Аутор Тема: Опевани уз гусле  (Прочитано 11389 пута)

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Опевани уз гусле
« послато: Јул 23, 2013, 03:07:46 поподне »
Многе личности опевао је народни гуслар. Нека ово буде место где ћемо да их окупимо.

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #1 послато: Јул 23, 2013, 03:13:46 поподне »
Чувени гуслар Хаџи Радован Бећировић Требјешки (1897-1986) опевао је многе личности за свог дугог века.



Као прву, објављујемо ону посвећену погибији комитског харамбаше Радула М. Радовића у нади да ћемо тако помоћи нашем сараднику Виту Радовићу, који ради на великој књизи о  свим Радовићима.

ВИТЕШКА ПОГИБИЈА РАДУЛА М. РАДОВИЋА (Комитског харамбаше 1918)

Шта Радуле Радовићу рече
Кад од Швабе у гору утече.
Заклео се оружјем и части
Да им неће у руке пасти.
Па с дружином у гору побјеже
Ко ће вука горскога да свеже,
Који чуда од јунаштва ствара
Момче младо с Радовића Бара.
Од јуначке куће гласовите
Харамбаша поста у комите.
Згодно момче ка на гори вила
Не краси га ни злато ни свила,
Но сукнено ођело сељачко
А на њему оружје јуначко.
Крагујевке око себе носи,
Московка му вазда на готов си,
Каква носи у пасу наганта
У који му осам стоји брата,
Руска марка у свијет позната.
Ок врата дурбин од биљура.
А по свему међедина сура,
Жива слика старије каура.
Каква стаса а млад као роса,
Мрка чела оргловскога носа,
Низ врат пала замршена коса,
На рамена мушка наслоњена
Ко соколу перје на кољена.
Помало га наусница гари
А он као Црногорци стари,
Кад вјешала виђе и зулуме,
Докопа се планине и шуме,
Те постаде онога времена
Понос свога братства  и племена,
А страшило кула и посада,
И бијела Колашина града.
У комите три године дана
Тешкијех је допадао рана,
Хајдучком се лијечио травом
Ране прао шљивовицом правом.
Завијао с кошуље рукавом
Под пећине лежа на носила
Понуде му мајка доносила,
У зло доба уз гладне године,
Хљеб од траде и од липовине,
И по чашу воде и млијека
Није било другога лијека.
А најмање за неђељу дана,
У бој иде завијених рана.
Док једнога дана јесењега,
Швапска војска опсадира њега,
На планински извор љековити
Ђе долазе да пију комити.
Неко каза и погази вјеру
Да ту пију и да ране перу.
Знаде Шваба у колико сати
Ту Радовић треба да наврати,
Да погине и да главом плати.
Мало стаде а много не прође
А Радовић до извора дође
У горама у планини Доли
Ту га војска чека и опколи.
Прије но се сагао да пије
Пушке су га погодиле двије,
Пребише му ноге обадвије.
Али то му не би изненада,
Јер се вазда погибији нада.
Мушки бомбе око себа бача
Одлијежу Ровци и Морача
Ал се Швабе надале нијесу
Шест мртвије дома да однесу.
Мислили су да ће да се преда
Ал вук рањен ухватит се не да,
Јер је лакше ухватити вука
Но Радула рањена хајдука.
Он пјеваше кад шћаше да гине
О јунаштву Радовића Мине,
И многије своије предака
За вријеме борбе и Турака.
Он до своје традиције држи
Хоће дату ријеч да одржи
Чим је вазда храбрио хајдуке
Да Швабама не падне у руке.
Вешовић се сиви соко преда
Ал Радовић ухватит се не да.
Сам се данас са Швабама бије
Са њим друга ниједнога није.
Неко умро а неко се преда
Или мјесто својој глави гледа.
Рањен хајдук из планине зове:
Радовиће, браћу соколове
И рођака Војводић Машана
И ускока Жижић Радосава,
Од Никшића Ђура Миковића
И племића Божа Головића
Од гласита села Озринића.
Ђе си данас Дуловић Тодоре,
Шту су ове опушћеле горе?
Њему Шваба иза плећи виче:
„Предаји се стари одметниче,
Од тих нема живи ни двојица
Све поклала шпањолска грозница,
Неки су се под закон склонили
А неке смо по шуми побили
Но се предај и сачувај главу
Да све друго дамо забораву.“
Радуле им мушки одговара:
„Изађите хрђе из омара,
Видите ли да немам заклона,
О ваше ми вјере и закона.
А зашто сам поша у хајдуке
Него да ви не падам у руке.“
А кад Швабе јуртисаше на њ`га
Ал јунаку малаксала снага.
Али свјестан свијетлога чина
Као јунак, као величина
Хоће себе да овјековјечи
Јер је образ од живота пречи.
Ријеши се мушки да погине
Ка потомак војеводе Мине.
У планини неразумној мајци
Ђе аманет чувају горштаци
Ђе се муње о стијене туле
Шта уради Радовић Радуле?
Склон јунаштву још од колијевке
Живи огањ у бомбу унесе,
Несклони се преко крагујевке
Те тијело јуначко разнесе.
Мушке му је изломила груди
Да причају до послије људи
За његово јунаштво у гори
Ни Синђелић да га не прекори.
Нит се преда нити је побјега
А кад Швабе дођоше по њега
Бомба га је разнијела свега.
Да га ова не ухвати банда,
Којима је много дао јада.

Кад се ова дознала несрећа
На крваве Баре Радовића
Састаше се браћа и рођаци
Те команде донијеше мајци.
Нека види остарјела мајка,
Каквога је родила јунака.
А два брата и три сестре миле
Ту су срца јуначкога биле
Мање им је мртва брата жао
Него да је жив у руке пао.
А да ви`ш му црне сестре Стане
Женска глава ал` јој није мане
Да је сестра Томашеве Плане.
Радулове кад виђе комаде
Па у јаду нарицати стаде:
„Мој Радуле, мој очињи виде,
Ђе крвнику на нишан изиде,
Што учиње брате одабрани
Ко ће да нас од душмана брани?
С тобом сам се по горама крила
И црну ти храну доносила
Од кунове коре и од ресе
Да ми брата Швабе не објесе.
Ка многога Црногорца што су,
Знаш ли наша дико и поносу.
Још ти отац лежи у таоце
Ђе угледне муче Црногорце.
Лакше ћу те прежалити брате
Кад не даде жива да ухвате
Но одржи оно што си река
Онда кад си у шуму утека,
Да те неће ухватити жива.
Ја сам црна сестра и одива,
Још ме једна запунула змија
Кад изгубих брата Димитрија
Што подлеже ранама из рата,
Ал` још имам у свијету брата.
Но Радуле сунце моје јарко
Умира би једном свакојако.
Ка би љепше и гласовитије
Но противу змије Аустрије
На коју се грозила Европа
Да је живу у земљу закопа
Зато што је наћулила уши
Слободарске земље да угуши.
Мој Радуле покој твојој души
Јер на јадној Мијатовој кули
Јуначки се огањ не истули
Једна жишка има да свилуће
Ал` ту нема шљемена нит` куће
Сурвала се клета до темеља,
У њој нема среће ни весеља,
Нит се слави нити божићкује
Нит се пјева нити јадикује,
Нити плачу у повоју ђеца
Нити пјева у кући пијевца.
То већ није кућа но гомила,
Кроз камење зовина пробила
То је дрво које нема лада
Ал` је свједок великијех јада.

Хаџи Радован Бећировић Требјешки, „Поломљене сабље“, Октоих 2011. (стр. 211-217)


Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #2 послато: Јул 23, 2013, 03:50:25 поподне »
Хаџи Радован Бећировић Требјешки

ПОЛОМЉЕНЕ САБЉЕ

На хиљаду девете стотине,
Дванаесте крваве године,
За вријеме одсудније дана,
Кад осташе Турци без Балкана,
Бугари им узеше Тракију,
Грци Епир и сву Тесалију,
Срби Битољ и Македонију,
Црногорци равну Метохију,
До Звачана и до Митровице,
До Тулбета и до Грачанице!
Само Скадар код ријеке Дрима,
Због неслоге српске од старина,
Ту пустише Турке и Есада,
Те дигоше куле око града,
И плотове около шанаца,
Зло велико за Црногораца!
Ђе је десет хиљада бораца
Изгинуло због таквога рада,
Око Скадра крвавога града!
На шанчеве Широчкога Виса,
Љешанска се нахија крдиса
Љути бијеху на Краља Николу,
Што у славном Љешанскоме колу,
Слаба му се ријеч омакнула,
Те Љешњане у срце такнула,
Данас на врх Широчкога виса
Баталион Љешански кидиса,
А пред њима Радуновић Марко!
Јунак прави да га није лако,
Најпрви је допануо рана,
Ту се пола ископа Љешњана.
Изгибоше Љешански јунаци,
Ту је камен многој био мајци,
Многе љубе удовицом зване,
Сестре ишле косе одрезане!
Останула ђеца без отаца,
Спотица се старац код оваца.
На врхове виса Тарабоша,
Види попа Вукчевића Јоша,
Крвав јунак, гази по разбоју,
Те хришћанску врши дужност своју.
Међу ове Љешанске јунаке,
Три су брата од оца и мајке,
Три ђетића три Радуновића,
Из Нахије из Прогоновића,
Погинули у овоме боју,
За јуначку домовину своју!
Њина оца Крста Николина
Не сметаше толико година
Те је своју ђецу соколио,
И кроз борбе јуначке водио,
И вазда им старац говорио:
"О синови моји соколови!
Нема смрти без суђена дана
Ни витешке славе без мегдана
Ко погине ђе треба гинути,
Сам ће себе спомен подигнути,
Сјетите се свога брата Ђура
Што на Града оста Портатура
У бој љути противу Јапана,
А на страни Руса и Балкана,
Под командом мрка Црногорца,
- Поповића Јована - Липовца!
И племића Влада Петровића;
И Арсена Карађорђевића,
И јунака Шпадијера Марка,
Гвозденовић Анта из Ћеклића,
Са зелена Лима, Саичића.
Он је тамо изгубио главу
Ал добио поштење и славу".
Тако отац синовима збори,
Аи ту се зло и чудо створи
Наврх тврда Широчкога Виса,
Старчева се заврши замиса,
Ђе падаху шанчеви и жица
Погибоше брата сва тројица!
Но ево ти јада и несреће
Да на Крста турско зрно неће,
Ал нит јекну нит залелека,
Само што је синовима река:
"Аох мене Ђуро и Илија,
Ђецо моја Бајо и Андрија,
Погибосте ђе гинути треба
Ђе је људска дужност и потреба!
Још Ђурове овђе да су кости
Па животи ваши да су прости,
Клећу Турке и свашто им рећи,
Што ја остах у овој несрећи!
Боже што си позва ђецу своју
Прими с њима грешну душу моју.
Но глас његов до неба доприје
Прекрсти се старац и умрије.
Земљи паде Богу душу даде!
Ту погибе ова сабља стара,
Од четири срчана удара,
Од четири ране без лијека,
Да се прича за то довијека.
Смрт је таква чудна и ријетка!
Бог се сами на њега смилова,
Те испусти душу код синова.
И стиже их на вратима раја,
Ту нађоше Пивљанина Баја,
И јунаке с горе Вртијељке,
Из прошлости славне и далеке!
Ту чекаху скадарске хероје
Да их воде у насеље своје,
Ту Едемски поток ђе извире,
Тамо ђе се никад не умире,
Ђе су рајска поља и красота,
Тамо ђе је рај - дрво живота,
Тамо људска рука ђе не ради
Тамо ђе су божји рукосади
Тамо ђе је поезија башта
Тамо ће је Пушкинова машта!?

