Славонија- поријекло становништва

[Amicus]

Биће нешто од овога  Само ако се довољно ангажујемо.

Добро, ево ја ћу гледати вечерас још да припремим свој део.

[Дробњак]

Добро, ево ја ћу гледати вечерас још да припремим свој део.

Не жури, неће она (Славонија) ниђе 

[Синиша Јерковић]

Павичић је у својој књизи направио више карата са вјерском припадношћу по селима Славоније и Срема за вријеме Турака.

[Синиша Јерковић]

Срем за вријеме Турака.

[Nebo]

Ево, да довршим преглед дефтера:

26.   Нахија Свети Миклош, северозападно од Ораховице.

У самој вароши Свети Миклош (Свети Никола, данас село Миклеуш), живе муслимани, а у хришћанској махали су католици. Села су већином православна – 8, и по једно католичко и муслиманско.

Православна села су: Шалетинци (данас не постоји), Слобоштина (и данас), Лехова (данас не постоји), Горња и Доња Пушина (данас једно село – Пушина), Базје (и данас), Предрхова (данас Доње Предријево) и Попова Вас (данас не постоји). Занимљиво име је у Поповој Васи – Дракула харамбаша. Православна села нису укмећена, већ плаћају новчани порез. Католици живе у Ивановцима (ово село данас не постоји), а муслимани у Поречу.

27.   Нахија Воћин, јужно од Светог Миклоша.

У вароши Воћин становништво је мешано – православно, католичко и муслиманско.

Села су сва православна: Вукмировци (данас не постоји), Велики и Мали Хум (данас Хум Варош), Ораховац (данас не постоји), Кузма, Поклица (данас Пуклица), Марошевац (данас не постоји), Слеменарци (данас не постоји), Филипанци (данас не постоји), Срнећанци, Горанци (данас не постоји) и Света Каталена (данас Катинци). У Вукмировцима и Срнећанцима живи по један муслиман. Села имају своје кнезове и, већина, свештенике. Плаћају новчани порез. Очито се ради о крајишницима. У Слеменарцима имамо два пута презиме Бошњанин.

28.   Нахија Брезовица, на Драви, источно од Вировитице.

У вароши Стара Брезовица, за разлику од свих осталих вароши и касаба у Славонији, живи православно становништво. Имају кнеза (Младен Гругуров) и плаћају порез у новцу (као и сва православна села).

У селима Дидековци, Сигет, Градци, Речина, Јапатовци, Манковци, Вирови и Хрушан живи католичко становништво, а по имена би се могло рећи и Мађари. Павославни су у селима: Андришевци (данас не постоји), Ораховица (данас Орешац), Велачина (данас не постоји) - ова три села имају заједничког кнеза Вука (Бачучевић?), Гаћиште, Нова Вез / Нова Вас (данас, можда, Дуго Село Лукачко), Добунова, Обреж (данас не постоји), Слобоштина (данас не постоји), Иванци (данас не постоји), Новак (данас Новаки; кнез Велимир Тодоров), Орешак (данас не постоји)  и Петровци (данас не постоји). Село Потковци (данас не постоји) је, судећи по именима, католичко, али тамо налазимо и следећа (закључујем – православна) имена: Ђорђе Сајчић, Ђорђе Зубан, Ђурађ Колесар (? Овај последњи може бити и православни, а и не мора). Села Андришевци, Ораховица и Велачина имају једног кнеза. Занимљиво име је Митрела акинџија. Кнез стоји и у селу Новак. У селу Петровци налазимо занимљиво презиме – Ћеранић.

29.   Нахија Слатинић, југозападно од Мославине.

У вароши Слатинић (Слатина, данас Подравска) живе муслимани. У џемату раје живе помешано муслимани и неколико католика. Пажњу привлачи име Ненко Недељков, који је уписан међу мартолосима поред 10 муслимана.

У селима живи православно становништво: Горња и Доња Ружаница (данас је можда то село Рачанац, мене подсећа на Ржаницу у Полимљу; села имају заједничког кнеза Радоњу Радошевог), Јазавиново (данас не постоји; кнез Милија Радованов; у селу имамо и једног могућег католика – Бартола Бошњака, као и муслимана на филуријској баштини), Луковац (данас Слатински Липовац; кнез Вујица), Сегедац (данас Карска Адица), Дојутровци (данас не постоји; кнеззанимљивог презимена – Манојло Вукоја Бакића), Велика Буковица (данас Горња Буковица; кнез Павле Добричић), Мала Буковица (данас Доња Буковица; старешина је Радован, заповедник оде; у селу је уписан и Вујан мартолос), Велико и Мало Виљево (данас Виљево и Горње Виљево), Боричевци (данас не постоји; уписан и један муслиман на филуријској баштини), Лунић (касније село Ловник, данас шума Оловик), Луковац (данас Лукавац), Вашка (кнез Дракула), Михољци (данас Горњи Михољац; кнез Димитрашин Јованов), Капинци. Сви плаћају новчани порез.

