Долазак фрањеваца у Босну и њихова улога кроз историју

[Amicus]

На почетку, дотаћи ћемо се самог времена њиховог доласка, а то ћемо покушати представити одговорима на следећа четири питања:

1. Ко су фрањевци?
2. Када долазе у Босну?
3. Ко их доводи?
4. Који су разлогзи њиховог доласка и која је била њихова улога?

1. Фрањевци су римокатолички црквени ред који је основао Св. Франциско Асишки око 1221. године, а чија је правила потврдио/одобрио папа Иноћентије III 1223. године. У ужем смислу, називају се још и малом браћом (fratres minores), па и сам ред се често назива редом мале браће (ordo fratrum minorum = O. F. M.). У 16. веку ред се поцепао на у конвентуалце или минорите, и опсерванте, да би се нешто касније од потоњих издвојили и капуцини (чувени по шиљастој кукуљици, која је пришивана на хабит, дуго фрањевачко одело).

2. У Босну фрањевци долазе 1291. године (а на простору јужнословенских земаља већ делују под словенском и угарском редодржавом), да би око 1340. године основали и прву викарију, која се под крај 14. века простирала од Црног Мора до Сицилије.

3. Фрањевце у Босну шаље папа Никола IV, на позив српског краља Драгутина.

4. Краљ Драгутин, као ревносни борац против јереси, која је набујала у његовим крајевима Босне, тражи преко барског архиепископа (и примаса српског) помоћ од папе. Папа одлучује да ту помоћ пошаље у виду фрањеваца (који су већ присутни у Славонији и Угарској), чији генерал реда одмах потом отпрема двојицу угледних редовника, који су познавали српски језик, на двор српског краља, при чему од краља Драгутина очекује да им пружи пуну помоћ. Колико је у том подухвату било успеха, није остало детаније забележно, али познато је да је епископ Данило II одао признање краљу Драгутину, што је многе од јеретика обратио на веру хришћанску и крстио их.

У наставку, дотаћи ћемо се и касније улоге фрањеваца у историји Босне, а посебно њихове улоге у време владавине  Османског царства.

Извори: Станоје Станојевић, Народна енциклопедија СХС, Загреб, 1929, стр 765-766; Сима Ћирковић, Историја средњовековне босанске државе, Београд, 1964, стр. 75

[симо]

И раније сам негдје писао о улози св. Јелене Анжујске и св. краља Драгутина у акцији католика и папа на Балкану. То је једно доста осјетљиво питање, јер се ради о канонизованим српским светитељима, међутим настојања краљице Јелене да Србе преведе у католичку вјеру, а кад то није успјело и Бугаре, као и њени веома блиски односи са папама тог времена, су добро познате чињенице. Након ових неуспјеха код Срба и Бугара, католичке мисије ће се концентрисати на друге двије веома важне тачке: Босну и Албанце. И једном и другом случају ће бити успјеха.

Фрањевци са својим новим приступом, који је био мање хијерархијски институционализован, а више народни, имаће успјеха и на једној и на другој страни.

Колико сам успио видјети, што се тиче Босне кључна, преломна тачка била је долазак у Босну 1329. године врховног фрањевца тог времена, познатог франсуског теолога тог времена  Герарда Одониса. Занимљиво је да је тај долазак осликан и на графици из 1930. године

https://en.wikipedia.org/wiki/Gerardus_Odonis

[симо]

Колико сам успио видјети, што се тиче Босне кључна, преломна тачка била је долазак у Босну 1329. године врховног фрањевца тог времена, познатог франсуског теолога тог времена  Герарда Одониса. Занимљиво је да је тај долазак осликан и на графици из 1930. године

Ко је читао књигу или гледао филм Име руже, добро се сјећа да су фрањевци у роману/филму били на граници да буду оптужени као јеретички покрет. У књизи се појављују и двије историјске личности: William of Ockham (подлога за лик Вилијема од Баскервила којег тумачи Шон Конери) и Михајло од Сезене, који је био minister generalis фрањевачког реда. Укратко, због инсистирања на сиромаштву и још неким питањима вјере ова група фрањеваца долази у сукоб са папом и постаје дисидентска, а Михајло од Сезене бива смијењен од стране папе и умјесто њега бива постављен нико други до Герард Одонис, горе споменути делегат у Босни. Са овом смјеном су папе у потпуности ставиле фрањевачки ред под своје контролу и он ће све до данас бити њихова ударна песница на Балкану и у српским земљама.

