се над водама“. У хришћанској традицији вода означава регенерацију, обнову, очишћење, посвећење, крштење. Христ је кладенац живота. Живи извор је Девица Марија. Вода помешана са вином је, мешање људског и божанског при оваплоћењу. Христ је вино, а вода је сједињење духа у телу. Умереност је у хришћанској иконографији приказана као вода помешана са вином.
Жива вода, вода живота је космогонијски симбол, садржи смисао вечности и онај који пије живу воду већ учествује у вечном животу. Будући да жива вода очишћује, исцељује и подмлађује, уводи у вечност. Свети Дух међу различитим елементима одабира воду јер од Стварања се јавља као савршена, плодоносна и јединствена, сасвим прозирна твар. Сама по себи поседује моћ очишћења те се сматра светом.Отуда њена употреба у обредима прања. Својим својством брише сваки прекршај и сваку љагу.
Једино вода крштења испира грехе и прима се само једном, јер се преко ње ступа у друго стање, у стање новог човека. Одбацивање старог човека или смрт једног историјског раздобља упоређује се са потопом јер и он симболизује ишчезнуће, брисање: једно доба нестаје, друго настаје. Урањање препорођава, доводи до поновног рађања. Урањање се упоређује и с полагањем Христа у гроб: након силаска у земљину утробу он ускрсава. Урањање у воду приликом крштења је ново рађање у Духу.
Вода живота је милост Божја. Али вода може значити и смрт. У Библији велике воде најављују искушења. Провале вода је симбол великих недаћа. Вода смрти кажњава грешнике а не погађа праведнике који не треба да је се плаше.
Вода је симбол двојности онога горе и оног доле: воде кише – воде мора. Прва је чиста, друга прљава. Ако је чиста, ствара добро и очишћује; ако је горка, ствара проклетство. Реке могу бити доброхотне или немирне - похотне што доносе зло и неред. („Опаки су попут мора узбурканог.“ „Спаси ме Боже: воде ми дођоше до грла.“ „У дугоко блато западох.“) Горке воде означавају чемер срца. Човек мора да прође кроз горке воде кад постаје свестан властите беде и да ће се та света горчина променити у радост.   
У симболици воде постоји подвојеност на површину и дубину воде. Пливати на површини значи бити изложен погубељи живота јер из дубине вреба неман. Дубока вода (море, језеро) повезана је са царством мртвих или крије натприродна бића. Доње воде су симбол хаоса, а горње су област сједињујућих вода. Подводно подручје је симбол подсвести. Изопачење представља муљ и блато.
Залеђена вода изражава стагнацију, мртву душу, недостатак душевне топлине, одсуство осећаја који оживљује и ствара, а то је Љубав.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #14 послато: Јануар 23, 2016, 05:08:17 поподне »
                                                                                                               ГРОМ – НЕБЕСКА ВАТРА

                                                                                                              МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

Муња и гром су од памтивека били обавијени велом дубоке тајне, мистерије и страха човека пред судом Божјим. Сматрао је да је блеском муње и ударцем грома био кажњаван за почињене грехове.
Готово свим народима и културама су гром и грмљавина били знаци божанског деловања. Народу старе Грчке гром је представљао једно од Зевсових оружја које је за њега начинила Минерва, богиња мудрости. И Грци и Римљани су осматрали небо, плашили се грмљавине као знака да су богови лоше воље или да се међу њима догађају свађе и обрачуни.

Представа грома је стрела, а састоји се од великог вретена из чије средине излази неколико пламених копаља које избацује 12 зрака - три од града, три од кише, три од ватре, три од ветра. Да би одобровољили богове, обожавајући их и бојећи их се, своје храмове су најчешће градили на местима која је погодио гром и која су стога за њих била света.

Гром објављује вољу и свемоћ врховног бога. Симболизује стваралачку и разорну моћ божанства, Шиве и Вишнуа у хиндуизму, а Индре у ведизму, који попут Зевса и Јупитера у себи спаја обе вредности. Не могу се раздвајати два симболизма грома и стреле (муње), јер она су представа грома - небеске ватре неизмерне јачине.
Гром се од давнина сматрао божанским оруђем и оружјем, поготово кад је у рукама Зевса. У свим митологијама је место о које Бог удари громом свето а човек кога ошине гром је посвећен. Гром је нека врста теофаније која ставља забрану на све што дотакне. Осим тога, неолитско громовно камење, камена секира и камени чекић симболи су грома који удара и цепа земљу. Гром рађа и уједно сатире, он је живот и смрт. У томе и јесте значење двоструке оштрице секире. Гром је симбол небеске делатности, преображајног деловања неба на земљи. У вези је са кишом која представља доброчинствени аспект тог деловања.
Како гром симболизује изненадно и грубо посредовање неба, његов се симболизам разликује од симболизма звезде. Док је гром снажно пражњење енергије, звезда је нагомилана енергија. Звезда има вредност прикованог грома. Ручна секира је симболички нагомилан гром, оруђе промишљеног стварања света у коме се ударац секире повезује са златном кишом. Гром је стварање које искрсне из ништавила у још хаотичном стању или стварање које се поништи у пожару Апокалипсе.
У библијском предању грмљавина је Јеховин глас. Она наговештава богојављење. Пре склапања савеза с Израелцима, којима ће Јехова поверити Десет заповести, “проломи се грмљавина, муње засеваше, а густ облак се надви над брдо. Громко зајеча труба, задрхта сав народ који беше у табору. Мојсије поведе народ из табора у сусрет Богу.
Стадоше на подножју брда. Брдо Синај завило се у дим, јер је Јехова у облику огња сишао на њега. Дизао се дим као из пећи. Све се брдо силно тресло. Звук трубе бивао све јачи. Мојсије је говорио, а Бог му грмљавином одговарао. Јехова сиђе на Синајско брдо, на врх, и позва Јехова Мојсија на врх брда. Мојсије се успе “(Излазак, 19, 16-20).
Ко ли ће схватити ширење облака,
тутњаву страшну његових шатора?
Гле, он над собом разастире светлост
и дно морско водама покрива.
Он муњу држи обема рукама
и казује јој где ће погодити.
Гласом громовним себе најављује,
стиже с гневом да згроми пакост.
(Јов, 36, 29-33).
У грчком предању грмљавина се најпре повезивала с тутњавом у земљиној утроби. Кад је Зевс осакатио и свргнуо с престола свог лукавог оца Крона и ослободио своју браћу, гром је из земље прешао у његове руке. Хесиод каже да његова браћа нису заборавила његова доброчинства: дали су му громове, муње и блесак, које је дотле скривала голема земља и на које се Зевс ослањао владајући смртницима и бесмртницима .

Гали су се бојали да ће приликом грмљавине небо пасти на земљу. Такодје постојало је схватање о директној људској одговорности за бешњење грома и муње, којима врховни бог кажњава кривце.
То објашњава паничан страх Келта кад се на њих, док су пљачкали светилиште Делфи, изненада сручила жестока олуја. У Аутралији је бог грома и олује приказиван како плови на барци у облику полумесеца. Гром се често приказује као једноноги човек, нарочито у америчким цивилизацијама Маја, Астека и Инка. Код Астека се бог кише, олује, грома и блеска, Тлалок, налази на истоку, у земљи пролећа. Он је, уз Подневно сунце једно од двоје великих божанстава којима се приноси највише жртава. До доласка Шпанаца њихови жтрвеници су стајали један крај другог на врху велике мексичке пирамиде. У многим митовима (Аустралија, Америка) гром и блесак се повезују са митском Великом мајком и Близанцима, првим јунацима.
У сибирским митологијама, као и у митологијама оног дела америчког континента који се налази на истој географској ширини, постоји митска птица која ствара гром лепећући крилима. Монголи, Сојоти и нека источна тунгуска племена верују, попут Кинеза, да гром ствара небески змај. За Тургуте је гром дело ђавола преображеног у летећу наказу. Птица-гром је савезник шамана и води их на њиховом путу према вишим небесима. Гром-орао, који је након увођења хришћанства у средњу Азију постао инкарнација светог Илије, за Телеуте борави на дванаестом небу.

Примитивна објашњења муње и грома налазимо код свих народа свих религија Средњег века. Тек у XVII веку човек почиње полако да се ослобађа свог празноверја. У неким срединама још се и данас верује да звук црквених звона може одагнати громове. Дуго је времена требало да прође, да би се ова божанска појава трансформисала у човековој свести у природни климатски феномен.
                                                                                                                                                                                                               за СТВ приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #15 послато: Мај 22, 2016, 08:02:19 поподне »
    MITOLOGIJA

SIMBOLIKA BELE BOJE KOD SLOVENA
za Srpsku Televiziju
priredila
Nadica Janić

Pošto je belo apsolutna boja koja nema drugih varijacija, osim od prigušenog do sjajnog, ona označava ili odsutnost ili skup boja. Bela boja se tako nalazi ili na početku ili na kraju dnevnog života i vidljivog sveta. Ali završetak života je prolazni čas, zglob između vidljivog i nevidljivog - drugi početak.

                                 
Pri određivanju boja strana sveta većina naroda je belo uzela za boju istoka i zapada, dve krajnje i tajanstvene tačke gde se rađa i umire svakog dana. Bela boja zapada je prigušena boja smrti koja biće oduzima. Bela boja istoka je boja povratka: to je belina praskozorja kad se iznova pojavljuje nebeski svod, još bez boja, ali pun mogućnosti ispoljavanja. Ta dva trenutka, te dve beline su u sebi prazne, lebde, između odsutnosti i prisutnosti, između meseca i sunca, između dva lica svetoga, između njegove dve strane. Čitav simbolizam bele boje i njenih obrednih primena proizlazi iz takvog posmatranja prirode, iz kojeg su sve ljudske kulture izgradile svoje filozofske i religijske sisteme.

Belo se asocira sa svetlošću i sa stvaralačkom snagom koja se nalazi u mleku, jajetu i muškom semenu. Otelotvorenje bele boje je dan i srebro i ima značenja ’’onaj koji se svetli’’, ’’srebrnast’’, ’’jasan’’, ’’svetao’’, ’’čist’’. Otuda jedna od čestih završnihformula u srpsko – bugarsko – rumunskim basmama glasi:
Da bude čisto, kao čisto srebro, blago kao materino mleko.
 Atribut ’’belo’’ u narodnim pesmama je čest i označava čistotu i lepotu (bela vrata, bela česma, bela pšenica, belo lice).
U svadbenom običaju u Kučima (Crna Gora) mlade nose posebnu kapu na koju se zakači velika bela marama koja se zove duvak. Vezivanje bele boje za mladu odlika je i savremenih evropskih običaja.
U frazeologiji kod Srba zadržao se pomen na beloga boga (kad je nemirno dete, u istočnoj Srbiji, kod Svrljiga, kaže se „od njega nema beli bog“).
 Ispoljavanje atributa „belo“ ilustruje običaj koji se izvodi prilikom prvog oranja u Vranjskom Pomoravljui: kad pođe na prvo oranje, orač je vezivao glavu belim maramčetom, a pred volove koji polaze na oranje prostiralo se takođe belo maramče da preko njega pređu zajedno s ralom, plugom i kolima. U žito se stavljala bela srebrna para.
U Srbiji je običaj da porodilja sedam dana posle porođaja, uvek kada danju izlazi napolje, uzima u desnu ruku ražanj („baština sila“) na kome je glavica bela i crna luka i kokošija noga, a glavu poveže belim povezom.
U basmama pominju se beli hrtovi (psi). Oni se u srpskim i bugarskim basmama javljaju kao protivnici nečistoj sili, kao što su to i neke druge životinje i ptice sa atributom beo: bela kvočka i beli pilići, bela ptica, beli orao, bela patka, bela guska, kuja s belom štenadi, beli zmaj. U beloruskim basmama sveci, koji se takođe javljaju u funkciji progonitelja nečiste sile jašu na belom konju. Kod Srba, u basmama, na belom konju jašu sveti Nikola, sveti Evrem i sveti Jovan, takođe odnoseći bolesti.
 Motiv belog mleka koje ispušta bela ptica na kamenu (ili bela devojka) i od njega se kamen rasprskava, javlja se u više basama kod Srba i Bugara i najčešće se odnosi na uroke (pucanje kamena treba da izazove pucanje zlog, uročnog oka). U bajanjima se javlja i belo pero ili jaje od bele kokoši.
Posebno simboličko obeležje beloj boji daje njeno vezivanje za neka noćna mitološka bića. Na primer, kod Slovenaca mora se zamišlja kao bela žena. Mnogi susreti s nečistom silom opisani su kao susreti s nekim bićem odevenim u belo. U Mošorinu (Srbija) kad neko mlad boluje i umre, govorilo se: „Pojele ga bele“ (umorile ga vile).
Mnoga demonska bića potiču iz vremena tzv. „belih dana“ (od Božića do Bogojavljenja) kada nečista sila luta. Bela boja, vezujući se za svetlost, vezuje se i za bestelesnost i prazninu, pa otuda i atribut bestelesnih mitskih bića.
 Simbolika praznine koja se vezuje za belu boju vidi se iz obreda gatanja: kada se pojede kokošije meso (obično je to petao koji se kolje pre početka oranja ili posle vršidbe), gata se po boji njegove grudne kosti da li će domaćinova kuća imati napredak i bogatstvo – ako je ta kost crvenkasta, kuća će imati napredak i bogatstvo, ako je bleda, svetla, kesa domaćinova biće prazna. Slična simbolika javlja se u tumačenju sna: ako je čovek sanjao mleko (= belo), to je najava bede.
Literatura:
SLOVENSKA MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA
 
*Vasilij Kandinski: Bela boja, koju često smatramo ne-bojom je kao simbol jednog sveta gde su sve boje, kao svojstva materijalnih supstanci, iščezle. Belo deluje na našu dušu kao apsolutna tišina. Ta tišina nije smrt, ona je prepuna živih mogućnosti. To je jedno ništa puno mladalačke radosti, ili bolje rečeno, jedno ništa pre svakog rođenja, pre svakog početka. Tako je možda odzvanjala hladna i bela zemlja u dane ledenog doba… Teško je bolje opisati svitanje, a da se ono ne imenuje - belo.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #16 послато: Мај 23, 2016, 04:30:50 пре подне »

Za SRPSKU TELEVIZIJU  priredila: Nadica Janić
Crno je boja smrti, kazne i tuge.

