Село Штрпци је део села Тупана око старе цркве св. Ђорђа. Владика Јоаникије је служио службу у цркви у Штрпцу 2011. године.
Он је из Велимља, а то је северно од Тупана. Штрпци се помињу као село у попису из 1530. године. Ово спомињем због реално могуће везе са крајишким Штрпцима, који су већ тестирани као N1a P189, а видимо да су исте хаплогрупе и огранак Вујадиновића у Пиви, Јокановићи. Тупањска висораван протеже се од села Штрбаца до села Кленка.
„Осим засеока Штрпца код Пивског језера има и гребен Штрбине, висок преко 900 метара.
„Недавно је, вриједни г. Горан др Комар с помоћу г. Ратка Кулића, пронашао на подручју Убала, недалеко мјеста Трса у Пиви, стећак са ћириличним натписом „овдје лежи Хлапац Штрбац слуга Божији“. Датацију споменика Хлапцу Штрбцу др Комар, на основу аналогија са обличјем словних знакова Хлапчева натписа, даје највјероватније "током 15. - 16. вијека". Такође, недалеко локације налаза овог стећка, налази се топоним "Бањске колибе" који засигурно свједочи да су, поред становника Пиве, на овом подручју планинских испасишта, и Бањани имали своје љетње станове. Овим налазом натписа на стећку Хлапца Штрбца могло би се основано претпоставити да су се Бањани и сахрањивали под масивом Дурмитора на локалитету "Грчких главица". Кулић је са сигурношћу казивао о присуству старог натписа на гробном споменику на локалитету „Грчке главице” у подручју Убала у које су Кулићи током љета традиционално изгонили стоку – појаснио је Комар. Он додаје да је у питању планински предио са старом грађеном водом „Убла” до којег се стиже са Трсе преко катунског насеља Кулића И даље, јасно усјеченим коритом повременог бујичног потока. На тај начин стиже се у Дуги До и даље подножјем гребена Урљај, у удолину глечерског поријекла звану „Убла”, свакако по грађеним водама од којих је до данас сачувана једна.
– Даље, ка масиву Дурмитора, отвара се кањон Сушице. Поред житеља Пиве, на овом подручју су своје љетње станове имали и Бањани о чему свједочи топоним „Бањске колибе” и род Копривица у Недајну. Наш циљ, „Грчке главице”, представљен је трима заобљеним бријеговима који се уздижу источно од Убала и које доминирају удолином. На једној од главица положено је у давнини гробље које можемо прибројати класичним средњовјековним некрополама представљеним надгробним споменицима типа стећака.
На падини главице, лежи други гробни споменик о којем Кулић свједочи да је прије тридесетак година помјерен са његовог првобитног мјеста. Његове димензије су 1 х 0,44 х 0,35 m. На његовој дужој западној страни ситуиран је ћирилички натпис у три реда који гласи: Овдје лежи Хлапац Штрбац слуга Божији.
- Испричао је Комар је појаснио да личност чији су гробни биљег пронашли, припада влашким скупинама професионалних сточара.
– Грчке главице са спомеником овог Хлапца леже на простору планинског пашњака са добром пијаћом водом. Припадају старом пивском братству Кулића.
Презиме Штрбац је данас личко-босанско. Топоними „Штрпци”, „Штрпце”, „Штрбац” присутни су од Космета и Србије до Босне. Датирање споменика Хлапцу у Пиви могуће је једино на темељу аналогија са обличјем словних знакова његовог натписа – оцијенио је Комар.
У погледу имена Хлапац (Хлап) можемо установити да се јавља током 14. вијека у периоду владавине краља Стефана Уроша II Милутина. Жупан Младен из Требиња је 20. августа 1319. године донио пресуду да је Петар син Тољена дужан Хлапену Валетићу 40 млетачких гроша (К. Јиречек, Споменик СКА XI, Београд, 1892, 103). Касније, ово име се јавља у хрисовуљама краља Милутина великог црквеног градитеља и ктитора.
У његовом хрисовуљу манастиру Св. Стефана у Бањској 1314-16, помиње се Хлап, влах манастира Бањска са његовом дјецом и зетом (В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Синдик, Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, књ. I, Београд, 2011, 466). Још раније, у хрисовуљу краља Милутина манастиру Хиландар 1282. године поменут је Хлапота влах манастира Хиландара (В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Синдик, Зборник средњовековних..., 279)
Познато је да после пропасти Грдановог устанка против Турака (1597. године – Херцеговачка буна), креће масовна миграција из правца источне Херцеговине, боље рећи из племена која су у њему учествовала а то су Бањани, Риђани, Пива итд. Према историјским подацима село Орах је припадало првој српској држави на саставцима ријека Пиве, Таре и Лима. Касније, у Старој Херцеговини, Орах је представљао духовно средиште српског народа Пиве, Голије, Гацка и Рудина.
У Ораху су некада живјела братства Голубовићи, Кулићи, Ћукови (Ћуковићи), Апрцовићи, Гаговићи, Соколовићи и други. Гаговићи и Соколовићи су једна православна лоза, а разгранали су се као Руђићи - Соколовићи - Гаговићи. Родоначелник Гаговића је кнез Вукашин, који се презивао Рудача. Имао је синове Саватија, касније Патријарха српског, који је 1573. године подигао манастир Пиву, и Гаврила, по коме су се прозвали Гаговићи. Постоје историјски записи о томе да су се Гаговићи доселили из Метохије. Ево како је то испричао старац Станиша Гаговић, а 1912. године забиљежио Светозар Томић. (Овај податак налази се у књизи „Пива и Пивљани", коју је 1949. године објавила Српска академија наука и умјетности.) Гаговићи су старином из Призрена, одакле су, најприје, преселили у Пећ, касније у село Јасен у Пиви, а одатле у Крушево, такође у Пиви, гдје су дуго живјели, имали двор и своју придворну цркву.
Највећи део банијских Срба сматра да потиче са простора Херцеговине. На том простору имамо неколико братстава из Бањана и Пиве која припадају хаплогрупи N1a P189.2.
Извод из десетог штампања моје књиге „Ананићи“ – прилог за монографију- , новембар, 2021.