Аутор Тема: Жртве комунистичког терора  (Прочитано 21011 пута)

Ван мреже alexsandar

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 98
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #40 послато: Август 18, 2018, 12:35:07 поподне »
да се не заборави

Ван мреже alexsandar

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 98
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #41 послато: Август 18, 2018, 12:55:09 поподне »
да се не заборави

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #42 послато: Август 18, 2018, 01:09:05 поподне »
https://www.facebook.com/StudentiZaIstinu/videos/2133122650237260/

Код оваквих прича увек треба водити рачуна да се не склизне у замку ревзионистичких фалсификата. Добро би било да постоји још неки доказ о наведеним догађајима осим чаршијских прича. Како год да је било комунисти су свакако имали своје разлоге да у Бојићу виде народног издајника, о чему сведочи и овај документ:

Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже alexsandar

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 98
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #43 послато: Август 18, 2018, 01:42:59 поподне »
Последње године (1944—1945)

Петра Бојовића је 19. јануара 1945. претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској улици, у Београду.[14] Према наводном сведочењу:[36]

    „Брозови 'ослободиоци' упадају у кућу војводе Петра Бојовића у Трнској улици под бројем 25. Много им се допада та кућа: радо би се уселили. Кад су ушли, примећују војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био 'краљев војвода' довољна је да 'ослободиоци' примене силу. Најпре шутирају његову војводску шапку, а потом, после грубих речи, насрћу и на слабашног војводу, на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скаче да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом биће упућен у робијашницу Сремске Митровице.”


Војвода Петар Бојовић је убрзо преминуо од задобијених повреда 19. јануара 1945. године, у својој кући у Београду.[14] Сутрадан 20. јануара његова породица је контактирала команду града Београда и пријавила смрт. Како би спречили давање почасти, комунисти су преко Радио Београда објавили вест да ће свако ко покуша да дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен и кривично гоњен.[37] ОЗНА је преко Радио Београда објавила вест.

    „Поштовани слушаоци данас је 20. јануар 1945. године. Јуче у Београду умро је Војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен.[35]”

Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, а његово тело је таљигама пребачено 21. јануара на Ново гробље. Сахрањен је без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближих пријатеља. Народа на сахрани није било, јер су се за то постарали људи у кожним капутима који су лично надгледали сахрану. Нису дозвољавали поштоваоцима његовог дела да приђу гробу и одају поштовање.[g][14]Једини је српски бојни војвода кога су понизили унуци његових ратника из Балканских и Првог светског рата.[38]
да се не заборави

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #44 послато: Август 18, 2018, 01:53:01 поподне »
Код оваквих прича увек треба водити рачуна да се не склизне у замку ревзионистичких фалсификата. Добро би било да постоји још неки доказ о наведеним догађајима осим чаршијских прича. Како год да је било комунисти су свакако имали своје разлоге да у Бојићу виде народног издајника, о чему сведочи и овај документ:


Једини фалсификат је управо њихов, комунистички, да је настрадао тако што га је ударио руски тенк (?!). Која од верзија изнесених у овом снимку најтачније преноси детаље који су претходили његовој смрти је добро питање. Несумњиво је, међутим, да је његов син Добросав ухапшен од стране ОЗНА-е јер је бранио оца од батина, осуђен је на 10 година затвора у Сремској Митровици. Није војвода Бојовић усамљен случај, слично су се нови господари живота и смрти опходили и према мајору Драгутину Гавриловићу када се из немачког заробљеништва вратио у Југославију, након ознашког ислеђивања чувени мајор је умро након непуних месец дана; малтретирали су и његове кћерке и понижавали их тиме што су од мајорових официрских панталона пред њима изрезивали петокраке. Капетана Петра Симића који је учествовао у пробоју Солунског фронта, а касније био у чину пуковника и био командант пука Краљеве Гарде су ознаши прво мучили у затворима у Београду због "реакционарства" и говора против новог друштвеног уређења, а затим су га спровели у Сремску Митровицу где је овај извршио самоубиство 1948. године скоком са другог спрата говорећи осталим робијашима: "Браћо, ја вас напуштам! Не могу више да издржим комунистичко насиље, одлазим у смрт!" Када је о томе обавештен управник затвора Душан Миленовић, његов једини коментар је био: "Добро је, један солунаш мање!"
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #45 послато: Август 18, 2018, 02:13:26 поподне »
Једини фалсификат је управо њихов, комунистички, да је настрадао тако што га је ударио руски тенк (?!). Која од верзија изнесених у овом снимку најтачније преноси детаље који су претходили његовој смрти је добро питање. Несумњиво је, међутим, да је његов син Добросав ухапшен од стране ОЗНА-е јер је бранио оца од батина, осуђен је на 10 година затвора у Сремској Митровици. Није војвода Бојовић усамљен случај, слично су се нови господари живота и смрти опходили и према мајору Драгутину Гавриловићу када се из немачког заробљеништва вратио у Југославију, након ознашког ислеђивања чувени мајор је умро након непуних месец дана; малтретирали су и његове кћерке и понижавали их тиме што су од мајорових официрских панталона пред њима изрезивали петокраке. Капетана Петра Симића који је учествовао у пробоју Солунског фронта, а касније био у чину пуковника и био командант пука Краљеве Гарде су ознаши прво мучили у затворима у Београду због "реакционарства" и говора против новог друштвеног уређења, а затим су га спровели у Сремску Митровицу где је овај извршио самоубиство 1948. године скоком са другог спрата говорећи осталим робијашима: "Браћо, ја вас напуштам! Не могу више да издржим комунистичко насиље, одлазим у смрт!" Када је о томе обавештен управник затвора Душан Миленовић, његов једини коментар је био: "Добро је, један солунаш мање!"