[aleksandar I]

Михајло од Сезене бива смијењен од стране папе и умјесто њега бива постављен нико други до Герард Одонис, горе споменути делегат у Босни. Са овом смјеном су папе у потпуности ставиле фрањевачки ред под своје контролу и он ће све до данас бити њихова ударна песница на Балкану и у српским земљама.

Герард Одонис је би следбеник тзв. струје конвентуалаца, која је слиједила блаже облике редовничког сиромаштва, за разлику од опсерванта.

Слажем се са "ударном песницом" јер су смијенили доминиканце, коју су били под контролом угарских краљева.

Јесте их позвао краљ Драгутин, који се већ 1291. године измирио са братом (краљ Милутин), али нема вијести о њиховом дјеловању у областима Босне које су биле под његовом контролом (Усора, Соли). На то упућује и жалба калочког бискупа упућена папи почетком 14. вијека да је "племенити муж Стефан" (Драгутин) узурпирао нека права и довра његове цркве (миусли се на католичку под чијом јурисдикцијом је била Босна).

[симо]

Јесте их позвао краљ Драгутин, који се већ 1291. године измирио са братом (краљ Милутин), али нема вијести о њиховом дјеловању у областима Босне које су биле под његовом контролом (Усора, Соли). На то упућује и жалба калочког бискупа упућена папи почетком 14. вијека да је "племенити муж Стефан" (Драгутин) узурпирао нека права и довра његове цркве (миусли се на католичку под чијом јурисдикцијом је била Босна).

Иако је Драгутин увијек био и остао православан, да ли због политичких односа са угарским краљевима, утицаја мајке, очигледно је био благонаклон према католицима, за разлику од брата Мулутина, којег католички извори оног времена описују најцрњим бојама.

Што се тиче Драгутиновог односа према католицима, треба имати у виду да је то управо период Лионске уније, када и сам византијски цар Михајло VIII Палеолог приступа римокатоличкој цркви, прогонећи и силом православне у Византији.

На тој танкој,недефинисаној линији у преиспитивању католичко-православних односа вјероватно је и своју политичку игру играо Драгутин.

Иако је политички доста калкулисала са Западом, папама и Визнатијом, Србија оног времена је у духовном смислу била прилично бескомпромисна. Папска вјера у Србији није пролазила, иако ју је промовисао један дио краљевске породице. Ово можемо објаснити само јаким духовним темељем који је кроз манастире и монаштво ударио Свети Сава.

[aleksandar I]

Колико је у том подухвату било успеха, није остало детаније забележно, али познато је да је епископ Данило II одао признање краљу Драгутину, што је многе од јеретика обратио на веру хришћанску и крстио их.

"И крстивши их у име оца, сина и светог Духа, присајединио светој и апостолској цркви".

Иначе, православни епископ Василије је 1293. године водио преговоре У Венецији око женидбе Драгутиновог сина Владислава са Констанцом Морозини.

[Amicus]

Погледах јутрос књигу мађарског фрањевца Бернардина Уњија, која се бави пореклом Шокаца и Буњеваца, али у којој он обрађује и историју босанских фрањеваца. У тој књизи, Уњи помиње два извора који непосредно и посредно указују и на раније присуство фрањеваца у Босни.

Док је први уопштенији, јер се односи на Словенску редодржаву (лат. Provincia Slavonica), други је непосредан и он доноси све регистроване провинције и викаријате на редовничком великом каптолу, одржаном 1260. године у Нарбону, где се у набрајању по први пут појављује и босанска редовничка покрајина са осам стража, и то су: Дукно, Гребенц, Босна, Ушора, Мачва, Бугарска, Кеви (мађарско) и Русција (руско-татарско). Иначе, реч је о делу Annales Minorum, аутора Луке Вадинга, иначе пореклом Ирца, и угледног фрањевца у целом реду.

