Још један детаљ у вези ових налаза је занимљив. Крстача Петра Кушетића са задње стране има приказ љиљана. Подручје села гдје су анализирани ови гробови, у средњем вијеку било је у посједу Котроманића. Не знам да ли је још нека породица осим Котроманића у Босни користила љиљане на свом грбу. Можда тај приказ љиљана на гробу Кушетића и не носи неко хералдичко значење. Како год радило се о неком великашком роду присутном на том подручју с краја 14. и почетком 15. вијека.
Да је само остао сачуван натпис који слиједи послије "старином..." ствари би биле много јасније.
Možda stvarno tu postoji neka veza sa Kotromanićima.
Stanko Andrić, O obitelji bosanskog protukralja Radivoja Ostojića:
„Općenito su malobrojni izvori o Radivoju i njegovoj obitelji tijekom 1450-ih. Znamo tek da je Radivoj pri kraju toga desetljeća sudjelovao u bosanskim pregovorima s ugarsko-hrvatskim kraljem Matijom Korvinom i srpskom despotskom kućom, koji su na kraju 1458. doveli do sporazuma na ugarskom Saboru u Segedinu. Na temelju toga sporazuma Radivoj je u ožujku 1459. otpratio kraljeva sina, mladog Stjepana Tomaševića, u despotsku prijestolnicu Smederevo, gdje je ovaj proglašen novim srpskim despotom i vjenčan s Jelenom (Marom), kćeri pokojnoga despota Lazara Brankovića.
No već 20. lipnja 1459. sultan Mehmed II. prisilio je nove gospodare Smedereva da mu predaju utvrđeni grad, uklanjajući time zadnji ostatak Srpske Despotovine. Kralj Matija nato je oštro optužio Kotromaniće za izdaju, prihvaćajući glasinu da je Smederevo izručeno Turcima u zamjenu za novac. Bosanski kralj Tomaš uložio je mnogo truda u pobijanje tih glasina koje su se proširile po Europi, zabrinutoj za sve teže i beznadnije stanje na Balkanu.
“Krivce” za pad Smedereva kralj Matija bez oklijevanja je kaznio oduzimanjem posjeda koje su oni držali u Ugarskoj. Sačuvana je, između ostalog, povelja o jednoj takvoj Matijinoj odluci protiv Radivoja. Tiče se posjeda Pake u Požeškoj županiji. Taj posjed u sjevernom podnožju Dilj-gore imao je zanimljivu pretpovijest.
Kralj Žigmund Luksemburgovac dao ga je 1425. Vuku Družiću od Gučje Gore i njegovim dvjema kćerima u zamjenu za Družićeve utvrde u Usori i u županiji Sani, od kojih se poimence navodi samo utvrda Kozara (kod Prijedora) u Sanskoj županiji. Poslije je Paka na zasad nepoznat način došla u ruke obitelji Kastellanffy (Kaštelanović) iz Križevačke županije. Otud je Gašpar Kastellanffy, nekadašnji kaštelan u Srebreniku u Bosni i slavonski podban,
mogao za 400 zlatnih florena založiti polovicu posjeda Pake “Radivoju Komotinskom, bratu Tomaša, kralja Bosne”. To je učinjeno pred požeškim kaptolom u veljači 1459. godine.“
