Кричке - симбол једног нестанка | Српски лист
www.srpskilist.netМладен Стевановић
КРИЧКЕ – СИМБОЛ ЈЕДНОГ НЕСТАНКА
Ретко које место на Балкану се може похвалити символиком каквом зрачи једно мало село недалеко од Дрниша, до 1995. у саставу Републике Српске Крајине, а данас у Хрватској. На реци Чиколи у крашком Петровом пољу, на неких три стотине метара надморске висине, Кричке су типично насеље овог дела света. Но, што га разликује од суседних села јесте историја која је, заправо, повест Српског народа на простору Далмације у малом.
Село носи име по братству, Кричкама, које га је основало највероватније у 15. веку, од избеглица из Дробњака. Губитак српских земаља током 16. и каснијих векова доноси нове избеглице из Босне и Херцеговине, те 1738. (према римокатоличким изворима) Кричке добијају своју Православну цркву Св. Георгија. Римокатоличке цркве у Кричкама није било све до 1990, али је зато било унијата још у првој половини 19. столећа, и ту заправо и почиње наша прича.
Поглед на Кричке данас
Према казивању епископа Никодима Милаша у књизи Православна Далмација, унијатска црква у Петровом пољу појавила се 1831, када је сеоски старешина Кричака тужио дрнишком суду сеоског свештеника Петра Кричку због немарности и конкубината. Тужба је била прослеђена Епископу Рајачићу, који је свештеника преместио у другу парохију и наложио му да остави љубавницу. Кричка међутим није желео да напусти село коме су његови преци дали име, те је са још једним свештеником из села Баљака наставио по старом. Епископ Рајачић их је 28. јула 1831. године обојицу јавно казнио, а на њихово место поставио свештенике из оближњих епархија. Но, Петар Кричка уточиште тражи у Задру код гувернера далматинског, али како је и мешовита гувернаторско-црквена комисија утврдила да је заиста крив за оно за шта је оптужен, сада већ бивши свештеник проналази друго решење. Заједно са попом Марком Бусовићем из Баљака одлази поново гувернеру Лилијенбергу, са жељом да постану римокатолици!
Жеља им је испуњена и не само да нису предали своје епархије свештеницима који су их заменили, већ су наставили са богослужењем, правдајући се да тиме сузбијају Рајачићеву самовољу. Не знајући да су им пароси постали римокатолици, неки од мештана оба села им пружају подршку, несвесно учествујући у нечем што ће се наставити пуних сто седамдесет година. (Нажалост, сведочења многих Срба из Хрватске потврђују да се у неким местима и данас тако добија посао, док текуће успостављање ‘‘Хрватске православне заједнице’‘ не показује да је ‘‘Црква у Хрвата’‘ ишта променила у свом приступу према припадницима првотне хришћанске вере).
Црква Светог Ђорђа у Кричкама
Све се одвило тако да је главни кривац постао Епископ Рајачић, јер је тобоже ‘‘бранио становништву Кричка и Баљака да пређу у унијатску цркву’‘ према писму гувернера Лилијенберга, који подсећа да је то право сваког становника, а да је дужност свих поданика Његовог Величанства да унијате помажу и заштите. Већ 8. марта 1832. у општини дрнишкој било је 46 унијата, од чега 21 у Кричкама. На протесте епископа Рајачића Бечу као одговор је стигла одлука да се саграде, о државном трошку, две унијатске цркве у Кричкама и Баљцима. Права позадина целог догађаја најбоље се види из једног летописа:
‘‘Крички и Бусовићу, првоме у Кричкама a другоме у Баљцима, требало je створити својих шљедбеника, да би могли оправдати пред губернијумом своје обећање да ће све православне Петрова поља обратити у унијатство. Губернијум je та два попа потпомагао новцем и својом протекцијом, само да им посао олакша и подигне углед у народу’‘.
Иако је надлежно свештенство Српске православне цркве покушавало да заустави унијаћење, већ је 1837. у три парохије унијата било 459, довољно да се од њих сачини једно потпуно унијатско село. Ако узмемо у обзир наставак политике према православном и уопште српском становништву у Аустрији и касније Аустро-Угарској, лако се да закључити да је НДХ, у ствари, још тада зачета.
Такође занимљив је и податак да су управо догађаји у Кричкама инспирисали Сима Матавуља да напише приповетку Пилипенда – за дивно чудо и данас део школског програма. Њена радња дешава у селу К, географским положајем и тамошњим дешавањима неодољиво налик Кричкама. У Пилипенди је можда и најбоље описано како су одређени кругови прво верски, а потом и национално убијали један народ. Јер, ко за глади није желео да узме џак брашна под условом да постане унијат, и тиме трајније реши питање опстанка своје породице, суочавао се са многим невољама.
Занимљиво је и то да се недалеко од Крички налазе и Чавоглаве, родно село познатог нео-усташког певача Марка Перковића Томпсона.
Но, ако узмемо у обзир шта се догађало у оближњим селима и чињеницу да православних Перковића још увек има, а нарочито у Црној Гори одакле су и дошли оснивачи Кричака, коцкице се саме могу сложити.
Данас, према попису 2001. у Кричкама има свега 83 Срба. Сто седамдесет година раније Срби су чинили апсолутну већину у том и многим другим селима, у којима Хрвата безмало и није било.
Кричке нам остају свима за наук и опомену. Јер оно што је тамо тако давно и тако отворено започето наставља се и данас. На нама је, међутим, да поучени искуством Пилипа Бакљине изаберемо нашег, ‘‘српског ‘Риста’ ‘’ и наставимо борбу која није нимало лака, засновану на Завету на Чојство и Јунаштво који нас је пронео кроз сва искушења прошлости, и који ће нас, будемо ли се њега држали, чувати и у будућности.