Књига "Поломљене сабље", стр. 30-33 (Октоих, Подгорица 2011.)
« Последња измена: Јул 23, 2013, 03:52:04 поподне admin »

Ван мреже Александар Невски

  • Редакција СДНКП
  • Истраживач
  • ******
  • Поруке: 1135
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #3 послато: Јул 23, 2013, 06:48:03 поподне »
Скидам шапку уредитељу на замисли о постављању прѢдмета са народнима пѣсмама, незабѣлеженима на других мѣстах. И я ћу се придружити обявљивањем йедне.
Но, прѣ тога желим читаоце подсѣтити да йе у народних пѣсмах србски йезик много чистийи него на далековиденийих, у новинах и опште у явности, нарочито у Београду. Ако подробно погледате ове пѣсме, моћи ћете примѣтити да йе у њих найчешће врѣме аорист, као што йе било до 1945 године у нашем народу, а не обично придѣвско прошло врѣме. Уз то има у извесной мѣри и имперфекта (чекаху, бйеху, сметаше, падаху, пйеваше). Оба (аорист и имперфект) бѣху забрањена у явной употрѣби 1945. године доласком на власт загорскога бравара, и тиме йе наш йезик окрњен  обогаљен. Тада су писмености и неписмености замѣњена мѣста, од тада се писменим и образованим сматра само онай койи не зна (или не употрѣбљава) четири прошла глаголска времена србскога йезика, већ йе образован само онай ко користи само йедно. А "сељаци" и "простаци" су они знайући три или четири. У том смо йединствени у свету, йер йе исто изопачено схватање остало у Србийи до дан данас.

Но, ево пѣсме пѣсника Янка П. Радуловића о погибийи седморице Радуловића - Томашевића. У Команах, на домак Подгорице, гдѣ одувѣк бѣше сукобъ команских братстава Радуловића и Бездановића са подгоричкима и спужскима Турцима око испаше у луговах око рѣке Матице. Оба братства су на нашем ДНК подухвату испитана као И2а.



      Седам Томашевића
      ------------------------------
      (око 1813 године)

Књигу пише ага-Селим-ага
од тврдога на крайину Спужа,
а шаље йе љутой Албанийи
а на руке Хату барйактару;
у књизи га тако поздравио:
"Чуйеш мене мио побратиме,
од како сам йунак устануо,
йош ми нигдйе не оста срамота;
До йедна ми остаде срамота
и прийекор од крайине царске;
у Комане у Радуловиће;
Посйекоше мойега синовца
мог синовца Мећикућић Муйа,
у Комане под Сађавац тврди
Погубише њега краишници
седам брата од Томашевића,
нашем Спужу ваздашњи крвници,
но кад примиш ситну бурунтийу,
купи войску љуту Албанийу,
Айде с њоме Љешкопољу равну
ти од туда, йа ћу одовуда,
ту да наше чете саставимо
на крвнике наше да удримо
у Комане на Томашевиће;
ту можемо шатор задобити,
и посйећи седам крайишника
што крайини царской дойадише,
многе турске главе посйекоше
од Спужана и подгоричана
сада ево згода превелика
издигла су браћа са овцама
при тврдоме брду Зеленики
ту чувайу овце и йагањце
и дебеле коње и волове
у њих има стока силовита
цийели би Скадар прекрилила,
него хитай и доведи войску
а дайем ти рийеч од поштења:
Брацки ћемо шићар дийелити!
Оно рече, књигу отправио
Када Хоту глас и књига дође
те видио шта му каживаше
одмах йунак на ноге скочио
и силну йе покупио войску,
С войском пође пољу Љешкопољу
А да видиш Спушког Селман-агу
ни он дуго трайат не хоћаше
но велику покупио войску
од тврдога на Крайину Спужа
и крваве варош Подгорице
йош сувише Љешкопољске Турке
да му пуне зелеником кожу.                                   ?
Први Селман Љешкопољу дође
и ту свойу одморио войску,
док ето им Хота барйактара
и са њиме Арбанаси љути;
ту обийе чете смийешаше
па да видиш Агу-Селим-агу,
одвойио войске половину
отправи йе по врх Зеленике
а пред њоме Хота барйактара
и турчина Муратовић Суља;
па им тако ага наредио:
"Да ударе на Сенезу равну,
на сокола Томашевић Мила,
(Томашева найстарийа сина)
Пола войске себе оставио
да удари на шкале питоме,
на остале шест Томашевића
на Николу, Ћетка и Новака,
Вука, Йанка и сокола Марка,
Отален се Турци окренуше
па Ситницу воду прегазише,
Хото пође преко Зеленике
Селман - ага испод Зеленике
крайем хладне рийеке Матице.
Па да видиш Хота барйактара,
брзо с войском на Сенезу дође
и удари Милу на торину
прийе него огрийало сунце
Ал` да видиш Томашевић Мила.
Нешће свойе оставити овце
Но дохвати пушку-џефердара
брани себе и бийеле овце;
три пута йе пушку истурио
три турчина на мртво убио;
Ал` залуду кад га непомога
йер му сила турска навалила,
Бийеле му плийенише овце
и његову запалише кулу
а и Мила савладаше Турци,
Од места га посйећи хоћаху
но ево ти Томашевић Йанко
он на Турке йуриш учинио,
двийе њине главе уграбио
па унесе брата рањенога
да му Турци не посйеку главу
и све Йанко браћу кликоваше
не зна йунак шта с у Шкале ради
да су тамо навалили Турци,
Селман-ага и љути Спужани,
На торине шест Томашевића
йадна браћа дочекаше Турке
побише се огњем из пушака,
сваки од њих убио Турчина
неки йедног неки и двойицу
Ал` йе воља йака у Турака,
Навалише крвави Спужани
на йунаке вучки насрнуше.
Погибоше шест Томашевића
и дийете Марковић Мушика
Ал` се и он добро осветио,
Кубуром йе убио Турчина
Док му Турци посйекоше главу.
Сам остаде Томашевић Йанко,
У помоћ му нико не притече
па се йадан гором одмицаше
са њим бйежи стадо сваколико,
Ал` их Турци хитро пристигоше
Под Бусовник претекоше овце,
И дйевойку Митру Новакову,
те и њойзи посйекоше главу,
Оћераше силовито стадо,
Понесоше главе и оружйе
са шест брата, шест Томашевића
И сокола Марковић Мушике,
све их туна Турци погубише
и крайини крила саломише.
« Последња измена: Јул 23, 2013, 07:45:55 поподне Александар Невски »
Србски пѣсник Лаза Костић: "у млазових прочитам сричући" "по уздасих тако први' у јунака реч поврви"

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #4 послато: Јул 24, 2013, 07:38:23 поподне »
Ево још једне песме гуслара Хаџи Радована Бећировића Требјешког у којој се помиње кнез Рашко Радовић.


МОРАЧКИ ХАЈДУЦИ (ПОГИБИЈА ХАСАН-БЕГА МЕКИЋА) (око 1798. године)