Ја само видим да је кампања оцрњавања свега што је постојало од 1945. до Милошевићевог величанственог говора на Газиместану толико узела маха да у ништа више нећу да верујем без уверљивијих доказа. Ево сада већ има и неко ко зна да је неки "Брозов ослободилац" видео војводин мундир пребачен преко столице (не знам само да ли летњи или зимски), шта је коментарисао управник затвора, и слично. Зна се и шта је ОЗНА објавила на радију (као да су тамо били све сами малоумници да тако нешто јавно објаве) а тврдња се поткрепљује наводима сајта СРБИН.ИНФО који ју је преузео од Телеграфа.
Немам појма шта је од свега наведеног тачно и апсолутно је истина да су комунисти спровели терор над делом становништва Србије након рата, али ако су ово аргументи и докази мало је смешно...
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже alexsandar

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 98
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #46 послато: Август 18, 2018, 02:28:50 поподне »
Непријатељ нових власти

Дуго после смрти је био проскрибован, а његова породица изложена најгрубљем понижавању. Његов млађи син Добрица, је ухапшен и послат на десетогодишњу робију, под оптужбом да је био командант четничких илегалаца.[38] Супруга војводе Бојовића, Милева написала је писмо 26. априла 1946. године, Јосипу Брозу Титу, молећи га да јој каже где јој је син затворен и због чега је ухапшен, уверавајући га да никакво зло ником није начинио. Разлог је био пошто су комунисти сумњали да је Добрица био нови шеф београдских илегалаца ЈВуО. Међутим Броз је није удостојио одговором. У то време породица Николе Ракића се старала о Милеви Бојовић[h] до њене смрти 1956. године. По изласку из затвора Добрица није затекао мајку у животу.[38][15]
Кућа војводе Петра Бојовића

Одлуком нових комунистчких власти 1945. године је поништена одлука квислиншких власти из 1942. године и малој слепој улици на Београдској општини Звездара враћено је старо име Војводе Бојовића.[39]

О војводи Петру Бојовићу се из иделошко-политичких разлога дуго ћутало. Није се знало чак ни где је сахрањен. На његовом просечном споменику били су уклесани само име, презиме и војни чин, који су се из даљине тешко могли уочити, па је 1989. године Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године поставило спомен
да се не заборави

Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8478
  • I2-PH908>Y250780>A32852, род Никшића
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #47 послато: Август 18, 2018, 02:33:44 поподне »
Ја само видим да је кампања оцрњавања свега што је постојало од 1945. до Милошевићевог величанственог говора на Газиместану толико узела маха да у ништа више нећу да верујем без уверљивијих доказа.

То је разумљиво с обзиром да су сва непочинства "ослободилаца" гурана под тепих 50 година и да се за погрешну реч или слоган против партије, поретка и наравно Тита завршавало у затвору. Сада када је дат слободан простор многи су се "размахали" пишући о њиховим злочинима, можда се негде и претерује мада знајући метод рада ОЗНА-е и УДБА-е и онога што су радили сопственим партијским друговима на Голом Отоку, не бих рекао; ако су такви били према њима, какви су тек били према "реакционарима", "великосрпским хегемонима", итд.
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #48 послато: Август 18, 2018, 02:56:55 поподне »
То је разумљиво с обзиром да су сва непочинства "ослободилаца" гурана под тепих 50 година и да се за погрешну реч или слоган против партије, поретка и наравно Тита завршавало у затвору. Сада када је дат слободан простор многи су се "размахали" пишући о њиховим злочинима, можда се негде и претерује мада знајући метод рада ОЗНА-е и УДБА-е и онога што су радили сопственим партијским друговима на Голом Отоку, не бих рекао; ако су такви били према њима, какви су тек били према "реакционарима", "великосрпским хегемонима", итд.

