Вјера и култура Срба > Народна предања

Опевани уз гусле

(1/4) > >>

Јовица Кртинић:
Многе личности опевао је народни гуслар. Нека ово буде место где ћемо да их окупимо.

Јовица Кртинић:
Чувени гуслар Хаџи Радован Бећировић Требјешки (1897-1986) опевао је многе личности за свог дугог века.



Као прву, објављујемо ону посвећену погибији комитског харамбаше Радула М. Радовића у нади да ћемо тако помоћи нашем сараднику Виту Радовићу, који ради на великој књизи о  свим Радовићима.

ВИТЕШКА ПОГИБИЈА РАДУЛА М. РАДОВИЋА (Комитског харамбаше 1918)

Шта Радуле Радовићу рече
Кад од Швабе у гору утече.
Заклео се оружјем и части
Да им неће у руке пасти.
Па с дружином у гору побјеже
Ко ће вука горскога да свеже,
Који чуда од јунаштва ствара
Момче младо с Радовића Бара.
Од јуначке куће гласовите
Харамбаша поста у комите.
Згодно момче ка на гори вила
Не краси га ни злато ни свила,
Но сукнено ођело сељачко
А на њему оружје јуначко.
Крагујевке око себе носи,
Московка му вазда на готов си,
Каква носи у пасу наганта
У који му осам стоји брата,
Руска марка у свијет позната.
Ок врата дурбин од биљура.
А по свему међедина сура,
Жива слика старије каура.
Каква стаса а млад као роса,
Мрка чела оргловскога носа,
Низ врат пала замршена коса,
На рамена мушка наслоњена
Ко соколу перје на кољена.
Помало га наусница гари
А он као Црногорци стари,
Кад вјешала виђе и зулуме,
Докопа се планине и шуме,
Те постаде онога времена
Понос свога братства  и племена,
А страшило кула и посада,
И бијела Колашина града.
У комите три године дана
Тешкијех је допадао рана,
Хајдучком се лијечио травом
Ране прао шљивовицом правом.
Завијао с кошуље рукавом
Под пећине лежа на носила
Понуде му мајка доносила,
У зло доба уз гладне године,
Хљеб од траде и од липовине,
И по чашу воде и млијека
Није било другога лијека.
А најмање за неђељу дана,
У бој иде завијених рана.
Док једнога дана јесењега,
Швапска војска опсадира њега,
На планински извор љековити
Ђе долазе да пију комити.
Неко каза и погази вјеру
Да ту пију и да ране перу.
Знаде Шваба у колико сати
Ту Радовић треба да наврати,
Да погине и да главом плати.
Мало стаде а много не прође
А Радовић до извора дође
У горама у планини Доли
Ту га војска чека и опколи.
Прије но се сагао да пије
Пушке су га погодиле двије,
Пребише му ноге обадвије.
Али то му не би изненада,
Јер се вазда погибији нада.
Мушки бомбе око себа бача
Одлијежу Ровци и Морача
Ал се Швабе надале нијесу
Шест мртвије дома да однесу.
Мислили су да ће да се преда
Ал вук рањен ухватит се не да,
Јер је лакше ухватити вука
Но Радула рањена хајдука.
Он пјеваше кад шћаше да гине
О јунаштву Радовића Мине,
И многије своије предака
За вријеме борбе и Турака.
Он до своје традиције држи
Хоће дату ријеч да одржи
Чим је вазда храбрио хајдуке
Да Швабама не падне у руке.
Вешовић се сиви соко преда
Ал Радовић ухватит се не да.
Сам се данас са Швабама бије
Са њим друга ниједнога није.
Неко умро а неко се преда
Или мјесто својој глави гледа.
Рањен хајдук из планине зове:
Радовиће, браћу соколове
И рођака Војводић Машана
И ускока Жижић Радосава,
Од Никшића Ђура Миковића
И племића Божа Головића
Од гласита села Озринића.
Ђе си данас Дуловић Тодоре,
Шту су ове опушћеле горе?
Њему Шваба иза плећи виче:
„Предаји се стари одметниче,
Од тих нема живи ни двојица
Све поклала шпањолска грозница,
Неки су се под закон склонили
А неке смо по шуми побили
Но се предај и сачувај главу
Да све друго дамо забораву.“
Радуле им мушки одговара:
„Изађите хрђе из омара,
Видите ли да немам заклона,
О ваше ми вјере и закона.
А зашто сам поша у хајдуке
Него да ви не падам у руке.“
А кад Швабе јуртисаше на њ`га
Ал јунаку малаксала снага.
Али свјестан свијетлога чина
Као јунак, као величина
Хоће себе да овјековјечи
Јер је образ од живота пречи.
Ријеши се мушки да погине
Ка потомак војеводе Мине.
У планини неразумној мајци
Ђе аманет чувају горштаци
Ђе се муње о стијене туле
Шта уради Радовић Радуле?
Склон јунаштву још од колијевке
Живи огањ у бомбу унесе,
Несклони се преко крагујевке
Те тијело јуначко разнесе.
Мушке му је изломила груди
Да причају до послије људи
За његово јунаштво у гори
Ни Синђелић да га не прекори.
Нит се преда нити је побјега
А кад Швабе дођоше по њега
Бомба га је разнијела свега.
Да га ова не ухвати банда,
Којима је много дао јада.

