Свако је имао удела у томе. Ипак, не бих рекао да је то био краткотрајан низ насилних потеза, већ дуготрајна културна дистанца која је створила услове за удаљавање националног идентитета.
Као прво, удео у томе су имали сами католици. У Србији је од времена Немањића била снажна Српска православна црква. Чак и под Османлијама, она је успела да одржи српски народ на окупу. Управо због ње имамо Косовски мит, на пример. Она се снажно држала и у Црној Гори, где је Црногорска митрополија од свог настанка успела да се одржи без прекида. И наравно, снажније везивање Срба за своју цркву која им је једина одржавала културу, има за непосредну последицу удаљавање других. Тако су се они који су прихватили Ислам удаљили. Ипак, Петар I Петровић је имао план да укључи у славеносрпску државу, сем територија данашње Црне Горе и Херцеговине, и католички Дубровник и да ту буде главни град. Дакле, није баш црква толико била негативна према њима.
Када се погледају бискупије и надбискупије, Сплитска је увек тежила да се прошири доле ка југу ка Дубровачкој. Преко тога се наравно ширио и други утицај. Ипак, Барска надбискупија је задржала титулу Serbiae primas која се користила, бар од 16. века. Веома лако, због чињенице да су Хрвати били сви католици, странци су наравно везивали све католике онда за њих, јер из њихове перспективе говоре истим језиком као и Срби. То су масовно радили Венецијанци. На пример, у Боки Которској је руски гроф П. А. Толстој је 1698. године за католике Пераштане навео да су Хрвати. Да се радило о становништву које је било католичко још од раскола у цркви, ситуација била компликованија - а ипак, ради се о Пераштанима који су потомци досељеног становништва у 15. и 16. веку ту. Доста њих су потомци православних харамбаша са истих околних брда где је Толстој видео Србе, који су ратовали за Млечане, и заузврат добили титулу племства, а и покатоличили се. На пример, познати римокатолички свештеник из Пераста, Андрија Баловић, који се бавио и пореклом тих породица, записао је (Annali di Pirusto) да су позната породица Бујовићи пореклом из Бјелопавлића. За Змајевиће се зна да су са Цетиња. Мада има и старинаца, нпр, Мазаровићи који се спомињу у Котору и у 14. веку. Опет, међу Змајевићима има и Србина, али католика, Андрија Змајевић. О Пераштанима можете видети и у "Велики век Дубровника" Радована Самарџића, пошто обрађује и њих, али и веома лоше односе харамбаша православаца и католика у Конавлима. Дакле, веома рано је почела таква подела. Срби су прихватали други идентитет и ту стоји и њихова, не може се рећи грешка, али одговорност. Имамо и Вицка Змајевића, рођак Андријин, који је веома негативна личност био по православце у северној Далмацији где је био, мада нисам видео документа која експлицитно говоре да се осећао као Хрват, већ негде и један где је говорио да је припадник истог тог народа који је "јеретички" ил како је већ било написано, мислећи на православце. Луковићи су подељени, а имамо дона Ника Луковића, и прочитајте какав говор је одржао у сред скупштине СФРЈ о Србима, а сматрао је и себе припадником тог народа.
Ипак, мислим да велика одговорност стоји у политици 19. и 20. века. Постоје примери - Матија Бан, Србин католик из Дубровника, је веома лоше дочекан од стране појединаца код нас. Замерали су му што је католик. А опет, тај човек је први изнео идеју да се на Врачару изгради Храм Светога Саве (односно он је мислио само цркву) и то још 1879. године. Не сећам се тренутно, да ли њему или некоме другоме, али Јован Стерија Поповић је увредио исто тако једног познатог Србина католика из Дубровника рекавши да не може бити Србин ако је католик. Као да нисмо могли да схватимо да је било градова у коме су заиста одувек живели католици. Миховил Павлиновић је у почетку био просрпски оријентисан. Ишао је по Црној Гори и Србији. Чак је имао и новине ако се не варам, у Црној Гори или писао за њих. Ипак, његов пријатељ је био извређан и имао веома негативно искуство у Београду. Након тога, вратили су се у Далмацију и тај човек је постао један од главних носилаца хрватске националне мисли у Далмацији.
Дубровник је ипак прича за себе. То јесте католички град, али има и потомака покатоличеног становништва са Пељешца. И славе славу Дубровчани, макар донедавно, као и поједини католици Бокељи. Када се посматра, мора се схватити да је он био изолован у време Османлија. Он је створио своју културу, нешто налик Которанима. Имао је заиста врхунску управу и политику, и требало би људи чешће да читају о њему. Произвео је несразмерно велики број великана у науци и уметности и осећај за своју државу који су они имали је једноставно за дивљење. Због тога је он увек био окренут ка себи, а за себе су говорили да су "Словини", а за свој језик "нашки" мада и lingua serviana (Петра Хекторовића из 16. века као хрватског писца који је писао "језиком харвацким" игноришем, јер је рођен на острву Хвар и користио је изворно и хрватску чакавштину, а прихватио и писао дубровачком штокавицом). У њему има много досељеника из Херцеговине и Црне Горе (Боке которске) - они су ту већина. Они и јесу потомци Срба из Херцеговине и других делова. Према истраживањима из Хрватске, по предањима само 9% племства је пореклом из остатка Хрватске. Готово трећина је из Италије, а више од половине из Херцеговине и Боке Которске. Примера ради, према предању, позната дубровачка породица Градић, а међу њима и Стјепан Градић, су пореклом од једног Вука кога је краљ Дукље Константин Бодин поставио да управља кулом, и та прича је код њих заиста веома стара. За Соркочевиће се зна да потичу од Добрислава Сорга из севера Албаније и други. У 19. веку се деле полако на Хрвате и Србе, и у 20. веку преовладава хрватска идеја и то доста захваљујући ужасно неспособној политици Краљевине Југославије која га је буквално предала на тацни што се за врхунац завршило споразумом Цветковић-Мачек. То је огроман губитак по нашу нацију, али данас су то Хрвати.