Кричке - симбол једног нестанка | Српски лист
www.srpskilist.netЈесу ли Кричи несрби, пре-Срби или Прасрби?
Јесу ли њихов ниски раст, тмаст тен и дебеле усне оно што их чини ‘‘Другима’‘, Инима? Да ли су ‘‘кричали’‘ српски, или на неком другом језику – романском, јелинском, илирском или келтском? Јесу ли и Грци (по предањима из наших динарских крајева нестали тек у касном Средњем веку) заправо само ‘‘Кричи’‘ (Griechen, Greeks, Greci…)? Откуд имена Дрекале, Дракула, Оташ и слична средњевековним ‘‘Власима’‘ по дубровачким, задарским, которским и другим аналима? Откуд и данас, рецимо, домородно име ‘‘Момчило Лубурић’‘ усред Румуније?
Тешко је, заиста, имена Сумор, Калока или Рамеза изводити из српског. Истина, неко би име матарушког краља могао повезати са суморношћу, војводе Калоке са грчким калос (добар, Добро, Добрица) а Рамезе са индоевропским рам (ован) и шиптарским дeминутивним суфиксом за. Но језици, ма колико идентитарни, нису крајње мерило сопства. Сведоци смо постојања многих народа који више не говоре својим језиком – попут Ираца, Шкота, Велшана, Влаха, и многих Кавказаца – али јесу своји.
Јер повест ‘‘Хрвата’‘ Крича или западних Херцеговаца и није до још један, у нас пречест, урлик над неостваривим сопством, те нам њихова судбина мора бити опомена да у својим даљим идентитарним истраживањима бар ми будемо опрезнији.
Јер, како је дошло до тога да Херцеговина, српско врело које ‘‘сву земљу насели а себе не расели’‘ постане, попут својевремено српске Далмације и ‘‘српске Спарте’‘ Црне Горе, легло српских душмана, питање је на чијем одговору почива читава наша будућа национална политика.
Решење те загонетке разјасниће нам и ‘‘шкуторе’‘ и Кричке, које неки убрајају у Влахе, мада Аромуни никада нису имали ‘‘државу’‘ какву им импутира Андрија Лубурић. Јер, када је енглески конзул у Београду, Сер Чарлс Елиот, крајем 19. века први пут срео Влахе на издигу, запањио се њиховом самосвојношћу. После дужег испитивања њихове повести, начина живота, обичаја, веровања и етике, закључио је да су они ‘‘најпаметнији и најспособнији народ на Балкану’‘. Да ли је то стога што је као обавештајац и Јеврејин (Цинцари се готово у свему подударају са Јеврејима, осим вером) веровао једино емпирији, остаје неком будућем проучивачу да утврди. Мада их, наиме, разни ‘‘бошњачки’‘, хрватски па и српски сајтови, блогови и интернет форуми ниподаштавају, Власи опстају и даље, често преименовани али увек животни, жилави, и бодри. Мимо свих претњи, безмало келтске звуке њихове музике, ритмове њихових игара, воле и њихови најљући непријатељи.
Нажалост, и много тога другог остаје нејасно. Јесу ли заправо ‘‘Власи’‘ те етничке ‘‘преливоде’‘ нашега полуострва, је ли Кричима и сличнима било пробитачно да се поистовете с нама кад смо ми били премоћни, да би постали Хрвати при наступању католицизма, Грци по изгледима за избављење од Турака, или Румуни када су ови прихваћени као балкански наследници Римљана? (Занимљиво је да се Власи нису турчили ни арбанашили мада неки други Ибери, као део Крича, јесу прихватали ислам.)
Отаџбинског рата 1991–1995. налазила граница између Срба Крајишника и приморских ‘‘Хрвата’‘ (по многим изворима такође аланског порекла) само је један од топонимских подсетника, попут Крички, прошлости која наводи, на пример Мађаре, да зарад једне мањине ашкога порекла (Јаса/Аса) редовно шаљу истраживаче у Осетију, или Јапанце да помно изучавају своју везу са Мађарима, прекинуту разлазом од пре неколико хиљада година. При том, ни једни ни други не баве се залудним послом, већ одржавањем сопствених темеља. Јер сваки Србин упознат са Осетима, Черкезима, Аварима, Табасаранима, Грузинима, Јерменима и другим кавкаским горштацима не може а да не види већу сличност нас са њима него ли с Русима, Чесима, Словацима, Пољацима и осталим Словенима.
Измешаност Евроазије, очита и у данашњој Херцеговини, где се Срби деле на два веома различита фенотипа (а вероватно и генотипа) – на високе и кршне, и на мале и хитре – заправо на психотипове Ибера Одисеја и Арје Ахила – не би требало да буде разлог да дигнемо руке од онога што покушавају не само Мађари и Јапанци. Не уочити бесмислицу тумачења кричког имена српском погрдом (зар би онда ти староседеоци потукли Новљане у првом боју?), или овековечења убиства Калоке дробњачким именом, не говори у прилог наше науке. Богатство идентитетског над-сећања исказано, рецимо, и влашким именом кога се одричу многи наводни српски националисти одрицање је од истине, на пример, неколико десетина хиљада Срба Ровчана који се презивају Влаховић, као и од њиховог завичаја изнад кањона Платија, Влаховића.
Власи, очито, нису били само обично занимање, ‘‘сточари’‘, већ етнос потврђен и називом Црних Влаха, Нигри Латина, Мауровлаха – Морлака наше повести. Поред тога што се попут Сармата жене на коњима и сахрањају испод громила – умањених кургана и могила – и што су неустрашивошћу натерали Латине, Турке и потурице да их куде као Влахе, ови Крајишници својом двојезичношћу откривају још једну историографску лаж, не само Балкана. Наиме, мимо назива Романије, Влашића, царевине Романије (Византије), влашко-бугарског цара Јоанице (Грцима Калојана – Доброг Јована – нама Јовице), оба морлачка језика потврђују и српску и романску балканску домородност.