Све то стоји што кажеш. Суштина мог коментара је да се треба чувати подметања и сензационилистичких "интернет" доказа, иначе ћемо отићи у другу крајност.

Тачно је да је комунисте занимала искључиво промоција и величање НОБ-а, али тврдње да су Солунци и учесници првог светског рата прогањани су у најмању руку претеривања. На крају, и наш до сада најбољи филм на тему првог светског рата, "Марш на Дрину" је снимљен 1964, управо за време власти комуниста.

Оно што ми у причи о војводи Петру Бојовића боде очи је следећа реченица:
...
Одлуком нових комунистчких власти 1945. године је поништена одлука квислиншких власти из 1942. године и малој слепој улици на Београдској општини Звездара враћено је старо име Војводе Бојовића.[39]
...

Зашто су комунисти поново назвали улицу по народном непријатељу кога су тек убили?
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже alexsandar

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 98
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #49 послато: Август 27, 2018, 05:49:14 пре подне »
BORA STANKOVIĆ OTKRIO: Evo kako su me partizani uhapsili dok sam bio u Dražinoj vojsci

Košarkaška legenda Borislav Stanković, 36. godina je kao generalni sekretar bio prvi operativac Svetske košarkaške federacije, ali je sada govorio i o pripadnosti četničkom pokretu Draže Mihailovića tokom Drugog svetskog rata.

Priču o tome možete videtu u 29. minutu emisije.

Stanković je o tome govorio i u knjizi "Igra mog života" autora Aleksandra Miletića

"Mog oca Vasilija pogubio je vatreni odred 5. januara 1945. Otišao je kako se tada govorilo na teren u šumu, kao pristalica pokreta Draže Mihailovića. Nisam ga video sve do maja, 1944. kada je posle savezničkog bombardovanja Beograda, smatrajući da je tako bezbednije tražio da mu se pridružim", seća se Stanković, kojem su tokom rata srušene porodične kuće u Ledincima i Novom Sadu.

"Pripadali smo štabu Vojvođanske komande Jugoslovenske vojske u otadžbini i nismo mrzeli partizane, već smo ih kao i nas smatrali borcima za slobodu", objasnio je u knjizi.

Pričajući o periodu u zaroblejništvu, Borislav je kazao:

"Bili smo nedaleko od Beograda u selu Grabovac kod Obrenovca, a kasnije u Banatu u selu Dubovac. Stanovali smo kod seljaka. Oktobra 1944. otac se susreo sa sovjetskim oficirima s druge strane Dunava kod Donjeg Milanovca. Odmah posle toga je došla naredba da se ceo taj štab prebaci iz Dubovca u Srbiju pa smo došli do sela Žabara. Tu smo bili pod paskom sovjetskih vojnika, a onda su došli partizani koji su nas, tatu mene i još pet šest osoba prebacili u Petrovac na Mlavi. Tu smo bili u zatvoru desetak dana".

Sledi premeštaj u Beograd, ge je streljan Borin otac Vlaja.

"Kad su ustanovili da je moj otac bio učesnik kongresa u selu Ba početkom 1944 prebačeni smo vozom za Beograd u zgradu Specijalne policije na Obilićevom vencu, gde se danas nalazi Tanjug. Viđali smo se svakog dana, a majka je koristila svaki trenutak da nas obiđe. Posle desetak dana mene su poslali u zatvor u Đušinoj ulici (danas Rudarsko-geološki fakultet). Kad smo se rastajli zagrlili smo se jako. Taj zagrljaj je bio snažan, dug i tih. U tim momentima nisam znao šta znači. Tada sam poslednji put video oca. Nekoliko dana kasnije je streljan i bačen u običnu raku. Ni danas ne znam gde mu je grob".

Posle streljanja oca, budući košarkaš, veterinar i sportski funkcioner jepušten kući

"Nedugo zatim, došla je opšta amnestija za jedan deo pokreta Draže Mihailovića. To je važilo samo za mlade, one koji nisu bili u borbamai nisu imali „krvi na rukama“. Tako sam početkom 1945. iz Đušine otišao kući."