Извор: Bernardin Unyi, Šokci, Bunjevci i bosanski franjevci, Budimpešta, 1947, str. 16-17

Ово, дакле, имплицира да фрањевци ипак нису били новина у Босни, како у ужем, тако ни у ширем смсилу, већ да су њихова братства ту позната и од раније. До времена Драгутиновог, које није било знатно касније, ове страже или су биле ослабиле, или их је било нестало, бар у његовим областима. А Рим је његов позив искористио да их у најмању руку појача, ако не и сасвим занови, уколико су биле нестале.

[aleksandar I]

Ово, дакле, имплицира да фрањевци ипак нису били новина у Босни, како у ужем, тако ни у ширем смсилу, већ да су њихова братства ту позната и од раније.

Колико је мени познато прво помињање фрањeваца у Босни сеже у половину 13. вијека, тачније помињу се 1248. године у вријеме бана Матеја Нинослава, и то као "испитивачи правовјерја" истог. Након тога слиједи извјесна празнина до већ спомињањог позива краља Драгутина.

Босанска викарија (од 1517. Босанска провинција) основана је  1340. заслугом Герарда Одониса а уз подршку Стјепана II Котроманића. Први викар је био фрањевац Перегрин Саксонац, личност која је уживала велико повјерење два Котроманића; Стјепана II и Твртка I.

[Amicus]

Каже се да је први фрањевачки самостан подигнут у Сребреници. Да ли је разлог томе што је тамо некада био рудник, и што је међу самим рударима можда највише било римокатолика?

Бан Стефан II Котроманић 1347. године тражи да фрањевци познају словенски језик. То значи да је њихова првобитна улога можда и била сконцентрисана пре свега на очување тада постојећих римокатоличких заједница, оличених можда управо у рударима, те евентуално дубровачким трговцима који су имали своје поседе у градовима у унутрашњости?

[симо]

Док је први уопштенији, јер се односи на Словенску редодржаву (лат. Provincia Slavonica), други је непосредан и он доноси све регистроване провинције и викаријате на редовничком великом каптолу, одржаном 1260. године у Нарбону, где се у набрајању по први пут појављује и босанска редовничка покрајина са осам стража, и то су: Дукно, Гребенц, Босна, Ушора, Мачва, Бугарска, Кеви (мађарско) и Русција (руско-татарско). Иначе, реч је о делу Annales Minorum, аутора Луке Вадинга, иначе пореклом Ирца, и угледног фрањевца у целом реду.

Овдје треба бити опрезан, јер Ирац Вадинг своје дјело пише неких 300-400 година након ових догађаја. Не знам да ли је у самом дјелу његов наратив или дословно преношење извора из тог периода.

У сваком случају, постоји у Annales minorum тај дио који спомиње Unyi и који се води под 1260. годину. Ово је исјечак оригинала:



У тексту изнад на латинском се каже да слиједе оне провинције које су у ствари викарије и које због малог бројеа браће и самостана нису могле бити уздигнуте у достојанство провинција. Набраја се затим осам кустодија босанске викарије:

Дувно, Гребен (данас православни манастир Крупа јужно од Бања Луке), Босна,Усора, Мачва, Бугарска, Ковин? (могуће јужни Банат), Рашка.

Од набројаних кустодија само прве двије су конкретна мјеста, остало су практично земље. Прве двије се заиста налазе на граничном подручју Босне према католичкој Хрватској и Славонији и могуће је да су у њима постојали неки неразвијени зачеци католичке вјерске организације, у периодима када су повремено бивали под католичким феудалцима. Остало набројано су, рекао бих више земље мисије, него утврђене кустодије што се у уводном тексту и наглашава.

Међутим ни у Дувну ни у Гребену не помињу се фрањевци тако рано, чак и у католичким историјама, па би требало још једном провјерити карактер извора.

[симо]

Каже се да је први фрањевачки самостан подигнут у Сребреници. Да ли је разлог томе што је тамо некада био рудник, и што је међу самим рударима можда највише било римокатолика?

Бан Стефан II Котроманић 1347. године тражи да фрањевци познају словенски језик. То значи да је њихова првобитна улога можда и била сконцентрисана пре свега на очување тада постојећих римокатоличких заједница, оличених можда управо у рударима, те евентуално дубровачким трговцима који су имали своје поседе у градовима у унутрашњости?