Књигу пише Хасан-Беже-Када
Од бијела Колашина града,
А шаље је кнезу и племићу
У Морачу Рашку Радовићу.
У књизи му пише Хасан-беже:
„Чујеш Рашко, од Мораче кнеже,
Не пишем ти што ме жеља на те
Но што царски харач не предате.
Шта радите дивљи вилајете
Те царево цару не дајете?
Ви кнежеви узбунисте рају
Те хараче неће да предају.
Поздрави ми Раџа и Тапушка, -
Моја ће их да закоље пушка!
И Минића Коћу са Смолица,
О глави ми раде сва тројица!
Они буне Ровца од Трмања
Те не даду аке са имања!
Кастигаћу попа Драговића
И старога кнеза Пековића,
За све јаде Мину и Мијата,
А тебе ћу коноп око врата,
Ако будем старога талика!
Онда нек ви поможе владика,
ТТТто са Црном Гором шурујете,
За Русијом земљом тугујете,
Са бечкијем царем тргујете,
А Султану данке дугујете!
Харач, море, не чекајте ништа,
Ви немојте гледат на Љевишта,
Да вас црни јади не задесе,
Ту је ђаво доша из Требјесе
И код себе окупили банду
Те свој Босни живјети не даду.
Ал' је Шундић у Русију иша
И с њим сердар Бућићу Малиша,
Земљу им је Катарина дала
Одселиће шућур богу хвала,
А вама је од свега најпрече:
 „Коња везат ђе ви ага рече".
Књига наће Рашка Радовића
Код бијеле лавре Немањића,
Скупише се Морачки главари,
Да се о тој договоре ствари.
Није лако харач сигурати,
Неће народ моћи издурати.
Да продаду и змију у трну -
Не би глобу подмирили црну.
Рече ђетић Мина Радовићу:
„Напишите Хасану Мекићу
Нек он дође да купи хараче,
Ал, жив неће изаћ из Мораче.
Ја сам прега убит Хасан-бега
Јарко сунце да грије из њега!
Овога ми храма Немањића
И тако ми куће Петровића
И јуначке црногорске части
Више нећу турске трпјет власти
И чаше ми коју с вама пијем
Мекића ћу агу да убијем!
Бише неће по земљи газити
Зајсто ћу му у дин угазити,
Да је као војвода Пријезда,
А да му је на челу звијезда,
Међу плећи од међеда шапа,
Да га чува тридесет Арапа,
А да јаше коња тројанскога
Због његова рада поганскога
Зато ће му одлећети глава
Па у њедра да му гуја спава!"
Онда Шундић другу књигу шара
Те Мекићу бегу одговара:
„Ти нам тражиш хараче и данке
На чечаре и на савардаке!
Ово да су луке и читлуци,
Овуда би сердарали Турци,
Но су ово прла и потоци
Ђе Брђани чаме и Ускоци,
Но се прођи сиротиње раје,
Окле она харач да ти даје?
Окле онај који хљеба нема
Да крваве хараче припрема?
Онај који свачим отпагава
Па да теби половину дава.
Но се прођи, ил за харач дођи
И доведи Турке харачлије
Да ти звекну празне бакрачлије
Знаш, Турчине, кукала ти мајка
И Једрен ће остат без Турака.
Јер још нема много да се чека
Глас оружја за право човјека!
Јер ће Москов брзо да се крене
У бој љути за браћу Словене.
Но Турчине не шали се с главом
- Ти који се кунеш вјером правом,
Не стидиш се алаха ни дина
А знаш да смо браћа од старина!."
Кад Мекићу таква стиже карта,
(Прочита је хиљаде берата)
Али такве чита књиге није,
Ко то тако да му писат смије?
Калуђеру Шундићу пријети:
„Хоћу њега жива одријети,
Неће виттте помаљати зубе,
Баш он који сиротињу скубе,
До скоро је око Грачанице
Мамурио турске поткућнице,
Сад читлуке гази Немањића
- Од Дробњака до Васојевића.
Храни папаз хиљаду оваца
А служи га триста мађупаца
И виши је ага него Турци
Па се чудим његовој поруци!"
Кад се ага с попом изинати,
Онда стаде војску окупљати
- До Сјенице аге и бегове,
У Колашин код куле његове.
С њима Мекић крену за Морачу,
Но га стари Селман-ага зачу,
Имаше му сто и двадест љета
Па Хасану збори са кревета:
„Мој Хасане, по љетима сине,
Много ти се без памети гине.
Немој тражит срећу у несрећи,
Немој дрво више себе сјећи!
Немој ходит да купиш хараче,
У крвава Ровца и Мораче.
Ђе се с хљебом ништа не присмаче
Нако сува без уља пасуља,
Или перо лука ил' јабука
- Ту је харач покупити мука!
Мој Хасане ко ће гола свући?
Тућу клетву не доноси Кући!
Ко зна раји што у себи таји?
И раја је ко и други људи,
Она спава, ал' кад се пробуди,
Онда земље и градове пали,
А не тебе с хата да не свали!
Ту су Ровца и Мораче двије,
Ту покупит харач лако није.
Нека су им куће савардаци,
Ал' ту живе људи и јунаци.
На тебе су Морачани љути,
То се без зла неће разминути.
Они тебе код владике туже,
Немој им се спуштити на уже.
Не вјеруј им од уста до носа,
Убиће те због свога поноса.
И ту ће се црни сплести враже,
Јер ти главу на Цетињу траже.
Па с ким идеш да купиш хараче?
Ту је мало војске за Мораче!
Но не иди, послушај Селмана,
Свечева ти поста рамазана!
И тако ти Ћабе и Медине,
Послушај ме мој Хасане сине."
Хасанага завика му с прага:
„Мој хамиџа, не слушам те стари:
Кад ти не знаш како стоје свари,
Јер то није раја но хајдуци,
Они живе боље него Турци!
Ту не фали меса ни погаче,
У крвава Ровца и Мораче.
Што по Босни отимљу и краду,
Па зар нама дио да не даду?
Што народу дијелимо правду
У бијелу Колашину граду."
То изрече оде на алату,
Бас у срми и руху богату.
Упријеко Ханџар одврнуо,
А зелени ћурак пригрнуо.
Фес од свите са четири ките,
Сабља бије коња у копите!
Црн му перчин по плећима бије -
Ни море му до кољена није.
Такве су ти турске узурлије,
Ока мрка, а два суче брка,
А нарави вука да престрави.
Два му ока ка у крволока,
Два образа два мрка облака,
Вала силна коња и јунака!
А јест јунак да му нема равна,
Али има несрећније мана
Још из ране доба и младости
Навика је на људске слабости:
На Мујагу брата дига руке,
А рашћера рају и хајдуке
И стару је потурнуо мајку
Што не личи онаквом јунаку.
Не зна шта је од кашике теже,
Тако живи Мекић Хасан-беже.
Зле га мисли на свашто наводе,
Право Мекић на Морачу оде.
Оде куга про Њежина луга
У Морачу због старога дуга
И доведе Турке зулумћаре
- На зелене Радовића Баре.
Што је боље кад памети нема
Те не види шта му раја спрема.
Но почину на Рајичевину,
Ту се кољу брави и говеда,
А вади се из улишта меда.
А довлаче грожђе и јабуке
- Хоће Срби да обману Турке.
Би у девет јама да сакрију
Да ће сјутра бега да убију.
Ал се Мекић преко свега кара:
„Што Шундића нема и главара?"
Да га сретну да му теменишу,
Не зна Турчин шта му књиге пишу
Смишља јаде на четири стране
Јаму копа да сам у њу пане.
Да Морача стара војводина,
Плаћа харач од седам година.
Он би мајци што му храну дава
Осјекао руке због рукава.
Али ће му звекнути вилице
„Ка лакоме лукаве лисице".
Шта уради Мекићу Хасане
Ишчека је једва докле сване:
Зором крену да купи хараче
Пред Турцима пушкомет одмаче,
Јутрос ће му мајка да заплаче
Јер утврди кланац Пастирницу,
На љуту је нагазио злицу
На ћетића Мину Радовића
Тек је момку деветнаест љета,
У руци му шешана запета.
Бег налеће пушци на грлићу,
а гађа га Мина Радовићу
Посред прси и златније тока
И погоди љута крволока!
Ђе вук - вуку може да побјеже
Или Мини Мекић Хасан-беже!
Још би река пушку не опали,
А Мекић се под алатом свали
И Радовић потеже ханџара
Те погуби бега зулумћара,
И скиде му бистра џевердара
Вас од сребра и седефа чиста
Што је био Потурака Риста:
Истрже му леденице двије
И свуче му токе колајлије,
Узе сабљу опточену златом
И алата коња под пусатом.
Све то сврши за пола декика,
Докле неко из горе завика:
„Бјеште натраг харачлије
 Турци Ударише морачки хајдуци,
Погибе ви Мекић Хасан-беже
Онда Турци почеше да бјеже
Пут бијела Колашина града
- Да глас носе великије јада.
Но се онда раја ускомеша
Шта да раде од бегова леша?
Треће зоре и дана бијела
Нестало је бегова тијела!
И од дана и случаја тога
Ту већ турска не долази нога!
Мина с главом замче од прилике
На Цетиње код Петра владике,
Ђе дворова нема ни палате,
Са њим витез Дуловић Мијате.
Треба проћи клапце и богазе
Да на турску чету не нагазе.
Док стигоше на Цетиње поље
Код највише српске богомоље
Задужбине Иванбеговића,
- Ту наћоше Петра Петровића,
Под пећином у Митрополију,
Ђе Христову чита историју
И Мојсијев закон и Библију,
Чува круну с Душанове главе
И петрахиљ светитеља Саве,
Штампарију и богословију
И столицу Иван-бега Бана
Од дрвета „кедра, са Ливана!
Бритку сабљу Вукашина краља
И талију српскије земаља,
Ту ће чува историјске списе
Старе гусле јаворове висе!
На златну се штаку навалио,
А воштане луче запалио,
Сузе рони а богу се моли,
Отоманској сили да одоли
- Домовину своју да прошири,
Завађена братства да помири
И да онда грешну душу смири.
Исплака је код рускога двора
Да му помоћ прима Црна Гора,
Зато му је лице као зора,
А још само непросуте кости
Од дугога поста и старости.
Старе власи људсковина краси:
Златна митра Мироточивога,
Невског орден, Петра Великога,
Златни прстен Светога Синода
И признање Српскога народа!
Пет страније језика говори,
С јадима се великијем бори,
Те је рано изгубио здравље
За мир божји и за православље.
Кријепи га духовна висина
- Ка Јована Захарина сина
Кад је спава у мртвачкој скрињи
У далекој Јорданској пустињи.
Кад бануше два сокола сива
Код овога духовнога дива
Одмах позна морачке хајдуке
Па је старе раширио руке
И с њима се пољуби и грли
Тај велики Србин неумрли!
Па на ледне посједоше плоче,
Онда Мина говорити поче:
О велики и духовни оче
И јуначке земље владаоче,
Мучениче и преосвећени,
Апостоле Христов напаћени,
Можеш ли нам казати владико,
Има л' ово у свијету ико,
У оваквој кући престонице
И државу без иђе границе,
А свуд по њој турске касапнице?
И има ли ико да докаже
Владаоца који нема страже?
Нит' ко дава данка ни пореза
Још од доба Иван-бега кнеза.
Онда њима Петар Први каже:
„Што ће страже коме Бог помаже?
Ја ту имам, ђе призивам Бога,
Више врата од престола мога,
Иванова Орла двоглавога,
То је симбол вјеровања мога,
Стражар ми је сваки Црногорац,
То је моја снага и ослонац,
Сви на моју ријеч да полете
Да Лазара и Косово свете!
Ми смо српска звијезда у тами,
Ал' нијесмо без никога, сами,
„Нас и Руса двјеста милиона
Једне вјере и једног закона"!
И нема ме ниђе сретнијега,
Сиромаха и несрећнијега!
Но ви окле морачки хајдуци,
Јесу ли вас набрзили Турци?
И шта раде мрки Колашинци
Доде ли вам цареви забити,
Можете ли с њима доглавити?
Народ јадан, је ли много гладан,
Кад немате пара ни пазара
Но трпите муку и страхоту,
Је ли Мекић Хасан у животу?"
А веле му два мрка хајдука:
„Ти што спаваш на студеној плочи,
Ми сви у те упиремо очи,
Па смо јуче на Морачке Баре
Рашћерали Турке јаничаре!
Посјекли смо Мекић Хасан-бега,
Више трпјет не могасмо њега
Да цвијеља самохране мајке
И узима порезе и данке
- На годину по четири пута,
То је била присојкиња љута!"
Мина главу пред владику стави
Те одању руке окрвави,
Па зборити оде хајдуцима:
И ја сам се клао са Турцима,
Није грота окрвавит прсте
Од крвнике који се не крсте,
И ако смо од старине браћа,
Овако се дуг крвави плаћа!.
Жали боже оваквог јунака
Што је био на страни Турака!
Гледао сам на хиљаде глава
Ал' не виђох оваквога лава!
Видим да је од словенске расе
- Та својштина наша пропала се!
У много је био удробио,
Те је своју главу искобио
И сад доша ђе му мило није,
Ђе се вино уз рамазан пије,
Ђе се крсти и тамјан мирише,
Ђе крв људска историју пише!
Ђе је царство муке и невоље
- На Цетиње црногорско поље!
Па нареди Петровић владика:
„Сахраните српскога крвника
С почастима како доликује
- Стамбол данас за њим јадикује".
Сахранише Хасан-бега-Каду
Нека Турци у Стамболу знаду
Како ови крвави горштаци
Знаду бити људи и јунаци!
Ту бијаше гробница Главњача
- Костурница турских освајача,
Ту и ови Колашинац љути
Са својом ће браћом сатрунути!
И тада је свети Петар Први
Због овакве проливене крви
Поставио Мину за војводу
Да му живи име у народу.
И даде му успомену трајну
Око врата од злата колајну.
И још уз то велико признање,
Дарова му кулу и имање
У Морачу тврду качаницу,
На зелену Чепића Главицу,
А Мијату село Трновицу,
Под Градишта ниже Шеничишта.
И Мијата стави за сердара
Што његовој кући одговара.
Још владика благослови оба
- Страшан човјек из страшнога доба,
Војсковођа за вријеме рата,
На дивану мудри дипломата,
Мелем што се на ране привија,
Ал' га Турци зваху крвопија.
А био је чудо за Французе -
Кад им Боку и Дубровник узе!