    MITOLOGIJA " CRNO"
Crno je boja smrti, kazne i tuge. Kao negacija svih boja, crno se povezuje sa iskonskom tminom, sa htonskim svetom - donjom stranom vidljive stvarnosti, trbuhom zemlje. Sloveni su crnu boju vezivali za zamlju koja daje život i koja u sebe prima život.
Mati Vlažna Zemlja bila je najpoštovanije božanstvo. Verovanje u ovu boginju održalo se među Slovenima i posle prihvatanja hrišćanstva. U Rusiji je posle 988. godine vladao period takozvanog dvoverja, pa su se paganski bogovi poštovali istovremeno sa Hristom i hrišćanskim svecima. Atributi boginje Majke Zemlje preneti su na Bogorodicu.
                                           
U crnoj boji se prikazuju mnoga božanstva i demoni. Nazivi nekih bolesti izvedeni su iz obeležja ’’crn’’ - crni prišt. Mesta gde se tera nečista sila često nose obeležje ’’crn’’: crna gora, crna zemlja, crno more, crno polje. Crna su i neka sredstva koja se upotrebljavaju u bajanju: crnokorast nož (stavlja se pored jastuka i štiti od more), crna đinđuva, crna kostret…
Od svih boja crna ima najviše izraženu nedvosmislenost, asocira se s mrakom i zemljom. Prvo obeležje se vidi iz postupka koji su primenjivale žene u zapadnoj Srbiji kada boje pređu u crno. To se činilo u predvečerje, a pre nego što žena spusti pređu (kančelo) u kazan s bojom zažmuri i kaže: ’’Prođe crna noć kroz crno selo pa se spustila u moje kančelo’’.

U narodnim bajanjima svih slovenskih naroda prisutna je upotreba životinja ili njihovih delova crne boje. Koj Južnih Slovena najčešće se upotrebljava crna mačka i crna kokoš. Kod Srba se često baje perom od crne kokoši koje je samo ispalo iz krila.U ljubavnoj magiji, kada žena želi da je muž zavoli, uzme jaje crne kokoši i nosi sedam dana ispod levog pazuha, a osmi dan ga isprži zajedno s drugim jajima i da mužu da pojede.
Maksim Suharev: ”Bogomater”

Zapisano je  verovanje da se mitološko biće Tintilin može izleći ako se nosi jaje od crne kokoši bez belega pod pazuhom devedeset dana, a posle Tintilin svom gazdi donosi novac.
Kod Srba i Bugara više puta se u basnama javlja motiv kako crna kvočka s crnim pilićima razgoni nečistu silu, uroke.

U Resavi, kao vid zaštite od čume selo su oboravali blizanci s dva vrana (crna) vola i tom prilikom govorili:

Sa crnim se ograđujemo
sa crnim se opkoljujemo
ti nam ne smeš doći
ako pođeš i dođeš
rđavo ćeš proći.
U Slovenji, u okolini Velenja, da ne bi preko godine bolovali od kožnih bolesti, mažu se uoči Đurđevdana crnim pužem. Kod Slovenaca u Koruškoj veruje se da neće boleti zubi onoga ko drži u ustima crnog puža.

                                               
Kod Srba, da bi porođaj bio uspešan, nosila je žena u pojasu kolačić umešan krvlju iz kreste vranog petla bez belege, božićnim kvascem i vinom. Zajedno s kolačićem nosila se i srebrna para i parče zlata (trijada: crno-belo-žuto).

Kod Belorusa u basnama se često sreće crni gavran, koji obično nosi vesti s onoga sveta. U jednoj basni kod Bugara zlo se tera da ide za crnim gavranom i crnom mečkom.

Mnogi nosioci događaja u sižeu basne imaju atribut ’’crn’’: crni pas, crna krava, crna kvočka, tri crna vuka, devet crnih kučaka, crni čovek, Crni Auri. Svi ovi nosioci događaja nalaze se u nekom odnosu blizine s nečistom silom, a pošto nose obeležje proždrljivosti i htonsko obeležje, oni se obično iskazuju kao opasnost po nečistu silu.

U opisu ljudskog tela atribut „crn“ najčešće ide uz obrve i džigericu. Kod Srba, u narodnim pesmama, za crne obrve se kaže „obrvice kao pijavice“. Veruje se da crne oči mogu da ureknu.
Kod Srba postoji verovanje kako se veštice pre poletanja mažu crnom mašću iz zemljanog lonca. Kad dete izlazi iz kuće, da ga ne bi uročili, obeleže ga po čelu crnom mašću. Ako dete mnogo plače, majka ga zamota u nešto crno i iznese uveče na prag kuće, pa kad vidi neku svetlost, zanjiše ga prema toj svetlosti izgovarajući određenu basnu.                                                                                       
 M.Suharev: “Slovenski paganizam”

I bilje kojim se baje, ili ulazi u sastav amajlije, može da nosi atribut crn. U ljubavnoj magiji upotrebljava se crni dud, a bolesti kod Srba teraju se na crno trnje glogovo.

U srpskom jeziku zadržao se okamenjeni izraz „ni belo - ni crno“ u značenju: ni da -  ni ne, gde se „belo“ povezuje s pozitivnim stavom, a „crno“ s odrečnim.


Literatura:

Enciklopedijski rečnik SLOVENSKA MITOLOGIJA
J.Chevalier - A.Gheerbrant, REČNIK SIMBOLA

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #17 послато: Мај 23, 2016, 05:15:42 пре подне »
  За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ
    приредила: Надица Јанић

МИТОЛОГИЈА

ЗЕЛЕНО – ОБНОВА ЖИВОТА

Зелено - боја између неба и земље, између вечног и пропадљивог . У свим традицијама света симбол је живота, наде и веселости али и промена, пролазности и пропадљивости. Боја раја, обиља, али као боја незрелости симбол је неискуства, лудости и наивности. Вилинска је боја, боја мистерије, а зелени витез  означава смрт, издају.
У хришћанству пролећно зелено је нада, раст светог Духа у човеку, живот, победа над смрћу, иницијација, добра дела. Бледо зелено је Сотона, зло и смрт. Зелено, као боја која доноси добро, добија  митско значење зеленог раја, младост света - вечна младост обећана одабранима.
Синопис, то јест зелена боја у хералдици, означава цивилизованост, љубав, радост и обиље.
Док је зелено као мера било симбол разума – Минервине модрозелене очи – у средњем веку је постало симболом безумља и знамење лудих. У наше време, кад фантастично (због научних открића) добија космичко значење, Марсовци,  наличје људскости, замишљају се у облику зелених демона или човечуљака, или као бића зелене крви, што добија значење светогрђа.
 У свим митологијама зелена божанства обнове спавају зимским сном у подземљу где их хтонско црвено поново оживљује. Због тога су она споља зелена, а изнутра црвена, а њихово се царство протеже на оба света.
Зелено је боја вода, као што је црвено боја ватре, и човек  је зато увек инстинктивно осећао односе те две боје аналогне односима између своје есенције и своје егзистенције. Зелено је боја наде, снаге, бесмртности,  коју свуда симболизује зелена гранчица. Средњовековни сликари су из тог разлога сликали  крст - средство обнове људског рода, обнове зајамчене Христовом жртвом -  зеленом бојом.
У средњем веку је зелена била одежда лекара  зато што су употребљавали лековито биље и остало је боја видара  који справљају лекове. А фармацеутска реклама је успела да оживи старо веровање придавши митско значење панацеје речима као што су хлорофил или витамини.
Израз “вратити се зеленилу”, којег  је мало у градској средини, изражава потребу повременог повратка природној околини, у чему је природа супститут за мајку. Заштитничко, умирујуће, освежавајуће,  зелено се славило у верским споменицима које су наши преци подигли у пустињи.
Зелено је за хришћане остало нада, теологална врлина. Грал је тајна над тајнама. Смарагдна, кристална зелена посуда у којој је крв отелотвореног бога, где се сједињују појмови љубави и жртве као услови обнове коју изражава светлећа зелена боја посуде. Мит је надахнут текстовима Новог завета. Свети Јован у Откривењу овако описује своје виђење врховног Бога, које је епифанија светлости, без облика и лица: И онај који што сеђаше бијаше по виђењу као камен јаспис и сард, и око пријестола бјеше дуга по виђењу као смарагд. Од тога виђења смарагда потиче Грал; он обухвата, он је посуда, женско. А божанска светлост, коју садржи као саму суштину божанства, двоструко је у једном, истовремено зелена као јаспис и тамноцрвена као карнеол.
Зелена здела се користи у љубавној магији. Када се  место зеленог суда употребљава котао, онда се простор "раздвајања" исказује употребом китице зелене траве. Занимљиво је да зелено има сличну симболичку функцију и у византијској црквеној уметности: раздваја божанско (или царско) од земаљског.
 У народним бајањима зелено је атрибут природе (сировог) и атрибут отвореног простора у коме се креће нечиста сила и где она господари. То је и простор потенцијално опасан за човека. Зелено се везује за простор где се тера нечиста сила, или где се одвија неки митски догађај који изазива промену (раздвајање нечисте силе и човека). У самом процесу бајања у српској традицији тај простор раздвајања симболички се исказује присуством зелене глинене зделе с водом која је често обавезно средство при бајању ("Болесник од крајника оде предвече бајалици  која узме зелену каленицу (зделу), напуни је свежом водом, метне пред себе, затим узме три груменчића соли, погледа у звезде и говори...").
 У јужнословенским бајалачким текстовима зелено је превасходно атрибут места у које се  тера нечиста сила (гора зелена, трава зелена, ливада зелена, дрво зелено). Код Источних Словена овај атрибут се највише везује за простор где се одвија неки митски догађај. Терање нечисте силе у простор у коме расту биљке носи скривену намеру "орочавања" њеног боравка у томе простору, пошто је зелено привремена, сезонска појава, као и усмерења на потпуно одвајање од људског света.
 Зелено је атрибут који се везује за демонска бића – за ђавола, вештицу, вилу, змаја. У једној српској приповеци ђаво у виду човека обученог у зелене хаљине среће младића који је пошао да тражи службу и наговори га да му буде слуга… У предањима о свецима – вучјим пастирима, светом Мрати и светом Ђорђу, они су описани како на место окупљања вукова долазе на зеленом коњу. Према веровању из пријепољског краја, вештицом или вешцем постаје онај који се роди у зеленој кошуљи. Код Куча у Црној Гори је постојало веровање да се рано на Божић са видогледа села може опазити зелен плам над сваком кућом у којој има вештица. У истом крају записано је предање о везиру Кар-Махмуду. Када је погинуо у борби с Црногорцима и био спаљен, "од њега је зелен плам бивао". По једном веровању из Босне и Херцеговине, све око вила је зелено, и храна и посуђе и оне могу јести једино зелено јело.
 У одгонетању присуства епитета "зелен" и његовог симболичког значења у магијским и митолошким текстовима може послужити истраживање Милке Ивић о придавању зелене боје неким животињама или оружју, а да оне у стварности нису такве боје. Констатујући да нико није видео зеленог коња, зеленог вука, зеленог сокола, зелени мач, ауторка је закључила да је избор баш тог епитета симболичког карактера: "Бодрост, крепкост, па онда и одважност, силовитост – то су особине које се лако асоцирају са својством бити млад, а то својство је, по сведочанству толиких језика света, неизбежна, спонтана метафорична транспозиција појма зеленог у људској свести (зелено лишће је младо лишће). У фолклорним умотворинама, зелен коњ, зелен соко и зелен мач помињани су као зелени не због своје боје, него зато да би се тим епитетом нагласила њихова подобност за ефикасно деловање ради савлађивања противника.”
 
извор: ПАСТИР ТРАЖИ ДНО НЕБА “Драганић”, Београд, 2001.   
 

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #18 послато: Мај 23, 2016, 05:25:40 пре подне »
Плава боја означава истину, откровење, мудрост, верност, али и празнину, праисконску једноставност и безгранични простор. У хришћанству симболизује небеску истину, вечност, веру… Плаво је боја Девице Марије, као небеске царице.
Плава боја означава истину, откровење, мудрост, верност… Такође је и празнина, праисконска једноставност и безгранични простор. У хришћанству симболизује небеску истину, вечност, веру… Плаво је боја Девице Марије, као небеске царице.
 За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила:Надица Јанић
 МИТОЛОГИЈА