Да, чињеница је да се католичанство у Босни шири из градова, и да су првобитни католици у Босни рудари Саси (први викар је управо из њихова сталежа-Перегрин Саксонац), дубровачки трговци и остали западњаци.

Хум (Херцеговина), као и горње Подриње су у и даље православни, међутим без институционализоване црквене организације. Росандић је скоро писао о тој специфичној црквеној организацији влашких ( у смислу статуса) заједница у Херцеговини, која је била православна, али без територијално одређених епископија, са свештеничким лозама унутар катуна.

Управо ће фрањевци прилагодити своју мисију том систему који је владао у Хуму, и успијеће покатоличити западну Херцеговину.

Мислим да је проблем што се често изједначава ванинституционални положај православних у Хуму, након прелаза Хума у босанске руке и сама црква Босанска. Нема никаквих доказа о постојању крстјана и Цркве Босанске у Хуму. То наглашава и Ћирковић. Најдаље што је Црква Босанска у свом ширењу успијела продријети било је нешто села око Коњица и око Фоче, гдје крстјане налазе и први турски пописи.

[Amicus]

Овдје треба бити опрезан, јер Ирац Вадинг своје дјело пише неких 300-400 година након ових догађаја. Не знам да ли је у самом дјелу његов наратив или дословно преношење извора из тог периода.

У сваком случају, постоји у Annales minorum тај дио који спомиње Unyi и који се води под 1260. годину. Ово је исјечак оригинала:



У тексту изнад на латинском се каже да слиједе оне провинције које су у ствари викарије и које због малог бројеа браће и самостана нису могле бити уздигнуте у достојанство провинција. Набраја се затим осам кустодија босанске викарије:

Дувно, Гребен (данас православни манастир Крупа јужно од Бања Луке), Босна,Усора, Мачва, Бугарска, Ковин? (могуће јужни Банат), Рашка.

Од набројаних кустодија само прве двије су конкретна мјеста, остало су практично земље. Прве двије се заиста налазе на граничном подручју Босне према католичкој Хрватској и Славонији и могуће је да су у њима постојали неки неразвијени зачеци католичке вјерске организације, у периодима када су повремено бивали под католичким феудалцима. Остало набројано су, рекао бих више земље мисије, него утврђене кустодије што се у уводном тексту и наглашава.

Међутим ни у Дувну ни у Гребену не помињу се фрањевци тако рано, чак и у католичким историјама, па би требало још једном провјерити карактер извора.

Искрено, намеравах то да проверим, али услед спорог протока на мрежи, сасвим ми скрену пажњу нешто друго, и заборавих.

Наравно, ако је дело настало толико година доцније, онда је свакако као извор и мање поуздано. Уњи не наводи у свом делу кад Вадинг то објављује.

Иначе, називе места наводи транскрибовано онако како сам написао, а и сам сам желео да видим како је заправо стајало у оригиналу. Готово да нема сумње да су последња два топонима Ковин и Рашка.

У сваком случају, занимљив извор.

Да, чињеница је да се католичанство у Босни шири из градова, и да су првобитни католици у Босни рудари Саси (први викар је управо из њихова сталежа-Перегрин Саксонац), дубровачки трговци и остали западњаци.

Хум (Херцеговина), као и горње Подриње су у и даље православни, међутим без институционализоване црквене организације. Росандић је скоро писао о тој специфичној црквеној организацији влашких (у смислу статуса) заједница у Херцеговини, која је била православна, али без територијално одређених епископија, са свештеничким лозама унутар катуна.

Управо ће фрањевци прилагодити своју мисију том систему који је владао у Хуму, и успијеће покатоличити западну Херцеговину.

Мислим да је проблем што се често изједначава ванинституционални положај православних у Хуму, након прелаза Хума у босанске руке и сама црква Босанска. Нема никаквих доказа о постојању крстјана и Цркве Босанске у Хуму. То наглашава и Ћирковић. Најдаље што је Црква Босанска у свом ширењу успијела продријети било је нешто села око Коњица и око Фоче, гдје крстјане налазе и први турски пописи.

Нисам читао тај Росандићев рад, али разумем о чему говориш.