Хаџи Радован Бећировић Требјешки, "Царев лаз", Октоих, Подгорица 2011. (стр. 84-96)
« Последња измена: Јул 24, 2013, 08:10:22 поподне admin »

Ван мреже Јовица Кртинић

  • Помоћник уредника
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 4187
  • Нема ни могућег ако не желимо немогуће!
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #5 послато: Јул 24, 2013, 07:58:13 поподне »
Још мало Хаџи Радована Бећировића:

ПОГИБИЈА ВЕЛИКОГА ВОЖДА КАРАЂОРЂА (У зору 13. јула 1817. године)

Гусле моје, мој свети олтару,
Рода мога божанствени дару
Бог ве с неба Србу оправио
И Србина пјеват научио
Пет вјекова гусле моје миле,
Утјеха сте српског рода биле
Па зар данас да се роде људи
Да не слуша Србин кад загуди
И кад мртве из гробова буди.
Сад слушајте гусле и гуслара
Да вам пјевам за времена стара,
За два српска велика владара
И за многе јаде и несрећу.
Али овдје помињати нећу
Да се човјек на планету пење
И с мјесеца доноси камење
И Косовске ране спомињати
Цар с Милошом кад се поинати.
Но слушајте једну пјесму црну,
Од жалости кости да утрну
За смрт грозну Петровића Ђока
И његова кума крволока.
Сиви соко Петровићу Ђоко
Тревио се бјеше код Москова
Да би какве јаде испослова
За Србију и слободу њену
Ал се на њ'га нико не окрену.
Бјеху руси на Ђорђија љути
Што он двије царевине мути.
Виђе да му под ногама гори
Е се нешто о Сибиру збори.
Те отоле витез Карађорђе
Из Русије у Србију дође
Би јунаштво старо да настави
Да на миру Турке не остави
И зато се боје Карађока
Замутиће запад до истока.
Зато им је Милош ко поручен
Од природе мудар и научен
Уплеко се те везире лаже
Докле неко дође да му каже
Да су Руси послали поруку
Да се нада планинскоме вуку.
Док ево ти врана црне тице
Ђе он носи књигу од Вујице.
Дође књига код Обреновића
Од Вујице од Вулићевића
Опрости ми господар Милошу
Што ти морам послат вијест лошу
Ево ноћас Карађорђе стиже
Да Србију на оружје диже
Па те зове да се састанете
И од чиста конта останете.
Па ако ћеш на састанак дођи
Великоме српском војсковођи
Ћуд његову ти добро познајеш
Што одлучиш немој да се кајеш.
У тој књизи што Вујица шаље
Карађоко наставио даље
Хајде дођи Милошу војвода
Да тражимо изум од народа
И с Турцима заметнемо кавгу
Јер је наша побједа на прагу
Ако бисмо чекали и даље
Да нам Султан слободу пошаље
Онда срећи да се не надамо
Само турске коње да водамо
Да нам робље на пазаре воде
И незвани у сватове доде.
Кориће нас Црна Гора мала
Што се никад рајом није звала
Какве силе ломише се на њу
Ми нијесмо ни данас у стању
Наша људска да тражимо права
Што нам турска сила оспорава.
Кад Милошу такви хабер дође
Да је збиља стига Карађорђе
Од кога му опасност пријети
Од човјека што неће мријети
Од кога је довијек стрепио
Ал је себе надом кријепио
Руси ће га у Сибир прогнати
И Вождову славу закопати
Ал се ево срећа указала
За Милоша турскога вазала
Те му Ђорђе ко поручен дође.
Неће Милош с њиме да се веже
Но староме лукавству прибјеже
Па размишља дуго и дубоко
Није вако ка што каже Ђоко
Не зна Ђоко турске марифете
Без крваво коло да заплете
Сад је доша да ради о звеку
Кад је турска у највишем јеку
Кад је наша земља под ферманом
И ја кад се лажем са султаном
И ја носим турбан око главе
Само Турци мање да нас гњаве
Док Европа знаде шта је право
И прегазе руси на Дунаво
Нећу бога за милост молити
Ни црноме Ђоку дозволити
Да ми отме оно што сам стеко
Бог је сами властодршцу реко
Да све брише оно што му смета
Нећеш Ђоко душа ти проклета
Да останем као турски слуга
Да се самном цио свијет руга.
Бог и враг се боре око власти
А не човјек који има страсти
Немањићи због власти и славе
Један другом скидали су главе
И данас им кажу да су свети
Само тога кад се човјек сјети
Каква грота и каква срамота
Стварај себе срећу за живота.
Све то Милош кад наједном сконта
Ништа друго смислит не умије
Без љутога змаја да убије
Устаничку жељу да угуши
Која живи у народној души
Хоће да га иза себе бачи
Да му Ђоко славу не помрачи
И поче му запињат удицу
Па поздравља војводу Вујицу
О Вујица десна моја руко
Одакле се вук горски привуко
Код тебе је Карађоко доша
И код себе позива Милоша
Ал је сила ко мутна ријека
Нико није мога довијека
Ништа нема чему нема краја
Нико нема што се није каја
Карађоко оде преко Саве
А Србија оста ка без главе
Ја с Турцима остах да се секам
Да кнежеве у народу плекам
И да живим у разумној нади
Рус и Турчин дако се завади
Но војвода није ово шала
Оправљам ти Лисовића Павла
Моју ће ти донијет поруку
Немој да ми идеш на окуку
Убиј кума у дан ил у тмуши
Све о мене и о мојој души
Главу ћеш ми његову послати
Ил ћеш твоју за његову дати
Само ако пустиш да утече
Пази добро шта ти Милош рече
Јаме нема ђе можеш утећи
Од тебе ћу живо месо пећи
Ако ли му погазиш по крви
Код мене ћеш вазда бити први.
Онда Ђоку другу књигу шара
Још и више сумњу да завара
Добро доша огњевити змају
Да дижемо на оружје рају
Јер нам нема без устанка спаса
Нит имамо милијега гласа
Него кад смо чули да си доша
Вјеруј твога војводу Милоша
И доћи ћу до неђеље вече
Зато ће ти Вујица да рече.
Прими писмо Петровић Ђорђије
Ал то није писмо но мађије
Јер то Милош замотава мреже
Да му како Ђоко не побјеже,
А ту Ђоко не виђе далеко
Да ће слагат Милош што је реко.
Но кад хабер допаде Вујици
У каквој се нађе неприлици
Препаде се од Милоша књаза
Да сачува главу без образа.
Ријеши се рад кнежеве воље
У спавању кума да закоље.
Не промисли у овој несрећи
Шта ће зато историја рећи
Па он лаже вожду Карађорђу
Сви ће спрски кнежеви да дођу
А пред њима Милош коџобаша
Ап да Турци не знаду и паша.
Па дозива Николу џелата
Сакриј ноћас сјекиру за врата
И пазићеш Петровића Ђока
Кад зажмури два уморна ока
Јуначки му расијеци груди
Да се никад више не пробуди
Ил ми оба гинемо за њега
То нас чека од Милоша бега
Јер не смије Милош да му дође
Није шала зове Карађорђе.
После ове крваве завјере
И нељуцке кумовске вечере
Све Ђорђије на Николу мотри
Гледа како пасје очи оштри
Много нешто у Николу сумња
Очима га коси као муња
Ал се нада у кума Вујицу
Каква кума какву кукавицу.
Но кад доба од спавања дође
Ал не спава витез Карађорђе
Нешто му се ноћас не дријема
Но све мисли што Милоша нема
Да он нешто друго не припрема
Чини му се неко му шапуће
Бјеж Ђорђије из поганске куће
Не надај се кумство да те спаси
Бјеж Ђорђије погинуо ка си.
Али ко ће томе да се сјети
Да од кума опасност пријети
Тешке мисли притискују
Вожда Милош неће ни долазит можда
Све ме нешто на јаде подсјећа
Ту ме наква привукла несрећа
Још ако је сану вјеровати
Еј Ђорђије доме ископати
Ја знам султан главу да ми тражи
А никога немам да ме стражи
И јопет се маћи не умијем
Ја Николу требам да убијем
 Па да бјежим гори у хајдуке
Ал не могу поганити руке
Е је оно поган и убица
Ал ме неће издати Вујица
И кумови Милош и Љубица
Вјенча сам их и дјецу кршћава
Шта ми ово ђаво обећава
Да о куму мислим да не ваља
Зар он себе образ да окаља
Прости боже и Свети Јоване
Какав гријех на ум да ми пане
Како могу бити без разума
Да ја сумњам у два нака кума
Али ноћас заспивати нећу
Дако ову преживим несрећу
Па ујутру како зора сине
С оружјем ћу бјежат у планине.
Сан превари планинскога риса
Те његова пропаде замиса
Да погине Вожд буне сељачке
Без икакве замјене јуначке.
Зора дану отвараше врата
У три и по по поноћи сата
Лежи Ђоко страшан ко громада
Крвник му се полако прикрада
Надаху се под заштитом ноћи
До крвава обрачуна доћи
Вид Николе види крволока
Препа би се и од мртва Ђока
Побјега би крвави убица
Него му је за лећа Вујица
Са запете двије леденице
Да му саспе међу печенице.
Убица се привлачи полако
Није Ђоку ударити лако
Сјекира му у рукама дрхти
Све се боји да га не усмрти.
Али кад га гађа оштримице
Указа му црне џигарице
Вожду сину на оружје рука
Ал испусти душу без јаука.
Зоро рана што уочи дана
Не пробуди Вожда великана
Да онаки витез не погине
За вријеме твоје владавине
На граници смрти и живота
Од погани и од идиота
Привуче се поган из буџака
Те усмрти онаког јунака.
Тад се ова угаси планета
Царевини турској да не смета
И погину у сну спавајући
На вечери у кумовској кући
Од крвника од богобитника.
Убише га лупешки, по ноћи
Кад му Милош није смио доћи.
убили су онаквога змаја
Да градове турске не осваја.
Кад убише Ђока господара
И слугу му Наума Канара
Онда томе великоме лаву
На трупину откинуше главу
И погину српски надвојвода
Као некад Јован од Ирода
Њега Милош у Цариград прода.
Узеше му бритку сабљу с крила
Што је цара Александра била
Да се с њоме Обреновић зори
Али да га српски народ кори
Ту Вождову љуту аламанку
Предадоше с главом у паланку
У Београд главу одријеше
И у Стамбол цару понијеше
Нека види главу како страда
Која им је много дала јада.
Мртва глава поглед има вучки
Прича цару да је убјен мучки
Страшна глава ка јесење гшиме
Стамбол тресе кад му чује име.
Цар окупи везире и паше
Те се Ђоку јада нагледаше
Шћаху ову турску крвопију
Да сахране у Аја Софију
У храм прошле српске величине
Нека земгва у земљу почине.
Ал цар од стра' не смије да спава
Да га мртва не закоље глава
Од страха му стара кожа трне
Па нареди глава да се врне
И уза њу три товара блага
За Милоша и турскије ага.
Карађоко од Србије главо
Зна си шта је поштено и право
Зна си мртве из гроба будити
Зна си право и мудро судити
Ал не знаде промислити дуже
Но се спушти Милошу на уже
Са царем си знао говорити
Јуначки се на мегдан борити
Па како си мога дозволити
Ка велики српски надвојвода
Да те Милош превари и прода
Ђе Милоша нађе и Бујицу
Да се њима спустиш на узицу
Сури ора кад на јелу пане
Гледа грану ђе смије да стане
Ни вук горски кога поноћ храни
На ризично мјесто не задани.
А ти не зна руко дарежљива
Да је Милош звјерка грабежљива.
Ти му каза злато закопато
Он одрије главу твоју зато.
Ђе вуцима паде у грљупи
Те ти султан русу главу купи.
У крвника у вјероломника
Ти му благо закопато каза
Те Милоша обогати књаза.
Но како му под руку улеће
Те ти глава с рамена одлеће.