ПЛАВО – ПУТ У БЕСКОНАЧНОСТ

Од свих боја плава је најдубља: поглед у њу тоне не сусрећући препреке и губи се у бескрају као да боја непрестано узмиче. Плава је и најмање материјална боја: у природи се обично приказује као да је сачињена од прозирности, то јест од нагомилане празнине, празнине ваздуха, воде, кристала или дијаманата. Празнина је течна, чиста и хладна. Плава је и најхладнија од свих боја, а у својој апсолутној вредности и најчишћа, изузме ли се потпуна празнина неутралне белине. Од тих основних особина зависи и њено симболичко примењивање.
Она је пут у бесконачност, где се стварно претвара у имагинарно. То је боја птице среће, плаве птице недохватне, а сасвим блиске. Ући у плаво значи, попут Алисе у земљи чудеса, прећи на другу страну огледала. Кад је светла, плава боја је пут сањарења, а кад потамни, тада постаје пут сна.
Као непокретно подручје или поднебље нереалног – или надреалног – плава боја сама у себи разрешава супротности, изменичности, као што су дан и ноћ, које уређују људски живот. Неустрашива, неодређена, нигде до у самој себи, плава боја није од овога света: упућује на представу о мирној и узвишеној вечности, која је надљудска или нељудска. У њеном кретању Кандински види истовремено удаљавање од човека и кретање усмерено једино према његовом властитом центру, које човека ипак привлачи бесконачности и буди у њему жељу за чистотом и жеђ за натприродним.
Плаво је боја великог бездана, вода. Као боја небеског плаветнила припада Великој мајци, небеској царици. Означава истину, интелект, откровење, мудрост, лојалност, верност, постојаност, чедност, племенитост, мир... Такође је и празнина, праисконска једноставност и безгранични простор. У хришћанству симболизује небеску истину, вечност, веру, верност. Плаво је боја Девице Марије, као небеске царице.
Плава боја је у словенским језицима имала ознаку *синĭ и том ознаком су обележаване нијансе боја од светло плаве до црне. За то су постојали превасходно митолошки разлози. Због јаке негативне конотације које су се везале за ознаку *синĭ, пре свега што је она била епитет хтонског и демонског света, појављује се потреба да се другим ознакама изразе они садржаји који немају такав емотивни набој. Такву улогу је преузео израз модар, али је и он добио специфичну конотацију означавајући боју убоја, промрзлина, болесничког и мртвачког сивоплавичастог бледила, па је из лескичког система узета нова ознака – плав.
У српским басмама плаво је означено изразима: модро, мораво, морасто, плаветно и сиње. Код Белоруса и Срба ради се о синтагми сиње море, које означава место истеривања нечисте силе, или простор где су смештени хтонски обележени јунаци. Такав један простор исказан је и у украјинској басми где се понавља епитет „плав“ (сив). На руском северу, поред осталог, ђаво (бес) је означен и изразима: синий.
Пошто се плаво најчешће везује за море, а у мору обитава нечиста сила, плаво симболизује свет нечисте силе. Смисао увођења овакве симболике у бајањима састоји се у неутралисању опозиције људски свет – нечиста сила, да би се тиме отклонио непријатељски однос нечисте силе према човеку.
У бајањима, на модром платну, које је још немерено и плаћено новцем који није ни бројан, ушије се на једном крају семе од купине, па се тиме опасује трудна жена све до порођаја. Породиља може да носи и модро платно у коме је парче гвожђа, или је на модром платну купусов листић који је остао прилепљен на каци за време прања. Оток на кожи лечио се привијањем плаве хартије која је избушена иглом за плетење и намазана беланцетом јајета. Од урока, малој деци, као и младунцима стоке, везиване су плаве ђинђуве. Када човек оболи од лишаја, звали су неко лице које има модре очи да иглом окружи оболело место на кожи, да га прекрсти и избоцка…Код Срба постоји веровање да је плава жилица на челу лош знак.
У борби неба и земље плава и бела боја повезује се против црвене и зелене, што доказује и хришћанска иконографија, посебно у приказима борбе светог Ђорђа против змаја. У Византу су четири странке, чија су се кола такмичила на хиподрому, носиле црвену или зелену боју с једне, плаву или белу с друге стране. Све указује на надметања иманентног и трансцедентног, земље и неба.
Наша историја од њих чини сасвим стварне и убилачке борбе у којима противне странке и даље носе исте амблемске боје у име божанског и људског права, за које свака тврди да га отелотворује, а такве се политичке боје и данас сукобљавају широм света.
 Плава и бела, маријанске боје, изражавају издвајање из овоземаљских вредности и узлет ослобођене душе према Богу, према злату које долази у сусрет девичанској белини, за време њеног узнесења у небеско плаветнило. Веровањем у други свет позитивно се вреднује спрега погребних значења плаве и беле боје. Деца која се заветују у плавоме или у белини још су несазрела, још су полно неодређена, нису још потпуно материјализована. Нису сасвим од овога света, и зато ће лакше одговорити плавом позиву Девице.
 Литература:
Енциклопедијски речник СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
Ф. Гуиранд - Ј. Сцхмидт, МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант, РЕЧНИК СИМБОЛА

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #19 послато: Мај 23, 2016, 05:39:19 пре подне »
Код Словена, црвена боја је штитила од злих сила. Увек је комбинована са белом и црном бојом. У свадбеним обредима симболизовала је радост и љубав. Новорођенчету се стављао црвени конац на руку ради заштите од урока а поклањање црвене мараме девојци је израз љубави и оданости.
За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ

    приредила: Надица Јанић

МИТОЛОГИЈА – ЦРВЕНО

Боја крви и ватре – симбол страдања и љубави
Црвено је врхунац боја. Означава најснажнију природну појаву – ерупција вулкана, друштвену – револиција и рат, и најјачу људску емоцију – љубав. У целом свету црвена боја представља стања и емоције људи: опасност и храброст, насиље и грех, пожуду и страст.
Код Словена, црвена боја је штитила од злих сила. Увек је комбинована са белом и црном бојом. У свадбеним обредима симболизовала је радост и љубав. Новорођенчету се стављао црвени конац на руку ради заштите од урока а поклањање црвене мараме девојци је израз љубави и оданости.
У примитивним друштвима често су јој приписивана магична својства, укључујући и моћ да истерује демоне, лечи болести, и штити од урокљивих погледа. У средњовековној Европи оболели од шарлаха умотавани су у црвене плахте, а на прозоре су стављане црвене завесе.
 Уметници су имали проблем да нађу постојану и јаку црвену а бојаџије су биле суочене са још већим проблемом: њихова црвена боја је морала да издржи сунце, зној и бројна прања. Како ни окер ни цинабарит нису давали задовољавајућу црвену, бојаџије су морале да је потраже негде другде. Њихова потрага је наликовала алхемичаревој: поклоници тајновите уметности су покушавали да основну материју - лисће, кору дрвета, крв, земљу, чак и крављу балегу - претворе у златни рудник прелепе црвене боје.
 За разлику од алхемичара, бојаџије су имале успеха - али делимичног. Иако су научили како да из биљака на јефтин начин добију црвенкастосмеђу и наранџастоцрвену, добијање праве црвене боје је био много већи изазов. Пре проналаска вештачких боја у деветнаестом веку, могла је да се добије једино из егзотичних супстанци и тајним техникама којима је само неколико бојаџија овладало. Недостижна, скупа и моћан симбол, црвена одећа је била доступна само богаташима. Носили су је краљеви, кардинали, племићи. У Персији је само шах носио црвено, док је у старом Риму постала симбол моћи: најутицајнији људи у граду су себе називали цоццинати: они који носе црвено.
Велика вест је била да су шпански конквистадори 1519. године открили како Астеци продају изванредну бојену материју на великој пијаци у Мексику. Назвавши је грана цоцхинилла, или косенила, конквистадори су је допремили у Европу, где је произведена најсветлија, најјача црвена боја коју је Стари свет икада видео.
 Косенила је постала најважнија бојена материја у Европи, а Шпанија се обогатила продајући је бојаџијама широм света и контролисала њену набавку. Шпанци су тако љубоморно чували монопол над косенилом, да је чак и њена сама природа остала непознаница. Да ли је косенила била животиња, биљка или минерал?
Одлучне да стану на пут Шпанији и њеном монополу, друге земље су се окренуле шпијунажи и гусарењу. У Енглеској, Низоземској и Француској потрага за косенилом је добила државни значај. Краљеви, трговци, учењаци, гусари и шпијуни - сви су кренули у лов на  најпожељнију боју у Европи.

Прича о овој лудој трци за косенилом је прозор у други свет - свет у којем је црвена боја била ретка и скупа, извор богатства и моћи за оне који су знали њену тајну. Да би је се домогли, људи су потапали бродове, постајали шпијуни, пркосили смрти.
Као врста, ценимо боје и придајемо им велики значај. Ипак, мало боја нам толико значи колико црвена. Газимо по црвеном тепиху, криминалце хватамо окрвављених руку, црвени конац носимо ради одбране од урока. Стајемо на црвено светло, избегавамо црвене харинге, и прослављамо црвено слово у календару. У зависности од политичких убеђења, бојимо се црвене или носимо црвену заставу. Када нас обузме бес, кажемо да нам је црвено пред очима.
Многи од ових израза су новијег датума а можда су неки три стотине година стари. Радикална политика, на пример, се зове црвеном након крвавог европског устанка 1848. године, док је црвена трака израз из осамнаестог века који се односи на црвене траке којима су у Великој Британији везивани документи.
Ипак, црвена боја има много дубље корене у људској психи. Иако велики број сисара не види црвену боју, људско око је врло осетљиво на њу. Склоност ка црвеној боји нам је урођена. Можда ово објашњава зашто је у готово свим језицима израз за црвену боју старији од било ког другог. Пре плаве, жуте или зелене, била је црвена, боја крви и ватре.

Код Словена, црвена боја је штитила од злих сила. У свадбеним обредима симболизовала је радост и љубав. Новорођенчету се стављао црвени конац на руку ради заштите од урока а поклањање црвене мараме девојци је израз љубави и оданости.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #20 послато: Мај 23, 2016, 05:48:53 пре подне »
Пошто је Земља праведна, вековима су словенски сељаци решавали своје имовинске спорове позивајући се на Земљино сведочење. Човеку кадром да разуме њен језик може предсказати будућност.
МИТОЛОГИЈА


За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић


ДУАЛИЗАМ „БЕЛОГ“ И „ЦРНОГ“ У СЛОВЕНСКОЈ МИТОЛОГИЈИ
 
Словенски свет који је насељавао Балкан и делове Западне и Источне Европе, почео је да се развија и образује различите етнографске скупине тек у ВИ веку. Првобитна постојбина из које су та бројна племена кренула у разним правцима образујући три велике скупине народа – Јужне, Западне и Источне Словене, претпоставља се да су били Карпати.

Предели у које су стизали и насељавали их била су огромна пространства прекривена шумама и исрпесецана мочварама, језерима и рекама. Живели су у једноставним брвнарама, бавили се ловом и риболовом и раскрчивали шуме да би садили жито.

Живећи у малим породичним групама и суочени с окрутним силама природе – мистеријом дана и ноћи, сменама годишњих доба, бурама, олујама, поплавама и неизменично добрим и лошим жетвама, усамљеност и непрекидни страх од природних појава покушавали су да схвате и победе. Та насушна потреба нашла је израз у њиховој митологији која се још увек може препознати у фолклору, у бројним легендама, причама, песмама, изрекама и враџбинама у појединим словенским крајевима.

У оваквим условима настала је изразито рустична митологија, заједничка свим словенским народима, заснована на супротности светлости, као силе живота и таме као разарајуће силе. Та основна супротност родила је два божанска лика: Белобога и Црнобога. Белобог је био оличење светлости и дана, док је Црнобог био инкарнација таме и ноћи. Белобог је био бог добра, Црнобог - бог зла. Један је био горе други доле. Од Украјинаца се и данас може чути: „Згромио те Црни бог!“. Белоруси су веровали у Бјелуна (од придева „бео“) који се у њиховим легендама појављује у виду старца седе браде и одевеног у бело. Људима се приказује искључиво дању и благонаклон је према њима. Спасава залутале путнике и помаже убогим сељацима у пољским радовима.

Упрошћеним супротстављањем „белог“ и „црног“ - Белобога („добра коб, имање, богатство“) и Црнобога („онај у чијој власти је зла коб“) нису се могле објаснити многе природене појаве. Настају и друге визије засноване на супротности „белог“ и „црног“: Небо – Земља. Небо се представља као бог Сварог (свар = блистав, сјајан) који је изродио двоје деце: Сунце, које је добило име Дажбог и Ватру, названу Сварогић или Сварогов син. Према древном словенском миту, када се навладао светом, Сварог је створитељску и владарску моћ предао својој деци.

У многим словенским земљама, и данас се ватра сматра светом. Сунце, као велико божанство дана и светлости (Дажбог), које је побеђивало мрак, студен и немаштину, постало је за многе Словене синоним за срећу. Сматали су га за праведним („Истину на Сунце!“) јер је кажњавало зле („Сунце те спржило!“) и награђивало добре („Сунце га огрејало!“). Судбина људи била је у његовим рукама.

Код Срба, Сунце је леп и млад бог. Он пребива у царству светлости седећи на златном и гримизном престолу. Поред њега су две лепе девице, Зорњача и Вечерњача, седам судија (планета) и седам „гласоноша“ који лете универзумом у виду „звезда репатица“. Ту је и Сунчев „ћелави ујак“, „стари Месјац“ (Месјац = Месец је код словена мушког рода).

Земља (Мајка, Сира, Влажна) је посебно божанство, врховно биће. За њу се везује „црно“ кроз жртву која јој се приноси – људска крв, која је код Словена црне боје. (Паралела из старе грчке религије указује да су црнима означавана она божанства којима су приношене људске жртве.) Земља обуздава свако зло. Пошто је Земља праведна, вековима су словенски сељаци решавали своје имовинске спорове позивајући се на Земљино сведочење. Ако би се неко заклео ставивши грумен земље на главу, нико није сумњао у његову реч. Човеку кадром да разуме њен језик може предсказати будућност.



1. Феликс Гиран, Жоел Шмит:
МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Историја и речник
"Плато", Београд, 2006.

2. СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
Енциклопедијски речник
ЗЕПТЕР БООК WОРЛД
Београд, 2001.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #21 послато: Мај 23, 2016, 06:02:16 пре подне »
Боја у словенској народној култури један је од основних елемената који карактерише читав низ обредних симбола и митолошких ликова. Најзначајнија је тријада боја бело-црвено-црно.
За СРПСКУТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић
СИМБОЛИКА БОЈА У СЛОВЕНСКОЈ МИТОЛОГИЈИ
Боја у словенској народној култури један је од основних елемената који карактерише читав низ обредних симбола и митолошких ликова. Најзначајнија је тријада боја бело-црвено-црно. Симболика беле и црвене боје, које се налазе на поларним тачкама спектра боја, је противуречна: однос „бела – црна“ одговара паровима „добар – рђав“, „жив – мртав“, „мушки – женски“.
Боја у словенској народној култури један је од основних елемената који карактерише читав низ обредних симбола и митолошких ликова. Најзначајнија је тријада боја бело-црвено-црно. Симболика беле и црвене боје, које се налазе на поларним тачкама спектра боја, је противуречна: однос „бела – црна“ одговара паровима „добар – рђав“, „жив – мртав“, „мушки – женски“. Истовремено, у обредима и веровањима, бела и црна боја могу се наћи у сличном контексту (нпр., погребни обред, нечисте силе). Црвена боја може бити супротстављена белој, светлој – као не-бело, „обојено“, „тамно“. Бела, црвена и црна боја имају заштитна својства и користе се као апотропеји (амајлије за заштиту од урока, несреће и сл.).
Симболика сваке од тих боја је двојака.
Бела може да означава сакралност, чистоту, плодност, светлост; истовремено, она је у вези с представама о оностраном свету („бела жалост“ код многих словенских народа, смрт у лику жене у белој одећи) и демонским бићима (белу одећу, код Источних Словена, носе русалке, лесник, страха и др.).
Црвена је боја живота, ватре, плодности, здравља (јавља се у порођајним и свадбеним обредима, у аграрној магији) и боја оностраног света (употреба предмета црвене боје у погребном обреду; црвено као знак жалости), хтоничких и демонских ликова (црвену одећу или капу носе домовој, лесник, водењак, ђаво, патуљци; црвене су очи, зуби, коса код вештица, ђавола, русалки; употреба „црвено“ као стални епитет митолошких ликова у басмама). У народним представама су посебно значајни црвени конац, црвено платно, црвено јаје.
Најконкретнију и једнозначну симболику има ЦРНА боја која асоцира на мрак, земљу, смрт (црна боја као знак жалости; у ожалошћеним породицама ускршња јаја су бојена у црно – Бока Которска). Црне боје су обично демонски ликови (појављују се и у облику црне животиње или предмета): ђаво, бањик, овиник, пољевој. У црног коња се претвара вукодлак (Срби); вампири муче људе претварајући се у црну кокош (Словенци); вештице се претварају у мачке, псе, свињу црне боје (општесловенски). Појава црне животиње после смрти чаробњака сведочи о томе да је из њега изашао ђаво (Срби). У магијској пракси (апотропејској, љубавној, исцелитељској) коришћени су предмети и жртвене животиње црне боје, нпр. нож црних корица ради заштите од страве (Срби), од „море“ (Словенци); црни трн је забадан мртвацу испод нокта да не би устао (Срби); кост црног пса плашила је вештицу (Срби); црну кокошку су обносили око њива, због града (Срби); црну кокошку су жртвовали куги на дан св. Атанасија (Бугари); јаје црне кокошке ношено је уза се као лек од кокошијег слепила (Белорусија), итд.
Комбинација црвено-бело супротстављена је склопу жуто-црно у значењу живот-смрт, светлост-тама, здравље-болест. Уочи Ђурђевдана мајка везује црвени и бели конац око дивље руже (шипак), да би их ујутро везала око врата детету, а на ружу везује жути и црни конац, говорећи: „Остављам жутило, узимам црвенило, остављам црнило, узимам белило“.
Комбинација црвено-бело је карактеристична за амајлије. Свадбени хлеб се украшава црвеном и белом вуном која се затим уплиће у поклон новорођенчету (Срби). Крстић од црног трна носе на узици од белих и црвених конаца (Срби). Код Бугара на Благовести девојкама буше уши и каче сребрни новчић о црвеном свиленом концу. Код Срба, када свештеник свети водицу, ђакон у руци држи црвену и белу вуницу. По веровању, ако дете носи једну белу а другу црвену чарапу, заштићено је од урока (Херцеговина). У Ђевђелији (Македонија) деца су ради урока носила црвену капу прошивену белим концем.
Склоп црвено-црно, карактеристичан за митолошке ликове, доминира у одећи машкара (ђаво на Беле покладе код Словенаца).
У народном календару Словена, „бели дани“ су дани Беле недеље код Срба и Македонаца; некрштени дани (када нема поста) у Србији и Поморављу; Велике недеље код Украјинаца и Белоруса, Велика субота код Хрвата, Словенаца, Чеха и Словака.
„Црвени дани“ падају на Велику суботу, ускршњу седмицу, Томину недељу и Тројице.
„Црни дани“ су Тодорова недеља, први дан четрдесетодневног поста код Чеха и Словака; среда у Великој недељи код Пољака.
________________________________________
Литература: СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
Енциклопедијски речник ZEПТEР BООK WОРLD

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #22 послато: Мај 23, 2016, 07:24:40 пре подне »
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ – БАЈАЊЕ

ГЛАС И СВЕТЛОСТ
У митовима о постанку света глас је био на почетку стварања космоса јер светлост и глас стоје насупрот мраку и тишини. У људском животу први весник да је новорођенче дошло на свет је његов глас; и први звук који оно чује такође је његов глас. Он га одваја од мрачне утробе али и уводи у хладноћу света и ризик. И касније, као човека, када га тај свет угрози у било ком његовом раздобљу живота, када га учини немоћним да савлада тешкоћу, он се опет оглашава - криком, плачем, молбом. У жељи за спасом, уз помоћ гласа, односно речи - бајањем, веровало се да је успостављен нарушени поредак који угрожава човеково место на земљи.
Код балканских Словена вербални део бајања назива се басма, басан. Ова реч, као и основни назив бајати, прасловенског су порекла и изводе се из индоевропског корена бла са двоструким значењем, говорити и светлети. Независно од хипотезе о језичкој повезаности ова два глагола, у бајањима се уочавају две међусобно супротстављене парадигме - једну чине светлост и говор  (звук), а другу мрак и ћутање. Прва парадигма је обележје људског или овог света, а друга - дивљег и хтонског света.
У формулама терања нечисте силе у бајањима места у којима се она шаље описују се као мрачна и до њих не допире никакав глас, а пре свега глас петла, звона и одјек ударца секире. У контакту с таквим бићима, случајним или намерним, човек је дужан да ћути, у противном, може бити од њих сурово кажњен. У једној српској приповеци јунак добија упутство како ће се опходити у далекој гори, на извору реке: “Немој ријечи проговорити, јер ако проговориш, затвориће те и претвориће те у рибу или што друго, па ће те изјести”. У Црној Гори и у околини Дубровника постојало је веровање да митолошко биће “пустоловица” може човеку одузети глас ако јој се човек одазове у ноћи. У сусрету с вуком, како се веровало у западној Србији, да не би човек остао нем, дужан је да се први огласи, као да је тиме омеђивао људски простор у коме је поштеђен од вучјег демонског утицаја.

Нечиста сила, као што је ала, вукодлак, вештица, ђаво, како се веровало код Срба, повремено угрожава и главне изворе светлости - Сунце и Месец. Тада настају помрачења ових небеских тела. Да не би завладао потпуни мрак, људи су ихбранили буком, звоњањем звона, лупањем у разне предмете.

ШАПУТАЊЕ И ПЕВАЊЕ
У животу свих Словена, и пре и после примања хришћанства, магија је имала веома важну улогу. Она се користила најпре за лечење и заштиту, али неретко и за наношење штете непријатељу, освајање љубљене особе, стицање благостања и слично. Словенске девојке и жене биле су на гласу као добре чињарице тј. особе које владају магијом. Својим моћним чинима могле су да заштите све што им је драго али и да омађијају све што им је на сметњи.
Магијске радње бајањем код словенских народа у највећем броју случаја реализују се у говорном облику, и по правилу, на посебан гласовни начин. Најчешће је то шапутање. Овакав начин извођења посведочен је још код старих Асираца, али и код многих других народа (на пример код Јевреја). У околини Мостара, за бајалицу код које се није могла разабрати ниједна реч док баје говорили су “тврда баба”. Овакав облик бајања представљао их је у очима других људи као одабране у чију делатност могу ући само појединци које оне саме изаберу. Шапутање има и своју симболичку функцију. Оно се може тумачити и као туђи говор, односно да је бајалица “инструмент”, преносилац туђег говора. Она је “капија” преко које путем говора пролази јача снага од људске. Довољно је да она успостави контакт с моћним помагачем и да означи циљ деловања. Отуда у многим бајањима она описује постојећу ситуацију, именује болести, понављајући загонетне, неразумљиве речи. Истиче везу с Богом као помоћница Бога. Код Срба се као заштитници јављају, осим Богородице и самовиле са којима бајалица одржава посестримске односе.
Посведочени су и неки други, локални начини бајања. Тако у јужној Србији, неке бајалице су бајале отегнутим и једноличним гласом који је више личио на песму него на говор. Оне су падале у стање занесености (транса) и кроз песму су казивале болеснику како треба да се лечи. После изласка из стања обамрлости неке од њих нису могле поновити то што су певајући рекле. Поједине бајалице су у таквим бајањима дозивале у помоћ посестриму самовилу, па и одређеног утопљеника. Једна од њих је бајала лежећи у кревету, покривена белим чаршавом.
Бајаличко шапутање и певање доводи се у везу по томе што и једно и друго превазилази једнострану усмереност људског говора, као социјалног чина, проширујући могућност општења и са бићима ван људског света. Разлика је у томе, што се један облик “спушта” испод говора (шапутање), а други “диже” изнад њега (певање). За оба вида комуникације потребно је посебно емотивно расположење (занос, усхићеност, велика жалост). Код Јужних Словена срећу се трагови бајања шапутањем при чему се пада у занос слично шаманском узношењу. У таквим облицима лечења глас и сузе остварују посебно симболичко значење.
 ГЛАС И ДУША
На словенска бајања утицала је писана магијска књижевност: апокрифне молитве, заклињања, магијски записи и формуле. Бајање има скривени, тајанствени смисао и тешко је одгонетнути све метафоре на којима почива. У њему је извор народног живота и филозофије, скривена мисао која призива добро и тера зло. Такво је све док се не искаже рецима а речи су кључ којим се једино и откривају тајне човечије душе.

По казивању неких бајалица, оне су почеле да бају по наређењу Богородице, Свете Петке, вила, које су их посећивале у сну или током дуготрајне болести, откривајући им начине бајања. По народном веровању, њена душа се током бајања бори са демоном болести или посећује виле молећи их за оздрављење болесника. У једном опису бајања од урока бајалица почиње све јаче да зева и очи јој сузе,пада у грозничаво стање, тресе се (“мучи се ко да је ђаволи раскидају”), зноји се и пођу јој сузе на очи. Чак јој се и пена појави на устима или падне за време бајања. У многим бајањима правило је да бајалица баје с распуштеном косом, или у новијој варијанти, мараму повуче уназад, док код Влаха у источној Србији, док баца чини, она се свлачи гола. Ако се оваква слика бајалице упореди с представом о неким женским митолошким бићима, која се сматрају за изазиваче болести, као што су шумска или горска мајка и бабице, међу њима се могу уочити знатне сличности. Ова бића се у басмама приказују такође у стању јарости, са избаченим очима и искеженим зубима.

Доводећи себе у посебно стање јарости, бајалица узима “дивљи” лик, као најпогоднији начин за обрачун с нечистом силом. У појединим бајаличким текстовима постоје трагови који указују да се бајалица против нечисте силе борила својом душом, одакле је и проистекла потреба сталног зевања у бајању, као и захтев изговарања басме целим гласом, тј. без предаха. Многи примери показују схватања да је глас само спољна манифестација душе бајалице, која гони демоне као невидљиви ловачки пас.

Занимљиво је да се у српском језику реч глас у неким случајевима замењује с речју ударац: “Ударце страшне не дај да чујемо” - ударати гласом, викати, галамити. У западној Србији раширен је јадан тип бајања против градоносних облака, који се изводи виком, тј. напрегнутим гласом, па су и названа “викалице од града”. Обично у таквим приликама бајалица износи оштре предмете из куће стављајући их у двориште или маше њима према градоносним облацама.
Литература:
1. МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
2. СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА


За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #23 послато: Мај 23, 2016, 07:31:45 пре подне »
Многи пагански обичаји Старих Словена задржани су под окриљем православне религије. Прилагођени садашњим условима, задржали су снагу веровања и радост обнове живота. Купалин култ и слављење буђења природе претеча је обреду светковине Ђурђевдана.
За СТВ приредила: Надица Јанић
КУПАЛИН КУЛТ
Многи пагански обичаји Старих Словена задржани су под окриљем православне религије.
Прилагођени садашњим условима, задржали су снагу веровања и радост обнове живота.
Купалин култ и слављење буђења природе претеча је обреду светковине Ђурђевдана.

Један од основних елемената Купалиног култа представљало је обожавање дрвећа, траве и цвећа.
Током светковине, његов се идол постављао под неко посечено дрво, укопано у земљу. Код балтичких Словена то свето дрво била је бреза. Жене су седале у кола и у поворци одлазиле у шуму где су бирале брезу и потом је свечано довозиле на место славља. Дрвету су остављале само горње гране, као неку врсту венца на врху. Онда су га, исто тако свечано, укопавале у земљу и на њега качиле цветне венце. Читав овај ритуал увек су изводиле искључиво жене јер мушкарци нису смели додиривати свето дрво. Потом се пред том брезом обављало жртвовање клањем петла.
Најживописнији и најтајанственији део Купалиног култа представљало је трагање за светим магијским травама и цвећем.
У рано пролеће, у зору, на дан светковине Купале - бога радости, одлазило се у потрагу за такозваном „Плакоуне травом“ то јест „травом сузавицом“ (ботанички: Салицаире).
Њен корен имао је моћ да укроти нечисте силе. Човек који би је пронашао требало је да изговори магијске речи:
Траво сузавице! Траво сузавице!
Дуго си и много плакала,
али ништа ниси постигла.
Нека твоје сузе не теку широким пољем.
Нек се твоји јецаји не шире плавим морем,
већ утерај страх злим душама.
Ако ти се не покоре, подави их сузама.
„Трава која разара“ или „развив-трава“ (ботанички: Саxифраге) брала се за дана. Била је то биљка која је самим својим додиром дробила гвожђе, сребро, бакар и све остало. Ако би при косидби коса на њу наишла, ломила се. Требало је наћи сваку „развив-траву“ и бацити у воду. Пошто би испливала били су сигурни да је заиста „трава која разара“.

