У тренутку кад је почео напад Немачке, СССР није успео много да учини ни себи да помогне, ако гледамо брзину и добину немачког напредовања. Било је потребно време и простор да се зауставе Немци, а СССР је то имао, док Југославија није. А о индустрији тек да не причамо.
Мислим да је Черчил умео лепо да види ствари и да их духовито представи: "Кнез Павле је у позицији несрећника који се налази у кавезу са тигром и покушава да га не испровоцира. За сад је све у реду, али време ручка се ближи."
Мислим такође да су и СССР и западни савезници, односно у том тренутку једино В. Британија, гледали само како да Југославију углаве у своју интересну сферу, а ако то не може, онда нису желели да жртвују ни један батаљон. Да ратују за туђ рачун, то јест за Југославију која ће после рата припасти другом, то нико није намеравао.
Југославија је од самог почетка, од верзије Нечертанија Фрање Заха, била замишљена као земља која ће да постоји упркос интересима околних великих сила. Да отме земљу од Османлија, да спречи ширење Хабзбурга и Русије на Балкан. Практично, да буде сама против свих. То нам се обило о главу 1941. године.