Копања, Никољдан, Бањалука
Припада хаплогрупи R1a-M458>L1029. Такође има хаплотип близак модалном, без неких неуобичајених вредности. Потпуно поклапање на 19 упоредивих маркера има са Драшковићем из Сливље код Гацког, од Ристића из Рјечице код Добоја разликује се на само 1 од 23 маркера, а од Зековића из Тушине код Шавника на 2 од 18, сва тројица такође славе Никољдан. Блиски су му и неки од претходно поменутих тестираних који славе Стевањдан, Чајетинац (1/23) и Шорак (2/23), као и Кесић из Граба код Грачца и Калањ из Ћојлука код Удбине који славе Ђурђевдан (2/23). Тестирани није оставио детаљније податке о пореклу, па ако неко има више информација нека напише.
Копање (или Копоње како се негдје пише) су стари српски род са Гламочког поља. Одатле су се расељавали на сјевер, преко Кључа, Змијања, Бањалуке све до Лијевча. На Гламочу им је матица село Главица, сјеверозападно од Гламоча, гдје се, поред још неколико породица помињу као старинци. Ово старинци треба схватити првенствено у контексту српских повратника из Далмације у 18. и 19. вијеку.
Простор Гламочког поља је већ од почетка 16. вијека био у турским рукама. 1516. године ту су пописане прве скупине Срба у влашком статусу. 1550. године то је већ развијено влашко насеље са неколико кнезова и примићура, од којих је најпознатији кнез и војвода Владисав Стипковић, поменут у неким историјским изворима у вези сеоба у Жумберак. Из Гламочког поља је био и познати Јован Малешевац, монах који је 1561. године у Ураху помогао Приможу Трубару да на црквенословенски преведе протестантске богослужбене књиге.
И сам Малешевац је био поријеклом из Херцеговине (није искључено управо од влаха Малешеваца), а Гламоч и околина су се и административно налазили у оквиру Неретванске казе, тако да је смјер миграција из Херцеговине ишао вјероватно преко горње Неретве, Раме , Купреса на Гламоч, Кључ, Змијање и даље у Лику и Далмацију.
Вјерујем да су и преци Копања били у тој општој струји, па њихова хаплогрупа и поклапање са херцеговачким породицама не чуди.