Постојала је и једна безимена трава која је поседовала још чудеснију моћ. Онај који би је убрао, могао је да погоди мисли другог човека.
Истинска Купалина света трава била је папрат, јер је она, према словенским легендама, цветала само једном годишње и то баш на Купалину ноћ. Тај цвет располагао је неограниченом моћи. Пред оним кога би послужила срећа да га убере, клањали су се краљеви и највећи моћници. Он је побеђивао демоне и могао је открити где се крије благо па су му тако биле доступне највеће ризнице света као и најлепше жене.
Према словенским легендама, у пролеће, у Купалиној ноћи цвета папрат, Купалина света трава.
„Ватрени цвет“ папрати љубоморно су чували демони. Ко би пожелео да га убере морао је отићи у шуму пре поноћи и ухватити тренутак кад се магични цвет расцветава. Његов пупољак пео се уз биљку као живо биће, стизао до врха тачно у поноћ и расцветавао се уз прасак, а цвет је био толико блистав и сјајан да је могао засенити све око себе. Јунак који је желео да га се домогне, морао је ископати ров око биљке и у њему стрпљиво сачекати. Притом није смео гледати чудовишта у која су се претварали демони не би ли га застрашили, нити одговарати гласовима који су му се обраћали. Ако би то учинио, био би изгубљен.
У Купалиној ноћи дрвеће је добијало моћ да се ослобађа из земље, да се креће и да између себе разговара на свом тајанственом језику. Једино онај који би убрао Купалин цвет, „ватрени цвет“, могао је да разуме тај говор.
Литература: Феликс Гиран, Жоел Шмит: МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #24 послато: Мај 23, 2016, 07:43:36 пре подне »
Жуто је боја вечности, као што је злато метал пролећног живота. И једно и друго налазимо у основи хришћанског обреда. Златни крст на свештеничкој одежди, златни калеж - жуто вечног живота, вере.

За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ

приредила: Надица Јанић



МИТОЛОГИЈА – ЖУТО
Симбол сунца и ватре
 
Кад год је пагански Словен обраћајући се небу говорио:
“Погледај ме, Небо! Почуј ме, Небо!”, није то зборио у метафоричном смислу јер је небо доживљавао као врховно биће, божанство Сварог (свар = блистав, сјајан). Сварог је изродио двоје деце, Сунце које је добило име Дажбог и Ватру, названу Сварогић. Према древном словенском миту, пошто се навладао светом, Сварог је створитељску и владарску моћ препустио деци.

У многим словенским земљама, на селу, и даље се чува мистично поштовање ватре, која се сматра светом. Старији не дозвољавају младима да говоре гласно у тренутку када се на огњишту пали ватра. А поетске трагове древних митова о ватри откривају и народне легенде и приче када помињу “Пламену змију”, крилато чудовиште које бљује ватру.     
Жуто је и боја злата, које је стално и непроменљиво као и онај свет. Злато је и лик светлости, оно “означава” или симболизује светлост, приближавајући се на тај начин значењу иконе, која је одраз светлости и везе с њом, али се садржај који одсликава налази ван реалног света.
Жуто је боја вечности, као што је злато метал пролећног живота. И једно и друго налазимо у основи хришћанског обреда. Златни крст на свештеничкој одежди, златни калеж - жуто вечног живота, вере.
Присутност жутог у хтонском свету, као јамство вечности, је њен земаљски аспект. Жуто може бити и супститут црног.
Жута боја преовладава у природи у другој половини године – то је боја зрелог класја и боја вегетације која се суши. То је предворје зиме, хладноће и мрака, па се стога повезује и са хтонским светом. Томе доприноси и жута боја коже мртвог човека.
У многим предањима закопано благо се “казује” тако што се у ноћи види пламен на месту где је сакривено. Веза између злата и ватре говори о вези жутог и црвеног, тј. о могућности да се жуто алтернира са црвеним.
Близина жуте и црвене боје види се и у девојачким гатањима за удају: уочи Ђурђевдана девојке копају рупице у земљи и сутрадан гледају: ако у рупици има жутих и црвених мрава, девојка ће се удати за момка, ако буде мрких мрава – за удовца, ако не буде мрава – те године се неће удати.
Веза жутог са оним светом види се и по томе што се митски водичи душа на оном свету приказују са неким жутим обележјем. Одраз ове симболике налази се и у народним бајањима: код Срба болести односе жути пси, жути петао, пилад са жутим ногама, жути човек.
Жута боја нема високу учесталост у народним басмама. Често се јавља као саставни део тријаде боја: жуто – црвено – бело. Жути песак носи хтонско обележје и зато се на њега тера и нечиста сила.
Веза жуте боје са хтонским и демонски светом одређује и њену употребу у ритуалу бајања; кад неко добије болест звану “сугреб”, иде у виноград и маже се жутом земљом испод дуње; бајање стоци од уједа змије изводи се уз употребу 9 камичака и жуте игле; болесно дете од жутице покривају у колевци преко главе жутом свиленом марамом и пришивају му на кошуљи златан прстен; да би детету боље расла коса, после првог шишања, носе његове власи на жуту врбу.
 Литература:
Енциклопедијски речник СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
Ф. Гуиранд - Ј. Сцхмидт, МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант, РЕЧНИК СИМБОЛА

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #25 послато: Мај 23, 2016, 08:02:48 пре подне »
Под окриљем хришћанства, Словени су сачували велики број паганских веровања. Њихов духовни и материјални свет и данас насељава мноштво малих богова и богиња – „добрих“ и „злих“ духова. У словенској митологији посебно су занимљиви и живописни богови плодности и пролећне радости – Јарило и Купала.

СЛОВЕНСКИ БОГОВИ ПРОЛЕЋА
 
Пошто није располагао снагом да тајанствене силе природе укроти, стари Словен је настојао да их бар ублажи. Њихово мистериозно и кобно деловање потчињавао је другим силама оличеним у бројним божанствима, којима је населио облаке, земљу, шуме, воде, њиву, шталу и кућу у којој је боравио са својом породицом.
У таквим условима постепено је настала једна изразито рустична митологија заједничка свим словенским народима и саобразна примитивним условима у којима су живели.
Пошто није располагао снагом да тајанствене силе природе укроти, стари Словен је настојао да их бар ублажи. Њихово мистериозно и кобно деловање потчињавао је другим силама оличеним у бројним божанствима, којима је населио облаке, земљу, шуме, воде, њиву, шталу и кућу у којој је боравио са својом породицом. У таквим условима постепено је настала једна изразито рустична митологија заједничка свим словенским народима и саобразна примитивним условима у којима су живели.
И пре но што се у потпуности развила, хришћанство је почело прогањати словенску паганску митологију и угушило је готово у заметку. Његовом победом нестала су велика божанства, али су дии минорис, мала божанства, успела да преживе погром те су тако словенски народи, под окриљем хришћанства, сачували велики број паганских веровања. Њихов духовни и материјални свет и данас насељава мноштво малих богова и богиња – „добрих“ и „злих“ духова.
У словенској митологији посебно су занимљиви и живописни богови пролећа и радости – Јарило и Купала.
Порекло имена Јарило неки су покушавали да објасне транскрипцијом грчке речи Ерос и Ерило. Ако би се овакво тумачење прихватило, оно би знатно поједноставило митолошка истраживања о овом божанству, јер је оно доиста представљало и бога телесне љубави. Јарило, међутим, пре потиче од придева јари, који значи ватрен, страсни, необуздани, а поред тога, постоји и реч јаровој, која означава пшеницу посејану у пролеће, за разлику од оне која се сеје у јесен и назива озимој. То показује да се за име Јарила везивао појам телесне љубави и пролећног обнављања.
 Култ Јарила је много векова након паганске ере остао у тој мери раширен и уврежен да су се крајем XVIII века предузимале веома оштре мере против упражњавања „сатанске забаве“ која је трајала и по неколико дана.
 Белоруске народне легенде сачувале су веома живописну слику о том богу. Млад и леп, у белом огртачу, Јарило језди на свом белцу. На глави му је венац од пољског цвећа, у левој руци држи сноп жита и босоног је.
 Током хришћанске епохе, пагански обред посвећен Јарилу и народне светковине приређиване у његову част обележавала су два догађаја. Будући да је истовремено био бог пролећа и плодности, Јарило је у неким словенским крајевима био слављен у време прве пролећне сетве. У XИX веку, још увек, у Белорусији младе сељанке би се окупиле, изабрале најлепшу, обукле је у беле Јарилове хаљине, окитиле цвећем и поставиле на белог коња. Око ње би онда, и саме овенчане свежим цвећем, рашириле коло – „хороводе“ (чудан словенски изданак античког хора) и заиграле. Празник се славио на тек засејаним пољима, у присуству стараца и старица из села. На крају би „хороводе“ девојака громко запевао песму која је славила добра дела овога бога:
Тамо где он ступи ногом,     
Жито расте као гора;               
Тамо где он баци поглед свој,
Класје зри...                                                   
 Током лета, обављао се обред Јарилове „сахране“. Тај свечани чин, веома распрострањен међу Источним и Западним Словенима, а нарочито међу Русима, одолевао је вековима и успео да се супростави свим хришћанским забранама. На тај празник, мушкарци, жене и девојке окупили би се да заједно једу, пију и играју.
Када би зашло сунце, на место славља доносио се Јарилов идол од сламе, који је представљао мртвог бога. Жене, омамљене вином и игром, прилазиле су му и нарицале. „Умро је! Умро је!“ Онда би му пришли мушкарци, узели га у руке, продрмали и узвикивали: „Јесте, жене не лажу! Познају га оне добро, знају да је слађи и од самог меда!“ Нарицања и молитве потрајали би још неко време, након чега би се идол, у пратњи жена, односио до места где се сахрањивао, а учесници светковине би се поново вратили јелу, пићу и игри.
 Исто као и Јарило и Купала је био бог пролећне радости и култ обнове живота. Његово име истог је корена као и глагол купати се, што објашњава зашто су се људи за време Купалиних празника, који су падали у јуну, купали у рекама и прали Купалином росомсакупљеном током празничне ноћи. Обожавање воде и веровање у њену тајанствену моћ представља један од елемената Купалиног култа.
 То веровање било је општераспрострањено код паганских Словена. У њиховим народним легендама често се говори о „мртвој“ и „живој води“, које поседују чудотворне моћи. Када јунак, у легенди, настрада од непријатељског мача и његово раскомадано мртво тело остане да лежи на земљи, долази вила и пошкропи га „мртвом водом“ па тако расуте делове састави, а потом попрскавши га „живом водом“ враћа у живот.
 Исто тако, стари Словени су веома поштовали и свете изворе и поред њих често подизали молитвена и жртвена места. У неким крајевима, све до краја XИX века, сачувао се чудан обичај тражења „милости од воде“.
Особа која би, желећи да се излечи од какве болести, дошла да затражи њену милост, требало је да у воду баци комад хлеба, да јој се дубоко поклони и три пута изговори:
 „Прилазим ти, мајчице водице, погнуте главе и понизан. Смилуј ми се; смилујте ми се и ви, њени преци и праоци!“
 С Купалиним култом тесно је било повезано обожавање воде, купање, квашење, бацање букета цвећа у воду... али ништа мање није било ни обожавање ватре. Свете ватре, које су се палиле у ноћи када се славио Купала, имале су прочишћавајућу моћ: поклоници култа образовали би око ватри „хороводе“ и прескакали их.
 О празницима Купале, чак и након званичног краја паганске епохе, срећемо његове идоле начињене од сламе, одевене у женске хаљине и украшене тракама, огрлицама и сличним предметима. У неким крајевима сламнати идол је добијао и дрвене руке, о које су се качили цветни венци и разни женски украси.
 По заласку сунца, поворка би односила идол до неке реке, где би га бацали у воду, или до светог пламена, у коме је спаљиван. Пагански Срби, нису идол бацали у реку, већ су га само потапали у њу.
 За СрпскуТелевизију приредила: Надица Јанић
 Литература: Феликс Гиран, Жоел Шмит:
МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
 

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 685
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #26 послато: Мај 23, 2016, 08:09:36 пре подне »
Види се ко је вриједан члан наше породице  :D
Свака част Војиславе.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #27 послато: Мај 23, 2016, 08:11:47 пре подне »
Гвожђе је један од најстаријих метала који има висок сакрални статус у народној култури. Поседује позитивна својства и представља један од универзалних заштитника (условљено чврстином, тврдоћом, везом с ватром и дуготрајношћу).



МИТОЛОГИЈА
 


СИМБОЛ ГВОЖЂА КОД СЛОВЕНА
 
Гвожђе је један од најстаријих метала који има висок сакрални статус у народној култури. Поседује позитивна својства и представља један од универзалних заштитника – што је условљено његовом чврстином, тврдоћом, везом с ватром и дуготрајношћу. Та обележја чине га симболом здравља што одређује његову употребу у магији лечења. С друге стране, супротстављено живој природи, оно је хладно, непокретно, не расте и не развија се, оно је елемент “мртвог” света. Зато се често јавља као атрибут нечисте силе. 
Симболика гвожђа у традиционалној словенској култури је по свом значењу амбивалентна. Разлог за то је његово различито порекло, пролажење кроз ватру и воду у току ковања и каљења, сива боја, рђање („једе га рђа“), широка намена – мирнодопска и ратна. Од свих метала једино је гвожђе небеско и земаљско, њиме се такође од противника спашавао и узимао живот.
Пошто је за његово добијање из руде било потребно обезбедити високу температуру, по правилу више од 1000 Ц◦, у почетку је (до проналаска пећи за топљење руде) коришћено само метеорско гвожђе. О томе сведочи и сумерска реч АН-БАР, која се сматра за једну од најстаријих ознака за гвожђе. Она је састављена од пиктографских знакова „небо“ и „ватра“ и обично се преводи као „небески метал“ или „метал звезда“.
У једном хетитском тексту из 14. века п.н.е. наводи се да су хетитски краљеви трговали „црним небеским гвожђем“. Пошто је било ретко и имало широку употребну вредност, гвожђе је на почетку производње из руде било врло скупо. Према подацима из староасирских извора један изливен комад коштао је четрдесет пута скупље од сребра и више од осам пута скупље од злата.

