Жртве комунистичког терора

[alexsandar]

дали постоји пописан број невиних српских жртава комунистичког терора, пописаних по  месту и имену па и разлогу ликвидације

[Amicus]

дали постоји пописан број невиних српских жртава комунистичког терора, пописаних по  месту и имену па и разлогу ликвидације

Највише што је по том питању урађено, јесте што је формирана Комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године, а која је својевремено дошла до неке бројке од око 36.888  имена.

После 2012. године нема више нових извештаја о раду Комисије. Што значи да је Комисија највероватније стала са својим радом или је дошла до зида преко кога ни након пет година није успела да настави даље.

У питању је вероватно ово друго. Ево шта су писале Вечерње новости јануара 2012. године:

НЕДОСТАЈУ ВЕЛИКИ ГРАДОВИ

Извештај Комисије показује да је највише пописаних жртава с подручја Војводине, 17.352, и Косова, 2.500, а следе окрузи: Моравички 1.432 жртве, Колубарски 1000, Јабланички 872, Подунавски 775, Мачвански 730, Нишки 715, Београдски 700, Браничевски 600 жртава.

Само пет округа је, међутим, детаљно обрађено, а велики проблем је што у грађи коју је БИА предала Архиву Србије недостају спискови стрељаних за око 40 одсто округа Србије, укључујући и велике градове Београд, Крагујевац, Шабац и Нови Сад.

Извор: Вечерње новости

[Amicus]

Као архивска грађа, која се тиче ове теме јесу Књиге стрељаних.

До сада је дигитализована и учињена јавном само Књига стрељаних за нишки, лесковачки, пиротски и врањски крај.

[alexsandar]

није ни случајно све то стало са тобоже Вучићевим променама,нека се старају боље о геј-популацији

[alexsandar]

у смедеревском крају ,а богами и на просторима општине Раче и Тополе највише података је прикупио Немања Девић .Колико ѕнам да је ново издање у припреми са доста аутентичних података не само ликвидираних становника,него већ и погинулих припадника ЈВО од1943 до 1946 у Босни и на путу за емиграцију.

[Amicus]

у смедеревском крају ,а богами и на просторима општине Раче и Тополе највише података је прикупио Немања Девић .Колико ѕнам да је ново издање у припреми са доста аутентичних података не само ликвидираних становника,него већ и погинулих припадника ЈВО од1943 до 1946 у Босни и на путу за емиграцију.

Баш су данашње Вечерње новости писале на још једну овакву тему.

Предали се партизанима, па завршили на дну јаме!
Никола Јанковић | 06. октобар 2017. 22:02 | Коментара: 34
На златиборском брду Церова откривена масовна гробница ликвидираних повратника из рата. Сумња се да је овде погубљено између 200 и 300 младића

ТАЈНУ о страдању између 200 и 300 српских младића, старих од 16 до 20 година, на измаку Другог светског рата, крила је пећина у селу Мушвете на Златибору. На дну јаме Церова, фрескописац и спелеолог Димитрије Мирко Ћелић пронашао је скелете страдалника чије су руке биле везане жицом, а пре него што је изашао из масовне гробнице, успео је да преброји десетак костура, док су испод велике хрпе камења извиривале кости ко зна колико још несрећника. Тако се предање најстаријих живих Златибораца, немоћних да своје речи о свирепом убиству заробљених четника на крају рата поткрепе доказима, после седам деценија показало истинитим.


 
ТАЈНУ о страдању између 200 и 300 српских младића, старих од 16 до 20 година, на измаку Другог светског рата, крила је пећина у селу Мушвете на Златибору. На дну јаме Церова, фрескописац и спелеолог Димитрије Мирко Ћелић пронашао је скелете страдалника чије су руке биле везане жицом, а пре него што је изашао из масовне гробнице, успео је да преброји десетак костура, док су испод велике хрпе камења извиривале кости ко зна колико још несрећника. Тако се предање најстаријих живих Златибораца, немоћних да своје речи о свирепом убиству заробљених четника на крају рата поткрепе доказима, после седам деценија показало истинитим.

- Радећи иконостас у једној златиборској цркви, упознао сам радника овдашњег јавног предузећа који ми је испричао предање о две јаме, масовне гробнице у овом крају - објашњава Ћелић. - Пошто сам се раније активно бавио спелеологијом, одлучио сам да са колегама из београдског клуба "Асак" истражим оближњу пећину. После пешачења кроз шипражје, на брду Церова нашли смо улаз у пећину широк пола метра. Иза пролаза дугог два метра отвара се пространа дворана богата пећинским накитом, на дубини од око 15 метара.

У делу јаме најудаљенијем од отвора, Ћелић је угледао десетак људских костура. Испод самог отвора, неко је набацао камење. Одатле је вирило још костију, па се не зна колико је још људи овде скончало у мукама.

„Сваки скелет има жицу везану око ручних зглобова. Видео сам још и опанке, цокуле, појасеве, табакере, огледалца, личне ствари настрадалих… Војних обележја није било, јер су их четници највероватније поскидали страхујући од освете и надајући се да ће преживети рат. Видео сам тек на једном каишу значку Савеза скаута Краљевине Југославије“, говори Ћелић.

„Пећина има још два неистражена крака и засада није познато да ли и тамо има посмртних остатака. О овом открићу сам обавестио тужилаштво у Ужицу и председника Општине Чајетина Милана Стаматовића, који је обећао да ће жртвама бити подигнуто достојно обележје“.
Ћелић се по открићу јаме посветио истраживању усуда златиборских страдалника. Према подацима доступним из скромне историјске литературе и предањима мештана, јама на Церови у Мушветама је масовна гробница српских младића четника који су се, после пораза, из правца Босне, преко Дрине враћали својим кућама. Ишли су за Косјерић, Ваљево, у села западне и југозападне Србије… Ликвидирани су надомак својих домова.

„Ови подаци говоре да је реч о позадинцима, без значајног удела у сукобима. Када су распуштени, обећано им је да неће бити кажњени. Они су, међутим, хватани и сурово ликвидирани током 1944. и 1945. године. У литератури се спомиње да их је било између две и три стотине. Те бројке би требало узети с резервом, јер сада када имамо материјалне доказе, злочин је могуће даље истражити“, додаје Ћелић.

Према сећањима најстаријих Златибораца, повратницима из рата победници су обећавали слободу „ако нису окрвавили руке“. Истакнути комунисти су их убеђивали да се предају и говорили им да ће их вратити кућама. Одвођени су у кафану у центру Чајетине, где су славили крај рата и какав-такав срећан усуд, јер им је глава остала на раменима. Међутим, одатле су, уместо кућама, одвођени над јаме и ту без пресуде ликвидирани.

„Долазили су у Мушвете годинама људи из Косјерића, очајни, тражећи кости својих предака, да их достојно сахране. Нису нашли најмилије. Надам се да ће се даљим истраживањем доћи до тога да се сазнају имена страдалника, да ће се због њихових породица сазнати ко су“, завршава своју причу Ћелић, над црним безданом јаме на Церови.
Ту, на Златибору, кости безимених, дуже од седам деценија, чекају да се врате у памћење живих.

Наставак следи...

[Amicus]

Наставак...

Посвећеност свом роду

Димитрије Мирко Ћелић (34), из Пригревице код Апатина, посвећен је проучавању историје Другог светског рата и злочина над српским народом. Дипломирао је на Ликовној академији Српске православне цркве, смер фрескопис, а спелеологијом се бавио активно током студија.

Аутор је споменика страдалим Крајишницима на Банстолу, као и споменика страдалим Апатинцима у ратовима деведесетих година. Писац је „Мигине књиге“ о Момчилу Кузминцу Миги, четнику који је убијен 1946. године, у двадесетој години. Пре ликвидације, Мига се две године скривао на Церу, где је писао песме и приповетке, а Ћелић је ове изгубљене, потресне рукописе пронашао и објавио.

Стаматовић: Меморијал жртвама

„План општине је да пећину у Мушветама уреди за туристичке посете. Претходно желимо да откријемо шта се тачно на овом месту догодило и да српским младићима трагично страдалим од братске руке подигнемо меморијални комплекс. Желимо да пронађемо потомке жртава и да сурово убијене младиће достојно сахранимо по православном обреду“, истиче Милан Стаматовић, председник Општине Чајетина.

И да се вратим alekxandrovom коментару:

у смедеревском крају ,а богами и на просторима општине Раче и Тополе највише података је прикупио Немања Девић .Колико ѕнам да је ново издање у припреми са доста аутентичних података не само ликвидираних становника,него већ и погинулих припадника ЈВО од1943 до 1946 у Босни и на путу за емиграцију.

За мој крај (СИ Босна) знам да је пре можда десетак година Миленко Максимовић објавио имена српских жртава Другог светског рата, обухватајући све страдале Србе, и цивиле и војнике/устанике, како у борбама или етничком истребиљвању од стране окупатора (Немаца и НДХ), тако и оне страдале у братоубилачком рату четника и партизана, наводећи табеларно за све од кога су страдали. Па имају жртве комуниста, имају жртве четника, имају жртве окупатора.

Да је богдом више таквих примера, било би ваљда и мало више памети од ове братоубилачке, која се већ скоро један век инсистира на физичком уништењу припадника друге оне класе/идеологије.

[dko]

Amicuse, историчар Срђан Цветковић који је водио комисију рекао је прошле године да су пописали преко 60,000 имена жртава. Иначе, 1944 година је погрешна за почетак пописа жртава, зато што је КПЈ вршила терор над грађанима окупиране Југославије од 1941. Страдало је близу 10,000 Срба до 1944 године, што сматрам терором у име идеологије, као и етнички мотивисаним злочином, будући су политику КПЈ у ратним условима конципирали и диктирали Хрвати и Словенци.

[alexsandar]

https://forum.krstarica.com/showthread.php/75123-Bosanska-golgota-Major-Aca-Milosevic?s=d40ee5d4149e6edd1d2c91e00313e6e4         
што се тиче Босне  и страдања ЈВуО  и самих дешавања на крају 1944 и приликама  у борби  за све што је Српско говори покојни мајор Аца Милошевић

[alexsandar]

      Поред ликвидација својих неистомишљеника  са доласком и успостављању првих после ратних власти у Србији ,злочин комунистичких керова се наставља у континуитету зависно од места до места.Самим успостављањем својих власти су само наставили оно што су започели 1941,са својом идеологијом коју су прокламовали  и наступили пред обичним народом су кренули са масовним уништавањем   свега што је српско.Врбовањем свештеника  и подвођење истих у службу комуниста ,примера је различитих од парохије до парохије,пример попа Исаковића из Саранова  је јединствен.Са доласком  комуниста  у село Сараново међу првим акцијама је била паљење и уништавање сеоске  општине ,уништен иментар сеоски документи списи може се рећи нека сеоска архива.Интезивно врбована младеж из села и околине ,стваране које какве организације  у циљу омасовљења комунистичког покрета.Да би кулминација била  са уласком немаца у Рачу,где су се немцима супроставила  готово ненаоружана формација мештана околних села али у организацији комуниста ,са очигледним циљем да се преброју што више српских мртвих глава.Са заслугама  мештана  тадашњег села Губеревци ,а највише страдалих у том самоубилачком чину данас се поменуто село назива БОРЦИ ,наравно тако су комунисти хтели.Пуно је прича испричано , само истине нигде .   

[alexsandar]

Након окупације Србије у јесен 1944. г. титоисти спроводе масован терор и ликвидације цивилног становништва тако да је у наредне две године побијено најмање 70.000 србијанских грађана, а можда и читавих 100.000 (видети збирку докумената: Срђан Цветковић, У име народа!: Илустрована енциклопедија политичке репресије у Србији 1944−1953, Београд: Историјски музеј Србије−Evro-Giunti, 2014; рецензенти: Др Коста Николић и Др Владимир Петровић). Само у Београду су титоисти ликвидирали више „народних непријатеља“ него у читавој Брозовој отаџбини Хрватској. Познато је да је сам Броз пред инвазију на Србију од стране прекодринске партизанштине својим командантима и саборцима изјавио у виду политичке директиве да се у Србији имају понашати као у „непријатељској земљи“. Није нам познато да је такву изјаву својим партизанима Броз икада изрекао у вези са Хрватском. Комунистички терор у „ослобођеној“ Југославији је био национално-географски асиметричан јер је Србија убедљиво највише страдала у обрачуну Брозове партизанштине са „народним и класним непријатељем“. Ова политика асиметријске диспропорције се такође односи и на случај Голог отока на коме је убедљиво највише заточеника било управо српске националности.

