Стари српски родослови

Порекло становништва > Старе породице и племство

<< < (2/15) > >>

Сол:

--- Цитат: Amicus Октобар 21, 2016, 01:45:37 поподне ---У међувремену, да поставим пар страних извора који су се бавили темом родослова српских владарских породица, а то су пре свега следећи извори:

* Mauro Orbini, Il Regno de gli Slavi, hoggi corrottamente detti Schiavoni, Pesaro, 1601
* Charles Du Fresne Du Cange, Historia Byzantina duplici commentario illustrata, Paris, 1680
* Antonio Locatelli, Storia Civile Ed Ecclesiastica Della Dalmazia, Croazia E Bosna, Venezia, 1725
--- Крај цитата ---

Хвала на сiаiним прилозима! Приметих код Диканжа на 329. страни, навод познатог дворанина Павла Клушић/Клешића (Фоiнички грбовник) у необичноi вариiанти Кулизић - Pauli Culizichii, veli Clussichii. (Кулизе?) Такођер у наставку наводи (у контексту твоiих тема - Мажибрадића и Дабижа), да iе Стефан Дабиша имао синове Пурчиа, Вука и Владислава и потврђуiе постоiање Мирослава - брата Стефана Дабише.

Amicus:

--- Цитат: Сол Октобар 21, 2016, 03:24:21 поподне ---Хвала на сiаiним прилозима! Приметих код Диканжа на 329. страни, навод познатог дворанина Павла Клушић/Клешића (Фоiнички грбовник) у необичноi вариiанти Кулизић - Pauli Culizichii, veli Clussichii. (Кулизе?) Такођер у наставку наводи (у контексту твоiих тема - Мажибрадића и Дабижа), да iе Стефан Дабиша имао синове Пурчиа, Вука и Владислава и потврђуiе постоiање Мирослава - брата Стефана Дабише.
--- Крај цитата ---

Добро си то заметио, Клушић и Кулизић овде су у вези, а то би могло да указује на Кулизе. ;)

Што се тиче Пурчије, Вука и Владислава, нема сумње да и овај навод има везе са каснијим (1880), тј. вероватно му је био извор. А на нешто слично су се морале и Дабиже позвати кад су предавала захтев за потврду племства у Руској дворској канцеларији. Баш стога, било би више него занимљиво доћи до оне књижице коју помињах на теми о Дабижама, али то је по свему судећи немогућа мисија.

Мада, оно што бисмо тамо нашли вероватно се не би битно разликовало од онога што видимо и у ова два помињана примера, када говорисмо о Мажибрадићима и Пејачевићима.

Нешто гледам ову тему о Мажибрадићима-Котроманићима, штета што смо је запустили, али кад се не стигне писати и истраживати на сто тема. :)

Amicus:
На рачун ове теме вредело би поменути и старе српске сликане родослове, првенствено оне Немањића, које у историјским изворима срећемо углавном под називом именом Лозе Немањића.

О Лози Немањића Ћирковић и Михаљчић пишу да је тo>

--- Цитат ---Генеалошка слика најзначајније српске средњовековне династије. Јавља се најпре у облику тзв. хоризонталне Лозе Немањића представљене у припрати Милешеве (око 1223), јужном параклису Радослављеве припрате у Студеници (1233-35), наосу Сопоћана (око 1265), Драгутиновој капели у Ђурђевим ступовима (1282/83) и Богородици Љевишкој (1310-1314).

Хоризонтална Лоза Немањића је приказивала молитвену поворку Немањића на чијем је зачељу био насликан Немањић ктитор. Већ крајем XIII века поворка је толико нарасла да је узроковала знатне поремећаје у најнижој зони живописа цркава (Ариље). У припрати Грачанице (око 1320) старо решење замењено је „вертикалном" генеалошком сликом уобличеном по угледу на старозаветну Лозу Јесејеву: из бедара светог Симеона Немање, родоначелника династије, приказаног при дну композиције, изниче и грана се лоза на којој су као изданци представљене стојеће фигуре готово свих његових потомака. У највишем делу лозе насликан је краљ Милутин са својом млађом децом, Константином и Царицом, а изнад њих лик Христа који благосиља Немањиће и посредством анђела им шаље две најзначајније владарске инсигније - стему и лор. Овако ликовно уобличено родословље сликано је касније у Пећи (око 1333) и Дечанима (1346/47), при чему је, разумљиво, дошло до повећавања броја ликова Немањића, па су мање значајни потомци св. Симеона представљени у попрсју.

Од женских ликова, осим Немањине жене Ане - Анастасије (Пећ), приказиване су само оне представнице рода које удајом нису постале чланице неке друге породице или династије. Као актуелни владар на врху Лозе Немањића из Пећи и Дечана сликан је Стефан Душан (краљ, затим цар).