Пошто гвожђе може бити и „небески“ метал, али пре свега према особини тврдоће, као и могућности да се ударцем о камен њиме може изазвати ватра, те устаљене праксе да се од њега праве оруђа за сечење и пробадање - оно је атрибут Громовника и поготово средство за истеривање демонске силе.
О првом обележју сведоче веровања из Бугарске и Србије везана за прву грмљавину у години. Том приликом у Бугарској су се људи ударали по глави гвожђем или каменом ради здравља и да би се ослободили страха, а у Србији (околина Ваљева) стављали су га у уста да им те године гром не нанесе штету.
Пошто је Громовник везан за „горе“ и мушки принцип, то се може узети за разлог веровању у Прилепу да комадић челика који се ломи од већег комада ради припреме амајлије против злих очију није смео пасти на земљу. Тиме се може тумачити и обичај у Скопљу, да се приликом рођења мушког детета сви укућани ухвате за неко гвожђе, с образложењем „да би дете било јако и здраво као железо“. Међутим, то нису чинили за женску децу.
Гвожђу се у словенској традиционалној култури приписује велика апотропејска снага.
У руском рукописном зборнику из 17. века, у молитви против сваке болести, гвожђе се назива братом и моли да се однесе болест из тела и прободе из срца: „(...) железо, брат мой, выйми из тела болезнь и от сердца шепоту...“. у апокрифним заклињањима су коришћена против узрочника различитих болести, прогонитељ демона често има гвоздени штап, као у примеру једног српског рукописа где свети Сисиније прогони ђавола: „...Извлече Его на сухо и бише Его палица ми железними...“.
У Бугарској је постојало веровање да ће чума нестати ако се умрлима забије гвозден ексер у главу. По једном предању из лесковачког краја тзв. вампировић је могао убити вампира једино ако му је пушка напуњена челиком, „јер олово вампиру ништа не може нахудити“, док се у пријепољском крају веровало да се вампир може убити ако се у повампиреног покојника у гробу гвозденим маљем забије глогов колац.

Гвожђе се употребљава у бајању и другим магијским поступцима намењеним лечењу болесника.
У Славонији (Оток), ако болесник од урока каже бајалици да мокри „ко вода“, а не „црвено“, онда му баје гвожђем. После бајања вратити то гвожђе где је и раније било.
Код Срба Крајишника у Хрватској „од огњуштине“ су бајали с девет комада гвожђа. Било је потребно донети воде са три извора сунцу окренутим, и то у очи дана када се болесник родио, и у ту воду ставити гвожђе. После бајања болесник се умивао том водом, а остатак те воде су просипали на кров куће.
У Србији (Левач) веровало се да ће жена која не рађа добити децу ако се окупа водом у коју је стављено парче гвожђа отпало од неке алатке док су се правили или клепали. Забележено је и веровање да ће нестати падавица ако се болесном у тренутку када га „ухвати“ даде у руке нешто гвоздено: маше, ћускија итд.

Гвожђе се користило у заштити породиље и новорођенчета од утицаја демонске силе.
У околини Ниша трудница „којој се не држе деца“ опасивала се до голе коже гвозденим ланчићем који је искован у глуво доба ноћи. У истим случајевима Муслиманке у Босни опасивале су се гвозденим обручем који је у глуво доба ноћи ковач исковао од потковице угинулог коња. У Кракову такве жене су носиле у појасу комад тврдог гвожђа (препој) ушивен у комадић модрог платна.
На Косову су новорођенче стављали да спава у решету које је напуњено сеном; у Босни (Забрђе) детету после рођења држе у колевци три дана парче гвожђа. У сврљишком крају дете по рођењу, додиривали су гвожђем како не би било „зимогрожљиво“; у Славонији (Оток), пре него што се детету обуче прва кошуљица, кроз њу су пропуштали гвожђе, да би га заштитили од вештица.
Додатно значење имају гвоздени предмети узети с огњишта, јер се нечиста сила боји ватре. У многим крајевима Србије против градоносних облака, за које се веровало да их предводе демонски покојници, изношени су из куће саџак, маше и сл. Такође, лупањем у такве гвоздене предмете о појединим празницима теране су од људи хтонске животиње – змије, гуштери и др.

Посебни услови који важе за ковање заштитних предмета за труднице, породиље и децу, као што су: глуво доба ноћи, раздевеност ковача, забрана говорења при ковању, указују на хтонску природу ток поступка и хтонску симболику тих предмета.

Да гвожђе може бити атрибут демонске силе, сведоче и називи појединих митолошких бића код словенских народа.
Код Срба у Срему плашили су децу и младе преље које добро не преду – гвоздензубом; на руском северу веровало се да у ватри крај куће може да борави железиячка; код Срба у приповетци се јавља Гвозден човек, код Бугара – Железан човек, код Украјинаца у централном Пољесју – Железный человек.
По једном сведочанству из Крајине у Хрватској, човек је тврдио да је видео вилу поред свог млина на потоку „сва је у бјелини, има гвоздене зубе“. У басми из Далмације болест „поганица“ се тера из тела човека речима „...Одлази, железницо железна,...“ У Левачу (Србија), детету које ноћу мокри пода се, болести се прети бабом с гвозденим зубима и челичним рукама:

„Ако нећете да отидете,
позваћу стару бабу с гвозденим зубима
и челичним рукама,
која ће вас одатле отерати
у пусту гору у мутну воду.“

У пољској басми страву из човека тера гвоздени дечак с гвозденом капом, у гвозденој кошуљи, с гвозденим ципелама итд. Код Руса су сачувани записи басми против оружја (стреле, копља, ножа) из времена од 17. па до 18. века, у којима господар свег гвожђа заповеда „својој деци – свеколиком гвожђу“ и даје човеку камену кошуљу да га чува од повреде. Овај господар гвожђа именује се као „гвоздени муж“, „цар“ или „отац“ и налази се на мору – океану, у гвозденом стубу, на мосту или на планини.
По сличном принципу код Руса су грађене басме од уједа змије. Ту се од царице змије, која је смештена у сличном простору као и гвоздени муж, тражи да нареди свим змијама да повуку свој отров.

Могућност алтернације гвожђа и камена у неким магијским текстовима указује да су неки симболички елементи са камена прешли на гвожђе.
Литература:
Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић СЛОВЕНСАКА  МИТОЛОГИЈА
Феликс Гиран, Жоел Шмит: МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Извор:     
ПАСТИР ТРАЖИ ДНО НЕБА Драганић, 2001. Београд

 за Српску Телевизију приредила Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #28 послато: Мај 23, 2016, 08:21:10 пре подне »
У хришћанској симболици сребро представља божанску мудрост, као што злато указује на божанску љубав према људима. На етичком плану, међутим, сребро симболизује и предмет похлепе и несреће коју она изазива.
 
МИТОЛОГИЈА


СИМБОЛ СРЕБРА КОД СЛОВЕНА

Бело и сјајно, сребро је симбол чистоте. Оно јечиста светлост, какву прима и враћа прозирност кристала, бистрина воде, одраз огледала и бљесак дијаманата; подсећа на чистоту савести, намере, искрености и исправности деловања; призива верност која ће уследити.
У систему складности метала и планета, сребро стоји у вези са Месецом. Припада симболичкој схеми или ланцу Месец-вода-женски принцип. По предању, за разлику од злата које је активни, мушки, соларни и небески принцип, сребро је пасивни, женски, лунарни и водени принцип. Боја му је бела, док је жуто боја злата. И сама реч сребро (аргентум) долази од санскритске речи која значи бело и сјајно. Зато и није необично да се тај метал везује за краљевско достојанство.
У хришћанској симболици сребро представља божанску мудрост, као што злато указује на божанску љубав према људима. На етичком плану, међутим, сребро симболизује и предмет похлепе и несреће коју она изазива.
Сребро се асоцира с даном и везује за небеска божанства. У једној српској загонетки грмљавина је приказана на следећи начин:
Ја изађох на сребрно гувно
И засвирах сребрном свиралицом,
Свак ме чује, нико ме не види.

Стакласти каменчић за који се веровало да је настао од удара грома у земљу, тзв. ’’громовна стрела’’, окиван је у сребро и ношен око врата или на грудима као заштита од вештица, злих очију и грома. Богове громовнике, као што су били литвански Перкунас и словенски Перун, прате атрибути: горе, бич, чаша или рог, коњ и сребро. У једној обредној бугарској песми новорођени син првенац (коме се пева) назива се ’’млад цар’’ и ’’среброглав’’, чиме се упоређује с Громовником.
Пошто се асоцира с даном, сребро је и обележје овог људског света и исказујући и његову границу, постаје магијски заштитник против нечистог и хтонског. То се може видети у обредима прелаза, као што су рођење детета, у свадби и посмртним обичајима, а такође и у лечењу.
У Скопљу и околини на неколико недеља пре рођења детета спремали су му заштитну сребрну ’’наушку’’ или ’’цурјаче’’ са плавом ђинђувом. Ову наушницу ковао је кујунџија у глуво доба ноћи од три сребрне паре које је трудница добила од три жене из три различите вароши, али само од оних које су први пут удате. У бољевачком крају, када се после порођаја детета први пут донесе молитвена вода, у њу се стави сребрна пара, да би дете било чисто као сребро. У Македонији се после првог купања новорођенчета стављала у корито сребрна пара, а у Шумадији први ко дарује дете чинио је то сребрним новчићем, такође да би дете било чисто као сребро.
У Сињу и околини некада се млада венчавала са широким сребрним обручем на глави, са кога су висили густи сребрни ланчићи и завршавали се округлим металним плочицама, налик на новчиће. У Македонији, за младу је дечак од 5 до 7 година сплитао врпцу од црвеног и белог конца и у њу удевао три сребрне паре. С тим се она венчавала и то је чувала и касније као амајлију.
У Босни се веровало да умрлом домаћину треба ставити у руку сребрни новац да не би стока пошла за њим.
Неки сребрни предмети коришћени су у лечењу змијског уједа или заштити од разних болести. У Македонији, ако је човека ујела змија, рану треба избости сребрном иглом и на њу привити расечено пиле са посутим нишадором. У Босни (Жепа) змијски ујед су лечили тако што су део тела изнад ране подвезивали сребрним ланчићем, а део тела на коме је ујед закопавали у песак или урањали у воду, и одатле се могао вадити тек када ланчић сам спадне.
Сребро као магијски граничник између људског и нељудског присутно је и у заштити од куге. Према предању из лесковачког краја људи су били безбедни од помора једино у селу које је узорано сребрним плугом с воловима близанцима и орачима ’’становитих’’ имена: Стојан, Станко, Стаменко, Странимир и др.
Често се сребро кориси у бајању у симболичкој улози изазивача ’’очишћења’’, нарочито у лечењу болести коже. Ако је дете имало ’’перутац’’ на лицу, у Славонији су га мазали гушчијим пером умоченим у суд с ’’неначетом’’ водом, у коју је стављен сребрни новац. Бајалица је при том говорила:
Водом перем, метлом метем,
сребром чистим.
Било чисто као сребро.

У Македонији (Краково) на брадавицу су стављани и платном везивани сребрни новчићи да зауставе њихов раст. По истом извору, црвени ветар су лечили тако што би бајалица умочила сребрну пару у катран и њиме превлачила унакрст преко оболелог места. У Јадру се веровало да се сребрном иглом могу излечити красте. У неким македонским бајањима помиње се ’’сребрно котленце’’ као важно средство којим располаже бајалица или њен патрон – нека од светица (Богородица, св. Петка, св. Недеља). У Скопској Црној гори ко види да је детету никао први зуб, требало је да га протре сребрним новчићем, да би му били зуби здрави и да тај новчић дарује детету.

Сребро се често помиње у завршницама басни где се исказује жеља за оздрављење болесника: ’’да буде чисто као чисто сребро’’. Да је сребро везано за очишћење тела од сваке болести говоре и неки руски обичаји на Велики четвртак. У Поволожју су људи одлазили пре сунца на реку, стављали у суд с водом сребрне новчиће и том водом се умивали, да би им очи биле здраве у току године. Сребрњаке су стављали и у тесто и од тога пекли посебне лепиње.
Литература: СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА
РЕЧНИК СИМБОЛА, Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант
 
За Српску Телевизију приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #29 послато: Мај 23, 2016, 08:31:38 пре подне »
Злато се најчешће асоцира са светлошћу, оно је одраз сунца, његов други, подземни лик, док сребро може бити симболичка замена за белину дана, за видљиво и људско.
МИТОЛОГИЈА
     
СИМБОЛ ЗЛАТА КОД СЛОВЕНА


Од најдавнијих времена па до данас, у многим културама злато је мера вредности и предмет вечне жеље људи да га поседују. Као амбивалентна драгоценост, злато-боја је симбол сунца, злато-новац је симбол покварености и похлепе. Пошто је самородни метал, могао га је имати свако, и нико довољно.
Злато се најчешће асоцира са светлошћу, оно је одраз сунца, његов други, подземни лик. У томе се разликује од сребра, које може бити симболичка замена за белину дана, за видљиво и људско. Због изједначавања са сунчевом светлошћу злато је један од симбола Исуса, светла, истока. Због тога су хришћански уметници Исусу Христу дали плаву косу и златни ореол око главе.
У народним причама никада се до њега на долази на профан начин, дуготрајним и тешким радом, већ се оно добија отварањем земље, силажењем у подземни простор, улажењем у пећину или здање с митским господарем. Његови чувари су: змија, змај, виле, ђаво и друга демонска бића, од којих се може и добити. Тако, према једном предању, сиромашан човек је пре сунца хранио на њиви млеком змију, а она му је давала дукате. Једном је сунце затекло змију и она је угинула, јер је била ’’сестра месечева’’. Човек је закопао змију испод кућног прага и тада је из ње израсло велико дрво које је ноћу том човеку рађало дукате. У предању из јужне Србије из змије коју ноћу баца из пакости старија јетрва у собу млађој, зато што јој је ова испричала свој сан да ће бити богата као и она, ствара се ниска дуката. Многа предања о закопаном благу говоре о сусрету људи с његовим митским чуварима.
Због свог порекла и постојаности, те због жућкасте боје, која се могла асоцирати с бојом коже покојника, злато је постало синоним хтонског света, који је, за разлику од овоземаљског, сматран вечним. Зато су и посмртне маске у многим културама израђиване од злата. Један договор с Византијцима из 971. године руски кнезови потврђују заклетвом у своје богове Перуна и Волоса, а такође заклетвом ’’да буду сви златни као злато’’, тј. да умру, ако прекрше договор.
По народном тумачењу у Херцеговини, злато у сну предсказује болест. Хтонска природа злата налаже и посебно опхођење с њим. До данашњег дана се задржало веровање у источној Србији да онај ко пронађе оставу са златом мора то објавити људима, као што се објављује рођење детета ’’у кошуљици’’ за које се сматра да може постати вештица. Ако се то не учини, злато куне ’’и мора да се деси некакво зло у кућу’’.
Пошто је злато везано за хтонски свет, оно је погодно средство за прављење амајлија. У Србији се као заштита од урока деци на капу зашивао златник, док су родитељи којима су деца умирала стављали новорођеној мушкој деци на десно уво златну минђушу да би их одржали у животу.
У Македонији, у околини Ђевђелије, породиљи се одмах по порођају прикачивала на главу златна или сребрна игла у виду петлића, а место тога могао јој се прикачити и златник да виси изнад чела и да га може свако видети. Неки су породиљи вешали златник о врат.
У Левчу и Темнићу лечили су окобољу умивајући се водом с потопљеним златником који је преноћио под пуном кошницом.
У Босни су девојке одлазиле уочи Ђурђевдана на извор, у њега потапале и држале златник док вода не нанесе песка, да би имале просиоце и ради здравља. Мушкарци су то чинили да би те године имали добитак.
Слепић (змијолики гуштер), златник и црвена свила су били неопходна средства у једном магијском поступку којим су девојке у Босни ’’везивале’’ за себе вољеног момка. Девојка дукатом који је остао неком од мираза одреже главу живом слепићу и растави му вилице, па један део стави с једну, а други с другу страну пута куда њен момак пролази. Када момак прође између тих вилица, она их састави, свеже црвеном свилом и закопа испод прага или под огњиште.
Забележена је једна загонетна басма од уједа змије у источној Херцеговини, где се змијски ујед описује као пољубац који ’’нестаје’’ у злату:

