Аутор Тема: Дубровачка књижевност као као стандард српског језика?  (Прочитано 1846 пута)

Ван мреже Equinox

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 347
  • I2-Z17855>A1221>Y151307 Ковачанин
Дубровачка књижевност као као стандард српског језика?
« послато: Јануар 04, 2018, 01:47:03 поподне »
Желим да ти поставим два питања.
Шта је твоје мишљење - какав би био ток српске културе и књижевности да је дубровачка књижевност узета као стандард?
И зашто се то није десило?

Што се Јобових тиче, њихово српство је романтичарско и волунтаристичко. Ради се о инспирисаним појединцима, италијанске провенијенције, из епохе процвата национализма и фасцинације Србијом. Чим је завладала епоха интернационализма и титоизима, изданак њихове породице је показао колико припадност заједници није само до волунтаристичког избора, већ до неупоредиво дубљих веза. И он сам овде тачно и поштено каже да је избор његове породице био 'надахнут' и 'својевољан'. Али, будући је верник нове религије интернационализма, он бира другачије од својих предака. Ова његова идентитетска изјава је заиста антологијска.

Срби католици несловенског порекла иако су дали значајне културне радник, ипак су представљали мањину у односу на остале, представнике родова који су били словенског порекла или у најгорем случају, који су "пословењени" у средњем веку. О грађанским породицама и властели (најчешће ситној) која је досељена у Дубровник из српских крајева је детаљно писао Перо Чингрија, чији је син Мелко био градоначелник Дубровника и припадник круга Срба католика, а кога је након више деценија суплементирала Ружа Ћук.

На жалост, тешко је просудити и замислити какав би ефекат и последице имало потенцијално увођење исте као стандарда у време када су многа битна питања од суштинског значаја за даље формирање и/или одржање српске нације била решена лошим компромисима, ради формирања и очувања једне заједничке државе у последњој фази формирања или изградње националне свести на њеној територији.

Наравно, моја склоност ка истој је такође резултат надахнућа.
Ако претпоставимо да би носиоци одређеног културног покрета или књижевног израза, представљали узоре у срединама у којима би се тај стандард применио, онда верујем да би утицај представника дубровачке културе и књижевности познијег доба био такав да би подстакао на отвореност, либералност, еклектичност, чување изворности културних и језичких елемената уз природно обогаћивање позитивним утицајима из језичких и културних зона које га окружују. 

Дубровачка књижевност је можда на најбољи начин рефлектовала суштинске елементе, мотиве и изворне језичке особине средњевековне српске епске књижевности. Да је постала стандард или боље речено, да је уграђена у стандард, сигуран сам да би до данашњег дана одржала тај романтичарски патриотиотски  дух (да не кажем националнизам, пошто се данас, нажалост тумачи погрдно и мимо свог изворног значења) који је ближи грађанском него етничком национализму.
У чему је лепота тог некадашњег српства Дубровчана, Бокеља католика и дела Далматинаца? Управо тај волунтаризам који га тако надахњивао и допринео стварању једног културног идентитета и покрета који је за релативно кратко време толико обогатио српску културу.

На основу чега су изабрали да буду Срби? Мислим да је  романтичарски занос и угледање на Србију био окидач, док су конститутивни елементи те вољне одлуке и „самопредељења“ биле засноване на заједничком језику, традицији и култури.
„Словенство“ или „српство“ Дубровника“  је директна последица континуираног усељавања и културног прилагођавања српског становништва из његовог херцеговачког залеђа.

Дубровачки, Бокељски и Далматински Срби католици нису били ни верски ни национално искључиви. Нису дискриминисали, али су се својски борили да сачувају свој национални идентитет. Управо из тих разлога дубоко верујем да се покрет Срба католика није случајно јавио и то баш у крајевима које је захватио.
Зашто није заживео? Мислим да дело Бакотића које сам у једној од претходних порука навео најбоље описује историјат антагонизма између две етничке групе у последњиој фази њиховог претакања у народе, односно савремене нације.

Да не бих дужио, сматрам да је неуспех и нестанак овог покрета, као и њихових представника директан резултат амбивалентног односа краљева Александра Обреновића и Николе I Петровића према Србима католицима Дубровника, штетне политике краља Александра I Карађорђевића, тадашњег виђења и приступа питањима вере и нације Карловачке митрополије (на првом месту), и коначно суревњивости супарничких културних кругова, у којој је круг српских православних културних радника окупљених око Матице у Пешти ипак надвладао.