[alexsandar]

За учвршћивања своје власти у централној Шумадији комунисти су задужили 6. босанску бригаду 17. ударне дивизије. Ова јединица је, због свог састава, била позната под именом Муслиманска бригада, а њоме је командовао Хрват Саво Трикић (према неким изворима, Трикић је био кроатизовани Србин). Комунисти су претпостављали да ће муслимани, од којих је већи део претходно био у усташама, или у 13. СС ханџар дивизији, са великим жаром приступити крвавом послу у Шумадији. Ипак су, за сваки случај, овим бившим усташама и есесовцима прикључили и 93 Албанца из 13. СС ханџар дивизије (две трећине ове јединице чинили су муслимани из Босне и Херцеговине, а једну трећи Албанци са Космета). По избијању устанка 1941, Немци су запретили Милану Недићу да ће довести хрватске и муслиманске усташе у окупирану Србију. Била је то најстрашнија претња коју су могли изрећи. Али, нису је остварили.
Три године касније, на Србију оковану новим ропским ланцима, усташе пуштају комунисти.
Муслимани и Албанци харали су Шумадијом два месеца, од октобра до децембра 1944. Тада је пало највише жртава „црвеног терора“: у Капислани, на Метином брду, по селима… Младиће које нису убили, силом су мобилисали у своју јединицу, да их убију посредним начином, тако што ће их натерати на немачке цеви. При доласку у Шумадију 6. муслиманска бригада је имала 500 војника – муслимана и Албанаца. У Шумадији је у њен састав мобилисано 2.500 малолетника. Месец дана касније, после судара са Немцима код Бијељине бригада је расформирана због превеликих губитака. Изгинули су или рањени готово сви српски младићи, а није погинуо ни један Албанац…

[Бакс]

Изузетно ме занима ова тема, али имам само једну замерку.
Може ли само без те мржње која избија из ових постова.
И ја делим исто мишљење о комунистима, али једноставно кад видим текст пут тако негативних придева, помислим да је текстописац изузетно необјективан, те стога не могу себе да натерам да поверујем у написане бројке.

[Amicus]

Изузетно ме занима ова тема, али имам само једну замерку.
Може ли само без те мржње која избија из ових постова.
И ја делим исто мишљење о комунистима, али једноставно кад видим текст пут тако негативних придева, помислим да је текстописац изузетно необјективан, те стога не могу себе да натерам да поверујем у написане бројке.

Слажем се с Баксом, ако говоримо с историјске дистанце, нема потребе за таквим квалификацијама, а бесмислено би било говорити овде са било које друге тачке гледишта, до историјске, којој је циљ само да утврди чињенице.

[Amicus]

Предали се партизанима, па завршили на дну јаме!

Ова прича се изгледа наставља, у данашњем броју Новости, сведочење очевица (90): Обрен Ђекић: Златиборска тројка у јаму бацала младе

[alexsandar]

 Montirana suđena u Sloveniji

Komisija Vlade Slovenije do sada je otkrila 600 masovnih grobnica i popisala oko 100.000 žrtava koje su streljale partizanske jedinice. Članovi te Komisije su u arhivama pronašli samo 281 presudu na smrt za period od 1945. do 1952. u Sloveniji. Utvrđeno je i da je većina tih sudski procesa bila montirana.

Dr Mitja Ferenc, profesor istorije na Univerzitetu u Ljubljani i član slovenačke komisije, kaže za "Blic" da su masovnimm grobnicama nalazi znatno više žrtava nego što su pretpostavljali.

Tajna jame Tezo kod Maribora

- Na primer, tako je bilo sa jamom Tezo kod Maribora, gde smo prepostavljali da ima oko 2.000 žrtava. Kada smo počeli sa otkopavanjem, samo u prvom sloju otkriveno je 1.179 tela. Kako je rov dug 900 metara, pretpostavljamo da u njemu ima oko 15.000 žrtava. Ispostavilo se da je to jama sa najvećim brojem žrtava u jugoistočnoj Evropi - kaže profesor Ferenc.

Slovenačka Skupština je još 1992. donela zakon o pomirenju različitih pokreta otpora, jer su tamo postojali, osim partizana, Plava garda koja je bila pod komandom Dragoljuba Draže Mihailovića i Bela garda koja se borila za nezavisnost Slovenije.

Od 1996. počele su prve ekshumacije kod Celja i Maribora, a 2001. Vlada je donela uredbu o uređenju i spomen obeležavanju pronađenih grobnica.

[alexsandar]

OMUNISTIČKI zločini doslovno su izbili iz zemlje na Brdu mira iznad Gornjeg Milanovca 70 godina pošto je Ozna tu ubila bez suđenja nekoliko stotina ljudi. Kosti žrtava su otkrivene jer su se osušili borovi posađeni povrh grobnice da bi je sakrili. Grobovi onih koje je Ozna proglasila narodnim neprijateljima i ubila sistematski su uništavani po naredbi Aleksandra Rankovića od 18. maja 1945. godine.

Narodnooslobodilački odbori treba da učine sve što je potrebno da odmah uklone (sravne sa zemljom) sva groblja kao i pojedinačne grobove okupatora i domaćih izdajnika i da se na taj način izbrišu svi tragovi o njima, ostalo je zapisano.

Žrtve su pobijene na osnovu Uredbe o vojnim sudovima, koju je izdao Titov Vrhovni štab u maju 1944, a njome je propisano da za presudu, uključujući i smrtnu, nisu obavezni dokazi: "Kod ustanovljenja istine o delu i krivnji optuženog sud nije formalno vezan ni za kakva dokazna sredstva, već donosi svoju odluku po slobodnoj oceni". Zahvaljujući ovom "pravnom aktu", Ozna je u Srbiji ubila 55.000 ljudi, čija su imena i prezimena do danas otkrivena. Taj broj nije konačan jer su naređenja i arhive Ozne uništavane. Procene broja žrtava u komunističkim "divljim čišćenjima" kreću se i do 100.000 ubijenih.

Istoričari pretpostavljaju da su egzekutori u Gornjem Milanovcu mogli da budu isti oni iz Jugoslovenske brigade koji su ubijali u čačanskom kraju. Reč je o jedinici sastavljenoj od bivših ustaša, učesnika opsade Staljingrada, kojima je komandovao potpukovnik Marko Mesić. On je bio komandant svih hrvatskih trupa tokom nemačke opsade Staljingrada i za iskazanu "hrabrost u borbi protiv boljševika", postao je "veliki oficir hrvatskog gvozdenog lista" i odlikovan je nemačkim Gvozdenim krstom.

A posle zarobljavanja postali Jugoslovenska brigada

- Jugoslovenska brigada bila je sastavljena od ljudi iz 369. ojačanog hrvatskog puka, formiranog u NDH, koji je 1941. otišao na Istočni front. Puk je uništen kod Staljingrada januara 1943, a od preživelih zarobljenika i boraca iz drugih hrvatskih jedinica, početkom 1944. formirana je Jugoslovenska brigada i u jesen iste godine upućena u Jugoslaviju - navodi dr Nikolić.

Najveći problem za osvajanje vlasti u Srbiji za Broza je bila činjenica da u njoj praktično nije bilo partizana ni ozbiljne podrške komunistima. Zato nije mogao da napravi lokalnu Oznu kakva je stvorena u Hrvatskoj i BiH, koja je i "pročistila" unutrašnje neprijatelje, isključivo među Srbima.

Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda Broz je rekao: "Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali". U atmosferi strahovlade komunističke vođe nisu se obuzdavale u javnim istupima, pa je Milovan Đilas izjavio da "Srbiji nije dovoljno pušteno krvi".

[alexsandar]

Nakon okupacije Srbije u jesen 1944. g. titoisti sprovode masovan teror i likvidacije civilnog stanovništva tako da je u naredne dve godine pobijeno najmanje 70.000 srbijanskih građana, a možda i čitavih 100.000 (videti zbirku dokumenata: Srđan Cvetković, U ime naroda!: Ilustrovana enciklopedija političke represije u Srbiji 1944−1953, Beograd: Istorijski muzej Srbije−Evro-Giunti, 2014; recenzenti: Dr Kosta Nikolić i Dr Vladimir Petrović). Samo u Beogradu su titoisti likvidirali više „narodnih neprijatelja“ nego u čitavoj Brozovoj otadžbini Hrvatskoj. Poznato je da je sam Broz pred invaziju na Srbiju od strane prekodrinske partizanštine svojim komandantima i saborcima izjavio u vidu političke direktive da se u Srbiji imaju ponašati kao u „neprijateljskoj zemlji“. Nije nam poznato da je takvu izjavu svojim partizanima Broz ikada izrekao u vezi sa Hrvatskom. Komunistički teror u „oslobođenoj“ Jugoslaviji je bio nacionalno-geografski asimetričan jer je Srbija ubedljivo najviše stradala u obračunu Brozove partizanštine sa „narodnim i klasnim neprijateljem“. Ova politika asimetrijske disproporcije se takođe odnosi i na slučaj Golog otoka na kome je ubedljivo najviše zatočenika bilo upravo srpske nacionalnosti.
Premeštanje 70 fabrika iz Srbije u Hrvatsku i Sloveniju neposredno nakon Drugog svetskog rata sigurno nije bio čin politike „bratstva i jedinstva“ već čist akt mržnje prema Srbiji i Srbima. Ovakvom politikom se namerno uništavala industrijska infrastuktura Srbije dok se na drugoj strani u Hrvatskoj i Sloveniji ista znatno kvalitativno poboljšavala. Međutim, treba naglasiti da politika jugokomunista orijentisana na uništavanje srbijanskog industrijskog fonda datira još iz vremena Drugog svetskog rata kada je 1944. g. Josip Broz Tito lično izdavao želje i pozdrave Velikoj Britaniji u vezi bombardovanja „neprijateljskih“ ciljeva u Jugoslaviji ili je pak obavezno te želje i pozdrave drugih lično odobravao. Tako je 6. septembra 1944. g. (na rođendan jugoslovenskog kralja Petra Drugog Karađorđevića) skoro sa zemljom sravnjen Leskovac (kao i Podgorica u to vreme) koji je bar do tada bio poznat kao „srpski Mančester“. Na ovaj način je znatno uništena srbijanska industrijska infrastruktura u gradu koji su, inače, 29. avgusta 1944. g. oslobodile formacije JVuO Draže Mihailovića savladavši neprijateljski garnizon sačinjen od Nemaca i Šiptara i osvojivši pritom bogat ratni plen. Ovo bombardovanje Leskovca je tražio Koča Popović, a Broz odobrio. Na ovaj način startne pozicije razvitka jugoslovenskih republika nakon rata nisu bile nimalo iste, tj. ravnopravne, jer su Hrvatska i Slovenija još od samog početka Titoslavije imale superiorniji ekonomsko-industrijski položaj u odnosu na sve ostale delove zemlje. Treba se potsetiti da slovenačka i hrvatska industrijska infrastruktura nisu niti uništavane od strane okupatora niti bombardovane na zahteve Josipa Broza u toku rata za razliku od Srbije. Zašto Broz nije tražio da se bombarduju njegova majčetina Slovenija i tatkovina Hrvatska nije poznato ali je lako zaključiti isto kao i zašto je bivši soldat austrougarske „Vražje divizije“ slao Londonu 1944. g. spiskove srbijanskih gradova za odstrel.

Potsetimo se da gensek KPJ/SKJ nije nikada lično, niti zvanično niti nezvanično, posetio ijedno masovno stratište Srba iz Drugog svetskog rata od kragujevačkih Šumarica preko Jasenovca, Jadovna i ostalih dvadesetak ustaških logora u NDH do Sremskog fronta, a kamo li da je prisustvovao zvaničnoj komemoraciji žrtava. Između ostalog, slanje srbijanske golobrade, bosonoge i potpuno neobučene mladeži na Sremski front 1945. g. protiv odlično naoružanih i opremljenih Nemaca i ustaša je još jedan dokaz „prevelike i iskonske ljubavi“ austrougarskog kaplara prema Srbima i Srbiji. Đeneral Milan Nedić kao upravnik okupirane Srbije je uspevao četiri godine da brani Srbiju na Drini i Savi od upada ustaških koljača iz NDH sve do „oslobođenja“ Srbije od strane Brozove prekodrinske soldateske da bi samozvani „maršal“ Broz uradio ono što nije uspelo poglavniku Paveliću za vreme Nedića slanjem srbijanske mladeži na Sremski (tj. ustaški) front direktno na „pod nož“ svojim Hrvatima i Nemcima.

Odvajanje Vojvodine i KosMeta od ostataka Srbije nakon 1945. g. je čist antisrpski čin od strane novih komunističkih vlasti u Jugoslaviji. Iste te vlasti su na drugoj strani Jugoslavije stvorile Veliku Hrvatsku i Veliku Sloveniju bez ikakvih (kon)federalnih jedinica (npr. AP Krajina ili AP Istra…). Poznato je i to da je na osnovu svedočenja Dušana Bilandžića sam Tito 1974. g. u vezi sa donošenjem novog (konfederalnog) Ustava SFRJ izjavio da upravo i želi da od Srbije ostane samo Beogradski pašaluk. Ova izjava kao i sam Ustav SFRJ iz 1974. g. su za drugove iz „Novog plamena“ verovatno najčistiji dokazi Brozove „iskrene ljubavi“ prema Srbiji i Srbima.

[Ojler]

Бакс је добро приметио. Не знам ко је аутор овог текста али је толико тенденциозно и памфлетски написан да то доводи у сумњу све изнете наводе.

[alexsandar]

хтели или не даје прихватимо истина је ту негде,никако је  не треба занемаривати. Ако желите неку другу причу потражите је у партизанским  филмовима

[Бакс]

хтели или не даје прихватимо истина је ту негде,никако је  не треба занемаривати. Ако желите неку другу причу потражите је у партизанским  филмовима

Па, и ова реторика је иста као и она из партизанских филмова, само с друге стране.

