Видим да су кључне речи мера и укус. Сви би са укусом...то је лепо, само не може укус када не постоји занат и традиција, а ми ову традицију не баштинимо. И немојте се чудити што нам је највећи вајар био Хрват из Далмације, а они ту традицију баштине.
Небо, чуди ме да не разумеш разлику између сликарства и вајарства у духовном кључу? Како противљење вајарству може да буде иконоборство? Противљење вајарству је иконофилство.
Ја сматрам да једино дводимензионалне, нереалистиче иконе евоцирају духовну суштину. Велики сам љубитељ и сликарства, реалистичног, секуларног, али знам колико је лакше сликарима, са њиховим поетикама, него ли вајарима од којих се углавном очекује реализам.
Душане, неће се у Србији десити то време као што је било у Чешкој и код Хапсбурга, па да ређамо величанствена вајарска дела...или у Русији, која и данас има вајаре. Нема се капацитета.
Небо,
око инстант природе споменика Француској...ради се и о занатима...данас нема заната, губе се знања, владање техникама...данас се све ради инстант, а држава није озбиљна, као некад, кад је била била неупоредиво озбиљнија, и кад су времена била озбиљнија.
а за инстант-вернике да додам коментар...разлика је суштинска између 90-тих и данашњег времена. Данас је време интернета, време инстант клика на дугме којим може да се призове апсолутно све, сада и преко телефона. Данашња власт симулира савезништво са Русима, док се ондашња, раних 90-тих одрекла титоистичке идеологије због чега је и страдала од некадашњих Титових спонзора, у рушењу Југославије.