Ван мреже dko

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 502
Одг: Дубровачка књижевност као као стандард српског језика?
« Одговор #1 послато: Јануар 04, 2018, 08:34:36 поподне »
Equinox,
ја не знам ништа о дубровачкој књижевност, осим можда да је Гундулић био инспирисан српском епиком. Вратићу се после овом моменту.
Две ствари које си написао ми звуче логично. Прва, да постоји и реални српски темељ код Дубровчана. Људи не заборављају корене како пристижу у град, или их се касније сећају (инспирисани романтизмом, или ранијим вредновањима српске епике). Друга добра ствар коју си поменуо је да су Дубровчани несумњиво утицали на културни развој Србије и Београда у 19. веку и почетком 20. века.
Али, не мислим да са Дубровчанима делимо 'језик, заједницу и културу' већ само језик. Они могу да разумеју нашу заједницу и културу, јер су из ње потекли, и да јој се диве, ако су елитни појединци попут Гундулића па је промишљају, кристализују, стилизују и идеализују у поезији, или да јој се ругају, као што се већина дубровчког градског пука руга Конављанима и Србима, онако како претпостављам да су се Латини ругали њиховим прецима кад су прелазили Омблу у ком већ веку. Дубровачка заједница и култура су базично имитација латинске, медитеранске културе. Сећам се да је Жарко Видовић, који је првенствено историчар уметности, у једном предавању рекао да Италија има 70 градова који у урбаној култури и уметности имају значај Дубровника. Ово укључује и сицилијанску Рагузу, град у бријегу, мени лепши од Дубровника. 

Јер, зашто се увек ми Срби питамо, ех како смо то испустили Дубровник или Муслимане? Зашто се Дубровчани не питају - ех, како само све упропастили, зашто издадосмо Гундулића, зашто нисмо са Србима и зашто се не дивимо српској епици? Зашто елитини дубровачки интелектуалци, попут Франа Цетинића, нису тако нешто изјављивали 90-тих, већ све супротно?

Ван мреже Equinox

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 347
  • I2-Z17855>A1221>Y151307 Ковачанин
Одг: Дубровачка књижевност као као стандард српског језика?
« Одговор #2 послато: Јануар 05, 2018, 08:31:48 пре подне »
Equinox,
ја не знам ништа о дубровачкој књижевност, осим можда да је Гундулић био инспирисан српском епиком. Вратићу се после овом моменту.
Две ствари које си написао ми звуче логично. Прва, да постоји и реални српски темељ код Дубровчана. Људи не заборављају корене како пристижу у град, или их се касније сећају (инспирисани романтизмом, или ранијим вредновањима српске епике). Друга добра ствар коју си поменуо је да су Дубровчани несумњиво утицали на културни развој Србије и Београда у 19. веку и почетком 20. века.
Али, не мислим да са Дубровчанима делимо 'језик, заједницу и културу' већ само језик. Они могу да разумеју нашу заједницу и културу, јер су из ње потекли, и да јој се диве, ако су елитни појединци попут Гундулића па је промишљају, кристализују, стилизују и идеализују у поезији, или да јој се ругају, као што се већина дубровчког градског пука руга Конављанима и Србима, онако како претпостављам да су се Латини ругали њиховим прецима кад су прелазили Омблу у ком већ веку. Дубровачка заједница и култура су базично имитација латинске, медитеранске културе. Сећам се да је Жарко Видовић, који је првенствено историчар уметности, у једном предавању рекао да Италија има 70 градова који у урбаној култури и уметности имају значај Дубровника. Ово укључује и сицилијанску Рагузу, град у бријегу, мени лепши од Дубровника. 

Јер, зашто се увек ми Срби питамо, ех како смо то испустили Дубровник или Муслимане? Зашто се Дубровчани не питају - ех, како само све упропастили, зашто издадосмо Гундулића, зашто нисмо са Србима и зашто се не дивимо српској епици? Зашто елитини дубровачки интелектуалци, попут Франа Цетинића, нису тако нешто изјављивали 90-тих, већ све супротно?

Мислим да нам је управо последњих сто година фалило тог разборитог промишљања о коме говориш јер да јесмо разборито и прагматично промишљали, не бисмо били у ситуацији да се данас осврћемо на пропуштене прилике или лоше изборе.

Која је суштинска разлика између односа наше културне елите, која је под окриљем Аустрије ударила темеље језичких и културних стандарда, према обичном народу? Обриси тог утицаја су преживели до данашњег дана и огледају се у умерено презривом односу старинаца из северних наших крајева, који су били под Хабзбуршким и потоњим Аустријским царством према “простим” грађанима или “пречанима”, који су били поданици Османског царства.

Стандарде увек поставља културна елита и он увек представља синтезу различитих културних елеменат сконцентрисаних око базе народних традиција. Овде је суштинско питање избор стандарда који у себи интегрише народну традицију у највећој мери.

Питање односа српске владајуће елите према Србима католицима је за мене питање части, одговорности и етике.

Имали смо узорну културну елиту у Дубровнику, која је итекако била свесна у којим условима се национално декларише српском и које ризике то носи па се ипак, и у тим условима нису помањкали у издржавању тог осећања. То српство је изостанком подршке остатка српског националног корпуса, односно владајуће елите преточено у југословенство, које се одржало још неко време, али на другим просторима од оног у коме је потекло. Већина представника покрета Срба католика, који су надживели сам покрет су прешли у Србију и немило прихватили ригидне принцип националне сегрегације. Неки су наставили да постоје и живе као у свој матичном крају, као Срби католици док су други прешли у православље и утопили се у већину. Они који нису прешли у Србију су “интерно” расељени по данашњој Хрватској, упућени да као учитељи раде у пасивним срединама већински насељене Хрватима и тако асимиловани.