Хаџи Радован Бећировић Требјешки, "Царев лаз", Октоих, Подгорица 2011. (стр. 97-107)

Ван мреже Radul

  • Члан Друштва
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1684
  • J-Y230853 Башино Село, Цетиње > Кривошије
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #6 послато: Септембар 12, 2016, 02:00:30 поподне »
Радуловић Симо 8)

0001 Мала ми се чета подигнула,
0002 Отклен се је вазда подизала,
0003 Од крваве од Горице Црне,
0004 Пред четом је Радуловић Симо,
0005 А за њиме тридесет хајдуках.
0006 Чета пође уз Херцеговину.
0007 Ту их мркла нојца пристигнула,
0008 И бијели данак освануо.
0009 Па говоре тридесет хајдуках:
0010 "Аранбаша, Радуловић-Симо,
0011 "Хоћемо ли данас починути?"
0012 Ал’ је Симо њима бесједио:
0013 "Да идемо у Тису планину,
0014 "И ту ћемо данас дановати."
0015 Па пођоше у Тису планину.
0016 У планини трудни починуше,
0017 Поред себе стражу поставише,
0018 Оставише момче Црногорче,
0019 Да он чува стражу на дружину.
0020 Кад угледа вељу трговину,
0021 Трговину хиљаду овновах,
0022 Ђе је ћера Звизда Хасан-ага,
0023 Он је ћера Рисну бијеломе,
0024 А у Рисну Ћеловић-сердару,
0025 Ал’ га прати своја породица:
0026 До тридесет ваљаних Никшића,
0027 Пред њима је Марка Хусејине.
0028 Када их је момче угледало,
0029 Л’јепо момче у дружину пође,
0030 И дружини право кажеваше.
0031 Ал’ говори Радуловић Симо:
0032 "Послушајте, сва дружино моја,
0033 "Кад сам био у град у Никшиће,
0034 "Братимих се Марком Хусејином,
0035 "Један другом вјеру зададосмо
0036 "Да нећемо један на другога
0037 "Ударити ђе се састанемо.
0038 "Него скочи једно момче младо,
0039 "И дозови Марку Хусејина,
0040 "Нека даде меса за дружину
0041 "За вечеру за тридесет другах,
0042 "Поздравља га Радуловић Симо."
0043 Ал’ му вели Марка Хусејине:
0044 "Иди отлен, момче Црногорче,
0045 "Ја не дајем меса за хајдуке."
0046 А вели му Звизда Хасан-ага:
0047 "Подај меса, Марка Хусејине."
0048 Али Марка њему бесједио:
0049 "Меса не дам без боја јуначка."
0050 Кад разумље момче Црногорче,
0051 Он отрча у своју дружину,
0052 И дружини право кажеваше.
0053 Кад дружина њега разумјела,
0054 Све поскочи на ноге јуначке,
0055 Окренуше зеленом планином.
0056 На Златицу Турке претекоше,
0057 Западоше друму око пута,
0058 Покрише се у лист и у траву.
0059 Али соко Радуловић Симо,
0060 Он јелову посијече грану,
0061 И поби је насред друма пута,
0062 За њоме се Симо заклонио.
0063 Ал’ ето ти веља трговина,
0064 Пред њом ти је Марка Хусејине,
0065 Скаче б’јесно од греде до греде
0066 С голом сабљом у бијелу руку,
0067 А овако Туре говораше:
0068 "Нанеси ме, Боже, на кавуре,
0069 "На хајдука Радуловић-Сима
0070 "Да пасију одсијечем главу."
0071 А када га Симо разумио,
0072 Па ми пали свога џевердара,
0073 И погоди Марка Хусејина,
0074 Црном га је земљом саставио,
0075 Па му русу одсијече главу,
0076 Пољуби је и два и три пута,
0077 Па је бача на траву зелену.
0078 Тада сложно на Турке удрише,
0079 Посјекоше тридесет Турака,
0080 Ма утече Звизда Хасан-ага.
0081 А не би га ни он утекао,
0082 Но га добар коњиц избавио,
0083 И узеше вељу трговину,
0084 Одагнаше ломној Гори Црној.
0085 То је било када се чинило,
0086 А ми, браћо, здраво и весело!
Ако се бојите, немојте то чинити; ако то радите, не бојте се! - Темуџин

Ван мреже rugovac

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 972
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #7 послато: Септембар 12, 2016, 06:04:53 поподне »
Зирка Кајовић – Радован Бећировић
1796.

1. На Крнову Гора Ћеранића
2. Гдје је расла Зирка Кајовића,
3. Која није ка остале буле
4. У никшићке тамновала куле
5. Ђе су буле клеле Црногорце,
6. Но чувала по Крнову овце.
7. Пила воду с Крновскога врела,
8. Из торбице са ледине јела.
9. Безазлена, ка босо дијете,
10. Пландовала овце на намете.
11. Цвијет бере те вијенце плете,
12. Облакове гледа како лете,
13. А ждралове броји кад издижу
14. И јелене кад солила лижу.
15. Слуша како кошута лелече,
16. По Крнову кад тражи јеленче.
17. И зна Зирка чему гавран слути
18. Да ће негдје чета изгинути.
19. Завиђаше орлу на крилима
20. Што толико преимућство има,
21. Кад с Крнова у облаке оде

По мом мишљењу најлепши стихови на српском језику које сам ја чуо.

Ван мреже Radul

  • Члан Друштва
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1684
  • J-Y230853 Башино Село, Цетиње > Кривошије
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #8 послато: Октобар 05, 2016, 07:24:26 поподне »
Пропаст креаљевства Босанског
Стара народна епска пјесма

http://www.mramorje.com/images/Propast_kraljevstva_bosanskog.pdf
Ако се бојите, немојте то чинити; ако то радите, не бојте се! - Темуџин

Ван мреже Radul

  • Члан Друштва
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1684
  • J-Y230853 Башино Село, Цетиње > Кривошије
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #9 послато: Октобар 10, 2016, 07:51:02 пре подне »
Вук Томановић

(око 1735. год.)

Три су пила побратима вино
у Ровину, у Томановића,
у хајдука Томановић Вука:
једно с Чева Гаврилов Турчине.
друго соко Радуловић Симо,
треће бјеше Томановић Вуче;
Вукова им љуба вино служи.
Када су се вина напојили
и од вина ћефа заузели,
у вину се збора зађедоше.
Вели хајдук Томановић Вуче:
"О бога ви, до два побратима,
зло попили у Ровини вино!
Што се турски друми отворише,
отворише друми и карвани,
у Рудине овце издигоше?
За нас нико ни хабера нема!"
Али вели Гаврилов Турчине:
"Невоља је, мио побратиме:
устадоше Турци на оружје,
а забити поградише куле,
а на куле вргоше пандуре,
друм чувају од Црногорацах.
Једна се је оградила кула
на дио Гацка, на Крстац паланку,
а њу гради Звиздић Асан-ага
од широка Поља Гатачкога;
кад је Турчин приградио кулу,
на кулу је турио пандуре,
четрдесет и четири друга,
и пред њима Ибра буљубашу,
чува њему Пиву и Голију,
и широко поље Гацко равно
од хајдуках, од Црногорацах.
Друга се је оградила кула,
оградила на равне Рудине,
више б'јела града никшићкога,
а бијела кула на Трубјелу;
а њу гради Балабановићу
од крвава града никшићкога;
кад је беже оградио кулу,
на кулу је турио пандуре,
четрдесет и четири друга,
и пред њима турску буљубашу,
Туре зорно Мрку Усеина,
друме чува од Црногорацах,
и бијела града никшићкога.
Трећа се је оградила кула,
б'јела кула на равне Рудине,
а јест тврда Омутић паланка,
и њу гради Осман капетане
од Никшића, града бијелога;
кад је Турчин приградио кулу,
па кулу је турио пандуре,
четрдесет и четири друга,
и пред њима турску буљубашу,
буљубашу Сефера Пипера,
чувају му друма низ Рудине,
и никшићке у Рудине овце.
Четврта се оградила кула,
оградила кула на Бањане,
и њу гради Ресулбеговићу
од Требиња, града бијелога;
кад је Турчин оградио кулу,
на кулу је турио пандуре,
четрдесет и четири друга,
и пред њима клобучког диздара,
чува друме од Црногорацах,
и Требиња, града царевога."
Вели тако Никац од Ровинах:
"Истина је, драги побратиме,
ја сам скоро из чете дошао
и видио турске грађевине,
и на грађе убојне топове,
и у грађе од боја пандуре.
Још сам добар шићар уходио,
уходио Љубовића овце,
на Загорње поље Невесиње,
од беглука хиљаду овновах
што му раја у пешкеше даје:
ласно бисмо шићар заузели
су четрдест другах узданијех,
на срамоту кулах и пандурах;
но, Турчине, мио побратиме,
хајде, побро, у Чево крваво
те ми купи једну чету малу:
ђе год нађеш бољега јунака
све са собом у чету узимај."
А говори Томановић Вуче:
"Побратиме, Радуловић Симо,
хајде пођи у те Цуце Доње
те покупи другу чету малу
од Бјелицах и Малијех Цуцах:
ђе год нађеш бољега јунака
све са собом у чету узимај;
хајде с њима на Доле Кобиље.
Ја ћу трећу купит чету малу
од Ровинах и села Трњинах."
Па скочише три добра јунака,
Турчин пође Чеву крвавоме,
Симо пође у те Цуце Мале,
чете мале двије покупише,
чете двије тридесет хајдуках
и пред њима двије харамбаше.
Отидоше у те Цуце Горње,
на Кобиље Доле долазили,
ту нађоше Томановић Вука
и са Вуком десетак хајдуках.
Ту се сташе три добра јунака
и за њима четрдест хајдуках,
отидоше уз Доле Кобиље,
на Јабуку чета долазила,
на погледу уз турске Рудине,
те гледају турску грађевину
и на грађу од боја пандуре.
Докле мрче и почину сунце,
а хајдуци на ноге скочише,
уљегоше ноћу уз Рудине,
Рудине су здраво прегазили;
уљегоше уз Бањане равне,
и Бањане здраво прегазише;
уљегоше уз Корита жупна,
и Корита здраво прегазише;
уљегоше уз Бабу планину,
а из Бабе управ Ђеласици,
доклен дошли пољу Невесињу,
под бијелу кулу Љубовића;
ту хајдуци починули трудни.
Доклен мрче и почину сунце,
ударише под оџак бијели
и велики шићар заузеше,
од беглука хиљаду овновах,
ухватише дванаест чобанах
под оружјем, жива свакојега,
све то бјеху власи сиромаси -
не кћеше их посјећ Црногорци;
побјегоше преко Невесиња.
А глас бегу на касарму дође:
"Хај на ноге, Љубовићу беже,
удари ти Томановић Вуче,
оћера ти хиљаду овновах,
поведе ти дванаест чобанах
без мртвога и без рањенога!"
Скочило је дванаест беговах,
и велику поточ покупили
од Рабиње и од Невесиња
до Мостара, града бијелога,
и Пролома, турачке касабе;
подигло се другах пет стотинах,
лака пјешца и брза коњика,
и за Вуком пошли у поћеру.
Бјежи Вуче како соко сиви.
А да видиш бега Љубовића,
препаде се да ће утећ Вуче,
напријед му гласе протурио
широкому Пољу Гатачкому,
бијеломе граду Метохији:
"Ко је Турчин, за Мухамед свеца!
Ударио Томановић Вуче
на оџаку Љубовића бега,
све пороби мало и велико!"
Хајдуцима лоша срећа била:
паша бјеше на то Гацко равно,
око њега три табора војске.
Кад глас паши у шатору дође,
али паша на ноге скочио
а у војску пуштио телала.
Телал пашин у околу виче:
"Је ли мајка родила јунака
ко ће узет другах три стотине,
лака пјешца и брза коњика,
по избору бирана јунака
да поћера од Ровинах Вука?
Ако би му бог и срећа дала
да би Вука жива ухватио
али главу од мртва донио,
дава паша блага триста ћесах
и све Гацко поље под арачем,
да му купи гроше и дукате
да не дава цару ни везиру,
и врћ ће га у Кључ капетаном!"
Телал виче кроз пашину војску;
не нађе се никаква јунака
до подоцкан сина пашинога,
по имену Пашићу Османе,
пред пашом се добро захвалио:
"Подај мене другах три стотине,
лака пјешца и брза коњика,
по избору бирана јунака,
ја ћу поћи Вука поћерати
и њега ћу жива ухватити."
Ако се бојите, немојте то чинити; ако то радите, не бојте се! - Темуџин