Да ли то прилагођавање начина деловања затеченом на терену заправо датира од времена ахднами којима се фрањевцима легализује мисионарење по ромејском делу Османскога царства, а када они стичу одређена специјалана права у односу на фрањевце у земаљама под нормалним околностима, којих се доцније у нашем случају нису одрекли, па и данас одступају од фрањевачких заједница даље у Европи?

[aleksandar I]

Каже се да је први фрањевачки самостан подигнут у Сребреници. Да ли је разлог томе што је тамо некада био рудник, и што је међу самим рударима можда највише било римокатолика?

Бан Стефан II Котроманић 1347. године тражи да фрањевци познају словенски језик. То значи да је њихова првобитна улога можда и била сконцентрисана пре свега на очување тада постојећих римокатоличких заједница, оличених можда управо у рударима, те евентуално дубровачким трговцима који су имали своје поседе у градовима у унутрашњости?

Фрањевци су једнако мисија, односно ширење или успостовљање католичанства тампо гдје је оно "ослабило". Ово се односи прије свега на западну Херцеговину. Такође, веома важан елеманат је убирање црквеног дестетка "аната", што је је био предмет великих спорова са "дислоцираном Босанском бискупијом у Ђакову".

Што се тиче Подриња, ту се може рећи да је првобитна мисија била очување "постојећих римокатоличких заједница, оличених можда управо у рударима". За остале дијелове Босне тај принцип је већ проблематичан.
Један од неубицираних манастира фрањеваца у Подрињу је био, ако је уопште и постојао, је Лаб (Црнча), а он се налази на десној обали Дрине у близини Љубовије.

И нису се фрањевци само концентрисали на Босну и рударске крајеве. Фрањевци су дјеловали у Видину; хвалили су се као су "хрле на крштење" бројни херетици и шизматици. Наравно, након повлачење угарске војске из Видина показало се да су то у најмању руку само "хвалисања". За вријеме Влајка Бесараба (преузео Видин 1369.) постоји вијест о погубљењу 5 фрањевца на обали Дунава.

[симо]

Иначе, називе места наводи транскрибовано онако како сам написао, а и сам сам желео да видим како је заправо стајало у оригиналу. Готово да нема сумње да су последња два топонима Ковин и Рашка.

Провјерио сам још неке изворе. На самом сајту провинције Босне Сребрене се не позивају на ову Вадингову рану датацију, већ на дјело "De Conformitate Vitae B. P. Francisco ad Vitam Domini Nostri Jesu Christi" фрањевца Вартоломеја Пизанског из 1399. године у којем се набрајају провинције, викарије и кустодије фрањевачке. Извор би дакле требао бити првог реда и описати стање крајем 14. вијека на подручју босанске викарије.

Управо из разлога што се овај опис Вартоломеја Пизанског с краја 14. вијека унеколико разликује од оног којег даје Вадинг са датацијом на 1260. годину, то отвара могућност да је Вадингов навод заиста из 1260. године или из неког периода прије 1399. године.

Иако сам и сам по логици закључио да је кустодија Russiae заправо Рашка,управо попис Пизанског показује да се ради о Русији (или Рутенији),а не о Рашкој. Из разлога што наводи конкретна мјеста, као што су Лемберг (Лавов), Гродек и др.

Сама чињеница да је кустодија Русија наведена као нова викарија одмах иза викарије Босне, чији је дио била по документу Вадинга из 1260. године, показује да се ситуација од 1260 (уколико је Вадингова датација тачна) до 1399. године унеколико промијенила.

Иначе, списак Пизанског је драгоцјен јер су пописане и конкретне локације фрањевачких станишта и самостана. Даћу у наставку списак, па се може видјети некакво првобитно стање фрањеваца на нашим просторима.

[симо]

Видим да је неко на основу овог пописа урадио и карту босанске викарије:



Оно што није исправно на овој карти је што Срем није улазио у викарију босанску, већ у провинцију угарску. Босанска викарија не јавећим дијелом била везана за државну територију босанског краљевства, са неким иззецима, као што је Ђакова гдје је било измјештено сједиште католичке босанске бискупије.

На подручју под влашћу српских владара,али и дијелу Хума којег су држале Косаче није било фрањеваца. Управо присуство фрањеваца у западном дијелу Хума, вјероватно објашњава и касније вјерско опредјељење западних Херцеговаца.