Тих сјајних патриота више нема, баш као што не постоји ни њихова култура. Остала је само бледа сенка коју неке мало образованије српске патриоте желе да сачувају од заборава.

Проблем односа према Србима католицима је исти као и проблем односа према грађанима Србије у унутрашњости и изван политичких центара, према Србима из Крајине, Србима са Косова, Србима у Црној Гори, Србима у Македонији.

Политичке елите их третирају као сувишни терет кога желе брже и боље да се реше...
И тако су настале нове нације, утемељене на неодговорном односу владајуће и културне елите према свом народном, односно националном бићу.

Топло препоручујем једну сјајну књигу коју је историчар Васо Војводић написао - У духу Гарашинових идеја, која илуструје како се планирала и водила национална политика, као и о улози просветитељског рада у склопу исте.

Као народ имамо тенденцију да заборављамо  ненаучене лекције, које нам се изнова постављају у истом или сличном облику и форми. Или рационализујемо неуспехе у ситуацијама у којима су постојали услови за успех.

Једна скорашња тема ме је уверила у сразмере контаминираности нације заборавом, који се шири кроз образовни систем.
Без намере да било кога увредим, али ми се данас суочавамо са ситуацијама у којима услед незнања рационализујемо и прихватамо аргументе неких апсурдних идеологија које исказују директне претензије на наша материјална и не материјална културна добра.
Нико се не пита по ком основу потомци “чифчија” сматрају да имају право над територијама које никада нису биле у њиховом власништву и на којима су обитавали у једном релативно кратком временском периоду, а које су напустили у процесу размене становништва.

Колико нас зна да је Косово признато у проширеним границама од АВНОЈ-евских, мимо принципа договорених од стране међународне заједнице, као оквира за признање новонасталих држава након распада СФРЈ?
Четири бивше општине дежевског округа су прикључене САП Косово 1961. године, са већинским српским становништвом које се данас осећа напуштено од стране својих политичких елита.
Они немају кризу идентитета, они пате од кризе егзистенције, баш као што су од исте патили Срби католици, препуштени на милост и немилост и стицај околности.

Ван мреже dko

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 502
Одг: Дубровачка књижевност као као стандард српског језика?
« Одговор #3 послато: Јануар 05, 2018, 10:43:46 пре подне »
Мислим да нам је управо последњих сто година фалило тог разборитог промишљања о коме говориш јер да јесмо разборито и прагматично промишљали, не бисмо били у ситуацији да се данас осврћемо на пропуштене прилике или лоше изборе.

Питање односа српске владајуће елите према Србима католицима је за мене питање части, одговорности и етике. 

Проблем односа према Србима католицима је исти као и проблем односа према грађанима Србије у унутрашњости и изван политичких центара, према Србима из Крајине, Србима са Косова, Србима у Црној Гори, Србима у Македонији.

Политичке елите их третирају као сувишни терет кога желе брже и боље да се реше...
И тако су настале нове нације, утемељене на неодговорном односу владајуће и културне елите према свом народном, односно националном бићу.

Као народ имамо тенденцију да заборављамо  ненаучене лекције, које нам се изнова постављају у истом или сличном облику и форми. Или рационализујемо неуспехе у ситуацијама у којима су постојали услови за успех.

Хвала на препоруци за књигу и на дискусији. Ја се увек постављам скептично и дефанзивно. Секптичан сам да Срби треба ишта проактивно да раде, осим да се проактивно бране. То за мене значи, никаква интеграција са католицима, па ни Дубровчанима, ни српска ни југословенска, јер су католици јача цивилизација од наше и можемо само да губимо у тој игри. А проактивно дефанзивно понашање у култури је могло да се примени само у неколико конкретних тренутака у историји. Недозвољавање Хрватима да користе наш језик као 'заједнички' већ искључиво као српски. Непристајање на било какву Југославију у току Првог светског рата и тачка три - или свргавање династије Петровић са црногорског трона или препуштање заједничког српског трона истој тој династији Петровић. Овако, није било начина а да се - на дуже стазе - не изгуби и приморска а православна Црна Гора, од те исте католичке и медитеранске цивилизације. То су, по мени, могли бити једини проактивни потези српске (културне) политике, у суштини антиципаторски а дефанзивни.

Ван мреже dko

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 502
Одг: Дубровачка књижевност као као стандард српског језика?
« Одговор #4 послато: Јануар 05, 2018, 01:45:59 поподне »
Мали адендум. У идејном сукобу либерала и католика, навијам за католике, јер су нападнута и слабија страна. Али, стварањем Југославије увезли смо обе ове западне струје које су цивилизацијски јаче од наше. На страну што и ми имамо своје либерале, европејце. Другачије је, ипак, када у кућу уведеш читаве регионе натопљене западним weltanschauung-зима. Тако да је губитак ЦГ губитак и од католика и од либерала.