Ван мреже Radul

  • Члан Друштва
  • Памтиша
  • *****
  • Поруке: 1684
  • J-Y230853 Башино Село, Цетиње > Кривошије
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #10 послато: Октобар 10, 2016, 07:51:39 пре подне »
Даде му их, ријеч не чинио.
Пашић Осман коња окрочио,
и за њиме другах три стотине,
лака пјешца и брза коњика,
а толика хртах и сљедниках, -
отидоше поћерати Вука.
Гацко поље они пријеђоше,
прихватише с' Троглаве планине:
Томановић уз Корита равна,
Пашић Осман на врх од три главе:
Томановић уз хајдучке Лаке,
Пашић Осман на Црквице равне;
Томановић наврх Дубочаках,
Пашић Осман у Лаке хајдучке;
Томановић на дно Дубочаках,
Пашић Осман наврх Дубочаках...
Кад је Вуче сагледао Турке,
али зове Сима и Турчина:
Полако те, до два побратима,
ево Турци низ Дубочке равне,
ал' се, браћо, натраг повратите!
Стоји фиска пјешца и коњика,
стоји штехта хрта и сљедника,
а пред нама крваве Рудине,
у које су стотину пандурах:
да имамо крила соколова,
да не данас не би унијела.
Послушајте мене, Црногорци:
ја ве кумим богом истинијем -
који, браћо, данас прегнут неће
да с Турчином крвцу пролијева,
ја га богом великијем кумим
нека бјежи уз Копље планину
да ми моју не плаши дружину!"
Сви стадоше четрдест хајдуках;
вели Сенић из Бјелицах Живко:
"Буљубашо, Томановић Вуче,
ја нијесам но један у мајке,
рекла ми је мајка на кретању:
- Хајде збогом, синко, Сенић Живко:
Нема мати но тебе једнога:
кад ми с пута донио срамоту,
већ те мајка жива не виђела,
остала ти мајка кукавица!
Ја сам прега данас погинути
и с Турчином пролит крвцу црну!"
Већ да видиш четрдест хајдуках:
ево двадест пошли унапријед,
двадест оста да чекају Турке.
Дивно Вуче уреди хајдуке,
и слободи младе Црногорце:
"Црногорци, сиви соколови,
ви јуначка срца искорите!
Слушајте ме, моја браћо драга!
Мука ли је добити јунаштво,
након себе спомен оставити!
Ово су ти босанске балије:
ко се с њима боја био није,
тај је од њих страву заузео,
а који се с њима боја био,
тај ће јуриш без узмака чинит;
но немојте издат, соколови!
Ко погине данас на Дубочке,
тај нам, браћо, нигда мријет неће,
наком себе спомен оставиће,
а једном ће мријет свакојако!"
Дивно Вуче уреди хајдуке
око друма подно Дубочаках,
и овако њима говорио:
"Црногорци, соколови сиви,
међу собом Турке упуштите,
издалека кавгу не чините."
Вели с Чева Гаврилов Турчине:
"Слушајте ме, браћо Црногорци,
немој који пушку опалити
док не пукне мога џефердара."
Сва дружина њега послушала,
уљегоше у лист и у траву;
ево Турци низ Дубочке равно.
По да видиш двадесет хајдуках,
сви гледају један на другога
ко ће први да заметне кавгу:
гледа Турчин Томановић Вука,
гледа Вуче Никца, сина свога,
гледа Никац Радуловић Сима,
гледа Симо Балетића Рада,
гледа Раде Перишић Аћима,
гледа Аћим Гаврилов Османа,
гледа Осман Балетић Вукоту,
а Вукота Дајичића Живка;
гледа Живко Вукотића Вука,
а Вук гледа Гавриловић Баја,
гледа Бајо Рогановић Јова,
гледа Јово с Добре Воде Вука,
а Вук гледа Жутка Липљанина,
Жутко гледа од Бјелицах Вука,
а Вук гледа Живка Сенијића -
јунак Живко не гледа никога,
од образа пали џефердара.
Пукла пушка ка да прогрмљело,
пуче пушка, убила Турчина,
а загна се Марковићу Пејо,
те Турчину главу откинуо.
Али вели Гаврилов Турчине:
"О Чевљани, Чева не виђели,
уби Цуца, посјече Бјелица!"
Оно гледа Балетићу Раде,
а у Турке јуриш учинио,
једну турску уграбио главу;
Оно гледа Балетић Вукота,
а у Турке јуриш учинио
и ухвати живога Турчина
на витеза коња под оружјем.
Ала банда завргла се кавга,
Томановић разагони Турке,
разагнаше Турке низ Дубочке:
три стотине - двадест и четири.
Бој се бије, крв се пролијева;
Црногорци, соколови сиви,
осамдесет главах посјекоше
и Османа жива ухватише
на витеза коња под оружјем;
ама они утећ не оћаху,
него више сватит не могоше.
Сваки носи хајдук по три главе,
носе турске сјајне џефердаре,
воде турске коње седланике,
носе турске токе и доламе.
Отолен се натраг повратили.
Богу хвала, Срби задобили
и ћерају велика шићара,
нагнаше га низ равне Рудине,
ђе гледају цареви пандури, -
нико им се на пут не чињаше.
Уљегоше уз Јабуку малу,
здраво дошли на Доле Кобиље.
Ту лијепо шићар дијелили:
златне токе, свилене доламе,
златне пушке, сјајне џефердаре,
и бегових хиљаду овновах.
Око свашта те се погодише,
ма се нигда згодит не могаху
око тока Пашића Османа -
ко ће носит токе са Турчина.
Али вели Томановић Вуче:
"О Турчине, Пашићу Османе,
колико ти сташе токе пусте?"
Али му је Турчин говорио:
"Стале су ми стотину дукатах."
Дошло им се бјеше поклат туна,
ко ће токе носит са Турчина,
него добра ријеч излазила
од Сенића Живка из Бјелицах:
"Ја сам токе донио с Турчина
и Турчина ухватио жива,
ма их носит на дијелу нећу,
та ми моје не остале пусте!
Него од'те мене послушајте:
дајмо токе Пеју Марковићу,
е је добар, мајка му весела,
најпрви је посјека Турчина,
а дужан је добра Црногорца,
а синовца Драшка Поповића
од крвава Чева на крајину, -
не би л' њима откупио главу!"
Црногорци њега послушали.
Отолен се раздвојили били,
воде жива Пашића Османа;
поведе га Гавриловић Турчин,
поведе га Чеву крвавоме;
ту га држа по године данах,
докле њима бурунтија дође
од силнога од Босне везира,
те се њима везир замолио -
Турчина су на откупе дали
за хиљаду жутијех дукатах.
Ако се бојите, немојте то чинити; ако то радите, не бојте се! - Темуџин

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #11 послато: Децембар 05, 2016, 06:25:15 поподне »
Змајева песма о Луки Филиповом.

ЛУКА ФИЛИПОВ

Ево опет једно име
Да се, Србе, дичиш њиме.
Нек му лети дична хвала
Од гусала до гусала,
Од срдаца до срдаца,
А Мухамед нек се жаца
Од срамоте своје нове,
Од потере соколове:
– Тај се соко, браћо, зове
Лука Филипов.

Док је мачем био, секо`
Чувен беше на далеко,
Ка`и сваки врли борац
Ка`и сваки Црногорац.
Ал`он своју славу шаље
Од далека па још даље:
Што да Турке мачем бије?
Што погану крв да лије?
Кад умије и друкчије
Лука Филипов.

Од руке му ј` доста пало,
Ал`то њему беше мало.
Већ не мари таке жртве,
Већ не воли Турке мртве;
Гадне су му мртве главе
Које брзо забораве
Шта је Србин своме роду,
И шта чини за слободу.
– Неће више да их коси,
Тим се више не поноси,
Хоће живе да их носи
Лука Филипов.

Кад се лани бише наши,
Скочи Лука Осман-паши,
Загрли га као брата;
Паде паша са свог хата.
Побеснише турски мачи,
А Лука се раскорачи,
Па однесе свога лова
Испред гњезда душманова,
И дотера пашу жива,
Да свог кнеза њим дарива:
„Ево, кнеже, Осман-паше,
Турци ми га жива даше.
Ал`да није самцу туга
Довешћу му скоро друга,
Исто тако жива, здрава,
Босонога, гологлава!
Тако кнезу обећава
Лука Филипов.

