Као што рекох горе, са неким стварима сам се сложио, са неким не. И то ми се чини ми се да је неразумевање уследило из тог термина "изгубило". Пре него што пређем на то, само да одговорим на неке ствари пре тога.
То за Деретића је био мој одговор на ово:
"Напротив, сматрам да је теза о губитку - која се, оваква каквом је данас примамо... а да је тих 90-тих модификована српском дефанзивном 'грандоманијом', која ће - у вулгарној варијанти - завршити у једном Деретићу и пароли, што више - то боље, а без сагледавања фактора времена."
Морао сам да одговорим онако, јер сам алергичан на било шта Деретићево и изузетно ме нервира такав приступ. Да ли је писао у Дубровнику или не, не знам, али има и других наших писаца који су писали о њему на Деретићевски начин, са све закључцима о великом српству из средњег века и након, што, као што сам објашњавао, није био случај. Због мегаломаније таквих и њему сличних, истините ствари испаштају.
Са друге стране, одреаговао сам исто оштрије на то да ништа аутентично није било у Дубровнику. Као што рекох, тачно је да је то модел града настао по узору на италијанске медитеранске градове (највише на Венецију). Да су им они били модел у књижевности и управи, што се одразило на културу - то је очигледно. Али опет кажем, само такав начин гледања на њега није добар, јер се игноришу ствари коју својствене њему, а неке сте и Ви навели. Ако имате књижевност која прати барокни или ренесансну књижевност италијанских градова, али онда дода своје елементе типа штокавице, елементе словенства и остало - тај спој је по мени аутентичност. Песме њихове јесу по узору на Петрарку, али то су посебне песме, штокавске или на латинском, али са мањим културолошким елементима словенства. Имате Никшу Рањину и доста песама у његовом Зборнику. На те ствари сам мислио и због њих се не може баш рећи да је то пука имитација, јер ми је звучало да сте тако рекли. Мислим да се овде нисмо разумели ко је на шта мислио. За управу и геополитику, мислим да је јасно.
Такве оцене би се могле дати додуше за Котор и Сплит. Которска књижевност ранијег периода је ипак књижевност на латинском или италијанском. Ту већ стоји. За "Словини" (Словени) - није само културна елита, него се и државни врх понашао тако и то дуг временски период. Чисто сумњам да је то могло да опстане само у врху толико дуго, а да се није одразило на народ. Не кажем да у народу није било делова који су се различито осећали, уосталом, они су се хватали територијалних термина масовно (често и за Босну). Али не видим да су се осећали експлицитно хрватски, а хрватска мисао је ипак преовладала и то управо из слабости које сте споменули, јер су због католичанства гравитирали ка томе.
Што се тиче романтизма - па управо у код нас имамо романтичарски дух из цркве. Романтичарска компонента је и "Косовски мит" који је држао српски народ, а постојао је највише због цркве (чак и врви хришћанским алузијама). Црква се природно наметнула као бранилац српског националног идентитета, што је за природну последицу у одређеним периодима имало удаљавање других вероисповести. Да ли мислите да би Срби свуда остали Срби, да је неко укинуо те институције, нпр. у Војводини, или би имали прелазак у друге народе, а знамо већ такве случајеве? А посебно ако имате близу народе који имају сличне, али не исте верске елементе за почетак. Национални идентитет остаје током неколико генерација, али без институција, језика и притиска културе, он почиње да се губи. "Романтичарења", како у књижевности и елити, тако и код обичног народа али у овом смислу коме сам рекао, је како било код нас. Да не буде неспоразума, не кажем да је било само тога, и да све ствари свуда важе, али указујем да је имало значај за нас и да је то релативно. Срећом, Срби су се везали за цркву доста снажно када су наше државе пропале, и нису прихватали друге идентитете. Описао сам у првом посту то. Католици су се везали за Католичку цркву која није била везана за Србе и када су наше институције нестале, стекло се плодно тло за утапање у друге - све у свему, мислим да обојица видимо да причамо заправо исту ствар.
Е сад што се тиче термина "изгубили", и коначно тог "неслагања": "Србија, дакле, ни то није била у стању да учини, а Обреновићи нису хтели да дижу устанак у БиХ, а камоли да се такмиче за Дубровник..." и наставак што сте рекли даље. Па управо то говорим - ту је наша одговорност. Проблеме нисмо решавали на време, и губили смо људе. Управо сте сами на то указали. То је губитак када кажем губитак - ти људи су некада потекли од Срба, а током дужег временског периода више нису. Дакле ипак стоји наша одговорност - то је на оно што указујем. Да ли смо то могли да спречимо - да смо средили неке друге ствари, могли би, али овако не. У сваком случају стоји одговорност. За разлогом сам се само фокусирао на Боку Которску и Дубровник. Причати о Србима католицима у широм других далматинских градова - то није исправно, то је романтичарски или мегаломански поглед и то је туђа култура. Чак и да има заиста Срба, то су појединци који су се доселили, а не изворно њихови. А овамо, не само да се ради у највећем делу о нашем становништву, већ и то да нису толико изгурани ван српске идеје. Постоје различити начини формирања националне свести. Негде то иде и одозго ка горе - а то је могло да се деси у Дубровнику. Дубровник је имао заиста велики број интелектуалаца и ту је та идеја остала далеко дуже - јер је имала разлога. Чим се тако "понеки" интелектуалац мало мало појави и тако дуже време (дон Нико Луковић у Боки и за време СФРЈ), то Вам нешто говори. За време Краљевије СХС/Југославије, имали смо прилику да многе ствари исправимо. Институције су биле у нашим рукама. Образовање, економско јачање - све смо то могли, али нисмо. Нисмо ни са Црном Гором и Македонијом како треба урадили - тад смо Македонце највише отерали од себе (имате код Рајса). Зашто? Јер смо се заносили политичарењем и југословенством, нисмо уредили државу како ваља - и то је то.