Било би идеално кад би се српско становништво Семберије на основу ових резултата могло подијелити у три основне групе:
1. средњовјековне старосједиоце земље Соли (ако уопште таквих има?)
2. српске досељенике из Старог Влаха и Полимља у 15-16. вијеку (у влашком статусу)
3. херцеговачке и друге досељенике у 18-19. вијеку
Простора за одређене претпоставке већ свакако већ има.
Што се тиче ове прве категорије становништва, веома је тешко тврдити да тог слоја уопште има. У току је рад на преводу пописа становништва из 1604. за Бијељину и околину. То ће нам омогућити одређено повезивање ствари са два претходна пописа, јер има доста пописаних баштина, али сумњам да ће довести до тога да можемо направити одређену везу са каснијим периодом. Вјерујем да су дешавања из 18. вијека (аустро-турски ратови у првој половини и крајем 18. вијека, аустријска управа у већем дијелу Семберије 30-ак година од 1718. године, велика епидемија из 1783-84, велики број одлазака у фрајкоре у Дубичком рату итд) довела до тога да је тај најранији слој или нестао, или се, због повратних миграција у Аустрију и назад, "претопио" у неки други, који сматрамо касније досељеним, узимајући у обзир, практично, само последњу сеобу тих становника.
Што се тиче евентуалних досељеника из Полимља и Старог Влаха у 16. и 17. вијеку, одређених трагова кроз топониме има, али је вјероватнији сценарио по ком их је задесила судбина већине влаха сјевероисточне Босне из тог периода - пред њима је углавном био избор да прихвате сједелачки начин живота или да наставе даље на сјевер/запад у влашком статусу, као нека врста претходнице, док год је трајала турска експанзија. Један дио је и наставио даље, а пред овима који су остали појавио се избор да остану хришћани и прихвате, као кметови/чифчије све пореске намете које је то са собом носило, или да пређу у ислам. Велики број се и одлучио за ову другу опцију и управо у том периоду и имамо вјероватно највећи скок броја муслимана у сјевероисточној Босни.
Дакле, остаје нам талас досељеника из 18. и 19. вијека, али је ту на основу до сада прикупљеног могуће искристалисати различите таласе и правце досељавања:
1. најстарији досељеници (новијег таласа) - одређен дио становништва, прије свега припадника Н2 и Р1а хаплогрупа, је врло вјероватно досељен одмах након 1718. године, у доба аустријске управе, са подручја онога што знамо као Војну границу/крајину, с тим да управо ту није могуће искључити и то да се ради о повратним миграцијама, тим прије што аустријски пописивачи праве разлику између граничара, старих и нових ускока.
2. средином 18. вијека имамо талас досељења са југа, репрезентован у слоју претежно припадника Ј2б М241 - Стевањштака и Алимпијевштака, тестовима потврђених на простору од Батковића, преко Велике Обарске до Загона, али без јасне матице у Старој Херцеговини. Неки од њих имају предање о поријеклу из Брда (у Црној Гори, да не буде забуне, јер Семберци Брдима називају доста неодређен предио почев вјероватно од Милића, или Власенице, па на југ), а одређена поклкапања постоје и у Старом Влаху. Била је то у 19. вијеку веома јака група породица, у Батковићу свакако најбројнији и по традцији из неке од породица тог братства, да га тако назовем, долазио је и сеоски кнез, а у Великој Обарској су оформили засеок Познановићи, практично централни засеок тог великог села. Са великом извјесношћу могу изнијети и тврдње да, рецимо, Живковићи и Кандићи у Остојићеву потичу из овог рода, али и то ћемо ускоро утврдити тестирањем, а није искључено и да их је било (и да их можда још има) у Балатуну, као најисточнијој тачки распростирања тог братства.
3. досадашњим тестирањима утврђено је постојање и три рода Ј2б М205 - батковљанских Никољштака, семберско-мајевичких Мратињштака и других, да их тако нзовем, Никољштака (Војаковић - Међаши). За све ове породице (као и неке друге у подринским селима прије свега - рецимо Максимовић из Међаша (Р1а)), карактеристично је досељење из Мачве, у току, или одмах по завршетку Првог српског устанка. Предања се мање-више поклапају, а и генетика је код неких дала неке наговјештаје о везама са Старим Влахом, Затарјем и генерално више тим крајем данашње западне и југозападне Србијем него са Старом Херцеговином. Наравно, Мачву треба посматрати искључиво као етапну станицу, у којој се већина није задржала дуже од неколико година, можда деценију, па не чуди што припадника неких од ових родова у Мачви нема. Мратињштаци су нарочито занимљиви, јер је њихова распрострањеност захватила шири простор - од Остојићева, преко Велике Обарске до Мајевице. У Великој Обарској су Малетићи, од којих потиче тестирани Михајловић, били бројчано веома битни у 19. вијеку и значајно су се разгранали у каснијем периоду.
4. постоји и један талас микро-миграција, у предању сачуван као досељење из Градачца, који бисмо могли везати за период 1820-1840, дакле некако у току и након буне Хусеин-капетана Градашчевића. Вјероватни узрок томе су била пресељења кметова оних бегова који су остали одани царској власти са посједа ближих Градашчевићевом средишту моћи на њихове посједе у Семберији, али су касније и преостали Градашчевићи селили своје кметове на своје посједе у Семберију. Највише досељеника, што се тиче сјеверних села, у том таласу имало је вјероватно Црњелово (цијели засеок Бурум у Горњем Црњелову је тако насељен), затим Бродац (Метеризи), а нешто мање друга села (Велика Обарска, засеок Јелав), док су нека, као Батковић, била у потпуности "прескочена", што се може објаснити опет посматрањем структуре беглука, тј. узимањем у обзир тога ко је у ком селу био власник/посједник већине земљишта. Доста становника у том таласу су Р1а М458, са јаким везама са озренском српском популацијом.
- наставак слиједи -