Још се бије бојак свети,
У коме ће ил`умрети,
Или` победит` Србин змију –
Пипери се с Турци` бију.
Низ Гаревић Турци беже,
А наш Лука, наш витеже,
Сустиже их скоком први; –
Није Лука жељан крви,
Он умије и друкчије,
Па из јата турадије
Шчепа Туре руком мушком,
Предаде се Турчин с пушком:
„Аман, аман, Карадаже!“
„Аман ти је, српски враже!
Али натраг! Што си стао,
Кнезу сам те обећао!“
Тим га реч`ма убрзао
Лука Филипов.

Иде Туре без вољице,
За њим Лука назорице;
Ал` од остраг – враг не спава,
Турске пушке удешава, –
Једно врашко зрно стига`,
Згоди Луку, обрани га.
Заљуља се, мал`не паде,
Даље крочит`не могаде.
Ето робу добре среће,
Закуха се да утече;
Ал` загрози Лука руком
И у руци шестопуком:
Мораде му Туре клећи,
Дигнут` Луку своји`плећи`,
Па га парип носит` свога
Душманина рањенога,
Што га шипка десном руком
И у руци шестопуком.
Пева Лука из свег гласа:
„Јахам коња без кајаса!
Благо мени ова дана,
Ћерам дара обећана;
Јахам кнезу роба мога,
Роб ме носи рањенога.“
Па откаса тамо тамо горе
Кнез-Николи пред шаторе
С раном љутом и крвавом,
На Турчину живом, здравом,
Босоногом, гологлавом
Лука Филипов.

Ову песму са српског на енглески превео је Никола Тесла, а онда је препевао Роберт Андервуд Џонсон.




Ван мреже Ojler

  • Члан Управног одбора
  • Бели орао
  • *
  • Поруке: 5268
  • Y-DNK: I2-Y3120 Z17855>PH3414 Мириловићи
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #12 послато: Март 08, 2017, 02:32:10 поподне »
Не знам где бих тачно отворио ово питање, чини ми се да је ова тема најприкладнија. У делу Миленка Филиповића и Љубе Мићевића из 1959. године, "Попово у Херцеговини", наишао сам на навод дела народне песме:

Вила виче с Васиљевца горе,
Она зове Предојевић кнеза:
„Ој јуначе Предојевић кнеже,
Бјежи, кнеже, жалосна ти мајка!
Ето Турак уз Попово равно!“
Одговара Предојевић кнеже:
„Не бојим се никога до Бога,
Док је мени Чаваш и Орашје,
И Дврснице, те деснице руке,
И у њојзи Милетине куле
И на кули Милете војводе
И док ми је табор на Рјешуши.“
Њему вила опет проговара:
„Побратиме, Предојевић кнеже!
Бјежи, кнеже, жалосна ти мајка!
Изгорје ти Чаваш и Орашје,
Поробљена у Дврсници кула,
Поробљена, огњем попаљена,
И погин’о Милета војвода...“


Да ли је неком познато о којој народној песми је реч и да ли је ово одломак или цела песма? Такође, ко су личности које се у песми помињу?
Kамене рабъ и госодинъ

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #13 послато: Март 08, 2017, 03:03:04 поподне »
Не знам где бих тачно отворио ово питање, чини ми се да је ова тема најприкладнија. У делу Миленка Филиповића и Љубе Мићевића из 1959. године, "Попово у Херцеговини", наишао сам на навод дела народне песме:

Да ли је неком познато о којој народној песми је реч и да ли је ово одломак или цела песма? Такође, ко су личности које се у песми помињу?

У напродној песми Освета сина Милутина, коју је забележио прота Ст. Н. Давидовић, а која је објављена у Босанској вили (1904, стр. 113), такође се помиње кнез Предојевић:






Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7223
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #14 послато: Јануар 19, 2018, 05:03:29 пре подне »
Радован Бећировић Требјешки


РОВЦА И РОВЧАНИ
Дај ми причај Вило са Мојковца
За камена на крајини Ровца,
Какви људи и земани бише
Од војводе Никше па навише.
Да запјевам пјесму роду своме
О Ровцима, о племену моме!
Причаћу ти, мој брате и друже,
Све истину чим се људи служе;
Једнога сам посматрала дана,
Три велика српска великана:
И то: Марка, Рељу и Милоша,
Ка уз Ровца облак да је проша.
Ручали су код Никшина сина,
Ту је Марко прекива Шарина,
Гледала сам војводу Булата
Како јаше помамна алата,
Знам Вуксана сина Булатова
Колико је с Турцпма ратова?
Бог га ропства скадарскога спаси
Он му Олтар диже и украси
У врх славне Љешанске нахије
На срамоту турске монахрије.
И Богдан ти од Нахије кнеже
Од зулума у Ровца побјеже
За њега се много братство веже
Знам Гуриша када је јуриша
Са његовом ђецом Гуришића
На крваве Турке од Никшића
Те одбрани лавру Немањића.
Па знам добро витеза и бана
Влаховића попа Радована,
Часна му је окапала брада
На бедеме никшићкога града,
И с њим глава Милутина кнеза
И шесдесет Ровачких витеза.
Ту је витез Радојичин Цоле
Надмашио ровачке соколе,
Ту ја куках за дуго земана
Докле Мутап стаса за мегдана,
Кога слави српска историја
Ка војводу уз Карађорђија;
Те јашаше Кучукова вранца
Та велика личност из Ровца,
Који онда на Видинско поље
Арапову јунаштву одоље.
На граду је погинуо Чачку,
Успомену остави јуначку,
Сахрањен је у Вујану Лаври
Што зидаше Немањићи стари.
Па каква је касапница била
За вријеме Петровић Данила,
Кад акнуше турске паликуће
На Миљана и Васојевиће.
Лим је крвав тека до у Дрину,
Ту тридесет Ровчана погину.
Ту је ханџар Биљка Шеховића
Погубио Павла Вучинића,
Другом махну Асо потурица
И погибе Глигор Пижурица,
Трећом махну врхом од ханџара
И погуби Мира Барјактара
Барјактара и два перјаника,
Ала силне славе за крвника!
Знам, гуслару, планинскога џина
Јест Павића Ђиканова сина,
На Петњему брду што погибе
Ђе му војска ровачка изгибе.
Ту Милосав Драшковић је први
С оштром сабљом огреза у крви,
У турске се шанце умијеша,
Соко сиви испод Требијеша,
Ђе Ровачки изгибоше Вуци
И њега су савладали Турци.
Па гуслару, зар нијеси чуја
За витеза Бећковића Вуја,
Из малога села Дубокога,
Тај марио није ни за кога,
Би ли иђе мегдана и боја
Ђе тај отац Бећковић Мркоја
Не посјече главу или двије
Некрштене крви из Азије?
Па знате ли планинског Риса
Испод пусте Сиљевице виса
На тридес' би Арапа кидиса;
То је Ибро кључаница тврда
Јуначина са Петњега брда.
Па што бјеше Булатовић Арсо,
Ко је бољи оружје припасо?
Петар Први барјак му дарова
За његова дјела соколова,
На барјаку од злата јабуку.
Па капетан Радивојев Вуле,
Сердар Миро с Влаховића куле;
То бијаху ровачки прваци
И паметни људи и јунаци
С ђететом су могли преданити,
А с Царом су знали диванити.
Па родила мајка мегданџију
Ка силнога Мићова Хаџију,
Цару даве идагу на њега
Те у Стамбол знаваху за њега;
Тјеши була сина кад га нина
А помиње свога душманина:
"Расти сине да си мегданџија
Био мајци ка Мићов Хаџија!"
Па бјеше ли Срба ил' Турчина
Ка силнога Реџа Даничина?
Колашинци кукагу на њега,
Да је стрва главу Асан-бега,
Знам, гуслару, кућића и соја
Мрка вука Божова Мркоја,
Ниђе не би мегдана и боја
Што не скиде главу или двије
Соко сиви из села Ибрије,
Од Мутапа оста био није!
Па Божина Булатовић бјеше,
Људске главе не бијаше љепше,
Ни јунака бољега од њега,
Ал' га Турци сасјекоше свега
У шанцима на Метеризима.
Кад је Омер Брда заузима.
Не оста му барјак у крвника —
С њим прекрише гроб војводе Мирка
Па што бјеше понос свога рода
Коћа Минић, Ровачки Војвода;
На сабљу је добио војводство
Да га славе Гусле и потомство,
За јунаштво и заслуге своје
Ровчани га уз Мутапа броје.
Па барјактар Глигорев Јокица
И Поп Јоксим Минић са Смолица.
У будућност који је прорица:
Да ће доћи вакат и вријеме
Да сви мудри људи онијеме,
Да бит неће поста, ни омрса,
Ни Великог Петка ни Васкрса.
Друмови ће пожељети људи,
Само ђаво ако се пробуди.
Слава попу док је петраиља!
Па да знате Вуковић Васиља,
Љуту злицу, Шуњов Вукалицу,
Два крсташа орла из Роваца,
Шта рађаху од Колашинаца,
Кад сломише Цареву границу
У Липову, на Мигаловицу.
Па још памтим два сокола сива
Вукасова попа и Јосифа.
Па кога је послужила срећа
Ка Милина из Роваца Бећа,
Изнад Бара са горе Румије
Морнарицу турску да убије,
Па шест сина старога Пулете
Што у Јату ка орлови лете.
Да у Лозну слазе Ћоровића
Шест хајдука с Локве Пулетића,
А пред њима Живка Пулетина
Па ко не зна Бећа Зулетина,
Командира с Горњијех Роваца,
Међу прве од Црногораца.
Па јел' било бољега витеза
Од Пурена Тапушкова кнеза
Што је мога далеко да види,
Да јунаштвом племе не застиди!
Па четири бјеху барјактара,
Као да су родом из Котара,
Вучић Марков и Одов Илија,
И Станојев Перо сератлија,
И Павићев Зека на Зеленка,
Па јунака Мићова Новака,
И старога Радошева Иша,
И каурин Новичин Бориша,
С њим рођака Маркова Милинка —
Све то бјеху људи и јунаци
И гранитни људски споменици!
Кад Ровчани избавише Куче
Из Пећине, из Мале Ријеке —
То су људске заслуге ријетке;
Ето тако, Гуслару, витеже,
Турска сила кад од свукуд стеже
И тако су кроз тешка времена
И Ровчани ка друга племена
Бранили се од турске најезде.
А гуслари, ка с неба звијезде,
Буктиње су били кроз стољећа
Те нас спаси пјесма и свијећа;
Ал' ко ће их пребројати свијег,
Њина гробља до на морски бријег;
Не би Балзак у вријеме своје
Пребројио ровачке хероје,
А не рука слаба и нејака,
Да преброји толико јунака.

Ван мреже ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7223
  • I2-Y250780, род Никшића, U5a2b мт-ДНК
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #15 послато: Јануар 19, 2018, 05:15:06 пре подне »
Радован Бећировић

НИЗ ХЕРЦЕГОВИНУ

одломак

Ил се Херцег из гробнице дига,

Ил Страхинић са Косова стига,

Или Твртко Котромановићу ?

