Род Соколовића

Порекло становништва > Старе породице и племство

Род Соколовића

<< < (3/10) > >>

Amicus:
Поздрав свима који су се одазвали теми. :)

Жељко је овако укратко дао одличан пресек темперамента Мехмед-паше Соколовића. Нарочито је ту занимљиво да он не напредује у том свом успону сам, већ за собом вуче и остале Соколовиће. Доласком Мехмед-паше Соколовића на положај великог везира Османског царства 1565. године, уочавамо праву експлозију Соколовића на тадашњој политичкој сцени царства.

Област коју је за почетак можда најзгодине заокружити јесу Соколовићи као пећки патријарси. Као што је опште познато, а раније овде наведено, Мехмед-паша Соколовић је заслужан за обнову Пећке патријаршије.

За првог патријарха обновљене Пећке патријаршије поставиће свог брата Макарија, а после њега на престо пећких патријараха доћи ће још петорица Соколовића, што је вероватно јединствен пример у историји Српске православне цркве, да је један род дао чак шест патријараха. Навешћемо овде укратко који су то били патријарси и откад до кад су управљали Пећком патријаршијом.

Макарије Соколовић, патријарх пећки од 1557. до 1571. године

--- Цитат ---Макарије Соколовић је био први патријарх Српске православне цркве када је она обновљена као Пећка патријаршија 1557. године. Са трона се повукао 1571, а умро 1574. године.

Патријарх Макарије је од султана добио све повластице које је имао цариградски патријарх: управљање црквеном имовином, наплаћивање црквених дажбина, наслеђивање имовине оних који су умрли без наследника, потврђивање правила свих еснафских организација, суђење у брачним споровима и предметима кривичне природе.

За време патријарха Макарија обновљени су манастири Бања код Прибоја, Грачаница, Студеница, Пећка патријаршија, Будисавци на Косову. У манастирима је оживела иконописачка, златарска и преписивачка деталност. Уметности, књижевност и целокупна српска култура доживљавају тада својеврсну ренесансу.

Због болести повукао се са трона 1571. године предајући патријаршијски трон свом синовцу Антонију Соколовићу. Умро је 1574. године.

Српска православна црква га прославља као светитеља 30. августа по јулијанском тј. 12. септембра по грегоријанском календару.
--- Крај цитата ---

Антоније Соколовић, патријарх пећки од 1571. до 1575. године

--- Цитат ---Антоније Соколовић био је српски патријарх у периоду 1571--1575. Познат је као братанац патријарха Макарија и близак сродник Мустафа-паше. Није познато да ли је постао митрополит херцеговачки одмах после митрополита Никанора. Као херцеговачки митрополит први пут се помиње 1570. године, иако је вероватно раније био на том положају.

Бавио се резбарењем и сликањем. За пећке резбарене и сликане двери из 1570. године сматра се да су у целини његово дело, а приписују му се и двери у манастиру Дечанима. Уметнички радови патријарха Антонија говоре да је уметничка вештина представљала и део образовања више црквене јерархије православне цркве. То на неки начин потврђују турски берати с краја XVIII и почетка XIX века из манастира Дечана, у којима се каже да по старом обичају митрополити својеручно израђују печате за поједине манастире.

Иако су припадали биконфесионалној породици, православни Соколовићи су остали национално свесни истичући припадност српском народу. То се најбоље да осетити у заплетеном лигатурном натпису на пећким дверима, где митрополит Антоније подвлачи да их је направио за помен свој и свих православних сродника његових, ограђујући се тако од рођака који су, пошав за везиром Мехмедом, примили ислам и одвојили се од свог матичног народа.

Израда окованог крста од позлаћеног сребра с гравираним украсима и натписима трајала је од 1. септембра 1568. до 31. августа 1569. године и том приликом дата је информација да је крст, настојањем митрополита новобрдског Дионисија, окован за митрополита Антонија, а за украшавање велике српске цркве у Пећи.