У Матеичу (вероватно око 1350) јавља се по први пут „хибридна" династичка лоза која обједињује представнике породице Немањића са члановима неког византијског династичког рода, вероватно рода Комнина. Због оштећености фреске родословна комбинација остаје прилично нејасна и може се само нагађати да је извршена преко предака тадашње српске царице Јелене. Све личности, без обзира на свој значај, приказане су на лози у Матеичу као полуфигуре. Хибридна династичка лоза била је, по свему судећи, насликана и на источном зиду главне куле у Студеници (почетак XV века?), али су се овде на Лозу Немањића вероватно надовезивали ликови потоње српске владарске породице Лазаревића. Захваљујући огромној површини зида студеничке куле, све личности су поново могле да буду приказане као целе фигуре. [...]

Слично писаним родосдовима и знатно познијој Лози српских владара, насликаној у славонском манастиру Ораховици (1594), лоза у Студеници имала је вероватно задатак да нове српске владаре - Лазаревиће - представи као потомке и легалне наследнике Немањића. [...]

Српски писци св. Сава, Стефан Првовенчани, Доментијан и Теодосије користе се метафорама свети корен, лоза благочашћа, изданак богосадни итд., иначе уобичајеним у књижевности православних народа, да би указали на родбинске споне и „богоподобност" представника породице Немањића. Оваква терминологија, присутна и у аренгама владарских повеља, временом добија вид све директнијег поређења родословља Немањића са старозаветним Стаблом Јесејевим. Процес се сасвим јасно прати и у зидном сликарству где представе Христове генеалогије током друге половине XIII века стичу значајно место у програмским целинама обележеним српском династичком идеологијом (Сопоћани, Ариље). Због свега тога се Лоза Немањића, ма какво било непосредно порекло њене иконографске схеме, показује као плод једног дуготрајног тражења кроз које је српска средина следила процесе присутне у широј хришћанској заједници и чини органски изданак српског културног миљеа.
--- Крај цитата ---

Извор: Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Лексикон српског средњег века, Београд, 1999, стр.

Нажалост, на мрежи нема готово ниједне од ових представа у некој примеренојој резолуцији, а ни ја немам при себи неких монографија, где би се тако нешто евентуално могло наћи, па скенирати, а није ми ту ни пар књига које где знам да неких сличних ствари има, те се морамо задовољити оним што је доступно (Дечани, Грачаница), и оним што смо преко тајних канала успели да добијемо (Пећка патријаршија, Студеница).

Прва је копија фреске из Зборке фресака Народног музеја, друга цртеж фреске из Лексикона српског средњег века, трећа такође копија фреске из Зборнике фресака Народног музеја, и четврта детаљ Жефаровићеве гравуре Манастира Студенице из 1733. године.

Amicus:
Приложио бих пар класичних родослова који датирају из друге половине XVI века, а на којима су приказане генеалогије породица Охмучевић-Гргурић и Коренић-Неорић, вероватно најранијих власника чувеног Илирског грбовника, aли и чувено Сутјешко родословље, или како у оригиналу рукописа стоји, Родословље господе српске и босанске.

Сва три родослова обилују мноштвом занимљивих детаља, и веома ми је жао што не могах овај пут да их скенирам, али и на фотографијама се детаљи доста добро виде. Прва два родослова су као што је и видљиво исте врсте, што је и разумљиво јер је Коренић-Неорић преписан са Охмучевића-Гргурића родослова. Штета је што су неки детаљи са Коренића-Неорића искружени, те нисмо сигурни шта се у њима налазило, али за претпоставити је да су то били Свети Јероним и Богородица Оловска. Док се опет срећом, на оба родослова сачувао породични заштитник обеју кућа, Охмучевића-Гргурића Свети Врачи, а Коренића-Неорића Свети Лука.

Родословље господе српске и босанске детаљно је обрадио Александар Соловјев у свом раду Приноси за босанску и илирску хералдику из 1954. године (стр. 87-133). Нешто од старије занимљивије литературе може се наћи и на интернету, мислим да сам слао Сол-у линкове недавно, нисам сад на свом рачунару па не могу то да проверим, иначе бих поставио везице ка тим зборницима и овде.

Треба рећи да сви ови родослови одговарају времену у коме су настали, те да је мустра првим двома у западноевропским представама Лозе Јесејеве (в. нпр. овде,овде или овде). Сутјешко родословље, које је нешто старије од прва два родословља нешто је оригиналније, и није познато да постоји неки сличан пример, који би му могао послужити као узор.

Amicus:
Прелиставајући јуче Витезовићеву Serbia Illustrata из прве деценије XVIII века, подсети ме то да поставим и родослов Немањића који се тамо среће.

Као и примере родослова Мрњавчевића и Лазаревића.

Ови су објављени у штампаном издању Витезовићевог дела (Београд, 2010), док у самом рукопису постоје још и родословља рашке гране Војисављевића, те дукљанске династије Свевладовића (у штампаном издању дата у савременој графичкој обради).

- Поређења ради, није лоше још једном обратити пажњу на Мавра Орбина и његове родослове, који су свакако били узор Витезовићевим родословима за Откривену Србију.

Навигација