Кад се ова дознала несрећа
На крваве Баре Радовића
Састаше се браћа и рођаци
Те команде донијеше мајци.
Нека види остарјела мајка,
Каквога је родила јунака.
А два брата и три сестре миле
Ту су срца јуначкога биле
Мање им је мртва брата жао
Него да је жив у руке пао.
А да ви`ш му црне сестре Стане
Женска глава ал` јој није мане
Да је сестра Томашеве Плане.
Радулове кад виђе комаде
Па у јаду нарицати стаде:
„Мој Радуле, мој очињи виде,
Ђе крвнику на нишан изиде,
Што учиње брате одабрани
Ко ће да нас од душмана брани?
С тобом сам се по горама крила
И црну ти храну доносила
Од кунове коре и од ресе
Да ми брата Швабе не објесе.
Ка многога Црногорца што су,
Знаш ли наша дико и поносу.
Још ти отац лежи у таоце
Ђе угледне муче Црногорце.
Лакше ћу те прежалити брате
Кад не даде жива да ухвате
Но одржи оно што си река
Онда кад си у шуму утека,
Да те неће ухватити жива.
Ја сам црна сестра и одива,
Још ме једна запунула змија
Кад изгубих брата Димитрија
Што подлеже ранама из рата,
Ал` још имам у свијету брата.
Но Радуле сунце моје јарко
Умира би једном свакојако.
Ка би љепше и гласовитије
Но противу змије Аустрије
На коју се грозила Европа
Да је живу у земљу закопа
Зато што је наћулила уши
Слободарске земље да угуши.
Мој Радуле покој твојој души
Јер на јадној Мијатовој кули
Јуначки се огањ не истули
Једна жишка има да свилуће
Ал` ту нема шљемена нит` куће
Сурвала се клета до темеља,
У њој нема среће ни весеља,
Нит се слави нити божићкује
Нит се пјева нити јадикује,
Нити плачу у повоју ђеца
Нити пјева у кући пијевца.
То већ није кућа но гомила,
Кроз камење зовина пробила
То је дрво које нема лада
Ал` је свједок великијех јада.

Хаџи Радован Бећировић Требјешки, „Поломљене сабље“, Октоих 2011. (стр. 211-217)