Tokom rata Stanković je ostao je bez 14 članova familije, a kasnije mu je kao sinu "državnog neprijatelja" oduzet pasoš. Zbog toga je napustio Crvenu zvezdu i najpre, prešao u Železničar, a zatim miseleći da će lakše doći do putne isprave i u Partizan.
да се не заборави

Ван мреже alexsandar

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 98
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #50 послато: Август 27, 2018, 05:52:30 пре подне »
У ИМЕ НАРОДА! - АЛЕКСАНДАР СИМОВИЋ, ПОМАГАО КОМУНИСТЕ А ОСУЂЕН НА СМРТ!

Носилац Албанске Споменице и француске Легије Части, Александар Симовић је један од најуспешнијих индустријалаца Србије у првој половини 20 века. Успешан не само у техничким иновацијама и као привредник, него и по хуманом односу према својим
радницима и њиховим породицама. Као близак пријатељ породице Коче Поповића и његовог оца, он несебично помаже руководство КПЈ и крије чланове Политбироа на свом поседу током нацистичке окупације.

Стругара Симовића у Забрежју запошљавала је уочи Другог светског рата око 500 радника који су имали обезбеђен смештај у зградама фирме, бесплатну одећу и обућу два пута годишње, као и огрев, радничку мензу, такође и печеницу даровану од власника фирме за Божић и за Ускрс. Надница је исплаћивана недељно, а радно време је било осмочасовно.

Током нацистичке окупације ”једна група немачких војника чувала је стругару Симовића у Забрежју”. Стругара Александра Симовића је радила са пола капацитета у периоду 1941-1944. Према сведочењу књиговође Драгутина Николића о непостојању ратне добити, од 13. фебруара 1946, датој референту Кокотовићу, фирма је пословала без добитка и имала је енормну ратну штету у износу од две милијарде окупационог новца. Александар Симовић ухапшен је 8 јануара 1943 од стране СС јединице и спроведен у концентрациони логор Бањица у коме је остао до 8 јула 1943 (са истетовираним редним бројем 9872). Са њим је ухапшен и депортован на Бањицу и његов син Митар, рођен 1919 године (ред. бр. 9860). Мучен и пребијан од стране Гестапоа, био је одређен за стрељање18 јер је на почетку окупације на свом поседу у Забрежју крио у наменски изграђеној земуници чланове ЦК КПЈ Кочу Поповића, Милована Ђиласа, Александра Ранковића и Авда Хума (чиме је непосредно излагао најтежим последицама не само свој), него и животе своје троје деце и жене.

Александар је преживео (са оштећеним бубрезима и без зуба), као и његов син Митар. Упркос томе Александар бива 1945 осуђем на смрт скраћеним поступком војног суда у Ваљеву као народни непријатељ и убијен под нејасним околностима. Данас једна од најдужих улица у Посавини носи његово име у Обреновцу, иако још увек важећи закон из 1945 године не допушта његову ексхумацију, док српско правосуђе процесуира његову рехабилитацију. После његовог оца Митра Симовића, Александар је бесумње најзаслужнији члан породице Симовић за индустријализацију и модернизацију Обреновца као и Београдске регије.
да се не заборави

Ван мреже alexsandar

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 98
да се не заборави

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7223
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #52 послато: Децембар 17, 2018, 02:09:01 пре подне »
Листајући чланак о жртвама комуниста у крагујевачком округу, нашао сам и о оцу Драгомира Бојанића- Гидре:
"123. Јован Јоца Бојанић, отац глумца Драгомира Бојанића Гидре. Живели су у једној кућици у улици Чиче од Романије број 3. Комунисти су после рата једне ноћи одвели Јована од куће и убили га (Извор: Слободан Бане Чаировић, “Улица већа од завичаја“, страна 21, Крагујевац, 2008, издање аутора.) Према изјави Богољуба Динића, глумца Народног позоришта у Крагујевцу и касније у Београду, Гидриног исписника и колеге у неким филмовима сниманим у Италији, Јован је пре рата био жандарм, а радио је на обезбеђењу комплекса на Опленцу. Поштујући Хашку конвенцију, Немци су га оставили на том радном месту и ту је провео рат, док су комунисти сматрали да је то довољан разлог да га убију. Гидри је после неколико година преминула мајка од туберкулозе и имао је тешко детињство. То је био разлог што је почео да пије, а сваки пут кад би се напио, псовао је комунисте, без обзира где се налази. Због псовања ипак није имао већих проблема. (Изјава Богољуба Динића аутору.)"