[alexsandar]

Otpor radu Komisije

 
Ekshumacija 14. jula: „Korak po korak“

U Srbiji i dalje postoji veliki otpor prema inicijativi da se uopšte i prizna da su partizanske jedinice po naređenju Broza i Vrhovne komande NOVJ činile masovne i organizovane zločine. Da je taj otpor postojao čak i prilikom formiranja Komisije govori i njen sekretar Srđan Cvetković.

„Samo ime Komisije – „Državna komisija za pronalaženje i obeležavanje svih tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle 12. septembra 1944. godine” – govori da se tu nešto skriva. Uobičajeno je da takve komisije imaju naziv kojim bi se identifikovale žrtve i počinioci, što ovde nije slučaj. To govori da je za nekog to bilo i dalje preosteljivo. U evropskim, postokumunističkim zemljama najčešće su formirane komisije za popisivanje žrtava komunizma ili komunističkog sistema”, navodi Cvetković.

On dodaje da se, kako kaže, „tihi bojkot” pokazuje i tako što osim male pomoći Ministarstva pravde nijedna druga državna institucija ne finansira ovu Komisiju.

„Često se dešava da u budžetu Komisije nema novca čak ni za gorivo da odemo do neke lokacije. Zato se naš rad uglavnom zasniva na entuzijazmu i želji da profesionalno utvrdimo istorijsku istinu, bez bilo kakvih ideoloških predrasuda”, napominje Cvetković.

Komisiji je počelo besplatno da pomaže privatno preduzeće „Monting” koje ima najsavremenije mašine za skeniranje terena.

„Kada sam video sliku kako Cvetković, sa nekom običnom kašikom pokušava da razgrne zemlju na jednom stratištu, odlučio sam da pomognem, jer sam tada shvatio da je Komisija za tajne grobnice u kojima su žrtve partizana formirana bez sredstava”, kaže za CINS Blažo Đurović, vlasnik „Montinga”.

Do skora su pitanja o masovnim streljanjima nedužnih ljudi po naredbi iz partizanske komande uglavnom pokretali samo članovi porodica žrtava. Decenije u kojima je negirana ova, kako su utvrdile komisije Srbije, Slovenije i Hrvatske, istorijska činjenica, samo su pojačale odlučnost potomaka žrtava da se utvrdi istina.

 

*****

 

Tekst je produciran u sastavu CINS-ovog programa „Fond za istraživačko novinarstvo“ (Konkurs za finansiranje istraživačkih priča) koji je podržala Holandska ambasada u Srbiji

[alexsandar]

I dalje ima svedoka zločina

 

S druge strane, postoje brojna svedočenja onih koji su preživeli strahote ideološkog terora. Jedan od njih, Dobrivoje Tomić, sin industrijalca iz Boljevca, Dušana Tomića i član komisije ispred porodica žrtava, svedoči za CINS kako mu je taj februarski dan 1944. kada mu je ubijen otac ostao urezan u pamćenje.

„Imao sam 14 godina i došao sam s majkom do brda Kraljevica, tadašnjeg predgrađa Zaječara. Videli smo stražare, Oznaše, koji su postavili žicu i terali narod koji je došao po tela najbližih. Oznaši su sve tukli i vikali: “Gubi se odavde, marvo četnička”! Jedan stražar je viknuo: “Pazi, tamo kučići razvlače”! Video sam ruku kako viri iz zemlje i pse oko nje. Onda sam zapazio da na više mesta iz zemlje vire delovi ljudskih tela. Jedna stara seljanka udarila je oficira pesnicom u rame. Ljudi su uspeli da je sklone, a on je rekao: “U jami ima još mesta”, pa su uperili puške u nas. Sklonili smo se”, priča Tomić i dodaje da mu je otac, koji nije pripadao ni jednoj strani, ubijen da bi se lokalni šef KP uselio u njihovu kuću.

Profesor Dimitrije Đorđević sa odseka za istoriju Kalifornijiskog univerziteta SantaBarbara, koji je u toku rata bio zatočen u nacističkom logoru Mathauzen, opisuje u svojoj knjizi „Ožiljci i opomene” strahote u zatvorima u Srbiji, nakon što su ga uhapsili Oznaši u jesen 1945.

„Da bih sebi omogućio predah od isleđivanja izazvao sam sebi upalu pluća, tako što sam prilikom jutarnjeg umivanja stajao go i bos… Napolju je već dobro napadao sneg. Dobio sam temperaturu i odbio da idem na saslušanje… I bolesnog su me priveli na salušanje”, navodi profesor Đorđević.

On piše da su neke ćelije bile toliko pune da nije mogao da sedne na pod, već samo da čuči sa ostalima. Na primer, u Beogradu krajem 1945, u Deligradskoj ulici broj 40, bilo je oko 800 zatvorenika smeštenih u nekadašnji zavod za gluvoneme, i to u vreme kada je Ranković javno tvrdio da u Jugoslaviji ima ukupno 800 političkih zatvorenika. O prepunim zatvorima postoje brojna svedočenja, a bilo je mnogo primera da su preživeli iz nacističkih logora prebacivani u komunističke.

Profesor Đorđević u knjizi opisuje kako je njegova porodica bila izložena odmazdi nacističke policije i Ozne, jer su posle njega hapsili i njegovog oca.

„Prvi put 1942, kada ga je hapsio Gestapo, drugi put 1946, kada ga je hapsila Ozna. U oba slučaja primenjena je kolektivna odgovornost. Dva totalitarna režima su se u tome takmičila”, navodi u knjizi ovaj poznati srpski istoričar iz SAD.

[alexsandar]

По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље“. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља“, пише:

„Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…“

[alexsandar]

https://www.rastko.rs/istorija/dzomic-stradkom/index.html   
ЗЛОЧИН ПРОТИВ БОГА И НАРОДА

[Amicus]

Бакс је добро приметио. Не знам ко је аутор овог текста али је толико тенденциозно и памфлетски написан да то доводи у сумњу све изнете наводе.

Ја се слажем са наведеним, а и тема је таква да би се очивало од свакога да увек постави извор текста, ако већ поставља нечији туђи текст.

На страну што се слажем и да је овај последњи писан памфлетски, што такође не би требало бити предметом ове теме, поготово ако смо свесни да ни партизански филмови нису историја.

[alexsandar]

Следеће →
И у Требињу се откривају масовне гробнице жртава комуниста
17. септембра 2017.
Требињски парк: Плитке гробнице, карактеристичне за комунисте

Требињски парк: Плитке гробнице, карактеристичне за комунисте

Историјски подаци о злочинима комуниста су изизетно оскудни, не због немара локалних стручњака из ове значајне области науке, већ због вишедецинијског сатирања тзв. „противника револуције“,али се претпоставља да је Требиње и околина посуто необиљеженим  гробницама, пуних костију невиних жртава комунистичког терора с краја Другог свјетског рата.

Недавни радови у требињском парку, гдје је откривено неколико гробница, вјероватно „домаћих издајника“, само потврђују ову чињеницу, а гдје су откривени гробови невиних жртава комуниста.
Требињски парк: Кости нађене на око 40 цм дубине, приликом радова на припреми терена за Спомен парк

Требињски парк: Кости нађене на око 40 цм дубине, приликом радова на припреми терена за Спомен парк

Реч је масовном убиству, без суђења, претпоставља се више стотина људи крајем Другог светског рата, махом  имућнијих Требињаца, домаћина из Требињске шуме, околине, али и припадника ЈВуО из сусједних црногорских општина, које је починила нова комунистичка власт, махом предвођена комунистима из  дијела требињске општине према граници са Црном Гором, од октобра 1944. године до половине фебруара 1945. године, у периоду познатом као „црвени терор“.

Комунисти су, по неком перверзном обрасцу, на мјестима масовних гробница градили паркове, што је случај и у Требињу, спортска игралишта, а зграде затвора претварали у школе и музеје, такође примјер требињски.

Често се може чути да би то „требало оставити историји“. У Требињу, на жалост, адекватног историчара за ову тему нема, превасходно што су комунисти крајем четрдесетих година уништили цјелокупну архиву. Међутим, много свједочанстава је сачувано по архивима и музејима у Београду, па се надати да ћемо некада сазнати свеобухватну истину о том мрачном периоду наше историје.

Аутор: М.И.

Извор: Радио Требиње

[alexsandar]

„ПОЛИТИКА” САЗНАЈЕ
Откривена гробница четника на Јелици
Раку без обележја отворили су чланови Комисије за проналажење и обележавање свих тaјних гробница на подручју Чачка
Аутор: Гвозден Оташевићнедеља, 15.10.2017. у 22:00
Историчар Горан Давидовић, председник Комисије за проналажење тајних гробница у Чачку, с екипом у Придворици (Фото: Г. Оташевић)

Придворица на Јелици – На источном осенку Јелице којем се без трактора не може прићи, два километра иза последњих сеоских кућа, јуче је откопана гробница несрећника који су страдали у претпоследњем српско-српском рату. Раку без обележја отворили су чланови Комисије за проналажење и обележавање свих тајних гробница на подручју Чачка, и забелели су се људски остаци. После откривања моштију, бутних костију, делова кичменог стуба и лобање, повукли су се с гробнице јер је одмах позвана полиција из Чачка а затим су се на том месту, у 15 сати, појавили и криминалистички техничари ПУ у овом граду, да би обавили увиђај.

На шумовитој косини, где се човек једва одржи на ногама да не би полетео у бездно, гробница је откривена уз помоћ скенера и ту је све време дежурао Горан Давидовић, историчар Архива у Чачку, и председник речене комисије.

– Одлуком Владе Србије из 2009. образована је Државна комисија за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после ослобођења 1944. и по закону следе утврђивање порекла посмртних остатака и налази обдуцената – казао је Давидовић за „Политику” на месту ископавања.

Он нам је уручио и примерак захтева за сондирање, ископавање и ексхумацију, поднетог државним властима, где се наводи:

„Обраћамо вам се с молбом да на поседу Придворички поток – Горња Липа у Придворици извршите сондирање терена, пробно ископавање и ексхумацију тела мештана убијених од стране КНОЈ-а почетком новембра 1945, и то Јарослава Милутиновића и Радослава Радоњића из Јездине.”

У том документу наводи се да је Радосав Радоњић Лукинац рехабилитован решењем Окружног суда у Чачку јуна 2008. а Јарослав Милутиновић фебруара 2010. године „јер су лишени живота без пресуда, као жртве прогона и насиља из политичких и идеолошких разлога”.

Изнад шумске гробнице све време ископавања бдео је Милисав Милутиновић (77) из Јездине, син Јарослављев.

– Хвала богу што сам сазнао где ми је очев гроб – казао је старац на овом подушју у шуми, које је држао стари чачански свештеник Мирољуб Јовановић.

Неколико слова прозборио је и педијатар из Краљева, др Милош Гостиљац, сестрић покојног Радослава Радоњића:

– Сви од предака наслеђујемо не само боју гласа или очију, већ и оно што су учинили и све што нису.

Иначе, у књизи „Затамњена прошлост – историја Равногорског краја – 3” чији је један од аутора Горан Давидовић, на страни 207. у фусноти с позивањем на „Хронику села Јездина у рукопису” Недељка Јешића наводи се:

„Једне вечери почетком новембра 1945. четници Мића Стефановић и Јарослав Милутиновић, као и војни дезертер Милојко Стефановић, сачекали су у заседи под Јелицом Витомира Савковића и претукли га. Неколико дана касније, 9. новембра, Велимир Цветић је открио у кући Косте Јовановића Ајдаче у Придворици бункер у коме су се скривали Драгослав Вучићевић Црњак, Радослав Радоњић Лукинац и Јарослав Милутиновић. У бункер је убачена бомба од које је погинуо Драгослав Вучићевић док су се друга двојица предала, али они су истог дана на Јелици стрељани. Убрзо после ликвидације ове тројице четника властима се предао и Милојко Стефановић који је осуђен на краћу временску казну. Патроле КНОЈ-а су у новембру такође убиле Мићу Стефановића у потери.”

Милисав Милутиновић јуче је дао подушје оцу. Као петогодишњи дечак, био је заједно с мајком Павом 14 дана у затвору КНОЈ-а у Чачку („Да би тако намамили тату који се крио”) и верује, ако обдуценти потврде коме припадају кости, да ће његов родитељ бити сахрањен у крипти Цркве Св. Успења у Чачку.
AddThis Sharing Buttons
Share to Facebook

[роквић]

Партизани под командом Милана Купрешанина су у селу Радуч 27.Септембра 1942. убили 52.Срба. Ни један партизан није страдао, нити је било борбе, сви убијени су ухваћени од партизана и стрељани, по оптужбом да су "ненародни" елемент. Купрешанин је посље рата проглашен народним херојем а након распада СФРЈ он је живио у Загребу гдје је и умро дочекавши дубоку старост. 

http://www.vaseljenska.com/misljenja/neumrli-branioci-raduca/

[Nebo]

http://www.sedmica.me/zlocin-bez-kazne-kako-su-komunisti-strijeljali-72-pilota-kraljevine-jugoslavije/

[НиколаВук]

http://www.sedmica.me/zlocin-bez-kazne-kako-su-komunisti-strijeljali-72-pilota-kraljevine-jugoslavije/

"Ко је одлучивао о њиховом животу или смрти описује пилот Коста Аћин у свом дјелу „Споменица палих Срба ваздухопловаца 1941-1945″ страна 262. издато у Вашингтону године 1975. То је било Вијеће у саставу: Фрањо Пирц, пуковник Краљевског ваздухопловства, касније генерал Павелићеве НДХ а потом генерал и први командант ваздухопловства Титове Југославије; Божо Лазаревић, пилот, касније Титов генерал; Милан Симовић Зека, ваздухопловни наредник, касније генерал; те извјесни Гавро Шкриванић."