Постојао је мањи број фрањевачких заједница у приморским градовима: Котору, Улцињу, Бару, али је то све спадало у дубровачку кустодију, што значи да и није било богзна како бројно.

[Amicus]

Иако сам и сам по логици закључио да је кустодија Russiae заправо Рашка,управо попис Пизанског показује да се ради о Русији (или Рутенији),а не о Рашкој. Из разлога што наводи конкретна мјеста, као што су Лемберг (Лавов), Гродек и др.

Има више смисла, слажем се. Узгред, ако је Русија = Рутенија, онда је то простор више на северо-истоку, него на истоку, како би се можда на први поглед замишљало.

Хвала за приложене странице.

И нису се фрањевци само концентрисали на Босну и рударске крајеве. Фрањевци су дјеловали у Видину; хвалили су се као су "хрле на крштење" бројни херетици и шизматици. Наравно, након повлачење угарске војске из Видина показало се да су то у најмању руку само "хвалисања". За вријеме Влајка Бесараба (преузео Видин 1369.) постоји вијест о погубљењу 5 фрањевца на обали Дунава.

Да, то је занимљиво, сећам се још из оних расправа о пореклу молдавских Дабижа, епизоде о њиховим рођацима Пејачевићима, који се од 14. века помињу управо у тој области Бугарске (Чипровци), а каже се да су се тамо заједно с њима населили и неки дуборвачки трговци, те да су уз њих стигли и први фрањевци у Бугарску (1366. године, према Е. Ферменџину). Ови Пејачевићи су касније, од 18. века, били познати као грофови Вировитички.

[НиколаВук]

Custodia Bosnae, locum Plumbi у горњем списку би било данашње Олово.

[симо]

Већ крајем 13. вијека фрањевци  добијају инквизиторска овлашћења у Босни, Србији, Далмацији...

Превасходна задаћа фрањеваца била је преобраћање шизматика (православних) и јеретика (босанских). Да је неки дио народа у Босни заиста био заражен јереси показују и извори гдје се шизматици наводе увијек одвојено од јеретика, иако је намјера фрањеваца према једнима и другима једнозначна.

Тек у другој половини 14. вијека почеће градња самостана и масовна акција преобраћања, о томе говоре и оригинални документи тог периода које наводим доле. Извор: Acta Bosnae potssimum eccelesiastica [Eusebius Fermendžin, 1892.]



Као што се може видјети планира се преобраћање невјерничких шизматика изградњом самостана у Великој Влашкој (Румунији)  али и на граници  Босне, Крбави и Алшану (Гуња код Брчког).

Да је православних (не јеретика који се другачије називају) било у то вријеме (14. вијек) у Крбави, око ријеке Цетине, говоре и други католички извори тог времена. Можемо претпоставити да су то били управо они Срби у влашком статусу о којима смо писали на теми власи.

Из горњих извора видимо и тежњу фрањеваца да изграде самостан на територији Николе Алтомановића у Руднику. Претпостављам да је тамо била јака рударска саска и дубровачка католичка база, одакле се могло дјеловати и на околно становништво.

Сами босански јеретици су били уско локализовани на простору средње Босне и сусједних јој крајева. Цијела збрка је настала управо због трпања у исти кош: босанских крстјана, ванинституционалног православља Хума и Западних Страна, стећака као материјалне влашке културе, и уплитање у цијелу ту причу појма богумил који није имао везе ни са једним а ни са другима.

Да су хиже и крстјани дочекали турску власт, прилично ослабљени додуше, говори и први турски попис  Босне из 1468. године који их налази у неколико мјеста око Високог, Коњица и Фоче. Мислим да је у њиховом учењу заиста било неких јеретичких елемената, по којима су их и католици и праволсавни означавали као такве,а католици увијек одвајали терминолошки од православних.

[симо]

У сљедећем извору видимо да се помињу новопреобраћени католици у мјесту Глаж (подручје Лијевча сјеверно од Бања Луке) и недостатак свештеника који би админстрирали. Глаж се у изворима наводи као гранично мјесто земље Усоре.

[симо]

У сљедећем документу из 1374. године папа Гргур XI допушта изградњу цркви фрањевцима како би "преобраћали шизматике и јеретике" на подручју Книна, Врлике, Врбаса, Сане.