Потомци Павла Цукића:
"188. Цукић Војислав, током рата четник, потомак чувеног Карађорђевог војводе Павла Цукића, убијен крајем 1944. у Капислани у Крагујевцу, после свирепог мучења.
189. Цукић Милутин из с. Велико Крчмаре, убијен вероватно у Крагујевцу после рата."
https://www.poreklo.rs/2015/03/30/zrtve-komunista-u-kragujevackom-okrugu/

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #53 послато: Март 23, 2019, 10:02:29 пре подне »

Текст из Вечерњих новости: ОЗНА плански убила 35.000 људи у Србији!

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #54 послато: Октобар 31, 2019, 11:24:59 пре подне »
Комунистички злочини над свештенством СПЦ:

<a href="https://www.youtube.com/v/WqSnMNvRIiE" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/WqSnMNvRIiE</a>
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #55 послато: Октобар 31, 2019, 11:29:21 пре подне »
Што се судбине војводе Петра Бојовића тиче, скоро сам гледао разговор са историчарем Дејаном Ристићем, а поводом објављивања његове књиге "Митови српске историје".

Као један од митова наводи и ту причу како је војвода пребијен од стране комуниста, од чега је потом и умро. Међутим, Ристић је на основу расположиве документације и изјава сведока блиских војводи, закључио да је у питању један модерни мит, те да војводу Бојовића нико није дирао, а умро је од тешке упале плућа.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #56 послато: Октобар 31, 2019, 01:51:17 поподне »
Што се судбине војводе Петра Бојовића тиче, скоро сам гледао разговор са историчарем Дејаном Ристићем, а поводом објављивања његове књиге "Митови српске историје".

Као један од митова наводи и ту причу како је војвода пребијен од стране комуниста, од чега је потом и умро. Међутим, Ристић је на основу расположиве документације и изјава сведока блиских војводи, закључио да је у питању један модерни мит, те да војводу Бојовића нико није дирао, а умро је од тешке упале плућа.

Баш како сам и претпоставио, ради се о подметању и измишљотинама. Цела та прича о убиству војводе Бојовића чинила ми се одувек наивном и сензациолистичком. Добро је да је неко коначно све то раскринкао. Ево и видео прилога где Ристић све објашњава:

<a href="https://www.youtube.com/v/XqsX6MQSkKg&amp;feature=youtu.be&amp;t=1457" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/XqsX6MQSkKg&amp;feature=youtu.be&amp;t=1457</a>
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Јосиф из Трбушнице

  • Писар
  • *****
  • Поруке: 225
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #57 послато: Октобар 31, 2019, 02:47:52 поподне »
Пријатељи, може бити да то о Војводи Бојовићу није истина, али - пажљиво с поклањањем поверења историчарима (у овом случају естрадним, који су кренули из политике, а не из науке), који у зрелим годинама немају скоро никаквих вредних и запажених историографских радова, а пишу о митовима.

Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5267
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #58 послато: Октобар 31, 2019, 03:07:17 поподне »
Пријатељи, може бити да то о Војводи Бојовићу није истина, али - пажљиво с поклањањем поверења историчарима (у овом случају естрадним, који су кренули из политике, а не из науке), који у зрелим годинама немају скоро никаквих вредних и запажених историографских радова, а пишу о митовима.

Не разумем баш шта је то спорно у његовој каријери и зашто кажеш да је естрадни историчар? Јел учествовао у неком реалитију, држи неке контроверзне трибине попут Петровића и Шарића, или шта? Човек је завршио филозофски факултет у Београду на одсеку за историју, објавио двадесетак научних радова из струке, бори се и сналази колико може са том дипломом у Србији. Није неки реномирани историчар, слажем се, али је свакако компетентнији извор него чланци из телеграфа и са друштвених мрежа. Позива се на конкретна сведочења и помиње конкретна имена. Наравно да их ми нисмо чули у оригиналу али немам ни један разлог да сумњам у његове наводе док се не покаже да је лажов. Не мора се ваљда бити академик да би се бавило сваким историјским питањем. Шта би онда нас овде квалификовало да дискутујемо о историји, генеалогији, генетици...
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 10033
  • I2a S17250 A1328
Одг: Жртве комунистичког терора
« Одговор #59 послато: Октобар 31, 2019, 04:15:33 поподне »
Не мора се ваљда бити академик да би се бавило сваким историјским питањем. Шта би онда нас овде квалификовало да дискутујемо о историји, генеалогији, генетици...

Баш тако.
"Наша мука ваља за причешћа"