Гавро Шкриванић је иначе наш познати историчар и картограф, специјализован за историјску географију. Колико се сећам, радио је при Војном музеју. Његова биографија са сајта Историјске библиотеке:

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:gavro-skrivanic

[Nebo]

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:gavro-skrivanic

Све се гађа да је то исти Гавро Шкриванић...

[alexsandar]

Саопштење Информативне службе удружења „Краљевина Србија” поводом скупа подршке иницијативи за подизање споменика жртвама револуционарног терора, које су ту стрељане од стране послератних комунистичких власти.

„У суботу 4. новембра 2017. године, на месту Краљеве чесме и некадашњег излетишта у Лисичијем потоку (Раковица), одржан је скуп подршке иницијативи за подизање споменика жртвама револуционарног терора, које су ту стрељане од стране послератних комунистичких власти.

Фото: Приватна архива

На самом почетку, хор Храма Светих апостола Вартоломеја и Варнаве је извео химну „Боже правде“, а потом је служен парастос за невино страдале грађане Београда. Парастос су служили свештеници раковичке цркве.

Протојереј-ставрофор др Саво Јовић пренео је присутнима поздраве Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја. Прочитано је и писмо Њ.К.В. Престолонаследник Александар, који је због раније преузетих обавеза био спречен да лично присуствује скупу.

Академик Матија Бећковић се први обратио окупљенима, који је подсетио на ужасе револуционарног терора и масовне злочине над цивилним становништвом које је било препознато као непријатељско.

Потом, говорио је и Слободан Ђурић, председник Удружења жртава комунистичког режима. У свом обраћању, испричао је и своју породичну трагедију, о његовом оцу који је страдао у прогонима ОЗН-е.

Академик Матија Бечковић и председник удружења „Краљевина Србија”, Слободан Ђуровић (Фото: Приватна архива)

На крају, изведена је песма Доситеја Обрадовића „Востани Сербије“.

Скупу је присуствовало више угледних јавних личности, међу којима Њ.К.В. Кнегиња Јелисавета Карађорђевић, академик Матија Бећковић, народни посланик Жика Гојковић, председник Покрета обнове Краљевине Србије, арх. Драгомир Ацовић, председавајући Крунског савета, др Леон Коен, универзитетски професор, Предраг Марковић, бивши председник Народне скупштине и министар културе, адвокат Зоран Живановић, члан Крунског савета, Александар Цветковић, директор Српског покрета обнове, Бранимир Нешић, члан председништва Српског покрета Двери, историчари др Срђан Цветковић, др Бојан Димитријевић и Немања Девић, режисер и публициста Драгослав Бокан, новинар и симултани преводилац Бошко Чолак-Антић, као и пуковник Новица Стевановић

Испред Удружења Краљевина Србија, присутни су били господин Милош Павковић, генерални секретар Извршног одбора, господин Предраг Меденица, потпредседник Извршног одбора, госпођица Бојана Николић, председник Краљеве омладине Београд, као и велики број чланова Краљеве омладине.

Редитељ и публициста ДрагославБокан са сином (Фото: Приватна архива)

Организатори скупа били су удружење грађана „У име народа – за слободну Србију“, Српска лига, Удружење Краљевина Србија, Удружење жртава комунистичког режима, Српски покрет обнове и Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини 1941-1945.

Фото: Приватна архива

Подсећамо, непосредно по ослобођењу Београда у Другом светском рату, ликвидирано је неколико хиљада Београђана од стране комунистичке тајне службе – Одељења за заштиту народа (ОЗНА), међу којима су многи страдали управо на локацији Лисичијег потока у Раковици. Према проценама историчара Срђана Цветковића, послератне власти стрељале су између 60.000 и 70.000 цивила, углавном без права на суђење.”

[alexsandar]

kon višegodišnjeg ignorisanja od strane države
Komisija za tajne grobnice više ne postoji

Državna komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine više ne postoji. I iako još uvek nije poznato da li je komisija i formalno ukinuta, prema saznanjima Danasa, od predsednika komisije Slobodana Markovića je krajem prošle godine zatraženo da vrati pečat komisije, opremu i sredstva kojima je raspolagala.
1

Piše: V. Jeremić

Beograd 15. jun 2016. 11:49

Za upućene, formalan završetak rada komisije ne predstavlja veliko iznenađenje.

Prema rečima Srđana Cvetkovića, istoričara i sekretara komisije, ona je poslednjih nekoliko godina postojala isključivo na papiru.

- Od 2012. godine članovi komisije se nisu sastajali. Predstavnici nove vlasti nisu imenovali članove komisije i obustavljen je priliv ionako skromnih novčanih sredstava. Poslednjih nekoliko godina rad komisije se sveo na entuzijazam volontera i pojedinih članova komisije - kaže Cvetković.

Za nešto više od šest godina postojanja Komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. je popisala oko 60.000 ljudi koji su ubijeni nakon okončanja Drugog svetskog rata. Na osnovu otkrića komisije podneto je više od pet hiljada zahteva za rehabilitaciju. Spiskovi ubijenih se nalaze u bazi podataka koja može da se pronađe na sajtu Ministarstva pravde.

- Dobio sam informaciju da će do kraja godine baza podataka biti skinuta sa sajta Ministarstva pravde. Od početne ideje da osim popisivanja imena i obeležavamo tajne grobnice, na kraju nije bilo ništa. Ni prethodna, a ni ova Vlada nisu bile zainteresovane za taj projekat - navodi Cvetković.

Državna komisija za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. je bila osnovana Odlukom Vlade Srbije od 9. jula 2009. godine. Jedan od članova komisije je bio bivši državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen, koji je i obezbeđivao sredstva za njen rad.

Komisija je osnovana sa misijom da istraži, pronađe i obeleži sve tajne grobnice u kojima se nalaze ostaci streljanih od septembra 1944. godine, kao i da preuzme posao lociranja i obeležavanja svih grobnih mesta kao i da utvrdi tačan broj streljanih lica od septembra 1944. godine.

[alexsandar]

Секретар Цветковић напустио Комисију за тајне гробнице
Аутор: Б. Билбијасреда, 30.01.2013. у 12:30
Срђан Цветковић, Слободан Марковић

После три године рада, др Срђан Цветковић, научни сарадник Института за савремену историју и сада већ бивши секретар Државне комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944, поднео је оставку на чланство у овом телу. Цветковић тврди за „Политику” да комисија „губи перспективу и лагано тоне”. Са друге стране, председник комисије професор др Слободан Марковић, истиче за наш лист да је секретар урадио огроман посао, да су му сви на томе захвални и да се искрено нада да ће Цветковић ипак наставити да води истраживања.

Цветковић објашњава да му „комисија постаје нека врста тесне кошуље” и да осећа како она нема довољну друштвену, политичку и државну подршку, што се огледало и кроз то што нема буџет.

– Захваљујући ангажовању круга сарадника које сам окупио, од којих су многи радили на волонтерској основи, успели смо да попишемо око 42.000 лица, колико их тренутно има у бази података комисије. Али, скромне финансије биле су велики проблем који нам је везивао руке, као и воља судова – наводи Цветковић.

Други проблем, наглашава Цветковић, била је комуникација са медијима, јер је сматрао да комисија треба да буде што више отворена према јавности.

– Имао сам и идеју да направимо једну врсту изложбе, под називом „У име народа”, свега што је урађено у процесу суочавања са наслеђем с краја Другог светског рата, али нисам добио подршку председника комисије др Слободана Марковића, као и једног броја чланова. Очито, они су радије желели да се ради у тишини, тактизира и да се о томе не говори, како се неки политички фактор не би наљутио – тврди Цветковић и објашњава да ће ипак реализовати изложбу, али у сарадњи са словеначком комисијом за тајне гробнице, док колегама из Србије жели сву срећу у даљем раду.

Председник комисије др Слободан Марковић наглашава да се ради о административној промени у комисији и да она нормално наставља са радом.

– Колега Цветковић је позван да и даље буде шеф истраживачког тима. Комисију именује Министарство правде, а ми ћемо им упутити допис у вези колеге Цветковића. Комисија је, наравно, отворена за јавност, али сви резултати морају најпре да буду представљени њој, а не јавности. Правило је да се, пре сваког изласка у јавност, подаци прво представе и потврде на седници комисије, која има 12 чланова. Око тога је био један мали неспоразум – објашњава Марковић.

Председник комисије очекује да ће она да заврши посао који јој је поверила Влада Србије.

– Најпре, да се прикупе сва преостала имена и још једном пажљиво прође кроз сву документацију и сравне сви подаци. Већина чланова сматра да на крају треба да се и објави листа са именима до којих је комисија дошла. Ако погледате сајт Меморијалног центра жртава холокауста „Јад Вашем”, видећете да ни он нема коначан списак. Списак треба да исцрпи сву расположиву грађу, али је то само приближна, а не коначна листа. Важно је да се листа на крају објави у штампаном виду и да ти томови постану доступни библиотекама, као историјска грађа – наглашава Слободан Марковић.

[Amicus]

Александре, ја не могу да разлучим шта је твој коментар, а шта је преузето из новина.

Замолио бих те да то мало истакнеш.

Тема је значајна, али овако се не можемо сналазити, а оно што ремети ред морамо брисати.

[alexsandar]

покушавам да схватим коме може да смета истина о већини невино страдалих српских  домаћина ,интелектуалаца,трговаца,занатлија,.... Дали може та свест људи који не желе истину толико дуго да буде генерацијски усађена у српску несрећу,да и у покушају наследника који су починили зло свом народу желе  да спречу и сакрију истину.Не желим да именујем никога, али ситуација је очигледна да са  променом власти 2012 се у овој теми много шта променило.Права је штета што са променама 2000-те није спроведена лустрација.

[Бакс]

покушавам да схватим коме може да смета истина о већини невино страдалих српских  домаћина ,интелектуалаца,трговаца,занатлија,.... Дали може та свест људи који не желе истину толико дуго да буде генерацијски усађена у српску несрећу,да и у покушају наследника који су починили зло свом народу желе  да спречу и сакрију истину.Не желим да именујем никога, али ситуација је очигледна да са  променом власти 2012 се у овој теми много шта променило.Права је штета што са променама 2000-те није спроведена лустрација.

Само желимо објективност.

[Amicus]

покушавам да схватим коме може да смета истина о већини невино страдалих српских  домаћина ,интелектуалаца,трговаца,занатлија,.... Дали може та свест људи који не желе истину толико дуго да буде генерацијски усађена у српску несрећу,да и у покушају наследника који су починили зло свом народу желе  да спречу и сакрију истину.Не желим да именујем никога, али ситуација је очигледна да са  променом власти 2012 се у овој теми много шта променило.Права је штета што са променама 2000-те није спроведена лустрација.

Напротив, Александре, да би ово имало смисла, треба га прилагодити дискурсу, иначе, несређен текст нико не чита, па може у њему писати најистинитија истина, или ништа важно... Мој позив се односи на форму, а за коју је везана читаност, при том и за ред на форуму. Дакле, мало то треба уозбиљити, погледајте друге како пишу коментаре, и прилагодите своје изражавање тој форми. Ништа друго ја не тражим.

[vojislav.ananic]

Обрачуни међу својима до јуче, без икаквог суђења

АРСА ЈОВАНОВИЋ
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:734756-Likvidacija-generala-Arsa-Jovanovica

[alexsandar]

https://www.facebook.com/StudentiZaIstinu/videos/2133122650237260/

[alexsandar]

https://mreza.rs/wp-content/uploads/2017/03/TV-Mreza-838pr03.mp4

[Ojler]

https://www.facebook.com/StudentiZaIstinu/videos/2133122650237260/

Код оваквих прича увек треба водити рачуна да се не склизне у замку ревзионистичких фалсификата. Добро би било да постоји још неки доказ о наведеним догађајима осим чаршијских прича. Како год да је било комунисти су свакако имали своје разлоге да у Бојићу виде народног издајника, о чему сведочи и овај документ:

[alexsandar]

Последње године (1944—1945)

Петра Бојовића је 19. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској улици, у Београду.[14] Према наводном сведочењу:[36]

    „Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примене силу. Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, после грубих речи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.”


Војвода Петар Бојовић је убрзо преминуо од задобијених повреда 19. јануара 1945. године, у својој кући у Београду.[14] Сутрадан 20. јануара његова породица је контактирала команду града Београда и пријавила смрт. Како би спречили давање почасти, комунисти су преко Радио Београда објавили вест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.[37] ОЗНА је преко Радио Београда објавила вест.