Јовица Кртинић:
Хаџи Радован Бећировић Требјешки

ПОЛОМЉЕНЕ САБЉЕ

На хиљаду девете стотине,
Дванаесте крваве године,
За вријеме одсудније дана,
Кад осташе Турци без Балкана,
Бугари им узеше Тракију,
Грци Епир и сву Тесалију,
Срби Битољ и Македонију,
Црногорци равну Метохију,
До Звачана и до Митровице,
До Тулбета и до Грачанице!
Само Скадар код ријеке Дрима,
Због неслоге српске од старина,
Ту пустише Турке и Есада,
Те дигоше куле око града,
И плотове около шанаца,
Зло велико за Црногораца!
Ђе је десет хиљада бораца
Изгинуло због таквога рада,
Око Скадра крвавога града!
На шанчеве Широчкога Виса,
Љешанска се нахија крдиса
Љути бијеху на Краља Николу,
Што у славном Љешанскоме колу,
Слаба му се ријеч омакнула,
Те Љешњане у срце такнула,
Данас на врх Широчкога виса
Баталион Љешански кидиса,
А пред њима Радуновић Марко!
Јунак прави да га није лако,
Најпрви је допануо рана,
Ту се пола ископа Љешњана.
Изгибоше Љешански јунаци,
Ту је камен многој био мајци,
Многе љубе удовицом зване,
Сестре ишле косе одрезане!
Останула ђеца без отаца,
Спотица се старац код оваца.
На врхове виса Тарабоша,
Види попа Вукчевића Јоша,
Крвав јунак, гази по разбоју,
Те хришћанску врши дужност своју.
Међу ове Љешанске јунаке,
Три су брата од оца и мајке,
Три ђетића три Радуновића,
Из Нахије из Прогоновића,
Погинули у овоме боју,
За јуначку домовину своју!
Њина оца Крста Николина
Не сметаше толико година
Те је своју ђецу соколио,
И кроз борбе јуначке водио,
И вазда им старац говорио:
"О синови моји соколови!
Нема смрти без суђена дана
Ни витешке славе без мегдана
Ко погине ђе треба гинути,
Сам ће себе спомен подигнути,
Сјетите се свога брата Ђура
Што на Града оста Портатура
У бој љути противу Јапана,
А на страни Руса и Балкана,
Под командом мрка Црногорца,
- Поповића Јована - Липовца!
И племића Влада Петровића;
И Арсена Карађорђевића,
И јунака Шпадијера Марка,
Гвозденовић Анта из Ћеклића,
Са зелена Лима, Саичића.
Он је тамо изгубио главу
Ал добио поштење и славу".
Тако отац синовима збори,
Аи ту се зло и чудо створи
Наврх тврда Широчкога Виса,
Старчева се заврши замиса,
Ђе падаху шанчеви и жица
Погибоше брата сва тројица!
Но ево ти јада и несреће
Да на Крста турско зрно неће,
Ал нит јекну нит залелека,
Само што је синовима река:
"Аох мене Ђуро и Илија,
Ђецо моја Бајо и Андрија,
Погибосте ђе гинути треба
Ђе је људска дужност и потреба!
Још Ђурове овђе да су кости
Па животи ваши да су прости,
Клећу Турке и свашто им рећи,
Што ја остах у овој несрећи!
Боже што си позва ђецу своју
Прими с њима грешну душу моју.
Но глас његов до неба доприје
Прекрсти се старац и умрије.
Земљи паде Богу душу даде!
Ту погибе ова сабља стара,
Од четири срчана удара,
Од четири ране без лијека,
Да се прича за то довијека.
Смрт је таква чудна и ријетка!
Бог се сами на њега смилова,
Те испусти душу код синова.
И стиже их на вратима раја,
Ту нађоше Пивљанина Баја,
И јунаке с горе Вртијељке,
Из прошлости славне и далеке!
Ту чекаху скадарске хероје
Да их воде у насеље своје,
Ту Едемски поток ђе извире,
Тамо ђе се никад не умире,
Ђе су рајска поља и красота,
Тамо ђе је рај - дрво живота,
Тамо људска рука ђе не ради
Тамо ђе су божји рукосади
Тамо ђе је поезија башта
Тамо ће је Пушкинова машта!?

Књига "Поломљене сабље", стр. 30-33 (Октоих, Подгорица 2011.)

