Суботица је 1900 била најмногољуднији град у бившој Југославији посље Београда, и та два града су имала преко 100.000 људи, други су имали мање од 100.000. Срби су у Суботици кроз 18 и 19 вијек били изложени дискриминацији, у вријеме 1848 и Мађарске револуције и Српске Војводине издајом "браће" Буњеваца, пропао је Суботички шанац, и тада се дешава велико страдање Срба. Прије тога су Срби прво основали насеље на бријегу јужно од града, то је данашње насеље Александрово. Сјеверније од града, али релативно близу центру Србима је било дозвољено насељавање у Пјешчари која води у Келебијску шуму и то се и дан данас зове "Српски шор", то је и Православно гробље, да би почетком 20.вијека на крају тог шора, у центру града сазидана је Православна црква Вазнесења господњег. Прије тога је изграђена Црква у Александрову посвећена Светом Димитрију. И поред града, мали храм на Водици у близини југо-западне обале Палићког језера. Капела је посвећена успењу Пресвете Богородице. Суботица је била главни град у периоду владавине цара Јована Ненада "црног" 1526-1527, тада је град био потпуно Српски. Срби имају и стару цркву у оближењем селу Пачир а почетком 20.вијека у Хоргошу је постојала црква брвнара. Стари Суботички Срби су се до данашњих дана одржали у мањем броју али се зна које су то породици. Срби су знатно страдали у Суботици за вријеме мађарске окупације 1941-1944, о томе свједочи и данашњи назив највећег урбаног Суботичког насеља "прозивка", на том простору су прозивани и стрељани Срби.
Данас у Суботици има око 35% Срба, наша популација у овом граду биљежи пораст од 1991 прије свега због прилива избјеглица са простора захваћених ратовима. Данас град има око 97.000 становника а општина са насељима Палић, Бајмок, Чантавир, Келебија, Таванкут и др. има око 145.000.