    „Поштовани слушаоци данас је 20. јануар 1945. године. Јуче у Београду умро је Војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен.[35]”

Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, а његово тело је таљигама пребачено 21. јануара на Ново гробље. Сахрањен је без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближих пријатеља. Народа на сахрани није било, јер су се за то постарали људи у кожним капутима који су лично надгледали сахрану. Нису дозвољавали поштоваоцима његовог дела да приђу гробу и одају поштовање.[g][14]Једини је српски бојни војвода кога су понизили унуци његових ратника из Балканских и Првог светског рата.[38]

[НиколаВук]

Код оваквих прича увек треба водити рачуна да се не склизне у замку ревзионистичких фалсификата. Добро би било да постоји још неки доказ о наведеним догађајима осим чаршијских прича. Како год да је било комунисти су свакако имали своје разлоге да у Бојићу виде народног издајника, о чему сведочи и овај документ:

Једини фалсификат је управо њихов, комунистички, да је настрадао тако што га је ударио руски тенк (?!). Која од верзија изнесених у овом снимку најтачније преноси детаље који су претходили његовој смрти је добро питање. Несумњиво је, међутим, да је његов син Добросав ухапшен од стране ОЗНА-е јер је бранио оца од батина, осуђен је на 10 година затвора у Сремској Митровици. Није војвода Бојовић усамљен случај, слично су се нови господари живота и смрти опходили и према мајору Драгутину Гавриловићу када се из немачког заробљеништва вратио у Југославију, након ознашког ислеђивања чувени мајор је умро након непуних месец дана; малтретирали су и његове кћерке и понижавали их тиме што су од мајорових официрских панталона пред њима изрезивали петокраке. Капетана Петра Симића који је учествовао у пробоју Солунског фронта, а касније био у чину пуковника и био командант пука Краљеве Гарде су ознаши прво мучили у затворима у Београду због "реакционарства" и говора против новог друштвеног уређења, а затим су га спровели у Сремску Митровицу где је овај извршио самоубиство 1948. године скоком са другог спрата говорећи осталим робијашима: "Браћо, ја вас напуштам! Не могу више да издржим комунистичко насиље, одлазим у смрт!" Када је о томе обавештен управник затвора Душан Миленовић, његов једини коментар је био: "Добро је, један солунаш мање!"

[Ojler]

Једини фалсификат је управо њихов, комунистички, да је настрадао тако што га је ударио руски тенк (?!). Која од верзија изнесених у овом снимку најтачније преноси детаље који су претходили његовој смрти је добро питање. Несумњиво је, међутим, да је његов син Добросав ухапшен од стране ОЗНА-е јер је бранио оца од батина, осуђен је на 10 година затвора у Сремској Митровици. Није војвода Бојовић усамљен случај, слично су се нови господари живота и смрти опходили и према мајору Драгутину Гавриловићу када се из немачког заробљеништва вратио у Југославију, након ознашког ислеђивања чувени мајор је умро након непуних месец дана; малтретирали су и његове кћерке и понижавали их тиме што су од мајорових официрских панталона пред њима изрезивали петокраке. Капетана Петра Симића који је учествовао у пробоју Солунског фронта, а касније био у чину пуковника и био командант пука Краљеве Гарде су ознаши прво мучили у затворима у Београду због "реакционарства" и говора против новог друштвеног уређења, а затим су га спровели у Сремску Митровицу где је овај извршио самоубиство 1948. године скоком са другог спрата говорећи осталим робијашима: "Браћо, ја вас напуштам! Не могу више да издржим комунистичко насиље, одлазим у смрт!" Када је о томе обавештен управник затвора Душан Миленовић, његов једини коментар је био: "Добро је, један солунаш мање!"

Ја само видим да је кампања оцрњавања свега што је постојало од 1945. до Милошевићевог величанственог говора на Газиместану толико узела маха да у ништа више нећу да верујем без уверљивијих доказа. Ево сада већ има и неко ко зна да је неки "Брозов ослободилац" видео војводин мундир пребачен преко столице (не знам само да ли летњи или зимски), шта је коментарисао управник затвора, и слично. Зна се и шта је ОЗНА објавила на радију (као да су тамо били све сами малоумници да тако нешто јавно објаве) а тврдња се поткрепљује наводима сајта СРБИН.ИНФО који ју је преузео од Телеграфа.
Немам појма шта је од свега наведеног тачно и апсолутно је истина да су комунисти спровели терор над делом становништва Србије након рата, али ако су ово аргументи и докази мало је смешно...

[alexsandar]

Непријатељ нових власти

Дуго после смрти је био проскрибован, а његова породица изложена најгрубљем понижавању. Његов млађи син Добрица, је ухапшен и послат на десетогодишњу робију, под оптужбом да је био командант четничких илегалаца.[38] Супруга војводе Бојовића, Милева написала је писмо 26. априла 1946. године, Јосипу Брозу Титу, молећи га да јој каже где јој је син затворен и због чега је ухапшен, уверавајући га да никакво зло ником није начинио. Разлог је био пошто су комунисти сумњали да је Добрица био нови шеф београдских илегалаца ЈВуО. Међутим Броз је није удостојио одговором. У то време породица Николе Ракића се старала о Милеви Бојовић[h] до њене смрти 1956. године. По изласку из затвора Добрица није затекао мајку у животу.[38][15]
Кућа војводе Петра Бојовића

Одлуком нових комунистчких власти 1945. године је поништена одлука квислиншких власти из 1942. године и малој слепој улици на Београдској општини Звездара враћено је старо име Војводе Бојовића.[39]

О војводи Петру Бојовићу се из иделошко-политичких разлога дуго ћутало. Није се знало чак ни где је сахрањен. На његовом просечном споменику били су уклесани само име, презиме и војни чин, који су се из даљине тешко могли уочити, па је 1989. године Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године поставило спомен

[НиколаВук]

Ја само видим да је кампања оцрњавања свега што је постојало од 1945. до Милошевићевог величанственог говора на Газиместану толико узела маха да у ништа више нећу да верујем без уверљивијих доказа.

То је разумљиво с обзиром да су сва непочинства "ослободилаца" гурана под тепих 50 година и да се за погрешну реч или слоган против партије, поретка и наравно Тита завршавало у затвору. Сада када је дат слободан простор многи су се "размахали" пишући о њиховим злочинима, можда се негде и претерује мада знајући метод рада ОЗНА-е и УДБА-е и онога што су радили сопственим партијским друговима на Голом Отоку, не бих рекао; ако су такви били према њима, какви су тек били према "реакционарима", "великосрпским хегемонима", итд.

[Ojler]

То је разумљиво с обзиром да су сва непочинства "ослободилаца" гурана под тепих 50 година и да се за погрешну реч или слоган против партије, поретка и наравно Тита завршавало у затвору. Сада када је дат слободан простор многи су се "размахали" пишући о њиховим злочинима, можда се негде и претерује мада знајући метод рада ОЗНА-е и УДБА-е и онога што су радили сопственим партијским друговима на Голом Отоку, не бих рекао; ако су такви били према њима, какви су тек били према "реакционарима", "великосрпским хегемонима", итд.

Све то стоји што кажеш. Суштина мог коментара је да се треба чувати подметања и сензационилистичких "интернет" доказа, иначе ћемо отићи у другу крајност.

Тачно је да је комунисте занимала искључиво промоција и величање НОБ-а, али тврдње да су Солунци и учесници првог светског рата прогањани су у најмању руку претеривања. На крају, и наш до сада најбољи филм на тему првог светског рата, "Марш на Дрину" је снимљен 1964, управо за време власти комуниста.

Оно што ми у причи о војводи Петру Бојовића боде очи је следећа реченица:

...
Одлуком нових комунистчких власти 1945. године је поништена одлука квислиншких власти из 1942. године и малој слепој улици на Београдској општини Звездара враћено је старо име Војводе Бојовића.[39]
...

Зашто су комунисти поново назвали улицу по народном непријатељу кога су тек убили?

[alexsandar]

BORA STANKOVIĆ OTKRIO: Evo kako su me partizani uhapsili dok sam bio u Dražinoj vojsci

Košarkaška legenda Borislav Stanković, 36. godina je kao generalni sekretar bio prvi operativac Svetske košarkaške federacije, ali je sada govorio i o pripadnosti četničkom pokretu Draže Mihailovića tokom Drugog svetskog rata.

Priču o tome možete videtu u 29. minutu emisije.

Stanković je o tome govorio i u knjizi "Igra mog života" autora Aleksandra Miletića

"Mog oca Vasilija pogubio je vatreni odred 5. januara 1945. Otišao je kako se tada govorilo na teren u šumu, kao pristalica pokreta Draže Mihailovića. Nisam ga video sve do maja, 1944. kada je posle savezničkog bombardovanja Beograda, smatrajući da je tako bezbednije tražio da mu se pridružim", seća se Stanković, kojem su tokom rata srušene porodične kuće u Ledincima i Novom Sadu.

"Pripadali smo štabu Vojvođanske komande Jugoslovenske vojske u otadžbini i nismo mrzeli partizane, već smo ih kao i nas smatrali borcima za slobodu", objasnio je u knjizi.

Pričajući o periodu u zaroblejništvu, Borislav je kazao:

"Bili smo nedaleko od Beograda u selu Grabovac kod Obrenovca, a kasnije u Banatu u selu Dubovac. Stanovali smo kod seljaka. Oktobra 1944. otac se susreo sa sovjetskim oficirima s druge strane Dunava kod Donjeg Milanovca. Odmah posle toga je došla naredba da se ceo taj štab prebaci iz Dubovca u Srbiju pa smo došli do sela Žabara. Tu smo bili pod paskom sovjetskih vojnika, a onda su došli partizani koji su nas, tatu mene i još pet šest osoba prebacili u Petrovac na Mlavi. Tu smo bili u zatvoru desetak dana".

Sledi premeštaj u Beograd, ge je streljan Borin otac Vlaja.

"Kad su ustanovili da je moj otac bio učesnik kongresa u selu Ba početkom 1944 prebačeni smo vozom za Beograd u zgradu Specijalne policije na Obilićevom vencu, gde se danas nalazi Tanjug. Viđali smo se svakog dana, a majka je koristila svaki trenutak da nas obiđe. Posle desetak dana mene su poslali u zatvor u Đušinoj ulici (danas Rudarsko-geološki fakultet). Kad smo se rastajli zagrlili smo se jako. Taj zagrljaj je bio snažan, dug i tih. U tim momentima nisam znao šta znači. Tada sam poslednji put video oca. Nekoliko dana kasnije je streljan i bačen u običnu raku. Ni danas ne znam gde mu je grob".

Posle streljanja oca, budući košarkaš, veterinar i sportski funkcioner jepušten kući

"Nedugo zatim, došla je opšta amnestija za jedan deo pokreta Draže Mihailovića. To je važilo samo za mlade, one koji nisu bili u borbamai nisu imali „krvi na rukama“. Tako sam početkom 1945. iz Đušine otišao kući."

Tokom rata Stanković je ostao je bez 14 članova familije, a kasnije mu je kao sinu "državnog neprijatelja" oduzet pasoš. Zbog toga je napustio Crvenu zvezdu i najpre, prešao u Železničar, a zatim miseleći da će lakše doći do putne isprave i u Partizan.

[alexsandar]

У ИМЕ НАРОДА! - АЛЕКСАНДАР СИМОВИЋ, ПОМАГАО КОМУНИСТЕ А ОСУЂЕН НА СМРТ!

Носилац Албанске Споменице и француске Легије Части, Александар Симовић је један од најуспешнијих индустријалаца Србије у првој половини 20 века. Успешан не само у техничким иновацијама и као привредник, него и по хуманом односу према својим
радницима и њиховим породицама. Као близак пријатељ породице Коче Поповића и његовог оца, он несебично помаже руководство КПЈ и крије чланове Политбироа на свом поседу током нацистичке окупације.

Стругара Симовића у Забрежју запошљавала је уочи Другог светског рата око 500 радника који су имали обезбеђен смештај у зградама фирме, бесплатну одећу и обућу два пута годишње, као и огрев, радничку мензу, такође и печеницу даровану од власника фирме за Божић и за Ускрс. Надница је исплаћивана недељно, а радно време је било осмочасовно.

Током нацистичке окупације ”једна група немачких војника чувала је стругару Симовића у Забрежју”. Стругара Александра Симовића је радила са пола капацитета у периоду 1941-1944. Према сведочењу књиговође Драгутина Николића о непостојању ратне добити, од 13. фебруара 1946, датој референту Кокотовићу, фирма је пословала без добитка и имала је енормну ратну штету у износу од две милијарде окупационог новца. Александар Симовић ухапшен је 8 јануара 1943 од стране СС јединице и спроведен у концентрациони логор Бањица у коме је остао до 8 јула 1943 (са истетовираним редним бројем 9872). Са њим је ухапшен и депортован на Бањицу и његов син Митар, рођен 1919 године (ред. бр. 9860). Мучен и пребијан од стране Гестапоа, био је одређен за стрељање18 јер је на почетку окупације на свом поседу у Забрежју крио у наменски изграђеној земуници чланове ЦК КПЈ Кочу Поповића, Милована Ђиласа, Александра Ранковића и Авда Хума (чиме је непосредно излагао најтежим последицама не само свој), него и животе своје троје деце и жене.