Александар Невски:
Скидам шапку уредитељу на замисли о постављању прѢдмета са народнима пѣсмама, незабѣлеженима на других мѣстах. И я ћу се придружити обявљивањем йедне.
Но, прѣ тога желим читаоце подсѣтити да йе у народних пѣсмах србски йезик много чистийи него на далековиденийих, у новинах и опште у явности, нарочито у Београду. Ако подробно погледате ове пѣсме, моћи ћете примѣтити да йе у њих найчешће врѣме аорист, као што йе било до 1945 године у нашем народу, а не обично придѣвско прошло врѣме. Уз то има у извесной мѣри и имперфекта (чекаху, бйеху, сметаше, падаху, пйеваше). Оба (аорист и имперфект) бѣху забрањена у явной употрѣби 1945. године доласком на власт загорскога бравара, и тиме йе наш йезик окрњен  обогаљен. Тада су писмености и неписмености замѣњена мѣста, од тада се писменим и образованим сматра само онай койи не зна (или не употрѣбљава) четири прошла глаголска времена србскога йезика, већ йе образован само онай ко користи само йедно. А "сељаци" и "простаци" су они знайући три или четири. У том смо йединствени у свету, йер йе исто изопачено схватање остало у Србийи до дан данас.

Но, ево пѣсме пѣсника Янка П. Радуловића о погибийи седморице Радуловића - Томашевића. У Команах, на домак Подгорице, гдѣ одувѣк бѣше сукобъ команских братстава Радуловића и Бездановића са подгоричкима и спужскима Турцима око испаше у луговах око рѣке Матице. Оба братства су на нашем ДНК подухвату испитана као И2а.



      Седам Томашевића
      ------------------------------
      (око 1813 године)

Књигу пише ага-Селим-ага
од тврдога на крайину Спужа,
а шаље йе љутой Албанийи
а на руке Хату барйактару;
у књизи га тако поздравио:
"Чуйеш мене мио побратиме,
од како сам йунак устануо,
йош ми нигдйе не оста срамота;
До йедна ми остаде срамота
и прийекор од крайине царске;
у Комане у Радуловиће;
Посйекоше мойега синовца
мог синовца Мећикућић Муйа,
у Комане под Сађавац тврди
Погубише њега краишници
седам брата од Томашевића,
нашем Спужу ваздашњи крвници,
но кад примиш ситну бурунтийу,
купи войску љуту Албанийу,
Айде с њоме Љешкопољу равну
ти од туда, йа ћу одовуда,
ту да наше чете саставимо
на крвнике наше да удримо
у Комане на Томашевиће;
ту можемо шатор задобити,
и посйећи седам крайишника
што крайини царской дойадише,
многе турске главе посйекоше
од Спужана и подгоричана
сада ево згода превелика
издигла су браћа са овцама
при тврдоме брду Зеленики
ту чувайу овце и йагањце
и дебеле коње и волове
у њих има стока силовита
цийели би Скадар прекрилила,
него хитай и доведи войску
а дайем ти рийеч од поштења:
Брацки ћемо шићар дийелити!
Оно рече, књигу отправио
Када Хоту глас и књига дође
те видио шта му каживаше
одмах йунак на ноге скочио
и силну йе покупио войску,
С войском пође пољу Љешкопољу
А да видиш Спушког Селман-агу
ни он дуго трайат не хоћаше
но велику покупио войску
од тврдога на Крайину Спужа
и крваве варош Подгорице
йош сувише Љешкопољске Турке
да му пуне зелеником кожу.                                   ?
Први Селман Љешкопољу дође
и ту свойу одморио войску,
док ето им Хота барйактара
и са њиме Арбанаси љути;
ту обийе чете смийешаше
па да видиш Агу-Селим-агу,
одвойио войске половину
отправи йе по врх Зеленике
а пред њоме Хота барйактара
и турчина Муратовић Суља;
па им тако ага наредио:
"Да ударе на Сенезу равну,
на сокола Томашевић Мила,
(Томашева найстарийа сина)
Пола войске себе оставио
да удари на шкале питоме,
на остале шест Томашевића
на Николу, Ћетка и Новака,
Вука, Йанка и сокола Марка,
Отален се Турци окренуше
па Ситницу воду прегазише,
Хото пође преко Зеленике
Селман - ага испод Зеленике
крайем хладне рийеке Матице.
Па да видиш Хота барйактара,
брзо с войском на Сенезу дође
и удари Милу на торину
прийе него огрийало сунце
Ал` да видиш Томашевић Мила.
Нешће свойе оставити овце
Но дохвати пушку-џефердара
брани себе и бийеле овце;
три пута йе пушку истурио
три турчина на мртво убио;
Ал` залуду кад га непомога
йер му сила турска навалила,
Бийеле му плийенише овце
и његову запалише кулу
а и Мила савладаше Турци,
Од места га посйећи хоћаху
но ево ти Томашевић Йанко
он на Турке йуриш учинио,
двийе њине главе уграбио
па унесе брата рањенога
да му Турци не посйеку главу
и све Йанко браћу кликоваше
не зна йунак шта с у Шкале ради
да су тамо навалили Турци,
Селман-ага и љути Спужани,
На торине шест Томашевића
йадна браћа дочекаше Турке
побише се огњем из пушака,
сваки од њих убио Турчина
неки йедног неки и двойицу
Ал` йе воља йака у Турака,
Навалише крвави Спужани
на йунаке вучки насрнуше.
Погибоше шест Томашевића
и дийете Марковић Мушика
Ал` се и он добро осветио,
Кубуром йе убио Турчина
Док му Турци посйекоше главу.
Сам остаде Томашевић Йанко,
У помоћ му нико не притече
па се йадан гором одмицаше
са њим бйежи стадо сваколико,
Ал` их Турци хитро пристигоше
Под Бусовник претекоше овце,
И дйевойку Митру Новакову,
те и њойзи посйекоше главу,
Оћераше силовито стадо,
Понесоше главе и оружйе
са шест брата, шест Томашевића
И сокола Марковић Мушике,
све их туна Турци погубише
и крайини крила саломише.

