Osmanagić je šarlatan nad šarlatanima. Lud on nije i sam ne věruje u stvari koje propověda, ali to što radi slično je onomu što je radio Milan Tarot.
Djoković takodje nije něki zabludjenik, no je vrhunski sportist i javna ličnost. Na njem je veliko breme, pritisak i odgovornost. Ako posegne za metodom boljega razvića koncentracije, ne znači da je izdao rod i věru. A sa Osmanagićem on ne šuruje i ne smatra ga nikakvim autoritetom i delikatno je izjavio da NEMA superlativa kojima se može opisati, to što Osmanagić čini. To što je čovjek kulturno posědio s Osmanagićem, rukovao se s Dodikom, poigrao se u Dalmaciji valjda je samo njegov "posao" ili pripremanje terana za neke buduće planove, koji se tiču razvića sporta u regionu. Pritča o piramidama i more nisu toliko loš mamac za turiste ili organizaciju nekoga turnira velikih razměra.
Nevezano za Osmanagu i Noleta...
Da, u zapadnom světu, a još više u Rusiji, bukti plamen modernih pseudomeditacije, pseudojoge i pseudofilosofije u sklopu aktualnoga trenda samousavršavanja i tu malo ko zna, šta je meditacija zaista i što hoće tim postići.
Ali mislim, da Nole ne praktikuje svaki bullshit i ima okolo sebe družinu profesionalnih ljudi, koji su dobro plaćeni, da ga pripremaju na psihičkom uravnju.
Za sve one koji se plaše meditacije, ona je samo instrument poboljšanja koncentracije. U nevěštu umu misli su kao uznemireni majmuni koji skaču s grane na granu. Meditacija nije pokušaj isključiti misli, nego onu misao koja ti dodje na um, pokušati zadržati koliko možeš duže; a kada dodje druga misao, prvu mirno odpustiti i pokušati što duže držati tu misao, onda treću itd. Kada odlaze ne držati ih silom i ne nervirati se. Tako se uči držati misao dugo, to jest biti usredotočen, koncentriran. Kada si věšt držati misao, tek tada si sposoban učiti se analizirati objekt bez predrasuda, ostati miran i sabran. To je veoma potrebno u sportu, jer kao javna osoba ne možeš sebi dozvoliti razne agresivne ispade i u slučajevima nepravde. Možda nek znaju za slučaj Slobodana Jankovića.