Фата, фата,
пољубила злата –
у злату злата!
Тиме се постиже двострука симболика: злато је стално и неповредиво и тиме се ствара модел жељене ситуације – болесник од уједа змије ће остати неповређен; с друге стране, злато је змијин атрибут, па је тиме њен ујед усмерен на њу саму.
Да је злато везано за родност и плодност говори и ’’златна јабука’’ којом јунаци у епским песмама просе девојке у далеким земљама. У Бугарској је ’’позлаћеном јабуком’’ (јабука у жутој фолији) украшена свадбена застава, кумово дрвце, дрвце коледарског цара итд.
Злато се често помиње у божићним песмама, што је такође у вези с родношћу и плодношћу и хтонским култом, као нпр. у овој из Херцеговине:
Бог се роди на шјај вече.
Шта ћемо му дара дати?
- сува злата за повоје,
чисте свиле у пелене...
У песми из Левча, која се такође може уврстити у круг обредних песама за подстицање родности, орач добија рало од белога сребра, орало од сувога злата, бич од црвене свиле итд. чиме се формира слика о идеалном орачу, коме ништа не може бити препрека у његовом послу јер има и небеске и хтонске атрибуте:

Роди мајка под старост орача,
Па му даје рало и волове.
Рало му је од белога сребра,
А орало од сувога злата,
Јармови су дрво шемширово,
А палице перје пауново,
Бич му плете од црвене свиле,
Испраћа га зором на орање.
У наведеној песми злато се јавља у тријади бело-жуто-црвено, чиме се симболизује и жеља за променом, обновом. У једној српској приповетци човек убија алу која му односи род из винограда тек када напуни пушку оловним, сребрним и златним зрном. У неким приповеткама злато се појављује као трећи елемент градације. На пример: сиромашни младић, да би се оженио царевом ћерком, успева да ухвати три ноћи заредом медену, сребрну и златну кобилу, које су опасле цареве ливаде.

Литература:
Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић СЛОВЕНСАКА МИТОЛОГИЈА
Феликс Гиран, Жоел Шмит МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Ј. Цхевалиер, А Гхеербрант РИЈЕЧНИК СИМБОЛА
 
 За СрпскуТелевизију

приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #30 послато: Мај 23, 2016, 10:13:55 пре подне »
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

ТРАДИЦИОНАЛНИ НАКИТ КОД СРБА


Кићење је саставни део одеће и уклапа се у опште одлике народних ношњи. Накит као украсни детаљ може бити предмет посебног уметничког обликовања и исказивања занатске вештина, али је редовно и симболичко обележје узраста, друштвеног статуса, религијске припадности, одраз богатства и заштита од "злих" сила.
У пределима панонске културне зоне накит је многим нитима повезан са кићењем народа у широком подручју од средње Европе до Украјине. Одликује се обилношћу и честом вишебојношћу додатака, од белог до јарко црвених тонова и боје злата и сребра. Све треба да допринесе општем утиску богатства и ведрине. Украси се праве од разнобојних трака, вештачког и природног цвећа, шљокица, стаклених перли, корала, станиола, перја, дакле претежно од јефтиних материјала. Ипак је највише накита од стаклених перли. Међутим, девојке и млађе жене носиле су нанизе од новца (златног и сребрног) и лепо израђене наушнице, а млади мушкарци декоративну сребрну пуцад на прслуку.
У моравској, као и у динарској и јадранској зони, било је доста металног накита израђеног у техникама ливења, пресовања, искуцавања и филиграна. У техници су сачувани архаични поступци а у облицима фолклоризоване форме накита виших феудалних слојева са доста оријентално-медитеранских облика. У неколико косовских и метохијских занатских центара све до најновијег времена очувала се производња накита, нарочито филигранског. До почетка XX века биле су познате радионице "златара" у којима се производио накит за сеоску популацију, у више места Србије (нпр. Пирот, Лесковац, Ужице) и Црној Гори (најпознатији је био Котор). Мајстори и трговци разносили су робу у разним правцима и далеко од места производње. Из тих разлога и услед општих културних прилика на широком простору Балканског полуострва, сродног наслеђа и извора утицаја, исти или слични производи налазе се у разним и међусобно удаљеним местима. Постоје, међутим, и значајне регионалне разлике условљене пореклом и саставом становништва, религијом и обичајима, културним утицајима и другим чиниоцима.

Познато је да се улога накита у народном животу не своди само на то да улепша особу која га носи. Предмети за кићење уопште, представљају јасне ознаке које, готово редовно, избијају у први план. Одређени накит се употребљава као симболичко обележје друштвеног положаја, сталежа, религиозне припадности, као и прелазних и пролазних статуса у току животног циклуса појединца. У сложеној структури церемоније склапања брака, која обухвата три фазе и три статуса, невестински накит заузима значајно место. Анализа његове функције указује да он има три значења: обележје статуса, односно брачног стања, обележје економске моћи и заштита.
Као најизразитија обележја брачног стања издвајају се оглавље и прстен. На дан венчања невеста је стављала невестинско оглавље, да би га истог дана или сутрадан заменила оглављем удате жене. Како се статус невесте ту не завршава, него траје до рођења првог детета, она је носила два оглавља: у свечаним приликама невестинско, а обичним данима оглавље удате жене, али с нешто више накита него касније. Рођењем првог детета, када пред очима заједнице она званично осваја статус жене, невестинско оглавље се потпуно губи а стално оглавље постаје одговарајуће оглавље удате жене.
Прстен је друга, знатно јаснија ознака. Први прстен девојка је добијала на дан прошевине и стављала га на домали прст, што прописује и Стари завет, јер се веровало да из њега иде једна жила право у срце. Прстеном се венчавало, а затим је ношен целог живота као симбол вечне оданости, љубави и међусобног предавања.

Обележје економске моћи највише се огледало у накиту за врат и груди, посебно оном кога су чинили нанизи новца. Они представљају видан део мираза који је отац, према могућностима, спремао за ћерку.
Ритуални статус младе и младожење у свадбеној церемонији углавном проистиче из веровања да је у том прелазном моменту деловање злих сила појачано и да су веома подложни уроку. Због тога су често били снабдевени моћним апотропејима који су највише концентрисани у накиту.
Заштита од злог погледа, посебно оног првог који је најопаснији и кога треба скренути од невесте, постизана је и употребом различитих материјала. Натприродне моћи приписиване су злату, сребру, драгом и полудрагом камењу.
 
ЧУВАРИ НАЦИОНАЛНОГ БЛАГА
Чувар неизмерног блага наше традиционалне културе је Етнографски музеј у Београду, један од најстаријих музеја на Балканском полуострву. Основан је фебруара 1901. године али његови корени сежу дубље у прошлост. Сакупљање етнографских предмета отпочело је средином XIX столећа. У оквиру Народног музеја Србије (Сербсконародни музеум) налазио се, још 1844. године, један број етнографских предмета.
Прво значајно систематско сакупљање обављено је ради учешћа на Свесловенској изложби, одржаној у Москви 1867. године. Упркос томе што су сви тада прикупљени предмети остали у Москви, та изложба је важна због тога што је у Србији, и на Балкану уопште, отпочело систематско сакупљање етнографских предмета и етнолошко проучавање тог простора.
Данас Етнографски музеј чува велики број етнографских предмета, распоређених у засебне збирке (покућство, накит, обичаји, народне ношње, народна архитектура, привреда, сточарство, саобраћај, култни предмети итд), има једну од најбогатијих стручних библиотека на Балкану и сам издаје стручне публикације, има конзерваторску службу која обрађује готово све врсте материјала, располаже великим изложбеним простором и организује обимна етнографска истраживања.
 У народном накиту Срба изузетна пажња посвећивана је кићењу и украшавању главе која током XIX и првој половини XX века задржава доминантно место. Осим коси посвећивана је пажња додатним украсима под којим се подразумева ношња на глави коју чини и накит тј. оглавље.       
Непроцењива је вредност накита из периода српске средњовековне државе који је у збирци Народног музеја у Београду.
Веома драгоцен украс који се носио преко чела, у писаним изворима назива се гирланда или венац. Венац из Народног музеја један је у релативно малој групи сачуваних украса за главу ове врсте на територији источне и јужне Европе. Чини део укупног женског накита свих сталежа, а овако скупоцен, морао је бити део опреме владарке и властелинке. Као украс за главу чини целину са наушницама чији су налази неупоредиво чешћи. Бројни портрети приказују венац у функцији причвршћивања мараме. Могу бити метални са или без драгог и полудрагог камена или везени златом, сребром и бисером на финој тканини.
Ове изузетно раскошне наушнице причвршћиване су ниском бисера или тракама од скупоцене тканине за венац или круну, те су биле потпуно одвојене од уха. Неким примерцима сачувана је и оригинална трака од филигранске жице којом су наушнице спајане а која се носила изнад темена како би се ублажило оптерећење ношења овако тешких комада накита. Ове наушнице припадају "драгижевском" типу, распрострањеном у знатном обиму на територији Русије, Бугарске, Румуније, Србије, Македоније и Грчке.
Масивне и украшене филигранским орнаментом, наруквице на шарнир представљају део византијске традиције коју је, заједно са диједемом и обоцима, рано преузела руска као и источна и јужна европска властелинска а у скромнијем виду и уопштено женска опрема.             
Масивна, елипсоидна наруквица чији је средњи део сачињен од четвороструке спирално увијене жице чији се крајеви стапају, продужавајући се у трапезаста проширења. Проширени крајеви отворене наруквице украшени су ритмично распоређеним гранулама окруженим филигранском жицом. На тлу Балкана, овај тип наруквице, зване и белензука наследник је позноантичке отворене гривне проширених крајева украшених једноставним орнаментом или пластично обликованих у представе змија.
Литература: СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА – ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКИ РЕЧНИК
ЗЕПТЕР БООК WОРЛД, Београд, 2001.
КУЛТУРНА РИСНИЦА СРБИЈЕ , Јован Јанићијевић ИДЕА, Београд, 2005.

                                   За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #31 послато: Мај 23, 2016, 10:27:56 пре подне »
МИТОЛОГИЈА И ОБИЧАЈИ

ПОЈАС

Накит је заступљен у свим историјским раздобљима и код свих друштвених слојева. Ознака је социјалног статуса и мушкарци га носе у већој мери него жене. Почиње се носити уласком у другу животну доб, тј. нешто пре склапања брака. У традицији Словена, накит је и одевни детаљ: оглавље,  појас, украсна копча, марама, украсни вез на чарапама, јелек опточен срмом.
Основна функција појаса је била да држи стомак приликом тешких радова и служио је као дар на свадбама и другим светковинама, а такође је сексуални симбол, симбол репродукције и рађања, симбол заштитног круга јер су на њега стављане разне амајлије, а свако је морао да буде сахрањен са појасом јер је неопходан и „на овом и на оном свету“.


СИМБОЛИКА ПОЈАСА
Појас је знак привржености и верности. Ако је појас амблем (застава, на пример) или ако је на њему слика (грб), тада симболизује везу онога ко га носи са оним што слика приказује. То се односи на опасач и на копчу. Практична улога појаса: стегнути или држати одећу око струка, носити оружје или оруђе, секиру, бодеж, мач, бајонет, револвер, метке, кесу, кључеве, подудара се са симболичком вредношћу одане везе, припадности, чак и поистовећивања са неком особом, групом или функцијом.

