Још неки извори о томе, из исте књиге:
"Наследник Петра Масарека на надбискупској катедри у Бару, Ђорђе Бианки, обишао је 1637/38. године Србију. По њему Призрен је у Доњој Србији /Servia inferiore/, као „најлепше место у целој Србији", која, подељена на Горњу и Доњу, обухвата читаву територију данашњег Косова, Топлицу и северну Македонију. У Горњој Србији су Прокупље, Ново Брдо, Трепча, Pustino /можда — Приштина?/, Јањево, Скопска Црна гора, Скопље и Кратово; свега — 2505 католика /не кућа већ душа!/. За све католике у Горњој Србији он вели да говоре српски. У Доњој Србији је Призрен, Гури и Шегец /?/, као и Ђаковица — свега /са католицима у Сувој Реци/ 1655 католика. У обе Србије, дакле, на прегледаној територији, има свега 4160 католика.10 Према извештају мисионара и потпрефекта Конгрегације, фра Керубина, из 1638, који је проповедао у Ђаковици, у околини тога града су искључиво Срби, који имају „прелепи манастир са прелепом црквом" /un bellissimo monasterio con Chiesa bellissima/, где се чувају мошти светога Краља – очигледно манастир Дечани. 3aнимљиво је да је међу дечанским монасима Керубин нашао једнога који је говорио албански.11
Бианки бележи свежа досељавања: у претходном извештају у Сувој Реци је евидентирано 15 католичких домова, избеглих из Дукађина /правог Дукађина у северној Албанији!/, у страху од крвне освете,12 а приликом касније визитације /1641/42/ он их види у Кратову, досељене „из албанских планина". И ови су католици, али говоре српски и турски; свештеник им је Албанац, али говори српски. У Ђаковици је тада свега 26 католичких кућа, искључиво албанских /што значи — око 130 људи/, према 550 душа 1638. године. Тај податак говори речито о убрзаној исламизацији овог града. Поред ових албанских, има још 16 српских, а „турских“ 250 домова.13"
"И за бискупа Бенлића око 1650. године Призрен је „главни град Србије" /саро di Servia/. Католика, по њему, има у Скопљу, Призрену, Прокупљу, Приштини, Јањеву, Новом Брду, Јагодини, Вучитрну, Нишу, Крушевцу, Новом
Пазару, Лесковцу, Кратову, Летрници /?/ (вероватно Летница, прим. Н.В.), Овчем пољу, Косову и Скопској Црној гори.14 Очигледно, у питању је трговачко градско становништво само делимично албанског порекла, већином, вероватно, словенских трговаца из приморја. Према недатираном извештају надбискупа скопског Андрије Богданија /1651—1677/, у коме је реч и о Албанцима који су се добровољно или по наређењу санџака преселили из Албаније у Србију, број Албанаца у Србији је веома мали /,,Albanesi di Servia sono in numero molto pochi"/."
Потом о Петру Богданију:
"Писао је више извештаја Конгрегацији за пропаганду вере, а као Албанац по народности никада није био слеп за мане својих сународника. Албанским католицима је, међутим, посвећивао особиту пажњу не само из родољубља него због чињенице да језгро католика у Србији, како је то истакао још у једноме свом скадарском извештају /1662/, чине Албанци, те се и католичка вера у Србији назива „албанска вера" /lа fede albanese/.16 У његовим извештајима има трага о насељавању Албанаца у Метохији: у извештају из 1683. Богдани помиње некога мисионара дон Андрију Ђадрија у Ђаковици, „који уме да влада дивљим Арбанасима који су се спустили у питому Метохију"."
Најзад, као нека врста закључка:
"Извештаји католичких визитатора из XVII и XVIII века показују веома јасно неке ствари. Најпре, очигледно је да се етничка граница српског и албанског народа крајем XVI века још увек налазила тамо где је идентификована стотину и више година раније, „на ставама Црног и Белог Дрима",1. или тачније – на линији данашње државне границе са „џеповима" на обе стране: српским, у Алтину на данашњој територији Албаније, и албанским, у области Паштрика и Рибнице /касније ~ Хас/ на југословенској страни. То значи, даље, да се тек у XVII веку етничка граница између Срба и Албанаца почела на овом сектору лагано померати на исток, али и то, према овим извештајима, не прелази обим јачих инфилтрација у компактној маси српског становништва, нити мења српски карактер ове области. Веома је значајно што извештаји сагласно говоре о овој земљи као o Србији, у којој је огромна већина и даље српска; или, са ужим разграничењем, у западном делу области етно–лингвистичко стање се мења и постаје мешовито, док у источном и југоисточном делу нема ни толиких промена и област остаје хомогена. Призрен је „главни град Србије" у целом овом периоду, све до краја XVIII века."