Око 4.800 година пне у експанзији неолитских земљорадника са простора Старчевачке културе преко јужних Карпата насељавају се простори данашње источне Румуније, Молдавије и западне Украјине где настаје још једна од најнапреднијих цивилизација свога доба Кукутени-Трипоље, која је касније уништена инвазијом Индоевропљана. Ова цивилизација је рано дошла у додир са Индоевропским племенима који су се акумулирали на просторима северно од Црног мора. Претпоставља се да су у том процесу могли асимиловати и неке мање неолитске родове, међу којима је и једна грана хаплогрупе G2a L42, којој припада велика већина данашњих Срба који носе хаплогрупу G.
Ова грана се нашла, вероватно као један мали род у оквиру Индоевропских освајача који су око 3.000. године пне почели експанзију ка западу пратећи ток Дунава. Ово су били Кентум, односно западни Индоевропљани. Наш род G2а се није нашао у првим групама које су се као преци Грка спуштили на Балкан или као преци Хетита и Јермена преко Балкана прешли у Малу Азију, већ се нашао у главној маси која је уз Дунав стигла на просторе данашње Источне Немачке и Чешке, око 2.300 година пне, формирајући Уњетичку културу из које се развила основа већине народа западне Европе (Германи, Италци и Келти).
У 16. веку пне из Уњетичке културе сеобама на простор јужне Немачке развија се Култура гробних хумки, а затим укључујући и рубне просторе данашње Аустрије, Швајцарске и Француске из ове културе се у 13. веку пне развија Култура поља са урнама, која у 8. веку пне прераста у Халштатску културу и на крају у 5. веку пне настаје Латенска култура, која представља Келтску културу централне Европе, која се у великој експанзији Келта шири у свим правцима. Келти насељавају и намећу свој језик просторима данашње Француске, Севрне Италије, Британских острва, дела Пиринејског полуострва. Међутим за нас је значајно што експанзија Келта иде и на исток, опет долином Дунава преко данашње Чешке на Балканско полуострво, па чак и даље у Малу Азију. Родови G2а у саставу Келтских племена су били мањински у односу на R1b, међутим, вероватно је да су имали веома значајно учешће код оних који крећу ка истоку.
У тој експанзији почетком 3. века пне на простор северног Балкана стижу припадници келтског племена Скордисци, који пре свега насељавају средњи ток Дунава и доњи ток Саве, већином на простору данашње Србије и наравно у доброј мери асимилују локално становништво илирског и трачког порекла, који су раније насељени на ове просторе у оквиру сеоба Сатем, односно источних Индоевропљана. Ови Келти граде прве градове на овим просторима: Сингидунум (Београд), Таурунум (Земун), Капедунум (Ужице) итд.
Након римских освајања ових крајева у првом веку нове ере започела је њихова асимилација. У другом веку су већ Римљани који говоре латинским језиком, а на њиховом простору налази се један од највећих центара Римског царства, Сирмијум, као и провинција Горња Мезија, која покрива већи део данашње Србије. Почетком 5. века становништво ових простора масовно прелази у хришћанство.
За време велике сеобе народа под налетима Германа, Хуна, а касније посебно Авара и Словена Римљани страшно страдају, уништени су њихови градови, а преживели се склањају делом низ Дунав на Карпате, а углавном најкраћим путем према планинама низ долине Мораве, Ибра и Дрине. Судећи по већој концентрацији хаплогрупе I2 коју су донели Словени и израженијој Динарској раси, простори старих српских држава били су са мање староседелаца, а њихова концентрација је била већа и источним крајевима. Вероватно су значајније оазе преосталих староседелаца биле на Копаонику и Старом Влаху. Јача концентрација хаплогрупе G2 је установљена на простору Александровачке Жупе која се наслања на Копаоник, а вероватно је слично и у осталим крајевиима око Копаоника.
Досељавањем, Словени настањују плодније жупне крајева уз реке и котлине, док се староседеоци повлаче на планинске површи. Потомци некадашњих Римљана који су живели у најразвијенијим градовима свог доба, посећивали позоришта и јавна купатила, користили водовод и имали послугу присиљени су да све заобораве и живе као сточари Власи у планинским врлетима, међусобно раздвојени и неповезани. У таквим условима је вероватно веома рано почела њихова асимилација, а једино што им је преостало из старих времена јесте језик који се развио из латинског. Међутим, и за време цара Душана, Влашки елеменат је био изражен у планинским крајевима Србије и имали су посебан социјални статус.
Коначна асимилација Влаха завршена је тек у време Турских освајања, када се становништво из долана река повлачило у планине и у потпуности измешало са Власима. Њихов језик је нестао, а једини остатак представља језик Ћића на Ћићарији у Истри, који је веома сличан румунском.
Могуће је да су се Власи у већој мери селили у српске приморске земље: Захумље, Травуњу и Дукљу, тек за време ширења Рашке државе под Немањићима, као сточари, који су се временом асимиловали са локалним становништвом. Тако, у оквиру старих херцеговачких племена Малешеваца и Корјенића имамо значајан род G2а, а управо је становништво Источне Херцеговине чинило главне струје становништва које су насељавале Српске Крајине, Славонију, па и Источну и Северну Босну, Западну Србију и даље.
