Будимпешта, 16. Новембар 2017.
Српски добровољци из Мађарске у Великом рату (2)
Формирање Прве српске добровољачке дивизије
Жарко Ристов се дубоким уздахом присети погинулих Ловрана - Милана Глигорића, Милоша Бечејића, Светислава Аврамовића, Тихомира Богдана, Жарка Шајина, Милана Радуле, Милоша Хајџана и Димитрија Хубава. Мајка Босиљка га је редовно извештавала о страдалима, али и о другима који су од избијања рата били регрутовани, а нису служили у његовом пуку и о којима ништа поуздано није знао.
Жарко запали цигару, отера црне мисли, намести шајкачу, па са Љубом Жебељаном крену даље у разгледање града.
Одеса беше велика варош са раскошним булеварима и прекрасним здањима, са мноштвом цркава, паркова, позоришта, факултета и фабрика. Помало га је подсећала на Кијев, но Одеса је имала посве другачији ваздух и одисала потпуно различитим мирисима.
Понеки сокаци и квартови имадоше препознатљив мирис. У Одеси, том великом лучком граду, осим Руса и Украјинаца, у великом су броју живели и Јевреји, Румуни, Грци, Бугари, Пољаци, па и Италијани и Французи. У Молдованки, том старом делу града, живела је велика ортодоксна, већином сиромашна јеврејска заједница. У јужној четврти, у Приморском рејону, иза лепих, богатих и пространих вила, у близини малих фабрика, индустријских постројења и радњи, низале су се шћућурене неугледне, махом сиротињске једноспратнице руских и украјинских фабричких радника. Јавни живот тих несрећника одвијао се махом по мајушним двориштима, у сенци високог дрвећа.
У овај мултиетнички град сјатише се сви они српски добровољци који се одазваше позиву Марка Цемовића, српског конзула у Одеси. О том Цемовићу, коленом од црногорског племена Васојевића, кружиле су приче да је приликом избијања Великог рата на једном пријему у Петрограду, нарушивши дворски протокол, пао пред ноге руског цара Николаја II преклињући га да спасе српски народ. Други су, пак, упорно тврдили да је и лист „Словенски југ" на његову личну иницијативу почео да излази средином априла 1916. године.
Тих летњих дана већ се увелико формирала Прва српска добровољачка дивизија чије је седиште било у Великоарнаутској улици број 2, у
здањима фабрике „Акционарско друштво Руских црноморских кабловских фабрика". Ту се обучавао и каплар Жарко Ристов који је примљен у српску војну школу за будуће поднареднике. Српска униформа, еполете, назив чинова испрва му беху необични. Најтеже се навикавао на наређења изречена на српском језику, али и то убрзо постаде сасвим обично.
Командант дивизије био је пуков- ник Стеван Хаџић, кога је српски Врховни командант, престолонаследник Александар Карађорђевић, послао у Русију да организује Српску добровољачку дивизију.
Приликом изласка у град, Жарко је посећивао и „тајне салоне" гостионица на углу Великоарнаутске и Полтавске улице, где су гостима, поред хране и пића, нуђене и друге услуге младих девојака. Истовремено, радо је улазио и у биоскопе уживајући у руским немим филмовима. Просто је упијао снимке филма „Слава нама, смрт непријатељима", који је обрађивао ратне догађаје на Галицијском фронту. Највише му се, ипак, допадоше историјске драме попут оне „1812. година - Отаџбински рат" или „Одбрана Севастопоља".
Пуковник Стеван Хаџић, командант Прве српске добровољачке дивизије је 30. јула 1916. године, издао наређење да се пукови укрцају у дугачку војну композицију.(...)
Драгомир Дујмов
Извор: СРПСКЕ НЕДЕЉНЕ НОВИНЕ