Није него Пеко Павловићу!

Зарека се књазу на Цетиње,

Да ће отет варош Невесиње,

Раскопати дворе Љубовића,

(И у Борчу кулу Фазлагића)

То је било у прошлом вијеку,

Глас допаде Павловићу Пеку,

Сила турска креће од Билеће,

Сви хајдуци Пека послушаше,

На сигурне коње појахаше.

Узја Пеко претила ћогина,

Страшан као Никац од Ровина,

Поред њега соко сива птица,

На дорату војвода Сочица,

Ко је с десне војводине стране?

То је Аџић Вуле капетане,

И Сердара Гаговића Мира,

Султан нема три таква везира!

Ко је онај алат што му скаче?

Оно ти је Рамовић Новаче,

Познају га и Срби и Турци,

По ханџару и крвавој руци,

А који је оно поред њега?

Под њим кулаш без игђе биљега.

Бритку сабљу ставио на крило,

Оно ти је поп Јововић Мило,

По ођелу и крвавој ћорди,

Не наличе попу но војводи,

Нема крста нити петрахиља,

Него сабљом турке благосиља,

Браду брије док бој љути бије,

Јер му вјера и црква не даду,

Турке сјећи а носити браду.

Ко је онај пјешке на опанке?

Што је многе ојадио мајке,

Вучки иде момачкијем ходом,

А бритком се подрамио ћордом,

У Мостар би стига док залади,

Како му се пјешке не досади?

Коља нема кога Србин држи,

Да се под њим може да одржи,

То је јунак с Крваве Пољане,

Јес Гузина Бошко капетане.

До њега је друга поглавица,

Зиројевић барјактар Јовица,

За заслуге алај барјак доби,

Зиројевић ада други ко би?

Па погледни онога делију,

Који јаше виту бедевију,

Носи главу спрема господара,

Да заштити Продана Рупара!

Поред њега Реметовић Стари,

Што у Стамбол за цара не мари.

Па четири Гатачке војводе,

Има ли их у друге народе?,

Такви људи не рађу се често,

Који могу уздрмати престо,

Зимоњићу и Ковачевићу,

Радовићу и Љубибратићу.

Па погледни онога јунака,

Из Бијеле села из Дробњака,

Три године иде у ајоше,

И Турци му ништа не могоше.

Но одметну сиротињу рају,

Да турцима хараче не дају,

Нема каур браде ни бркова,

Јаше јунак манита мркова,

Златне токе носи на прсима,

Што су биле Секанића Сима,

И џефердар Златанића Авда,

Што је купљен на сред Цариграда,

То је Кекић Јово капетане,

Поред њега Роћен Миловане,

То је љута из присоја гуја,

Посјека је Тановића Муја,

Команданта од Горанска града,

Што је раји дао много јада,

И посјека Станкова Стевана,

На Граховцу пољу од мегдана.

Па погледни сивога сокола,

Командира Шћепановић Шола,

Нема љепше главе црногорске,

Колико је главара и војске,

Кад погибе Шћепан на Пресјеку,

Шћаху Турци да га посијеку,

Њега Шоле унесе на плећи,

Те Сердара недаде посјећи.

Но им нема Орла са планина,

Милисава Станојева сина

Но је оста с толико јунака,

У гомиле мртвијех Турака.

И ено му јуначке гробнице,

На високо брдо Леденице.

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9508
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #16 послато: Август 14, 2020, 03:02:49 поподне »
Уклопиће се у ову тему, Гусларева смрт, од Јована Јовановића Змаја.

ГУСЛАРЕВА СМРТ

На западу сунце пало
на камено стење,
пало, па се распрштало
у драго камење.

А на небу небројице
звездице се сјаје,
ко на земљи што трепећу
сузе тужне раје.

С кога раја сузе лије
тако без престанка?
С Топал паше што је лего
ал му нема санка. 

Скочи паша, трља чело
бес му кида груди:
"Нема Бога, нема правде,
људи су нељуди!"

"Пролио сам море крви
Те проклете раје,
посејо сам у све краје
горке уздисаје."

Куд год пођем, земља стрепи,
а раја скапава,
ни мој доро воде неће
кад није крвава...

Ено блага седам кула,
још је небројано,
у харему много цура,
ал сам их се мано...

Не годи ми, не прија ми,
празне су ми груди,
славно име, дично име,
за тим Топал жуди....

Гусле, гусле! - Рајо, рајо!
Проклети хајдуци!
Зар дас ваше име пева,
ви погорски вуци?

Зар да Топал песму слуша
што вам вечност спрема,
А тај паша, Топал паша,
свог певача нема?

Мрзим злато, мрзим благо,
та све ми је тамно,
Топал паша песму хоће,
хоће име славно...

Зар та раја само знаде
гинут од мог мача?
Зар то робље неће злата,
не да ми певача?"

Тако паша бесни, риче,
кидају га жеље...
Па заурла: "Турадијо,
спремајте весеље!

Доведте ми старца Мирка,
зар још није туна!?
Доведте ми тог гуслара
о да дивних струна!

Нек ми пева, нек ме слави,
слава и милина,
ЈУЧЕ САМ МУ ПОГУБИО
СВА ЧЕТИРИ СИНА!

Слепац седи гусле држи,
уз груди их стеже,
турадија пева, кликће
све се растолеже.

Турци пију, Топал неће,
кадкад пехар баци,
мало пође, ал му дршћу
камени кораци...

Слепац седи, гусле држи,
сузом их полива,
седа коса доле пала
па гусле покрива.

"Нудер псино! - Не, не тако
већ: старино драга!
У ЧИЈОЈ СУ РУЦИ ГУСЛЕ
КОД ЊЕГА ЈЕ СНАГА!

Каква снага, ђјаур клети...
Одкуд њему снаге?
Не, не слушај, певај старче,
од воље ти драге...

Певај дела Топал паше
име ми украси,
ослади ми горки живот,
ОД СМРТИ МЕ СПАСИ!

Да ја чујем како с пева
моја величина,
пустићу ти из тамнице,
сва четири сина!"

"Пустићеш их?" живну старац,
"Хоћу жељо драга
и даћу ти сребра, злата,
небројена блага..."

Гуслар ћути, гуслар бледи,
ох да тешких мука,
диже гусле и гудало,
ал му дршће рука.

"Певај старче, ох та певај,
ја се славит морам,
можда не знаш шта те чека
ако си упоран?

Твоју срећу, твоју наду,
твоја четир сина,
поломићу, покосићу,
као четир крина!"

Уздрхта се слепи старац,
хтеде да загуди,
ал му прва, мучна, тешка,
застаде у груди.

Сузе капљу, квасе гусле,
а гуслар посрну,
тресну гусле и разби их
о земљицу црну...

"УБОЈИЦО, ПОТУРИЦО,
ИЗДАЈИЦО КЛЕТИ!
ТИ ДУШМАНЕ РОДА СВОГА,
КРВАВА АВЕТИ!

Поломи ми моју срећу,
покоси ми наду,
ал те гусле, СРПСКЕ ГУСЛЕ,
ЛАГАТИ НЕ ЗНАДУ!"

То изрече, више неће,
клону, па посрну,
мртав паде крај гусала,
на земљицу црну.

Цикну паша! - Ал му с лица
несташе облаци,
десну руку челу стави,
КРСТ НА СЕБЕ БАЦИ!

Клече поред мртва старца,
да гусле пољуби,
једно туре сабљом махну,
ГЛАВУ МУ ОДРУБИ...

На ову песму Исидор Бајић написао је истоимену хорску композицију.

<a href="https://www.youtube.com/v/7IqTK-XNbUc" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/7IqTK-XNbUc</a>



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1382
Одг: Опевани уз гусле
« Одговор #17 послато: Август 14, 2020, 05:58:16 поподне »
 Да ли смо достојни гусала?

Вијест која је недавно стигла из далеког Маурицијуса силно је обрадовала све културне посленике у Србији. На Унескову листу нематеријалне културне баштине пјевање уз гусле је уписано као српско културно насљеђе. Чини се да медији овој значајној дипломатској побједи Министарства културе нису посветили заслужену пажњу. Треба се вратити у 2016. годину. Наиме, тада је шокантно одјекнула вијест да Албанија има намјеру да номинује гусле за Унескову листу као своје културно насљеђе. Kолико год ми Срби међу собом знали да су гусле вјековима биле најбољи уџбеник историје или како би сликовито стиховима описао чувени Радован Бећировић Требјешки „манастири и свето гудало, то је српску вјеру сачувало”, у то је требало увјерити људе који сједе у комисији Унеска. Зато је за похвалу муњевита реакција Министарства културе, САНУ, Савеза гуслара Србије који су заједнички енергично дјеловали и у најкраћем року се постарали да Србија поднесе кандидатуру којом ће српске гусле трајно остати заштићене. Поред безрезервне подршке министра културе Владана Вукосављевића, веома је важно било то што је према номинацији коју је припремила др Данка Лајић Михајловић, етномузиколог из Музиколошког института САНУ, пјевање уз гусле већ било уписано на Националну листу. Осим ње у тиму који је ову акцију успјешно привео крају били су др Смиљана Ђорђевић Белић из Института за књижевност и уметност и етнолог Данијела Филиповић из Центра за НКН при Етнографском музеју. Такође, од изузетног значаја била је подршка и кооперативност чланства Савеза гуслара Србије и тадашњег предсједника Слободана Драшковића. Међутим, да ли нам упис на листу Унеска много значи уколико се гуслама не будемо озбиљно позабавили? Да би се гусле сачувале неопходно је да системски буду уведене у редовно образовање наше дјеце. Србија има велики број музичких школа, али се само у двије (Београду и Краљеву) изучава предмет гусле. За инструмент националног значаја то је више него скромно. Неопходно је да гусле буду стално присутне и кроз епску поезију која одавно није популарна у школским клупама. Многи су заборавили, а неки нису имали прилику ни да науче да се гусле могу слушати само уз молитвену тишину. За такво стање у највећој мјери одговорни су поједини гуслари који су зарад популизма кршили све кодексе поштовања најсветијег српског инструмента. Нажалост, имали смо прилике гледати наступе недостојних „гуслара” по кафанама, у ријалити програмима, чак и у данима туге и сјећања посвећених жртвама Олује. По друштвеним мрежама гледамо појединце који бескрупулозно злоупотребљавају гусле зарад ситних интереса. Управо овакве појаве стварају лош имиџ и традиционалном српском инструменту наносе непроцјењиву штету. Зато стиховима већ поменутог Бећировића "није свака травка за рану, нити је свака пјесма за гусле" можемо слободно додати - није свака личност за гуслара! Министарство за културу показало је способност да се бори за очување српског културног насљеђа. Дужност сваког појединца је да у тој борби пружи свој допринос.

Пише Трифко Ћоровић

Извор: СРПСКО КОЛО, бр 36, новембар 2018.