Калемегдан је поље испред Београдске тврђаве. „Калемегдан значи: градско поље. И он је, до изласка Турака из Града (1867), одиста био чисто поље око Града. На том пољу некад су се вежбали турски војници; у једном крају, овамо према Великој цркви, до године 1857, Београђани су држали своја сена...“ (Милан Ђ. Милићевић, „Топографске белешке“, из књиге „Стари Београд“)
Има и других тумачења назива Калемегдан, да је овај назив кованица од турцизама кале и мејдан / мегдан, што би у буквалном преводу значили град-бојиште.
Миливоје Томашевић, у књизи „Аура Београд“, износи другачију претпоставку, односно негира оваква објашњења: „...да je овај назив настао од две турске речи „кале“ - што значи тврђава и „мегдан“ - поље. Јасно је одмах да је то објашњење неодрживо, јер се не могу у једно спојити тврђава и поље. Или је поље, или је тврђава. Или је тврђава у пољу. Никако не могу бити једно. Али, никако не може бити ни тврђава у пољу јер Калемегдан није поље, већ стена... Турци су овај простор одиста називали „Фићир бајир“ односно „брег (над реком) за размишљање“, или „Дарол–џихад“ што значи „кућа ратова“, а не Калемегдан. „Кале“ је у турском речнику редовно смештено у другом делу речи, а не на почетку... Зачетак садашњег назива налазимо управо у келтском језику, прецизније: у Епу о Аргонаутима, који је настао знатно пре доласка Турака у ове просторе (трећи век старе ере) у коме је јасно записано да Јасон и његови другови пролазе поред стене
Калиујака испод које се, на два тока, раздваја Истар (Дунав), односно, стварно, састају Сава и Дунав. Још тада је Калемегдан добио први слог свога имена – „кали“, остало је обавило време и историја...“
А има и оваквих тумачења:
https://www.youtube.com/v/j2keb2Jd0xgКалемегдан се дели на
Горњи или Велики,
Доњи и
Мали Калемегдан. Горњи је испред Горњег Града окренут Сави, Доњи испред Доњег Града изнад самог ушћа Саве у Дунав, а Мали је поље испод самих зидина Горњег Града у правцу помињаног Зерека и Дорћола. Мали Калемегдан је био обично празно поље, оивичено густим шибљем, и према тврђави и према вароши, и дуго је остао тако неуређен и након преузимања Београдске тврђаве од Турака.
У турско време „Калемегдан је био пусто, неравне поље, разривено, пуно смећа, цигаља и камења, са рупчагама и јаругама, зарасло y трави и корову. Ниједног дрвета. Тек по нека кржљава зова уздизала се из гомиле камена...“ (Живорад Јовановић, „Из старог Београда“)
Уређење Калемегдана и његово претварање у парк почело је 1890. године, када је команда Тврђаве предала Београдској општини Калемегданско поље на коришћење.
Фићир-баир је турски назив за део Горњег Калемегдана, који се пружа од тврђаве (данашњег платоа на којем је Победник) према Саборној цркви, гребен високо изнад Саве. Топоним на турском значи - „брег за размишљање“. Често се у ширем смислу овај назив, баш као и назив Калемегдан, односио на цео гребен на којем се налази Тврђава.