Јовица Кртинић:
Ево још једне песме гуслара Хаџи Радована Бећировића Требјешког у којој се помиње кнез Рашко Радовић.


МОРАЧКИ ХАЈДУЦИ (ПОГИБИЈА ХАСАН-БЕГА МЕКИЋА) (око 1798. године)

Књигу пише Хасан-Беже-Када
Од бијела Колашина града,
А шаље је кнезу и племићу
У Морачу Рашку Радовићу.
У књизи му пише Хасан-беже:
„Чујеш Рашко, од Мораче кнеже,
Не пишем ти што ме жеља на те
Но што царски харач не предате.
Шта радите дивљи вилајете
Те царево цару не дајете?
Ви кнежеви узбунисте рају
Те хараче неће да предају.
Поздрави ми Раџа и Тапушка, -
Моја ће их да закоље пушка!
И Минића Коћу са Смолица,
О глави ми раде сва тројица!
Они буне Ровца од Трмања
Те не даду аке са имања!
Кастигаћу попа Драговића
И старога кнеза Пековића,
За све јаде Мину и Мијата,
А тебе ћу коноп око врата,
Ако будем старога талика!
Онда нек ви поможе владика,
ТТТто са Црном Гором шурујете,
За Русијом земљом тугујете,
Са бечкијем царем тргујете,
А Султану данке дугујете!
Харач, море, не чекајте ништа,
Ви немојте гледат на Љевишта,
Да вас црни јади не задесе,
Ту је ђаво доша из Требјесе
И код себе окупили банду
Те свој Босни живјети не даду.
Ал' је Шундић у Русију иша
И с њим сердар Бућићу Малиша,
Земљу им је Катарина дала
Одселиће шућур богу хвала,
А вама је од свега најпрече:
 „Коња везат ђе ви ага рече".
Књига наће Рашка Радовића
Код бијеле лавре Немањића,
Скупише се Морачки главари,
Да се о тој договоре ствари.
Није лако харач сигурати,
Неће народ моћи издурати.
Да продаду и змију у трну -
Не би глобу подмирили црну.
Рече ђетић Мина Радовићу:
„Напишите Хасану Мекићу
Нек он дође да купи хараче,
Ал, жив неће изаћ из Мораче.
Ја сам прега убит Хасан-бега
Јарко сунце да грије из њега!
Овога ми храма Немањића
И тако ми куће Петровића
И јуначке црногорске части
Више нећу турске трпјет власти
И чаше ми коју с вама пијем
Мекића ћу агу да убијем!
Бише неће по земљи газити
Зајсто ћу му у дин угазити,
Да је као војвода Пријезда,
А да му је на челу звијезда,
Међу плећи од међеда шапа,
Да га чува тридесет Арапа,
А да јаше коња тројанскога
Због његова рада поганскога
Зато ће му одлећети глава
Па у њедра да му гуја спава!"
Онда Шундић другу књигу шара
Те Мекићу бегу одговара:
„Ти нам тражиш хараче и данке
На чечаре и на савардаке!
Ово да су луке и читлуци,
Овуда би сердарали Турци,
Но су ово прла и потоци
Ђе Брђани чаме и Ускоци,
Но се прођи сиротиње раје,
Окле она харач да ти даје?
Окле онај који хљеба нема
Да крваве хараче припрема?
Онај који свачим отпагава
Па да теби половину дава.
Но се прођи, ил за харач дођи
И доведи Турке харачлије
Да ти звекну празне бакрачлије
Знаш, Турчине, кукала ти мајка
И Једрен ће остат без Турака.
Јер још нема много да се чека
Глас оружја за право човјека!
Јер ће Москов брзо да се крене
У бој љути за браћу Словене.
Но Турчине не шали се с главом
- Ти који се кунеш вјером правом,
Не стидиш се алаха ни дина
А знаш да смо браћа од старина!."
Кад Мекићу таква стиже карта,
(Прочита је хиљаде берата)
Али такве чита књиге није,
Ко то тако да му писат смије?