Александар је преживео (са оштећеним бубрезима и без зуба), као и његов син Митар. Упркос томе Александар бива 1945 осуђем на смрт скраћеним поступком војног суда у Ваљеву као народни непријатељ и убијен под нејасним околностима. Данас једна од најдужих улица у Посавини носи његово име у Обреновцу, иако још увек важећи закон из 1945 године не допушта његову ексхумацију, док српско правосуђе процесуира његову рехабилитацију. После његовог оца Митра Симовића, Александар је бесумње најзаслужнији члан породице Симовић за индустријализацију и модернизацију Обреновца као и Београдске регије.

[alexsandar]

http://mondo.rs/a894784/Info/Drustvo/Najmracnija-tajna-Srbije-Pasje-grobnice-zrtava-komunizma.html

[ДушанВучко]

Листајући чланак о жртвама комуниста у крагујевачком округу, нашао сам и о оцу Драгомира Бојанића- Гидре:
"123. Јован Јоца Бојанић, отац глумца Драгомира Бојанића Гидре. Живели су у једној кућици у улици Чиче од Романије број 3. Комунисти су после рата једне ноћи одвели Јована од куће и убили га (Извор: Слободан Бане Чаировић, “Улица већа од завичаја“, страна 21, Крагујевац, 2008, издање аутора.) Према изјави Богољуба Динића, глумца Народног позоришта у Крагујевцу и касније у Београду, Гидриног исписника и колеге у неким филмовима сниманим у Италији, Јован је пре рата био жандарм, а радио је на обезбеђењу комплекса на Опленцу. Поштујући Хашку конвенцију, Немци су га оставили на том радном месту и ту је провео рат, док су комунисти сматрали да је то довољан разлог да га убију. Гидри је после неколико година преминула мајка од туберкулозе и имао је тешко детињство. То је био разлог што је почео да пије, а сваки пут кад би се напио, псовао је комунисте, без обзира где се налази. Због псовања ипак није имао већих проблема. (Изјава Богољуба Динића аутору.)"

Потомци Павла Цукића:
"188. Цукић Војислав, током рата четник, потомак чувеног Карађорђевог војводе Павла Цукића, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу, после свирепог мучења.
189. Цукић Милутин из с. Велико Крчмаре, убијен вероватно у Крагујевцу после рата."
https://www.poreklo.rs/2015/03/30/zrtve-komunista-u-kragujevackom-okrugu/

[Јовица Кртинић]

Текст из Вечерњих новости: ОЗНА плански убила 35.000 људи у Србији!

[Nebo]

Комунистички злочини над свештенством СПЦ:

<a href="https://www.youtube.com/v/WqSnMNvRIiE" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/WqSnMNvRIiE</a>

[Nebo]

Што се судбине војводе Петра Бојовића тиче, скоро сам гледао разговор са историчарем Дејаном Ристићем, а поводом објављивања његове књиге "Митови српске историје".

Као један од митова наводи и ту причу како је војвода пребијен од стране комуниста, од чега је потом и умро. Међутим, Ристић је на основу расположиве документације и изјава сведока блиских војводи, закључио да је у питању један модерни мит, те да војводу Бојовића нико није дирао, а умро је од тешке упале плућа.

[Ojler]

Што се судбине војводе Петра Бојовића тиче, скоро сам гледао разговор са историчарем Дејаном Ристићем, а поводом објављивања његове књиге "Митови српске историје".

Као један од митова наводи и ту причу како је војвода пребијен од стране комуниста, од чега је потом и умро. Међутим, Ристић је на основу расположиве документације и изјава сведока блиских војводи, закључио да је у питању један модерни мит, те да војводу Бојовића нико није дирао, а умро је од тешке упале плућа.

Баш како сам и претпоставио, ради се о подметању и измишљотинама. Цела та прича о убиству војводе Бојовића чинила ми се одувек наивном и сензациолистичком. Добро је да је неко коначно све то раскринкао. Ево и видео прилога где Ристић све објашњава:

<a href="https://www.youtube.com/v/XqsX6MQSkKg&amp;feature=youtu.be&amp;t=1457" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/XqsX6MQSkKg&amp;feature=youtu.be&amp;t=1457</a>

[Јосиф из Трбушнице]

Пријатељи, може бити да то о Војводи Бојовићу није истина, али - пажљиво с поклањањем поверења историчарима (у овом случају естрадним, који су кренули из политике, а не из науке), који у зрелим годинама немају скоро никаквих вредних и запажених историографских радова, а пишу о митовима.

[Ojler]

Пријатељи, може бити да то о Војводи Бојовићу није истина, али - пажљиво с поклањањем поверења историчарима (у овом случају естрадним, који су кренули из политике, а не из науке), који у зрелим годинама немају скоро никаквих вредних и запажених историографских радова, а пишу о митовима.

Не разумем баш шта је то спорно у његовој каријери и зашто кажеш да је естрадни историчар? Јел учествовао у неком реалитију, држи неке контроверзне трибине попут Петровића и Шарића, или шта? Човек је завршио филозофски факултет у Београду на одсеку за историју, објавио двадесетак научних радова из струке, бори се и сналази колико може са том дипломом у Србији. Није неки реномирани историчар, слажем се, али је свакако компетентнији извор него чланци из телеграфа и са друштвених мрежа. Позива се на конкретна сведочења и помиње конкретна имена. Наравно да их ми нисмо чули у оригиналу али немам ни један разлог да сумњам у његове наводе док се не покаже да је лажов. Не мора се ваљда бити академик да би се бавило сваким историјским питањем. Шта би онда нас овде квалификовало да дискутујемо о историји, генеалогији, генетици...

[Nebo]

Не мора се ваљда бити академик да би се бавило сваким историјским питањем. Шта би онда нас овде квалификовало да дискутујемо о историји, генеалогији, генетици...

Баш тако.

[Nebo]

Притом, Ристић нема неких јачих разлога да брани комунисте, јер, колико се сећам, помињао је и како је његова породица пострадала од комуниста у та времена.

[Vlax]

Занимљиво је и да су чланови породице Драгутина Гавриловића демантовали познату причу о његовом пребијању на улицама Београда, након повратка из заробљеништва.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:321729-Ponizeno-srce-majora-Gavrilovica

[Јосиф из Трбушнице]

Кад су ми већ прсти били бржи од памети, те оно што је требало да иде у пп оде у јавност...

Има доста наших добрих и чак одличних историчара којих нема по медијима; једно зато што су озбиљни (а то је за медије досадно и непрофитабилно), а друго зато што не припадају ниједном интересном клану. Овде је супротан случај: медијска присутност, која није у складу са научним квалитетом, резултат је припадности политичким групама на власти. Имао сам, на несрећу прилику, да будем непосредан сведок ненаучних достигнућа, уједно и мотива, поменутог дипломца Филозофског факултета с једним сличним његовим "демитологизаторским" открићем, наметнутим у јавност политичким путем; но не желим да кварим тему која с тим фактички нема никакве везе и да препричавам оно што вероватно никог и не занима.
Ово што написах јесте вероватно глупав покушај да се извадим за чињеницу да сам говорио о ономе што не треба, и то тамо где није место; али сад нема назад. Има наша историографија много већих проблема.

[marigold]

Вести Catene Mundi:

Код Краљеве чесме (Лисичији поток) у суботу 2. новембра у 13 часова биће одржан комеморативни скуп свим невиним жртвама комунистичког режима у Београду и Србији и скуп подршке обнови овог важног локалитета.
Желимо да се у сарадњи са градом и надлежним институцијама и предузећима чесма рестаурира, и да се, према оригиналном изгледу и нацрту који је радио тим архитекте Краснова, обнови цео спомен парк у склопу којег би се подигао и први споменик жртвама стрељаним без суда и пресуде на овој локацији крајем 1944.
Група грађана и интелектуалаца, Удружење жртава комунистичког режима, уз подршку још неколико удружења и покрета већ пет година сложно раде на реализацији ове племените идеје. Иницијативни одбор чине академици Душан Ковачевић и Матија Бећковић, Јелисавета Карађорђевић, проф. др Леон Којен, протојереј-ставрофор Саво Јовић, Слободан Ђурић, председник Удружења жртава комунистичког режима, Љиљана Пекић и фондација „Борислав Пекић“, историчари Милан Ст. Протић, Срђан Цветковић, Коста Николић и многи други.

На скупу ће се обратити људи из Иницијативног одбора и потомци жртава.

[vojislav.ananic]

АКО НИ У ЧЕМ ДРУГОМ, СРБИЈА ЈЕ ОСТАЛА ЕКОНОМСКА ЖРТВА НАКОН ПЕРИОДА БРАТСТВА - ЈЕДИНСТВА

https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/ekonomija/aktuelno.239.html:842000-Srbija-ce-i-naredne-DVE-DECENIJE-grcati-u-Titovim-dugovima-Ostalo-nam-da-platimo-jos-19-MILIJARDI-evra

[vojislav.ananic]

У прилог томе колико је жртви поднела Србија за стварање нове комунистичке Југославије, само неколико напомена:
- где су организоване све офанзиве (тамо где је био углавном настањен српски живаљ);
- гинуло се за Трст, а Истра припала Хрватској;
- на Сремском фронту највише изгинула српска младеж;
- на Голом отоку најмногобројнији Срби и Црногорци;
- Барања је заједно са Бачком, Банатом и Сремом самовољно пришла Србији и на крају припала Хрватској;
- одмах по ослобођењу, фабрике су из Србије (највише из Војводине) пребачене у Словенију и Хрватску;
- такође, у име стварања радничке класе, у Србији (поготово у Војводини), спроведен је "откуп" хране од сељака уз "признаницу" и већ тада је почело опустошење села на југу Србије, а данас и у Војводини;
- од трулих буржуја (непријатеља радничке класе), данас путем реституције њиховим наследницима исплаћујемо одузето;
- о злочинима над Србима, да и не говоримо;
- на крају, данас нема Срба у бившим братским републикама или их је све мање.

Има тога још, о чему би пре свих требали да говоре и историчари и САНУ. И то у све чешћем обраћању, па и на енглеском језику, у научним радовима, штампи, у снимању филмова,  како би читав свет био упознат. Или је, за све то већ плусквамперфекат?

[Nebo]

[Ojler]

Фалсификат.

[Nebo]

Фалсификат.

Еее!?

[Ojler]

Еее!?

Па увећај мало слику, погледај делове где су слова . Овако нешто може да се састави за сат времена и да изгледа боље од овога.
 

[Ojler]

Ево неко већ и одговорио

[Јовица Кртинић]

Па увећај мало слику, погледај делове где су слова . Овако нешто може да се састави за сат времена и да изгледа боље од овога.

Да, познати фалсификат. Да ствар буде још смешнија, крајем фебруара 2020. овај или неки сличан документ је објавила и Политика, најстарија на Балкану.

[Nebo]

Ако ти кажеш. Нисам стручњак за фалсификовање, па поверовах у веродостојност документа 

[Nebo]

Овако можемо тумачити било који документ 
Пера каже да је оригинал, Мика каже да је фалсификат.
Шта ли је тачно...

[Nebo]

Некако ме у уверењу да је овај, или можда не конкретно овај, али документ овакве садржине постојао је чињеница да су се комунистичке снаге приликом ослобађања Србије управо понашали у складу са оваквим наређењем. До слова.

[Ojler]

Ако ти кажеш. Нисам стручњак за фалсификовање, па поверовах у веродостојност документа 

Не брини Небо, опростили су ти  :

[Radul]

Иначе јако лоше урађен фалсификат са кусавом латиницом и неоубичајеним стилом изражавања. У питању је прерада овог документа:

[Nebo]

Не брини Небо, опростили су ти  :

Ауууу, а ја мислио овде све неки фин свет... 

[Ojler]

Ауууу, а ја мислио овде све неки фин свет... 

Ако неком затреба скен старог тестамента или уговора чији је оригинал изгубљен, радим повољно 

[Exiled]

Ако неком затреба скен старог тестамента или уговора чији је оригинал изгубљен, радим повољно 

Хм,видим,историја се фалсификује и то јавно,мислим,стварно...Срамота

[Панић]

Ако неком затреба скен старог тестамента или уговора чији је оригинал изгубљен, радим повољно 

Слично је и народна власт радила после `45. само са мало лошијим техничким могућностима - ово је заглавље једног документа из породичне архиве издатог од стране жељезнице у Сарајеву 1947. године:



 

[ДушанВучко]

Некако ме у уверењу да је овај, или можда не конкретно овај, али документ овакве садржине постојао је чињеница да су се комунистичке снаге приликом ослобађања Србије управо понашали у складу са оваквим наређењем. До слова.

