СТАРИНА НОВАК, РАДИВОЈЕ И ГРУЈИЦАНовак, Грујица и Радивој били су (по приповјеткама народним) разбојници у Босни, у гори Романији (близу Сарајева). Грујица је био рођени син Новаков, а Радивој побратим. Новак је био родом из Смедерева, пак је од некакве неправде утекао у Романију и одвео са собом Грујицу и Радивоја.
Они су живели у Романији до превелике старости Новакове, но ни од кога нијесу ништа отимали разбојнически нити су се скитали којекуда, него су понајвише пребивали више сарајевског пута, под једном стијеном (која се и данас зове Новакова стијена), а на путу су држали свагда пространу кабаницу и на њој велики нож или сабљу те су туда пролазећи трговци бацали на кабаницу колико је који жогао и хтјео. Кад је Новак врло остарио, онда су отишли сва тројица у Приморје адријатическо, к Рисну и Перасту и тамо су, као на покајанију, живили поштено докле нијесу помрли. Новак је познат код народа српскога какогод Краљевић Марко, и о њему пјесама много има. Он има два презимена: Стари (или Старина) Новак и Дебелић Новак.
Старина Новак
.jpg)
В. С. Караџић - Јунаци народних песамаПокушавајући да открије историјски идентитет чувеног хајдучког харамбаше српске народне епике, И. Руварац се у расправи "Дебелић Новак и Старина Новак" позива на бројна историјска сведочанства из 16. в. (Вранчић, Герлах), која потврђују да је на крају 14. в. постојао неки бугарски јунак Дебелић Новак. Међутим, „и на крају XVI века био је неки Новак, који је с Михаилом влашким војводом и против Турака и против Ердељског Баторија војевао“.
Споменик Старини Новаку у Клужу
У Животу деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа, говори се о лаволиком јунаку по имену Караљук, који се одметнуо од деспота Стефана у хајдуке, те су од њега стрепели сви Турци „насељени на крајини“. Јагић вели да је у рукопису његовог издања Житија поред овог Караљука стајало додато и име Новак. Руварац се позива и на народне песме, у којима се помиње Дебелић Новак (Седум јунаци и Арапин, Женидба Ђурђа Смедеревца, Грујица и Арапин и др).
Из свега наведеног архимандрит Иларион извлачи следећи закључак: „Из досад наведеног изводим ја, дакле да је било два Новака: Дебелић Новак и Старина Новак: да се о Дебелић Новаку певало и причало, кад Старине Новака још ни на свету није било; но пошто је и Старина Новак изишао јунак, каквог је време, у коме је живео, допуштало, те се стало и о њему певати и причати, то није никакво чудо, што се у песми старији јунак са млађим хајдуком у једно слио или што се старији подмладио и с нова оживио у новијем Старини Новаку.“
Новак Дебелић се помиње у Хроникама Ђ. Бранковића, као и у Рајићевој Историји. М. Вукићевић наводи да су историјски постојала два Новака хајдука. Т. Маретић запажа да су народни певачи лако могли заборавити разлику између Дебелић Новака из 14. в. и Баба Новака из 16. в. те их „држе за једно лице“.
Томић истиче да Новаков епски лик садржи елементе и средњовековног јунака и горског харамбаше, који се посебно активирају у зависности од епског контекста, номенклатуре и сижеа. На формирање Новакове синтетичке фигуре могло је, према Н. Љубинковићу, утицати и поетско сећање на великог војводу Новака Гребострека из 14. в. Према Вл. Бовану, поетски лик Старине Новака у епској народној поезији, особито од краја 16. в., сажимао би уједно одлике тројице легендарних и историјских личности.
Руварчева претпоставка о накнадној контаминацији две историјске личности које су живеле у различитим временима у јединствену, „збирну“ епску фигуру актуелна је и данас (М. Клеут).
Име Старине Новака се, сматра Маретић, пре свега односи на бугарског харамбашу из 16. в., кога извори зову „Баба Новак“, а који се налазио у служби ердељског војводе Михаја, од чијег је непријатеља, Жигмунта Баторија, 1601. године и страдао. Ипак, Маретић дозвољава и могућност да су народни певачи могли лако заборавити разлику између Дебелић Новака из 14. в. и Баба Новака из 16. в., "те их сматрати једним и истим лицем". На то указује и истовремено помињање Дебелић Новака и Старине Новака у српској народној епици.
Данас се сматра да је Баба Новак, који се помиње у румунској историјској литератури крајем 16. в. као истакнути војсковођа војводе Михаља Храброг, пореклом био Србин.
Старина Новак, један од најпопуларнијих епских јунака „средњих времена“, само номинално историјска личност , свој епски живот започиње управо тамо где историја нема права, а ни могућности да се наднесе - у просторима поетске имагинације. Расправа Илариона Руварца, у том смислу, данас је актуелна пре свега по покушају транспоновања историјских димензија лика Старине Новака у епске оквире.
У својој расправи Руварац износи и претпоставку да "дели Татомир" из Новакове хајдучке дружине није нико други до последњи бугарски цар Страцимир (или Стратимир). Његов помен у хајдучком кругу песама наше народне епике, где никако не припада, Руварац тумачи на исти начин као и помен Грчића Манојла, који је, по њему, поетска транспозиција грчког цара Манојла Комнена, с тим што је видински цар, "доспевши у други круг од песама и у коло других јунака изгубио знамење или обиљежје царско, те се сада с тешком муком распознати даје."
Тешко да бисмо се у овоме са Руварцем могли сложити. Грчић Манојло, као застрашујући непријатељ митске снаге и (оно) страног порекла, у нашој народној поезији има знатно ширу функционалну дистрибуцију, али без одређеног историјског денотата, изузев као стајаће име за Грке у нашој народној поезији.
Иларион Руварац и народна књижевност