Калуђеру Шундићу пријети:
„Хоћу њега жива одријети,
Неће виттте помаљати зубе,
Баш он који сиротињу скубе,
До скоро је око Грачанице
Мамурио турске поткућнице,
Сад читлуке гази Немањића
- Од Дробњака до Васојевића.
Храни папаз хиљаду оваца
А служи га триста мађупаца
И виши је ага него Турци
Па се чудим његовој поруци!"
Кад се ага с попом изинати,
Онда стаде војску окупљати
- До Сјенице аге и бегове,
У Колашин код куле његове.
С њима Мекић крену за Морачу,
Но га стари Селман-ага зачу,
Имаше му сто и двадест љета
Па Хасану збори са кревета:
„Мој Хасане, по љетима сине,
Много ти се без памети гине.
Немој тражит срећу у несрећи,
Немој дрво више себе сјећи!
Немој ходит да купиш хараче,
У крвава Ровца и Мораче.
Ђе се с хљебом ништа не присмаче
Нако сува без уља пасуља,
Или перо лука ил' јабука
- Ту је харач покупити мука!
Мој Хасане ко ће гола свући?
Тућу клетву не доноси Кући!
Ко зна раји што у себи таји?
И раја је ко и други људи,
Она спава, ал' кад се пробуди,
Онда земље и градове пали,
А не тебе с хата да не свали!
Ту су Ровца и Мораче двије,
Ту покупит харач лако није.
Нека су им куће савардаци,
Ал' ту живе људи и јунаци.
На тебе су Морачани љути,
То се без зла неће разминути.
Они тебе код владике туже,
Немој им се спуштити на уже.
Не вјеруј им од уста до носа,
Убиће те због свога поноса.
И ту ће се црни сплести враже,
Јер ти главу на Цетињу траже.
Па с ким идеш да купиш хараче?
Ту је мало војске за Мораче!
Но не иди, послушај Селмана,
Свечева ти поста рамазана!
И тако ти Ћабе и Медине,
Послушај ме мој Хасане сине."
Хасанага завика му с прага:
„Мој хамиџа, не слушам те стари:
Кад ти не знаш како стоје свари,
Јер то није раја но хајдуци,
Они живе боље него Турци!
Ту не фали меса ни погаче,
У крвава Ровца и Мораче.
Што по Босни отимљу и краду,
Па зар нама дио да не даду?
Што народу дијелимо правду
У бијелу Колашину граду."
То изрече оде на алату,
Бас у срми и руху богату.
Упријеко Ханџар одврнуо,
А зелени ћурак пригрнуо.
Фес од свите са четири ките,
Сабља бије коња у копите!
Црн му перчин по плећима бије -
Ни море му до кољена није.
Такве су ти турске узурлије,
Ока мрка, а два суче брка,
А нарави вука да престрави.
Два му ока ка у крволока,
Два образа два мрка облака,
Вала силна коња и јунака!
А јест јунак да му нема равна,
Али има несрећније мана
Још из ране доба и младости
Навика је на људске слабости:
На Мујагу брата дига руке,
А рашћера рају и хајдуке
И стару је потурнуо мајку
Што не личи онаквом јунаку.
Не зна шта је од кашике теже,
Тако живи Мекић Хасан-беже.
Зле га мисли на свашто наводе,
Право Мекић на Морачу оде.
Оде куга про Њежина луга
У Морачу због старога дуга
И доведе Турке зулумћаре
- На зелене Радовића Баре.
Што је боље кад памети нема
Те не види шта му раја спрема.
Но почину на Рајичевину,
Ту се кољу брави и говеда,
А вади се из улишта меда.
А довлаче грожђе и јабуке
- Хоће Срби да обману Турке.
Би у девет јама да сакрију
Да ће сјутра бега да убију.
Ал се Мекић преко свега кара:
„Што Шундића нема и главара?"