И обрнуто, лишити неког појаса, као што се одузима заробљеницима, војним и цивилним, значи прекинути везу, раскинути припадност некој средини, издвојити га. Својевољно развезати појас значи препустити се и предати. Код Грка и Римљана скинути појас је значило пристати на брак. Невеста је била опасана појасом који је муж у кревету скинуо; појас је био од овчје вуне и значио је да је муж и за жену везан појасом и тесном везом као што је та вуна, у праменовима скинута, сада свезана. Муж одвезује тај појас, везан Херкуловим чвором, као знак да ће по броју деце бити једнаке среће као Херкул, који их је оставио седамдесет. У муслиманском говору пререзати појас значи прећи са хришћанства на ислам, јер се сматрало да сви хришћани носе кожни појас. Ако судија или официр одложе појас, значи да остављају обележја својих функција, па тиме престају да обављају своја задужења.
У Библији је појас такође симбол тесне везе и трајне споне у двоструком смислу: јединства у благослову и истрајности у проклетству:

’’Нек се обуче у клетву као у хаљину,
и она нек уђе у њега као вода,
и као уље у кости његове.
Нек му она буде као хаљина у коју се облачи,
и као појас којим се свагда паше!’’
Симболизам појаса повезан је са симболизмом плодности. Дионисије Ареопагит, теолог и филозоф В века пише да су небеска духовна бића обучена у хаљу и појас које треба схватити симболички: “Појасеви означавају брижљивост којом чувају своје генеративне способности; моћ коју поседују да се приберу, да своје менталне способности сједине продирући у саме себе, складно се повијајући ка себи у непролазном кругу властитог идентитета.” Појас овде симболизује, а тиме ће се инспирисати и хришћанска уметност, духовну плодност постигнуту менталном концентрацијом, а истовремено и постојаност личног идентитета, која је један од најважнијих видова верности. Бити неверан, значи променити идентитет; бити плодан, значи умножити га.
Појас је и симбол извора свих дражи. Веровало се да је такав Венерин појас. Хомер и Хесиод описују га као божански талисман, који жени даје неодољиву моћ. Иридин појас, како се називала дуга, такође је обећање среће, јер дуга најављује лепо време.
У хришћанском предању појас је знак заштите, суздржавања и чедности, а носили су их углавном пустињаци и самотњаци, у облику тежих или лакших ланаца. Конопац који носи свештеник док служи мису или појас од коже или конопца, којим се опасују калуђери, имају исти смисао. Нека калуђерска правила прописују калуђерима да спавају обучени, бокова опасаних појасом. У Библији бедра симболизују правду, а бокови верност. Први појас о којему говори Библија, а који се сматра и првом одећом, исплели су након греха Адам и Ева од смоквиног лишћа. У Светом писму спомињу се појасеви од лана, козије или камиље длаке, од коже, од сребром извезених тканина.
Појас носи путник: значи да је спреман да се сукоби са опасношћу. Састав тог појаса симболизује позив онога који га носи, показује понизност или моћ, а увек означава избор или стварно остварење тог избора. Зато Христ каже Петру да се у младости сам опасивао, али да ће доћи време кад ће га други опасивати,  значи да је у почетку Петар сам бирао своју судбину, а да ће касније чути зов једног позива.

Појас штити од злих духова, као што заштитни појасеви зидина штите градове од непријатеља. Опасивање бокова при ходању или било којој живој и спонтаној радњи код старих народа је био доказ енергије, знак чедности и чистоте срца.
У средњем веку, а обичај се понегде сачувао и до данас, остати без појаса је био знак одузимања части, неспособности да се испуне неки задаци, знак одрицања неких права. Дужници који нису могли да исплате дугове морали су да оставе свој појас, а удовице које су се одрицале наследства да одложе појас на мужевљев гроб.
Појас може имати и другачију улогу. Он и подржава и затвара. И ако одражава или штити живот (појас за спасавање, сигурносни појас...), може га и гушити. Оставити појас затворенику значи омогућити му да се задави или обеси. Ставити жени појас невиности, значи забранити јој сваку материјалну могућност невере, без обзира на њене осећаје, свести је на неку врсту робовања. Појас добија смисао спрам другога ако га човек ставља сам или ако му се допусти да га својевољно одвеже. Колико год појас задржава, раздваја, стеже или зацртава око некога неку врсту круга, толико га издваја и омогућује му да скупи своје снаге.



МАГИЈСКА МОЋ ПОЈАСА КОД СЛОВЕНСКИХ НАРОДА


У традицијској култури, у одевању, важну улогу има појас, који људско тело дели на две половине – горњу (чисту) и доњу (нечисту) половину. При томе сам појас добија посебно значење; он постаје медијални елеменат, беочуг, који спаја две супротности. Отуда његова велика улога у извођењу магијских радњи.
Културолошки знак опасивања постао је кључни елеменат космогонијског мита, о коме се може судити и по овом запису: ’’Народ верује, да има света над нама и испод нас. Они над нама опасују се под пазухе, а они испод нас по бедрима. Ми пак, пошто смо у средини, опасујемо се преко средине.’’
У Русији, у 19. веку, појас је сматран светим предметом, јер га је свако добијао на крштењу. Сматрало се непристојним да се човек моли Богу без појаса, да се руча без појаса, да се спава без појаса. Постојало је веровање да се бес боји опасаног човека. У Херцеговини, покојника нису опасивали, већ су преко њега пребацивали појас изрезан од платна у које је увијен. То, међутим, није било правило за све етничке заједнице, па истом крају влада и супротно правило: ’’Кад умре чељаде, не ваља га распасаног закопати. На ономе свијету не би могло ништа убрати, ни метнути у њедра’’.
Пошто је појас граница двају супротних начела, добио је значајну улогу у магијској пракси. У источној Србији, да би човек у рату био заштићен од метка, гађали су пушком имелу на дрвету и њену гранчицу ушивали у појас, или су ушивали савијену иглу којој је врх провучен кроз уши; у Босни су у дечји појас, као амајлију, ушивали комадић ужета којим је неко обешен. Такође у Босни опасивали су плачљиво дете (за које се веровало да је уречено) црвеном врпцом, на којој је била обешена кесица црвеног платна с ушивеним комадићем тисовог дрвета, или је сама врпца била исплетена од четворобојне пређе – црне, жуте, црвене, наранџасте. Са овог простора посведочено је и прављење појаса од коре самониклог белог глога ради лечења падавице. Према упутству, од овог дрвета, треба огулити кору као каиш и на њој пришити чешњеве белог лука, а затим све ушити у платно у облику појаса и тиме се болесник опасује до голе коже. У Србији на Ђурђевдан, после купања и облачења чистог одела опасивали су се ради здравља врбом и дреном (Левач), или ’’да буду дебели’’ лозом од дебелице (Косово). У Славонији и Метохији, као заштита од ноћног демона море, пребациван је преко детета или човека ноћу појас.

Према запису са почетка 20. века, појасевима су се у источној Србији штитили од чуме. Када се у селу појави чума домаћин је наређивао да сви укућани поскидају са себе појасеве (тканице), да их све заједно вежу један за други и да споља опашу кућу. Појасеви се користе у магијским радњама за заштиту стоке од болести и да се чарањем не одузме млеко. Болешљиво дете су опасивали сребним појасом, док је рањаво дете опасивано појасом од свеже калинове гране.

Развезивањем појаса неутралише се:
супротност горе / доле; чисто / нечисто; људско / нељудско, и таквим поступком се отклања могућност сукоба с нечистом силом. Зато су Црногорци – према једном запису из 19. века – пролазећи поред гробља развезивали појас и пуштали га да се вуче по земљи, да им се што не привиди. У Србији, Босни и Македонији постојало је веровање да човек, ако сретне вука, сигурно ће се спасити ако распаше појас и пусти га да се вуче за њим. Осим неутрализације поменутих супротности, на овај начин човек од себе чини зооморфно биће, јер му појас служи као реп, чиме се истиче одсуство разлике људског и нељудског.
Појас је попречна оса и на тај начин може преузети атрибуте из парадигме женско, доле, лево и тако даље. Он са уздужном осом, односно висином човека, чини крст чија је тачка пресека на пупку. Зато се појас употребљава у магијским радњама везаним за рађање. Код Срба постоји веровање ако млада при поласку на венчање прелази реку, колико прста метне под појас, за толико година неће имати деце. У лесковачком крају када је свекрва улазила у ложницу да види да ли је њена будућа снаја ‘’поштена’’ (невина), стављала је руке под појас, и тек када би се уверила да она то јесте, давала јој руку да је пољуби. Овај поступак се може тумачити као облик симболичког везивања младе за нови род. То потврђују и свадбени обичаји у Бугарској, где свекар скида младу с коња својим појасом, или младенце уводе у кућу појасом. Супротно од овога, односно отпуштање из рода, означено је као ‘’прекидање појаса’’.
Обухватајући човека, појас је и његова мера, а у архаичним текстовима мера човека се прихвата за његову замену. Код Срба постоји устаљени израз за момка који је спреман за самостални живот – каже се ‘’опасао се снагом’’. По једном сведочанству, православни Срби у Босни у неким црквеним церемонијама бацали су се на тле да преко њих пређе свештеник. Касније је тај обичај замењен на тај начин што су стављали појасеве уместо себе. Појас у функцији замене за човека среће се у више ритуалних радњи: нероткиње, да би могле да роде узимају попов појас и стављају га под главу па спавају на њему; кад се девојка прстенује, опасује се по голом телу мушким појасом да би рађала мушку децу; ако човек коме су суђенице напратиле болест не може да оде код бајалице, он шаље свој појас, на коме она изводи одређене магијске радње; да би град престао да пада, постојао је обичај да се прво зрно које падне поједе или да се стави у појас; да би се пре удала девојка је везивала појас (гатњик) на голом телу оног човека који се женио девојком три пута. Снага сакралног времена које се везује за Божић, преноси се магијским путем тако што мајка своју децу, ујутру рано на овај празник опасује веригама, које иначе остварују симболичку функцију космичке осе.
Да је појас граница између чистог и нечистог (људског и нељудског), сведочи и веровање из Црне Горе, по коме убијену змију не ваља дићи изнад појаса, јер би човек могао умрети. На Косову су дугу називали “појас”, и тамо је постојало веровање да онај ко се провуче испод дуге, промениће пол: мушко ће постати женско, а женско – мушко.

Литература: Ф. Гуиранд - Ј. Сцхмидт, МИТОВИ И МИТОЛОГИЈА
Ј.Цхевалиер - А.Гхеербрант, РЕЧНИК СИМБОЛА
Енциклопедијски речник  СЛОВЕНСКА МИТОЛОГИЈА


                                  За СРПСКУ ТЕЛЕВИЗИЈУ УСА приредила: Надица Јанић

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #32 послато: Децембар 14, 2016, 06:25:30 пре подне »
Ово је мит о краљу Милутину који није дозволио папистима да покоре православни Балкан.

https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2013/11/12/oklevetani-kralj/


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ - СВЕТА МЕСТА КУЋЕ
« Одговор #33 послато: Децембар 14, 2016, 06:10:16 поподне »
Огњиште је свето место куће, извор топлоте и место где се припрема храна и обедује. Ту су обављане и магијске радње намењене благостању куће, здрављу и успеху укућана. И у савременим условима живота, пећ и сто имају исто симболичко значење. Угашено огњиште било је клетва и пропаст фамилије.

http://nadica-janic.blogspot.rs/2016/12/sveta-mesta-kuce_8.html

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
СВЕЦИ И СЛАВА - МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #34 послато: Децембар 14, 2016, 06:42:52 поподне »
Митологија говори да су у словенским веровањима ликови паганских богова под утицајем хришћанства променили имена, али су задржали своју заштитничку функцију. Стара српска црква прихватила је Крсну славу као спомен предака и саставила молитву за благосиљање крсног колача и кољива.

http://srpskatelevizija.com/2016/12/14/slava-mitologija-i-obicaji/


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #35 послато: Фебруар 01, 2017, 09:55:40 пре подне »
Вода симболизује поновно оживљавање и уливање новог живота, па се отуда примењују обреди крштења водом, чиме се симболично спира и освећује нови живот.
У хришћанском предању вода симболизује извориште стварања. Она је мајка и материца.

http://nadica-janic.blogspot.rs/2014/03/voda-simbol-ociscenja-i-duhovnog-zivota.html


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #36 послато: Фебруар 01, 2017, 10:01:56 пре подне »
Као Сунце зрацима, тако ватра пламеном симболизује оплођење, очишћење и расветљење.
Сексуално значење ватре, везано је уз првобитну технику добијања ватре трљањем, што је слика сексуалног чина ("кресање").
Бројни обреди очишћења ватром карактеристични су за ратарске култове...

http://nadica-janic.blogspot.rs/2014/07/vatra-strast-srca-i-svetlost-duha.html


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #37 послато: Фебруар 22, 2017, 11:29:37 пре подне »
Недељу као дан одмора уводи римски цар Константин 321. године.
http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/88198/nedelja


Ван мреже сɣнце

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1674
  • I-A1328
Одг: МИТОЛОГИЈА и ОБИЧАЈИ
« Одговор #38 послато: Јануар 18, 2022, 08:10:41 поподне »
Прокопиј Кесаријски о балканским Словијенима, година 550:
"Ова племена, Словени и Анти, немају владара, но искони живе у народоправству; зато се у њих срећа и биједа сматрају дјелом заједнице а не личности. Они сматрају да је бог један, који је творац муњи и грому и владар над свим и њему жртвују бикове и врше друге свете обреде. Они не признају да је судбина прописана или да има неку моћ над људима, но када им грози смрт од болести или боја они се зарекну да ће даровати жртву свому богу ако се спасу и избјегнувши смрти они заиста приносе жртву у знак захвалности и вјерују да им је спас заиста купљен том жртвом. Они поштују ријеке и виле и сваке друге демоне, приносе жртве свима њима и с помоћу жртава гатају."

--------------------------------------------------------------

Босна, Брезово Поље, 1879. год. Zavjetovanje  je  bilo  jedan  od  magijskih  načina  zaštite  od  kuge.  Ono  je  obično  predstavljalo  kolektivni,  seoski  zavjet  kojim  se  zabranjivao  svaki  rad,  posebno  oko  zemlje,  u  dan  koji  je  uziman  kao  zavjetni.  Primjeri iz literature pokazuju da je to često bio četvrtak, kako je to navedeno i u predaji zabilježenoj u Brezovom Polju 1897. godine (FAZM, inv. br. 13584. Zapisao učitelj Murat Murad-begović.)

U  zapisu  iz  Brezovog  Polja  težište  je  na  zavjetu  kao  dobrovoljnoj  obavezi  koju  u  različitim  kriznim  situacijama,  kao  što  su  bolest  ili  vremenske  nepogode,  preuzimaju  ili  pojedinac  ili  cijela  zajednica u  znak  zahvalnosti Bogu što je nevolja uspješno prebrođena. (Tolstoj i Radenković 2001, 185.)

Из Zapisi usmenih predaja o kugi u Bosni i Hercegovini s kraja 19. stoljeća, Аиша Софтић
https://www.ceeol.com/search/viewpdf?id=1012074


Напомена: Четвртак је у дријевности био дан везан с богом - владиком муње и грома, заштитником људи од нечистих сила; у њем. четвртак - Donnerstag ( = Дан Грома ); Гром се у пољском још увијек назива piorun.
Лијеп бит није лијеп се родит,
јербо љепоти може се научит;
а кад душом љепује человјек,
које вањско с тијем поредит?