Поводом овог питања треба консултовати нашег другара Александра Невског. Он је врло сликовито на више места овде на форуму објаснио како је заправо до овог проблема дошло. Као неко ко лично доживљава тај проблем раскорака који је направио Вук Караџић својом реформом, апсолутно разумем зашто Александар Невски толико инсистира на том питању, јер он вероватно много боље од свих нас разуме сам корен проблема.
Све ово што је Крајишник образлагао на приложеном чланку, заправо је покушај козметичке исправке грешке коју је направио Вук, а која је недобронамерним политичким предузећима наших суседа, који говоре тим истим српским језиком, нарасла у проблем који је српски језик и српски етнички простор претворио у испарчану торту, чије комаде узимају сви који из детињства свог памте како је та српска торта добра била, а који би тој торти сад наметнули своје име.
Надам се ипак да рецепт те торте ипак никад неће сазнати и да ће пре или касније увидети бесмисленост тога што раде, осим ако и њих ови масовни медији не покопају дотле, да више неће бити важно да си неписмен у Србији, Босни или Хрватској.
Нѣйе ми баш найяснийе питање, али покушаћу одговорити онако како га разумѣм. Прѣдпостављам да се ради о односу екавице и ийекавице у србском йезику. Питање екавице и ийекавице у србском правопису йе великим дѣлом вѣштачко, и послѣдица йе политике Аустрийе, прѣко свойега запосленика Вука Стефановића-Караџића протѣравше слово
Ѣ из нашега писма.
Значай слова
Ѣ нѣйе само што йе оно дѣо изворне словенске и самим тим србске ћирилице и писмености. Йош важнийи йе његов значай као споне између Срба екаваца, ийекаваца и икаваца (не смѣмо заборавити да имамо и Србе икавце, како ван Србийе тако и у самой Србийи, у извѣстном бройу селъ дуж Дрине). Без слова
Ѣ нѢйе могуће правописно йединство Срба сва три изговора, осим ако се два од трийу изговора не униште. И то йе Аустрия одлично знала, и због тога йе прѣко Вука истраявала на забрани слова
Ѣ.
Сам Вук С.К. (иначе йедва полуписмен човѣк, койи при том ни падеже нѣйе знао) йе прогон слова
Ѣ обяшњавао жељом и циљем да сви Срби говоре ийекавски, онако како се у Тршићу говори. То што су у тадашњой Србийи па и у србской Войводини већина становништва били екавци, Вука нѣйе много занимало. Они су за њега ионако били "искварени", ако већ по њем нѣсу били "Бугари", или "магарци" и "будале", како йе он називао првога србскога романописца Милована Видаковића, само зато што йе говорио другачийе него што йе се у Тршићу тада говорило.
Како год, захваљуйући непосрѣдноме аустрийскоме уплитању у србски йезик и правопис, правописно йединство Срба свих изговора ята йе успѣшно онемогућено. Али, Вукова намѣра да се у Србийи истрѣби екавица нѣйе прошла. Упркос његовим залагањемъ, у Вуком обогаљеной азбуци йе усвойена екавица а не ийекавица, из простога разлога што йе била већинска и што су сва већа сѣдишта србске писмености или државе била у екавских областих (Нови Сад, Крагуйевац, Београд).
Укратко, да йе било мало више разума у надлежних, односно да слово
Ѣ нѣйе било забрањено, дугорочне намѣре Аустрийе се не бише биле оствариле и данас бише сви Срби имали йединствен правопис, као што га имайу сви остали европски народи. И ми не бисмо расправљали трѣба ли се у Републици Србской писати екавицом или ийекавицом. Йер бисмо сви имали йединствен правопис, са словом
Ѣ, койе бише екавци читали екавски, а ийекавци ийекавски.
Йош се морам осврнути на тврдњу из писма да 100% Хрватъ говоре ийекавски. Такве тврдње немайу везе с мозгом. Найвећи дѣо хрватских говоръ нѣйе ийекавски, него су или икавски (Далмация, велика већина Хрватъ у БиХ...) или екавски (рецимо Славония). Католички односно хрватски живаљ йе, колико я знам, ийекавски говорио само у дубровачком крайу, и можда йош понегдѣ гдѣ су Срби већина, па уз њих. Муслимани већински йесу говорили ийекавски, уз значаян удѣо икаваца.
Суштински, ийекавски говори су одувѣк били прѣтежно одлика говора прѣкодринских Срба, а не Хрватъ. И не видим зашто би се Србом с оне стране Дрине наметала екавица. Ако се жели правописно йединство с њими, довољно йе вратити протѣрано слово Ѣ на свойе мѣсто, чиме би се питање правописа и раскола изазванога аустрийским уплитањем рѣшило йедном за свагда. За шта се многи наши йезикословци залажу, попут Радмила Маройевића.