Да га сретну да му теменишу,
Не зна Турчин шта му књиге пишу
Смишља јаде на четири стране
Јаму копа да сам у њу пане.
Да Морача стара војводина,
Плаћа харач од седам година.
Он би мајци што му храну дава
Осјекао руке због рукава.
Али ће му звекнути вилице
„Ка лакоме лукаве лисице".
Шта уради Мекићу Хасане
Ишчека је једва докле сване:
Зором крену да купи хараче
Пред Турцима пушкомет одмаче,
Јутрос ће му мајка да заплаче
Јер утврди кланац Пастирницу,
На љуту је нагазио злицу
На ћетића Мину Радовића
Тек је момку деветнаест љета,
У руци му шешана запета.
Бег налеће пушци на грлићу,
а гађа га Мина Радовићу
Посред прси и златније тока
И погоди љута крволока!
Ђе вук - вуку може да побјеже
Или Мини Мекић Хасан-беже!
Још би река пушку не опали,
А Мекић се под алатом свали
И Радовић потеже ханџара
Те погуби бега зулумћара,
И скиде му бистра џевердара
Вас од сребра и седефа чиста
Што је био Потурака Риста:
Истрже му леденице двије
И свуче му токе колајлије,
Узе сабљу опточену златом
И алата коња под пусатом.
Све то сврши за пола декика,
Докле неко из горе завика:
„Бјеште натраг харачлије
 Турци Ударише морачки хајдуци,
Погибе ви Мекић Хасан-беже
Онда Турци почеше да бјеже
Пут бијела Колашина града
- Да глас носе великије јада.
Но се онда раја ускомеша
Шта да раде од бегова леша?
Треће зоре и дана бијела
Нестало је бегова тијела!
И од дана и случаја тога
Ту већ турска не долази нога!
Мина с главом замче од прилике
На Цетиње код Петра владике,
Ђе дворова нема ни палате,
Са њим витез Дуловић Мијате.
Треба проћи клапце и богазе
Да на турску чету не нагазе.
Док стигоше на Цетиње поље
Код највише српске богомоље
Задужбине Иванбеговића,
- Ту наћоше Петра Петровића,
Под пећином у Митрополију,
Ђе Христову чита историју
И Мојсијев закон и Библију,
Чува круну с Душанове главе
И петрахиљ светитеља Саве,
Штампарију и богословију
И столицу Иван-бега Бана
Од дрвета „кедра, са Ливана!
Бритку сабљу Вукашина краља
И талију српскије земаља,
Ту ће чува историјске списе
Старе гусле јаворове висе!
На златну се штаку навалио,
А воштане луче запалио,
Сузе рони а богу се моли,
Отоманској сили да одоли
- Домовину своју да прошири,
Завађена братства да помири
И да онда грешну душу смири.
Исплака је код рускога двора
Да му помоћ прима Црна Гора,
Зато му је лице као зора,
А још само непросуте кости
Од дугога поста и старости.
Старе власи људсковина краси:
Златна митра Мироточивога,
Невског орден, Петра Великога,
Златни прстен Светога Синода
И признање Српскога народа!
Пет страније језика говори,
С јадима се великијем бори,
Те је рано изгубио здравље
За мир божји и за православље.
Кријепи га духовна висина
- Ка Јована Захарина сина
Кад је спава у мртвачкој скрињи
У далекој Јорданској пустињи.
Кад бануше два сокола сива
Код овога духовнога дива
Одмах позна морачке хајдуке
Па је старе раширио руке
И с њима се пољуби и грли
Тај велики Србин неумрли!
Па на ледне посједоше плоче,
Онда Мина говорити поче:
О велики и духовни оче
И јуначке земље владаоче,
Мучениче и преосвећени,
