Србија српске проблеме мора третирати "у пакету", тј. као цјелину, зато идеје попут размјене Косова за РС немају смисла. Српски народ је притиснут са свих страна, ако се сконцентрише на једну страну, противник ће га приклијештити с друге. Прво, РС је територијално прекинута код Брчког (у којем не постоји српска демографска већина), а географски облик јој је војно неодбрањив. Да дође до рата у БИХ сад, било би потребно милион војно способних српских мушкараца да одбрани РС, што би саму Србију оставило на милост и немилост сепаратизму склоним националним мањинама с једне стране (Санџак, Војводина, Прешевска долина), а домаћим криминалцима с друге, нешто слично ономе што смо имали у Београду деведесетих, само овај пут у много горој форми, јер би сво српско војно способно становништво било по прекодринским ратиштима.
Императив у политици су мудрост и стратегија, физичка сила је посљедња опција, и то опција коју треба избјећи ако је икако могуће. Јер кад дође до физичких сукоба, то је индикатор да је национална политика била лишена мудрости и тактизирања. Прасе се не тови уочи Божића.
Србија је морала бити матицом свих Срба од самог почетка, морала је водити бригу о интересима српског народа, поготово српског народа ван њеног уставно-правног поретка. Хрватска је дала босанским, србијанским и црногорским Хрватима и држављанство и сва могућа права која имају и Хрвати рођени у Хрватској. Тако се води мудра национална политика. Србија се одриче Косова, које је њена историјска територија, и на којем је албански елемент стекао апсолутну већину тек у 20. вијеку, захваљујући погромима над Србима у пар наврата. Док Хрвати и даље из петних жила вриште да је све до Дрине њихово, иако их никад није било у Подрињу и источној Херцеговини.
Друго, да се вратим на саму тему. Данашњи Македонци јесу језички ближи Бугарима (говорници источномакедонских дијалеката и јесу Бугари, ако ћемо право) него штокавским Србима, али је код њих српски национални осјећај постојао и био јак, поготово на западномакедонском говорном подручју. И тај осјећај је изигран. Умјесто тога, Србија је безуспјешно покушавала привољети штокавске католике и муслимане да прихвате српски национални идентитет, иако је 1918. године већ било касно за то, јер су те, до 19. вијека национално несвјесне католичке штокавске масе у 20. вијек ушле са већ формираном хрватском националном свијешћу, док су се босански муслимани од 1878. колебали између српства и хрватства (зависно од политичких вјетрова), али увијек уз одређену дозу сепаратизма. И добили смо гупло голо - штокавске католике и муслимане нисмо привољели за пројекат мултивјерске српске нације, а изгубили смо западне Македонце, који су имали српску националну свијест, упркос језичкој блискости са Бугарима.
Ово посебно желим нагласити - Срби би данас исмијавали западне Македонце кад би опет прихватили српску националну свијест, чак би се истих и гнушали, јер их гледају с висине и често извргавају руглу због деминутивних имена (Трајче, Љупче) и недостатка падежа. А је ли ико од вас чуо босанског муслимана да за Санџаклије каже "не требају нам ти Шиптари"? Ја сам у животу само 4-5 босанских муслимана чуо да се одричу побошњачених Албанаца из Санџака, и то су углавном били југоносталгичари или малограђански атеистички космополити. Али већина босанских муслимана сматра Санџаклије не само браћом, већ и примјером борбе за бошњачки национални идентитет. Иако већина тих људи није словенског поријекла. Исти је и однос Хрвата према Јањевцима, за које бих гарантовао да су и по хаплогрупама и аутосомално више Албанци него Словени.
Српски народ се, с друге стране, коље чак и око фудбалских клубова!