Познато је да је патријарх Макарије велику пажњу поклањао манастиру Бањи где се одиграо један од изузетно важних догађаја, предаја престола обновљене српске патријаршије, из руку остарелог патријарха Макарија, његовом синовцу, херцеговачком митрополиту Антонију Соколовићу на сабору српских архијереја, одржаном у пространој припрати цркве Светог Николе. За успомену на овај изузетан догађај, стари патријарх је дао да се припрате цркве Светог Николе ослика фрескама међу којима се налази и приказ поменутог догађаја. Са њим су, као ктитори, насликани и његови рођаци, тада већ преминули Дионисије Соколовић, митрополит новобрдски и нови патријарх Антоније Соколовић.

Патријарх Антоније управљао је српском црквом до 1575. године, када је преминуо. На патријаршијскм трону наследио га је Герасим Соколовић, као нови патријарх српски.
--- Крај цитата ---

Герасим Соколовић, патријарх пећки од 1575. до 1586. године

--- Цитат ---Герасим Соколовић је био патријарх српски у периоду 1575-1586. године. Близак рођак свог претходника патријарха Антонија и светог патријарха Макарија, пре избора за митрополита херцеговачког био је придворни монах у Пећи.

Све најистакнутије личности из патријаршијске династије Соколовића, који су у првом реду тежили да организационо учврсте Српску цркву и да је економски оснаже, искористили су благонаклоност турских власти да Српску цркву обнове у сваком погледу и да је организују.

Герасим Соколовић, је по ступању на патријаршијски трон енергично приступио реорганизацији Пећке патријаршије. Герасим је био први патријарх за кога се зна да се потписао као патријарх Срба и Бугара.

Из сачуваних записа о њему знамо да је био велики љубитељ књиге. По његовом наређењу преписивани су минеји за велику цркву у Пећи и за манастир Грачаницу. Такође је наредио да се о његовом трошку препише Панегирик који је поклонио цркви митрополије новобрдске у манастиру Грачаници.

За његово време је Георгије, митрополит сегединскога града бачке области, у манастиру преподобне матере Параскеве, под планином Цер, преписао свети и божанствени законик и приложио га поменутом манастиру у коме је примио и монашки постриг.

Није познато да ли се патријарх Герасим добровољно повукао са патријарашког трона и своје место уступио своме рођаку херцеговачком митрополиту Саватију Соколовићу 1586. године.

У време док је Герасим био патријарх српски у Пећкој патријаршији је било око сто монаха, а султан је годишње давао по две хиљаде дуката на име слободе вере.

Последњи помен о патријарху Герасиму пронађен је у једном рукопису Пећке патријаршије из 1587. године.
--- Крај цитата ---

Саватије Соколовић, патријарх пећки од 1586. до 1589. године

--- Цитат ---Патријарх српски Саватије (Саватије Соколовић; ? — 1589) је био митрополит тадашње захумско-херцеговачке митрополије (1572), а касније и патријарх српски од 1586. до 1589. године.

Био је синовац патријарха српског Макарија, и ктитор манастира Пиве (1573—1586) године, највеће црквене грађевине подигнуте за време турске власти.

У XVI вијеку на територијама којима су владали Турци било је забрањено подизање нових цркава, али је било дозвољено обнављање старих. Користећи то, али и чињеницу да је неколицина припадника куће Соколовића била на самом политичком врху турске царевине, Саватије Соколовић је под изговором да обнавља стару, из темеља успио да подигне нову цркву. Тако нешто могао је учинити само неко ко је био близак врховима турске политичке власти, што је био случај са Саватијем Соколовићем који био синовац великог везира Мехмед-паше Соколовића.

Патријарх Саватије Соколовић, који је на чело Пећке патријаршије дошао 1585 или 1586. године, успио је да добије многе повластице за Српску православну цркву највише захваљујући великом угледу који је уживао међу Турцима. Тако је остала карактеристична притужба римокатоличког живља Порти на Саватија који им намеће порез и „јаше на коњу са великом пратњом у којом има и Турака“.

Први помен патријарха Саватија Соколовића датира из 1584/1585. године када је у манастиру Ораховцу, тј. у Ремети, преписан Пентикостар: „Тада је престолом пећким светитељевао архиепископ кир Саватије“.