Апостоле Христов напаћени,
Можеш ли нам казати владико,
Има л' ово у свијету ико,
У оваквој кући престонице
И државу без иђе границе,
А свуд по њој турске касапнице?
И има ли ико да докаже
Владаоца који нема страже?
Нит' ко дава данка ни пореза
Још од доба Иван-бега кнеза.
Онда њима Петар Први каже:
„Што ће страже коме Бог помаже?
Ја ту имам, ђе призивам Бога,
Више врата од престола мога,
Иванова Орла двоглавога,
То је симбол вјеровања мога,
Стражар ми је сваки Црногорац,
То је моја снага и ослонац,
Сви на моју ријеч да полете
Да Лазара и Косово свете!
Ми смо српска звијезда у тами,
Ал' нијесмо без никога, сами,
„Нас и Руса двјеста милиона
Једне вјере и једног закона"!
И нема ме ниђе сретнијега,
Сиромаха и несрећнијега!
Но ви окле морачки хајдуци,
Јесу ли вас набрзили Турци?
И шта раде мрки Колашинци
Доде ли вам цареви забити,
Можете ли с њима доглавити?
Народ јадан, је ли много гладан,
Кад немате пара ни пазара
Но трпите муку и страхоту,
Је ли Мекић Хасан у животу?"
А веле му два мрка хајдука:
„Ти што спаваш на студеној плочи,
Ми сви у те упиремо очи,
Па смо јуче на Морачке Баре
Рашћерали Турке јаничаре!
Посјекли смо Мекић Хасан-бега,
Више трпјет не могасмо њега
Да цвијеља самохране мајке
И узима порезе и данке
- На годину по четири пута,
То је била присојкиња љута!"
Мина главу пред владику стави
Те одању руке окрвави,
Па зборити оде хајдуцима:
И ја сам се клао са Турцима,
Није грота окрвавит прсте
Од крвнике који се не крсте,
И ако смо од старине браћа,
Овако се дуг крвави плаћа!.
Жали боже оваквог јунака
Што је био на страни Турака!
Гледао сам на хиљаде глава
Ал' не виђох оваквога лава!
Видим да је од словенске расе
- Та својштина наша пропала се!
У много је био удробио,
Те је своју главу искобио
И сад доша ђе му мило није,
Ђе се вино уз рамазан пије,
Ђе се крсти и тамјан мирише,
Ђе крв људска историју пише!
Ђе је царство муке и невоље
- На Цетиње црногорско поље!
Па нареди Петровић владика:
„Сахраните српскога крвника
С почастима како доликује
- Стамбол данас за њим јадикује".
Сахранише Хасан-бега-Каду
Нека Турци у Стамболу знаду
Како ови крвави горштаци
Знаду бити људи и јунаци!
Ту бијаше гробница Главњача
- Костурница турских освајача,
Ту и ови Колашинац љути
Са својом ће браћом сатрунути!
И тада је свети Петар Први
Због овакве проливене крви
Поставио Мину за војводу
Да му живи име у народу.
И даде му успомену трајну
Око врата од злата колајну.
И још уз то велико признање,
Дарова му кулу и имање
У Морачу тврду качаницу,
На зелену Чепића Главицу,
А Мијату село Трновицу,
Под Градишта ниже Шеничишта.
И Мијата стави за сердара
Што његовој кући одговара.
Још владика благослови оба
- Страшан човјек из страшнога доба,
Војсковођа за вријеме рата,
На дивану мудри дипломата,
Мелем што се на ране привија,
Ал' га Турци зваху крвопија.
А био је чудо за Французе -
Кад им Боку и Дубровник узе!

Хаџи Радован Бећировић Требјешки, "Царев лаз", Октоих, Подгорица 2011. (стр. 84-96)

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна