Дошао сам до Ћирковићевог рада (хвала Николи Вуку) и Ћирковић мање више сматра објављену Студеничку повељу каснијим фалсификатом. Међутим није до краја изричит у погледу садржаја, тј. да ли би одређени елементи те повеље могли бити сматрани вјеродостојним. Пренијећу неке његове констатације:
"Из средњовековног периода доспела је до нас једино "Немањина" повеља у веома касном препису и свакако јако прерађена. 1 То је бар владајуће мишљење од којега и ми полазимо. Сачувана је у рукопису из 1619, али је писана другом млађом руком, по мишљењу Љ.Стојановића, XVIII века.... К-Јиречек, Историја Срба, II, Београд, 1952, 35, коментаришући име Стари Влах каже да оно не потиче из средњег века, и д аје Немањина повеља за Студеницу састављена у XVIII веку. Ст. Станојевић се у своме мишљењу колебао. Претресајући титуле у Гласу 92 (1913 ) 143, не узима у обзир ону из студеничке повеље "јер је та повеља сачувана у врло позном и непоузданом препису." У прегледу фалсификованих повеља био је, међутим, веома попустљив: "У овом сачуваном препису студеничке повеље је у главном без сумње очуван првобитни текст, али је он интерполисан као што је истакао Љ. Стојановић" Глас 169 (1935) 44"
Као што се може видјети, мишљење научника о повељи иде од тога да је сва фалсификат па до тога да има оригиналних и касније додатих елемената. Јиречек полази од општеприхваћене чињенице да Стари Влах није средњовјековни назив, и на основу тога диквалификује и помен Старог Влаха у повељи. Међутим, ако је повеља заиста фалсификат из 18. вијека, како онда схватити оно "пшеница са Косова, риба из зете и "благота" из Старог Влаха". Шта је нагнало фалсификатора да убаци ово, кад у 18. вијеку Студеница свакако није добијала нити рибу из зете нити пшеницу са Косова. Да ли је ипак постојао неки старији предложак који је ово садржавао?
Можда би овај израз "благота" које се помиње уз Стари Влах био опредјељујући тј. да ли се такав израз помиње у још некој од средњовјековних повеља.
Ћирковић је дао неки свој суд:
"Вероватно је једина веза тобожње Немањине повеље са средњовековним раздобљем остатак властелинства, који је манастир искоришћавао или на који је претендовао у XVII или XVIII веку. Понешто од манастирских поседа очувало се кроз сва тешка времена турске власти. Одржали су се обичајиу да нека села о великим празницима прилажу манастирима рибу, вино, восак итд. Жеља да се за будућност осигурају ови посљедњи остаци манастриских прихода и имовине , подстакла је неког од монаха или старешина у немирним временима ратова Ћесареваца са Турцима на "побожну превару"."
И поред овог несигурног помена Старог Влаха, Ћирковић је у раду, анализирајући помене у другим повељама, показао јасно да манастир Студеница већ од времена свог оснивања јесте имао своје влахе, а Стари Влах се и у том погледу намеће као природно обитавалиште тих студеничких влаха. Не треба заборавити да се и касније у народној поезији манастир Студеница везује управо за Стари Влах.