Фалсификат је, нажалост, остао само на папиру (камо среће да је и у пракси)

[ДушанВучко]

Фалсификат је, нажалост, остао само на папиру (камо среће да је и у пракси)

А и да је фалсификат,  опис је онога што се дешавало (мада је непотребно лажирати доказ неке наредбе да би се "верификовало" нешто што се већ десило...ако се десило, то се десило, не треба недостатак доказа саме инструкције да доведе у сумњу нешто што се десило)...у супротном, морали би да тражимо доказ из турских архива, да су Турци планирали зулум, да би ми "верификовали" тај зулум

[Александар Невски]

Лѣпо йе што йе отворен прѣдмет разговора о злочинах Броза и његових домаћих помагача над нашим народом.
Током прошле године бављах се истраживањем прогона аориста из нашега йезика комунистими те тим поводом проучавах неколике комунистичке зборнике докумената из такозванога "НОБ"-а.
У њих на много мѣст налѣтах на спомињања комунистичких злочина над народом, када комунистички злочинци шаљу извѣштайе Брозу и свойим осталим главешинам о свойих недѣлах. Нарочито су чести извѣштайи о убийених грађанах, и о убийених заробљених припадницих Йугословенске войске.
Такве извѣштайе издваях на страну и бѣлѣжах одакле су, из койе књиге.
Ево йеднога од њих, гдѣ се комунисти лесковачке области хвале бройем убийених грађана, наводећи колико йе койи њихов батаљон грађана побио. Имам утисак да су се комунистички батаљони надметали ко ће више људи побити. По томе ме неодољиво подсѣћайу на им сличне идеологийе: усташе, нацисте, исламску државу, и сличне.
Овакви документи, обявљивани самими комунистими, свѣдоче да су злочини чињени по наређењу с врха, смишљено.


ИЗВОД ИЗ ИЗВЕШТАЈА ОКРУЖНОГ КОМИТЕТА КПЈ ЗА ЛЕСКОВАЦ ОД 20 МАЈА 1943 ГОД. ПОКРАЈИНСКОМ КОМИТЕТУ КПЈ ЗА СРБИЈУ О ОФАНЗИВИ БУГАРА, ЧЕТНИКА И НЕДИЋЕВАЦА У ТОПЛИЦИ И ЈАБЛАНИЦИ'

...

Поред напред наведених акција I батаљона наводим још и следеће: ликвидација 9 шпијуна, међу њима један Дражиновац из Криве Главе наименован за к-нта батаљона Дражине војске.
Једна наша патрола упућена иа пругу пресрела је бугарску патролу. Рањен је 1 буг. војник, а
Дуж пруге од Грделице до Леск.[овца] непријатељ је сву ноћ пуцао. Чете овог бат. су држале низ зборова и конференција у сектору четника — према Оруглици: Барје, Лалиновац, Тумба, Мировце, Поповац,
Игриште, Врановце
Црквица и у селима где није никад долазио партизан — близу пруге — Зољево и Тулово. Једна чета, упућена иза границе у истом циљу, морала се вратити пре времена због велике реакције Бугара с ону страну
границе.
II бат. је ликвидирао 25 шпијуна, међу којима Милош Вучелић и син му, убице нашег борца на спавању. Убице су из Добре Воде. Претседници Оранске и Доњобријанске општине, 3 брата Радовића из Магаша код
којих је нађена „Званична белешка" издата од Бугара да их нико не сме спречавати у вршењу овог (шпијунског) посла. Једна група разрушила је пругу. Акција изведена у ноћи, воз је изостао.
Прекид саобраћаја кратак.
Овај батаљон ишао је пут Куршумлије, у некада Костина села: Арбанашка, Власа, Широке Њиве, Јабучево, Крушевица и Пестиш где је држао зборове и конференције.

III бат. ликвидирао је 13 шпијуна. Чете овог батаљона су пол. радиле у правцу Мораве и Копаоника.
СМРТ ФАШИЗМУ — СЛОБОДА НАРОДУ!

[Зрно]

https://slobodnadalmacija.hr/vijesti/hrvatska/tko-je-odgovoran-i-po-cijem-naredenju-su-izvrsene-likvidacije-nakon-bleiburga-pisanih-tragova-nema-ali-svjedoci-znaju-sto-se-dogadalo-iza-kulisa-1021189

"On pritom otkriva i jednu zanimljivu činjenicu. Iako se godinama stvarala slika kako su nakon Bleiburga likvidacije obavljale srpske jedinice, iz njegovog je iskaza jasno da su glavni egzekutori bili zapravo Hrvati iz Dalmacije".

Овај прилог стављам, да се надовежем на јучерашњу тему, о томе како су у Другом светском рату само Срби убијали Србе, а Хрвати нису Хрвате, што је изјавио онај стари Удбаш.

[dko]

https://slobodnadalmacija.hr/vijesti/hrvatska/tko-je-odgovoran-i-po-cijem-naredenju-su-izvrsene-likvidacije-nakon-bleiburga-pisanih-tragova-nema-ali-svjedoci-znaju-sto-se-dogadalo-iza-kulisa-1021189

"On pritom otkriva i jednu zanimljivu činjenicu. Iako se godinama stvarala slika kako su nakon Bleiburga likvidacije obavljale srpske jedinice, iz njegovog je iskaza jasno da su glavni egzekutori bili zapravo Hrvati iz Dalmacije".

Овај прилог стављам, да се надовежем на јучерашњу тему, о томе како су у Другом светском рату само Срби убијали Србе, а Хрвати нису Хрвате, што је изјавио онај стари Удбаш.

то је ок зрно, али ја сам на тој теми написао - да није исто страдање на масовном стратишту, блајбургу (а и словенци и срби су доживели нешто слично - зидани мост и кочевје; зеленгора, такође) и ликвидација цивила и четника по свим српским градовима, селима и варошима '44 до '46. тако да је удбаш у праву - тога нема у хрватској.

[Александар Невски]

Свакоме ко жели сазнати више о комунистичких злочинах над народом, савѣтуйем прочитати дѣло Бранка Ћопића "Глуви барут" из 1957. године. У њем наш велики писац, иако сам комуниста, у области измишљена назива "Подгорина" (коя йе отѣлотворење цѣле Босанске Крайине) и кроз ликове измишљених имена, описуйе управо оно што йе доживѣо током Другога свѣтскога рата. Описуйе многобройне злочине заслѣпљених комуниста над нашим народом, поглавито над сељацима.
Кроз дѣло се стално провлаче изрази "кулаци, кулачки елементи, петоколонаши, класни неприятељи, опортунизам, опортунисти, буржоазия". Жигосање било койе особе ма койм од прѣдходних израза йе довољан разлог за њено погубљење. А ако у селу нема ни попа, ни учитеља, онда су за "ликвидацийу" довољни и богати сељаци. Йер ту не може бити грѣшке.

У дѣлу двойица варошких комуниста, Тигар (шпански борац) и комесар Владо с њиховом "ликвидаторском десетином" жаре и пале Подгорином, у койу су послати како бише управљали мѣстним партизанским одредом. Убияйу кога год стигну, без икаква суда, остављайући за собом крвави траг. Видѣћи у свакоме неприятеља њихове "револуцийе".
У њиховой свѣсти основни задатак комунисте йе убити што йе могуће већи брой стварних или умишљених политичких неистомишљеников, те они када не знайу кога убити, прибѣгавайу насумичним убиствомъ. Тек тако да испуне брой и свойу револуционарну дужност.
Тако йедном приликом убияйу брата заповѣдника партизанске чете из оближњега села, иако знайу чийи йе брат. Убрзо затим, чета прѣлази у четнике, прѣдходно поклавши неколике Муслимане, "Шокце" и комунисте-варошане койи су се у њой игром случая били нашли. На шта комесар Владо то схвата потврдом да йе у праву што йе убио толике људе, и жали што нѣйе више, йер како вели, да их йе био убио више, не би се било десило да чета партизана прѣђе у четнике.

Другом приликом Тигар саслушава двойицу сељака у свойем заповѣдништву и убия их. Његова ликвидаторска десетина их закопава у плитак гроб, али из њега бѣжи тешко рањени Лука Каљак, койи ће на крайу дѣла из засѣде убити Тигра.

Оно што запрѣпашћуйе читаоца йе што се сусрѣће са неописивом количином мржње и прѣзира койе комунисти-варошани осѣћайу према сељацима. Ћопић врло често у дѣлу описуйе како Тигар и Владо размишљайу. За њих су сељаци нешто потпуно страно и несхватљиво. Готово као да нѣсу људи, него звѣри. Мрак, смрад, и слично.
"– Радекићу, нема ту људи, све йе то... к врагу! Људе ми правимо тек тамо у четама, кроз акцийе, а ово по селу, по язбинама... Радекићу, све то треба сажећи на живой ватри, да ни трага не остане од његове ситне, шпекулантске, пећинске душице!"

На крайу дѣла, други комунисти, им надређени, видѣћи колику штету њиховоме покрету праве ова двойица, послѣ блага, другарска прѣкора их склањайу из Подгорине (прекор бѣше нешто попут "Трѣбайу ни ови сељаци. Одакле ни радничка класа у гудурах Босне?"; нагласак йе овдѣ на "Трѣбайу ни"). Владо одлази у другу йединицу, наравно за политичкога комесара. Док Тигар, мѣсто да буде кажњен за многобройна злодѣла, бива унапрѣђен у заповѣдника Прве крайишке бригаде! Наравно, у томе га спрѣчава освѣтнички метак Луке Каљка, жива мртваца из плиткога гроба.

Наводим йош неколике кратке изводе из дѣла, койи показуйу дух комунистичкога насиља над народом (надам се да тиме не кршим сачинитељска права):

"Остави ти, Урошу, те сентименталности с рођењем. Боље йе да ти мени кажеш колико йе петоколонаша стрийељано под вашом командом?"

"Йе ли ти рођени брат гад и бандит, пуцай брзо и на врийеме, да те он не претекне. То йе револуция. Нема ту никакве сентименталности. Породица? Нема данас више породице. Готово йе с том застарйелом формом."

"Нека, нека. Нек вам се кулачка банда попне на главу кад йе Милан и ти пуштате да ради шта хоће. Мислите с њима лийепим? Варате се, друже. Ту помаже само црвени терор."

"– Наброй ти нама, Кекићу, главне харангере из Йапаге, оне койи найвише поткопавайу наш покрет. Ти прочетнички, кулачки елементи, то разйеда и позадину и войску. С њима треба найприйе раскрстити, схваћаш ли?"

По дѣлу йе 1990. године снимљен и филм, мада се он прилично разликуйе од књиге, и то у врло битних пойединостих. Наиме, у подгоринском одреду бива заклан комесар Владо на самом почетку филма, што бива поводом да у Подгорину дође Шпанац (Тигар), како би нашао убицу. Тиме се у филму његови злочини покушайу оправдати. Женска из филма (ваљда Шпањолка), койу сељанке даве у филму, у књизи не постойи.

[Небојша]

Истраживајући порекло петровачких Новаковића, наиђох на текст о трагичној судбини свештеника Никодима Новаковића

"Смрт од својих

Попа Никодија Новаковића 1941. године ухвате усташе. Успео је да се спаси од клања. Побегао је за Србију. У Београду је покушао да нађе спас. Становао је у Београдској улици, у једном неусловном собичку, бавио се ситним пословима и успео, у оскудици и глади, да дочека ослобођење.

Не часећи ни часа, поп Никодије Новаковић вратио се у родни крај, у своју бившу парохију, својим парохијанима. Био је уверен да је то његова света дужност. И да су за цркву и вернике дошла нова, боља времена. Да се ​​слободно врати коренима православља и вере коју је вековима неговао.

Проф. др Драгољуб Никић каже:

- Али, свештеник Никодије још није био свестан каква су за њега и његову службу зла времена са комунистичким поретком дошла. У оскудици и немаштини, поп је кренуо по селима петровачке парохије: светио је водице, крштавао децу, држао опела на сахранама, освећивао крсне славе ... У климавим и шкрипавим таљигама, са своја два мршава коњчића, свештеника је по парохији возао Мијаило Никић. Нове власти су Никодија гледале - попреко! Реакција, назадњаштво, антикомунизам, гунђали су задрти и комунизмом опијени властодршци у малој средини. И то им је брзо пошло за руком.

Баш када се са службе враћао из села Суваје, убице га дочекују у помрчини, у Гају, и колчевима и маљевима, на свиреп начин, усмрте, док је Мијаило, иако рањен, успео да побегне. Добро се знало ко су били виновници злочина, али их нове власти никада нису позивале на суд, јер је злочин извршен управо у комплету са новим властима. И Никодијев брат Душан такође је био свештеник. Радио је у колунићкој парохији."

На мене је највећи утисак оставило то што је поп Никодије преживео Други светски рат, усташе, немаштину, али није успео да преживи комунисте.

[Ojler]

Свакоме ко жели сазнати више о комунистичких злочинах над народом, савѣтуйем прочитати дѣло Бранка Ћопића "Глуви барут" из 1957. године. У њем наш велики писац, иако сам комуниста, у области измишљена назива "Подгорина" (коя йе отѣлотворење цѣле Босанске Крайине) и кроз ликове измишљених имена, описуйе управо оно што йе доживѣо током Другога свѣтскога рата. Описуйе многобройне злочине заслѣпљених комуниста над нашим народом, поглавито над сељацима.
...

Што рече Поп Јордан у филму "О покојнику све најлепше", није он био комуниста, он је био само члан партије...

[Romanijski]

Мени је интересантније питање када је пала последња мирнодопска жртва од комунистичког терора.
Колико је исценираних самоубистава само бог зна тај број.
Друга интереснтна ставка број или списак намјештених ликвидација у својим редовима и у рату и у миру.
Ликвидација а после велелепни споменик и доношење венца за дан борца
(злочинац се увјек враћа на мјесто злочина )...
Бунар сакривених истина је дубок и претрпан...

