Кад смо већ код људи који су заслужни за ширење протенстатизма међу Србима, ваља поменути и Јована Јовановића Змаја. Змај је са немачког превео "Харфу Сиона", назаренску песмарицу и једину књигу поред Светог Писма коју користе назарени. Кажу да је Змајев препев богослужбених песама чак мелодичнији од немачког оригинала. Други народи на нашем простору нису имали тако леп препев ове песмарице. Нпр. румунска верзија "Харфе Сиона" је препевана на банатском дијалекту и "сељачком језику", није тако погодна за певање као српска верзија. Змај је изгледа међу назаренима видео оне старе српске особине које су у то време већ почеле да нестају, као што су моба, међусобно помагање, смерност жена и тих говор и то га је привукло овој верској групи. Касније, када је био нападнут од стране православног свештенства, покајао се и тврдио је како није знао да тиме чини штети православљу.
Одређени траг на ширењу назаренства међу Србима оставио је и Франсис Мекензи, богати шкотски филантроп који се населио у Београду. Помагао је назарене поклањајући им Библије, заузима се на суду за њих и трудио се да се поштују одредбе Берлинског конгреса о верској толеранцији у Србији. Повремено је долазио и сукобе са београдским митрополитом Михајлом због тога. Мекензију није примарни циљ био ширење протестантизма већ евангелизација хришћана у Србији. Приметио је да Срби о вери не знају пуно тога, изузев оног традиционалног, што нема много везе са хришћанством, да су цркве празне (то је раније приметио и Ханс Кристијан Андерсен, као и Феликс Каниц) и да људи не знају основне ствари о хришћанству, животу и поукама Исуса Христа. Упоредио је Србе са британским католицима, који су ватрени верници али о самом хришћанству не знају ништа и слушају мису на латинском, чију ни једну реч не разумеју. Трудио се да преко Лондонског библијског друштва, чији је посланик и био, обезбеди што већи број Бибилија у Караџић-Даничићевом преводу и дистрибуира их у народ. Најбољи одазив је видео код назарена. Мекензи је велику подршку уживао од Чедомиља Мијатовића, историчара, политичара и дипломате. Сам Мијатовић је био православац али православне свештенике сматрао недорасле свом позиву и сматрао је да затупљују народ и да га не уче о хришћанству. Преводио је религиозне текстове са енглеског и публиковао их. Велику подршку је имао од своје супруге, Елодије, Енглескиње и методисткиње.
Када је Мекензи формирао ново насеље на свом имању, на данашњем Тргу Славија, изградио је Салу мира. Та зграда је требало да служи као центар насеља, зграда у којој би се окупљали грађани али и као богомоља за различите заинтересоване верске заједнице. Повремено су се у Сали мира одржавали молитвени састанци где се читала Библија, пслами, верске проповеди. На састанке су долазили назарени, па је она прозвана назаренском црквом. Сала је уступана за различите манифестације - наступе хора, предавања, трибине, једно време се у њој одвијала и православна веронаука али је остала упамћена као назаренска црква.
