На жалост, не могу да ширим причу, али постоје озбиљни показатељи да су Петровићи-Његоши носиоци хаплогрупе Е и веома блиски тестираним Поповићима. У резултате тестираних Поповића не треба сумњати, у смислу да се ради баш о том његушком братству, јер су у питању потомци колониста у Петрово Село у источној Србији, што није из тако далеке прошлости (око последње четврти 19. века), а нарочито имајући у види да се њихов резултат сасвим добро уклапа у неке резултате старих родова са подручја источне Херцеговине, данас у ЦГ, између Никшића и границе ЦГ и БиХ, баш тамо одакле, по предању, долазе преци Хераковића (Петровића и Поповића).
Што се наводних Петровића-Његоша из Дубровника тиче, не бих узимао овај резултат као меродаван, барем док не сазнамо ко је тестирани и каква је његова веза са црногорском династијом. Јер, није редак случај (имам то и у својој фамилији) да неко ко има везе са ЦГ, а нарочито тим катунским крајевима, а притом се презива Петровић, па још ако слави Ђурђевдан, - своје порекло везује за владарску кућу. Кад бисмо уважили све такве претензије, имали бисмо, према мојим досадашњим сазнањима, барем четири хаплогрупе код Петровића-Његоша.
Одлично је запажање о могућој вези Залажана, Раичевића и Врбица. У том смислу, а узевши у обзир и Радичевиће са почетка 16. века, о којима писах, није немогуће да су Хераковићи усељеници у Његуше (што потврђује и предање и историјска грађа), а да су Ра(д)ичевићи, од којих потичу и Радоњићи стари род у Катунској нахији, те је временом дошло до њиховог прибраћења и осмишљавања предања о заједничком пореклу.
Но, хајде да размишљамо на другу страну. Ако бисмо узели за релевантне резултате Радоњића и дубровачких Петровића, намеће се закључак да су Поповићи „уљези“, можда братство настало од неког свештеника доведеног са стране, које се прибратило домаћем братству Петровића-Хераковића (и, преко њих, и братству Радоњића-Раичевића).
Време ће показати.
Оно што се може извући као неки закључак, а у вези са оним што је Милош написао – о генетској вези Радоњића са родовима насталим од средњевековних Предојевића, може се закључити да је на, географски невеликом, подручју источне Херцеговине и Катунске нахије, као и Боке Которске, у средњем веку живело пореклом прилично блиско становништво, које се кретало и селило по том подручју и одржавало живе трговачке и остале везе, о чему говоре и оновремена документа. Довољно је прочитати Ковијанићев рад о помену ЦГ племена у которској архиви, па кад томе додамо и дубровачка документа и све то сравнимо са раним османским дефтерима, све се лепо види. Још кад добијемо овакве генетске резултате, може се саставити одлична прича о повести ових крајева.