[gillle]

Ибарски Колашин је у Другом светском рату био подељен између Велике Албаније (читај Италије) и окупиране Србије тј. Немачке. Да би се одбранили од насртаја Балиста и пазарских Муслимана, Колашинци су формирали четничке одреде, баш као и у претходним временима и бранили се колико су могли.
Партијаша (партизана) и њихове идеологије није било ни у траговима,  тек крајем 1944. године са Пеком Дапчевићем , па је нова власт имала проблем око огранизације. Све остало се да наслутити, „дошао је друг комесар“ и сл. најчешће из Црне Горе.
Много је жртава комунизма у том крају, а једна од најзначајнијих је, свакако, Григорије Божовић, „Косовски Андрић“, страдао јануара 1945. године у Београду. За њега је велики Матија Бећковић рекао:

„Григорије је преживео све окупације, само није ослобођење“

[dko]

Ибарски Колашин је у Другом светском рату био подељен између Велике Албаније (читај Италије) и окупиране Србије тј. Немачке. Да би се одбранили од насртаја Балиста и пазарских Муслимана, Колашинци су формирали четничке одреде, баш као и у претходним временима и бранили се колико су могли.
Партијаша (партизана) и њихове идеологије није било ни у траговима,  тек крајем 1944. године са Пеком Дапчевићем , па је нова власт имала проблем око огранизације. Све остало се да наслутити, „дошао је друг комесар“ и сл. најчешће из Црне Горе.
Много је жртава комунизма у том крају, а једна од најзначајнијих је, свакако, Григорије Божовић, „Косовски Андрић“, страдао јануара 1945. године у Београду. За њега је велики Матија Бећковић рекао:

„Григорије је преживео све окупације, само није ослобођење“

гиле, јел знаш да ли су четници били под пећанцем? пошто је нешто пуковник крсмановић, историчар, говорио да је то најбоље што су пећаначеви људи урадили у другом св. рату, да су имали одличне резултате на терену против балиста...

[Ojler]

Мени је интересантније питање када је пала последња мирнодопска жртва од комунистичког терора.
...

Бојим се да последња још није пала...

[gillle]

гиле, јел знаш да ли су четници били под пећанцем? пошто је нешто пуковник крсмановић, историчар, говорио да је то најбоље што су пећаначеви људи урадили у другом св. рату, да су имали одличне резултате на терену против балиста...

Углавном су четнички одреди били под командом Косте Пећанца, тек касније неки одреди прилазе Равногорском покрету.

Због својих заслуга у Великом рату, а посебно у међуратном периоду кад ни регуларна војска Краљевине Југославије није смела да залази у области које су „држале“ банде шиптара или одметници широм Санџака , Коста Пећанац је био врло уважаван од стране Срба, а по злу познат код Муслиманског живља.

За Дражу Михаиловића до почетка Другог рата цела Јужна Србија није ни чула, тек почетком 1942. године креће његова активност  и организација четничких  одреда.

[gillle]

Један од команданата мањих четничких одреда широм Рогозне, Рујиштанин, Заро Радовановић (Живковић), убијен 1946. године.

[Rimidalv]

Јел се неко бавио истраживањем на ову тему у Архиву Србије?
https://arhivsrbije.rs/za-korisnike/koriscenje-arhivske-gradje

[Nebo]

Одлична вечерашња емисија Око Магазина о Голом Отоку и судбини Вуксана Кнежевића:

https://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/rts-1/4087288/vuksan-knezevic-poslednji-golootocanin-u-vojvodini.html

[Витомир Радовић]

Одлична вечерашња емисија Око Магазина о Голом Отоку и судбини Вуксана Кнежевића:

https://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/rts-1/4087288/vuksan-knezevic-poslednji-golootocanin-u-vojvodini.html

Лично га познајем, били смо комшије у Зрењанину, а његов син је Горан Кнежевић министар.
Вуксан је неуморан што се писанија тиче.

[Vlax]

Лично га познајем, били смо комшије у Зрењанину, а његов син је Горан Кнежевић министар.
Вуксан је неуморан што се писанија тиче.

Знаш ли одакле је родом? Речено је да су колонизирали у Б. Карловац, али не и одакле

[Nebo]

https://slobodnahercegovina.com/istorija-o-kojoj-se-cutalo-drugo-lice-narodnih-heroja/

[Nebo]

Милица Краљ: Трагична судбина др Дивне Вековић

https://iskra.co/reagovanja/milica-kralj-tragicna-sudbina-dr-divne-vekovic/

Иначе, Вековићи из Лужца код Берана нису племенски Васојевићи. Они су један огранак оног братства које има предање о пореклу од цеклинских Ђурашковића, које се разгранало на Ђурашковиће, Томашевиће, Поповиће, Пајковиће, Вековиће, Радичевиће, исламизиране Адровиће и можда још неко презиме.

Генетика није потврдила да су полимски Ђурашковићи од цеклинских, с обзиром на утврђену хаплогрупу E V13 код полимских, односно I2a Z17855 код Цеклињана Горњака. С обзиром да су сврстани у род Матаруга, полимски Ђурашковићи би могли имати везе са неким пресловенским становништвом Катунске нахије, можда Бјелице који су у 17. и 18. веку дуго држали један део Цеклина. Tо би објаснило предање о пореклу из Цеклина. Презиме Ђурашковић или је пука случајност (подударност са цеклинским презименом) или лажно представљање у новој средини.

[Nebo]

У Црној Гори постоје и други Вековићи. Постоје и у Васојевићима. Они су огранак васојевичких Фолића. Међутим, ово презиме је из сасвим блиске прошлости. Наиме, један Фолић из Сеоца код Андријевице променио је презиме у Вековић из занимљивог разлога. Наиме, у рату је имао ратног друга лужачког Вековића, који је погинуо у некој борби, не оставивши потомство. С обзиром да је био јединац у иначе танком братству, Фолић је одлучио да званично промени презиме, како би презиме Вековић опстало...

[Nebo]

Наиме, у рату је имао ратног друга ...

Ради се о Другом светском рату, дакле презиме датира негде из друге половине 1940-их.

[Nebo]

Голгота Раковичке парохије 1944/45:

https://www.glas-javnosti.rs/tv-glas/ostale-emisije/film-golgota-rakovicke-parohije-video

Веома потресне приче...

[Nebo]

Парох раковички који се на више места у филму помиње, отац Недељко Стреличић (1907 - 1945) уврштен је међу новомученике србске, као Свети свештеномученик Недељко. Био је омиљени парох Раковице, велики борац против конкордата и следбеник патриарха Варнаве. Убијен је од комуниста маја 1945. године.

https://crkvarakovica.rs/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D1%83%D1%87%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BD%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D1%99%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%87%D0%B8%D1%9B/

Стреличићи од којих он потиче су из Пустог Шилова у Јабланици, од колонизованих Никшића - Требјешана.

[Nebo]

Исповест једног непокајаног егзекутора (који злогласног ОЗНА-ша Јанка Димића назива својим другом):

https://uimenaroda.net/major-ozne-o-zlocinima-u-beogradu-194445/?lang=lat

[Александар Невски]

Скоро прочитах књигу Бранка Ћопића "Пролом", изишлу 1952, о првих днех устанка против усташке власти народа западнога дѣла данашње Републике Србске. Радња се догађа у области названой "Подгорина", коя у ствари прѣдставља цѣлу Босанску Крайину, или њен неименовани дѣо; села и људи у дѣлу носе измишљена имена. Ни сам градић на ивици Подгорине нема име, назива се йедноставно "Варош".
Мене занимаше како йе писац описао људе и догађайе прѣ и током почетка устанка, койи почиње убрзо послѣ бацања у яму усташами около 150 србских сељана из Подгорине, одазвавших се на позив усташких власти на мобу ради поправке пута, и том приликом на прѣвару утамничених.
Укратко, устаници од койих каснийе настайе Брозова войска (самозвани "партизани") су прѣдстављени као "бѣли" (душе од људи, људи без мане), усташе су прѣдстављене као "сиви" (чак и међу њими се нађе понеки с грижом савѣсти, или с другим знацима људскости или саосѣћања), док су устаници од койих каснийе настайу четници приказани као "црни", да црњи не могу бити, упоредиви йедино с Орковы из филмова.
Будући войвода, жандар Тривун Дракулић (запазите само његово вражийе прѣзиме!) из села мрачнога имена Мрачай (очито оличење войводе Уроша Дреновића) и сеоски газда Саво Љусина (оличење комунистичке слике о србской буржоазийи) су приказани као љигави, подмукли, себични, надмени, злуради, итд. Укратко, као скуп свих найгорих могућих особина койе људско биће може имати, зли до сржи. На примѣр, Дракулић хладнокрвно убия муслиманско дѣте послато из вароши да му прѣнесе поруку од (муслиманских) противников усташ из исте.

Найгори утисак на мене из цѣлога дѣла оставља пойединост како устанички заповѣдник Боян Љусина (братанић "кулака" Сава Љусине, у дѣлу прѣдстављен као диван момак, без мане и страха, будући Брозов партизан и комуниста) спроводи потайно убияње људи из Србийе койи бише се затекли у Подгорини. Ево навода, да не прѣпричавам.


Више тайно него явно, промуваше се кроз Подгорину, на путу за Лику и Банийу, неки људи из Србийе с необичним шубарама „накривачама“, с црном кићанком са стране. Иако су били опрезни видећи да су у партизанском крайу, ипак се
брзо прокљувило да су то четнички изасланици и агитатори. Не питайући никог ништа, нит коме подносећи извйештай, Боян йе доље, надомак пруге, заустављао све те шубараше и без много испитивања опремао их ноћу у дубок ярак подно штаба
− „на рад у Њемачку“. − И ноћаске смо йедног краљевог курира спровели доље у „Боянов ярак“ − подмигивали су се с познаницима Боянови пратиоци, крийући од свог команданта да су томе ярку дали његово име.


С обзиром на потрѣбу прикривања ових убистава од народа, а можда и од заповѣдника Подгорине Милоша Радекића (безкичмењака о чийем лику би се могао написати посебан прилог), нема сумње да су "људи из Србийе" били убияни хладним оружйем, значи ножевима, сѣкирами, маљевима. Волѣо бих знати коя стварна личност се крийе иза измишљена имена Бояна Љусине. Наравно, не сумњам да тай данас носи звање "народнога хероя", и врло могуће да нека школа или друга државна установа у Србийи носи његово име.

Ево малога поређења, из койега се ясно види комунистичко врѣдновање:
- "Људи из Србийе" биваху клани од Брозоваца у Бояновом ярку без икаква суђења (и то неколика поглавља прѣ првих сукоба Брозоваца с Дракулићевима "Мрачайцима"). Заслужена казна за ношење шубаре с црном кићанком.
- Усташе заробљене приликом напада на Подгорину имаху право на явно суђење, а потом биваху стрѣљани.
- Домобрани, заробљени зайедно с усташами приликом напада на Подгорину, биваху пуштани кући (из других књиг знам да су пойедини домобрани заробљавани па пуштани кући и по више пута од Брозове войске). Умѣсто да буду, на примѣр, замѣњени за људе койе усташе држаху у свойих логорах и да се тако спасе понеко људско биће од усташкога ножа.
- Заробљени Италияни работаху на сеоских имањих Подгорана, и уживаху положай страна радника више него ли заробљеника.

У дѣлу се спомиње и Броз, под именом "друг Стари", како се у пролазу, накратко задржава у Подгорини, дѣлећи савѣте мѣстним комунистом. Као што сви знамо, 1944-e године ти исти одрођени Срби у Брозовой служби, зликовци оличени у Бояну Љусини, нападоше Србийу, освойише йе и прѣдадоше на милост и немилост своме страноме газди, чинећи при том бройне злочине над народом Србийе. Остале послѣдице њихове издайе сви знамо, трпимо их до данашњих дана.
Напомињем да у свойем каснийем дѣлу "Глуви барут" (наставак "Пролома", исти край, исти људи) Ћопић дайе сасвим другачийу слику комунистичке власти у Подгорини. О њем ћу писати подробно другом приликом.

[vid.knezevic]

Ако могу да предложим да прочиташ „Глуви барут„.
Свако добро,
Вид

[Nebo]

Вечерас је на телевизији MAG приказана одлична документарна емисија о страдању обреновачког индустријалца Александра - Аце Симовића, 1944. или 1945. године. Не могу да нађем емисију на мрежи, али рад на ту тему написали су Бошко Бојовић и Срђан Цветковић:

https://www.academia.edu/28948173/Aleksandar_Simovic_industrijalac_humanista_narodni_neprijatelj_

Човек који је крио комунисте од немачких окупационих власти, и због тога више пута био хапшен од стране GESTAPO, пред крај рата страдао је од истих тих комуниста. Наравно, како би му конфисковали сву имовину.

Оваквих случајева је, свакако, било много, нарочито у јесен 1944-те. Али, упечатљива је истоветност са случајем међуратног светски познатог сликара Бранка Поповића о којем сам писао на:

https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=2388.0