Патријарх српски Саватије је умро 1589. године, а на патријаршијском трону наследио га је Јеротеј Соколовић.

У манастиру Пиви, поред јужних врата, насликана је слабо очувана ктиторска композиција. Ту је Саватије Соколовић приказан као ктитор, односно како држи у руци пивску цркву и приноси је Богородици. Натпис је скоро потпуно избрисан, али се може закључити да се Саватије обраћа Богородици с молбом да прими његов скромни принос.
--- Крај цитата ---

Јеротеј Соколовић, патријарх пећки од 1589. до 1590. године

--- Цитат ---Јеротеј Соколовић је био патријарх српски од 1589--1590. На трону Српске цркве наследио патријарха Саватија Соколовића. Врло кратко време је провео као патријарх српски.

О патријарху Јеротеју сем два записа нема скоро никаквих других података. У запису на минеју, који је оставио у Шишатовцу преписивач јеромонах Георгије, 1589. године, каже се да је „исти преписан у дане преосвећеног архиепископа, оца и учитеља Срба и Бугара и других многих крајева владике кир Јеротеја“.

Из записа у рукописном типику манастира Ораховице, који је преписан у време митрополита пожешког Василија и патријарха Јеротеја, види се да је патријарх добро управљао домом Светог Саве, јер се за њега каже: „тада је престолом пећким добро управљао патријарх кир Јеротеј“.

Патријарх Јеротеј је умро 17. фебруара 1591. године.
--- Крај цитата ---

Филип Соколовић, патријарх пећки од 1591. до 1592. године

--- Цитат ---Филип Соколовић је био патријарх српски у приоду од 1591 — 1592. На трону Пећке патријаршије наследио патријарха Јеротеја 15. јула 1591. године. У време док је био патријарх стање за Српској цркву је било веома тешко.

Патријарх Филип се помиње у једном запису на Метафрасту, који је преписао у манастиру Озрену у храму Светог оца Николаја јерођакон Тимотеј.
--- Крај цитата ---

Сол:
Још један србски јерарх из рода Соколовића је био,

ДИОНИСИЈЕ (Соколовић)

митрополит новобрдски око 1564-1570. Дионисије (Соколовић), рођак патријарха Макарија и митрополита Антонија, био је архиђакон патријархов и за себе каже „дГакон маншш вг иноцћхг". За митрополита новобрдског је хиротонисан око 1564. године у манастиру Бањи, али не у „бањској припрати" већ у олтару бањске цркве, јер се хиротоније ђакона, презвитера и епископа врше само у олтару, при часној трпези, а никако у притвору који има у првославној цркви други функционални карактер. Зато се никако не може рећи: „Познато је да су се у притвору одржавали сабори и хиротоније (подвукао С. е. ш.).

Дионисије се бавио и резбарством и као резбар царских двери манастира Грачанице оставио је на истима запис назвавши се „аз грешни Дионисије". Такође се потрудио да се окује крст за његовог рођака митрополита Антонија, „а намењен је за украшавање велике цркве српске" 1568/9. године. „Изразита склоност ка меценству, а нарочито лично залагање на пољу уметничке делатности митрополита Дионисија, пружају нешто више светлости на још увек доста неразјашњена питања настанка уметничких дела и њихових твораца, у средњем веку код нас".

Иначе, „Крст митрополита Дионисија је, барем за сада, најстарији датовани крст напшх збирки из времена турске власти, што такође доприноси његовом значају као уметничког дела и историјског објекта". Митрополит Дионисије је умро 1570. године. Лик му је насликан после смрти у припрати цркве Светога Николе у Бањи, као ктитора овога храма, заједно са другом двојицом ктитора, патријархом старим Макаријем и новим Антонијем.

http://www.pouke.org/upload/fajlovi/agapije/srpskijerarsi.pdf

aleksandar I:
Мало сам забрљао, ово је мој прилог:

Constantino Garzoni је био млетачки амбасадор (bailo) у Цариграду у периоду од 1573. до 1574. године, По дефиницији амбасадор је морао бити добро информисан. Има ту нешто?
Интересантно је да се он више бавио поријеклом Рустем паше Опуковића (сјетимо га се из турске серије о Сулејману Величанственом).
Пошто не знам да уметнем слику, ево линка, гдје он пише о поријеклу Рустем паше:

Пошто је у међувремену пристигло још неколико прилога на ову тему, заговорници тезе, а Амикус је у праву када Мехмед пашу означабва као обновитеља Пећке патријаршије, да он то није навиоде као доказ да у том тренутку није био на положају великог везира.
Тендециозно! Није био велики везир, али је био члан Дивана-Владе и сигурно је имао утицај у доношењу важних одлука. У то вријеме један од званичних језика на Порти је био српски.

Синиша Јерковић:
Соколовићи су веома значајни и за историју српског народа у Крајини. Гази Ферхад-паша Соколовић, беглербег босански, синовац Мехмед пашин, оснивач је Бањалуке, гдје је и пренио престоницу пашалука. Прије тога је успјешно ратовао у Далмацији, а био је и клишки Санџак-бег.

За вријеме Ферхад-пашино сједиште дабро-босанске митрополије је било пренесено из Дабра,бањског манастира светог Николе на Лиму у манастир Рмањ у Крајини.

Та селидба Цркве из Бање у Рмањ, је пратила и општи миграциони талас српског народа из Херцеговине према Крајини. А истовремено показује одакле је дио српског народа у Крајини доселио.

Не треба заборавити да су у овој фази српске историје Срби били савезници Турака, да су у Ферхад-пашиној војсци главнину чинили Срби, што ће се наставити и у војсци његовог насљедника такође херцеговачко-крајишког Србина Хасан Паше Предојевића.

Срби генерално не воле пуно да спомињу овакве епизоде сопствене историје. То је примјетио и Петар Кочић кад је прикупљао податке на Змијању, ево дијела гдје му стари Змијањац прича о заједничком ратовању Срба и Турака на Бихаћу (то је управо период паша Соколовића и Предојевића):

"- А на који су град Змијањци… Ратковчани ударали с Турцима?

Ово питање Милићу паде прилично тешко. Данашњи би Ратковчани од срца жељели да се за вјечита времена заборави да су њихови стари са Турцима заједно војевали. То им није драго причати, јер су доцније грдно пострадали, доста муке видјели и крви пролили, борећи се с овим нашким Турцима, како Милић рече, да очувају своју земљу. Они мисле да их је бог покарао што су некрсту помагали. Тако то неки схватају. Они само кажу да се говори како су ратовали с Турцима, и врло их је мало наћи који ће што више казати. У тој својој жељи, изгледа, они су и измислили једну причу како су дошли до своје земље и праве. Поуздано, тој причи ни они сами, барем старији, у свему не вјерују, али увијек о том много радије причају него о војевањима са Турцима. Та њихова жеља и прича доста је, поред времена, и учинила да се данас и не зна много о јуначким подвизима старих, ратоборних Змијањаца.

Милић је позадуго шутио. Кад му рекох да су и Црногорци некад помагали Турцима, он ме зачуђено погледа као да у то не може ни по које благо вјеровати:

- Баш Црногорци помагали Турцима? То не мере бити!

- Може, може. То има и у књигама."

Иначе Ферхад-Паша је у Бањалуци саградио познату џамију Ферхадију, која је , што је занимљиво, изграђена од огромне главарине коју је добио за заробљеног сина аустријског генерала Ауерсперга.

Amicus:

--- Цитат: Синиша Јерковић Новембар 06, 2015, 03:16:11 поподне ---Иначе Ферхад-Паша је у Бањалуци саградио познату џамију Ферхадију, која је , што је занимљиво, изграђена од огромне главарине коју је добио за заробљеног сина аустријског генерала Ауерсперга.
--- Крај цитата ---

Јуче сам баш о томе читао, а биће да је главарина добијена и у буквалном смислу, јер је фамилија Ауерсперга откупила и мртву главу Хербертову, коју су Ферхат-пашини момци посекли 1575. године и парадно пронели Цариградом 9. новембра те године, а коју је његова удовица платила заједно са откупнином за у истом боју заробљеног јој сина.

Навигација