30.   Нахија Мо(ј)славина у Подравини, источно од Брезовице.

У овој нахији села су већином католичка. У касаби Мо(ј)славина живе муслимани и један број хришћана (судећи по именима – католици), а у вароши Сопје муслимани.

Православна су села Сигет (данас не постоји, овај крај, сада рудину, зову Сигетац; кнез је Иваниш Милатов) и Сенковци (данас Нови Сенковац; за двојицу уписаних домаћина стоји назнака „из Босне“).     

[роквић]

Срем за вријеме Турака.

Може ли детаљније ова карта Славоније, ако не реците ако ви можете прочитати шта наводи за села Слатински Дреновац, Славонске Баре, Кућанци, Ораховица, Ријечани, Мацуте, Горња Пиштана, Горње Мељане. 

[Nebo]

Може ли детаљније ова карта Славоније, ако не реците ако ви можете прочитати шта наводи за села Слатински Дреновац, Славонске Баре, Кућанци, Ораховица, Ријечани, Мацуте, Горња Пиштана, Горње Мељане.

Шта те конкретно занима? Број становништва, етнички састав, имена, друштвени статус...? У дефтеру има све до детаља.

[роквић]

Волио би прије свега већу и добру мапу, а ако може све податке за села која сам написао.

[Nebo]

Може ли детаљније ова карта Славоније, ако не реците ако ви можете прочитати шта наводи за села Слатински Дреновац, Славонске Баре, Кућанци, Ораховица, Ријечани, Мацуте, Горња Пиштана, Горње Мељане.

Не знам колико ће ти бити занимљив одговор, али ово су подаци које сам нашао у дефтеру за Пожешки санџак из 1579. године, што се тиче села која те занимају:

Слатински Дреновац: имамо Дреновац у Валповској нахији, као и Дреновик у Кутјевској нахији; не знам који је данас Слатински Дреновац; у оба ова насеља 1579. године живе католици.

Славонске Баре постоје под називом Доње Баре, у Ораховичкој нахији, и тамо живе католици.

Кућанаца имамо три насеља истог назива: у Пољанској нахији (Ђаковички), Ораховичкој нахији (код Зденаца) и Валповској нахији. У сва три насеља тада живе католици.

Ораховица је у то време касаба у којој живе муслимани и нешто мало католика. Имамо и село Орешац, које се данас зове Ораховица, у Брезовичкој нахији, тамо живе православни.

Место под називом Ријечани не постоји у дефтеру (ни Рјечани, Речани, или сл).

Мацуте у то време не постоје (оне данас код Воћина). Најближе место Мацутама у дефтеру су Срнећанци (данас не постоје), у којима тада живи православно становништво.

Горња Пиштана (као и Доња) постоји и 1579, код Ораховице, а настањују је муслимани (и Доњу).

Горње Мељане у то време не постоји, а најближе место у дефтеру је Марошевац (данас не постоји), у којем тада живи православно становништво.

[Nebo]

Можда ћеш више података наћи у неком од следећих извора:

- Ивић Алекса – „Досељавање Срба у Славонију током 16, 17. и 18. столећа“
- Кашић Душан – „Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији“
- Костић М. Лазо – „Појава Срба у Хрватској“
- Крестић Василије – „Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848 – 1914“
- Мажуран Иве – „Попис западне и средње Славоније 1698. и 1702. године“
- Мажуран Иве – „Становништво и властелинства у Славонији 1736. године и њихова економска подлога“

Срби који почетком 20. века живе у Славонији већином потичу од таласа насељеног од краја 17. и током 18. века.

Кажем "почетком 20. века", јер питање је колико данас тамо има Срба (после два светска рата, покоља и прогона од усташа, и након ратова 1990-их).

[роквић]

Не знам колико ће ти бити занимљив одговор, али ово су подаци које сам нашао у дефтеру за Пожешки санџак из 1579. године, што се тиче села која те занимају:
Слатински Дреновац: имамо Дреновац у Валповској нахији, као и Дреновик у Кутјевској нахији; не знам који је данас Слатински Дреновац; у оба ова насеља 1579. године живе католици.
Славонске Баре постоје под називом Доње Баре, у Ораховичкој нахији, и тамо живе католици.
Кућанаца имамо три насеља истог назива: у Пољанској нахији (Ђаковички), Ораховичкој нахији (код Зденаца) и Валповској нахији. У сва три насеља тада живе католици.
Ораховица је у то време касаба у којој живе муслимани и нешто мало католика. Имамо и село Орешац, које се данас зове Ораховица, у Брезовичкој нахији, тамо живе православни.
Место под називом Ријечани не постоји у дефтеру (ни Рјечани, Речани, или сл).
Мацуте у то време не постоје (оне данас код Воћина). Најближе место Мацутама у дефтеру су Срнећанци (данас не постоје), у којима тада живи православно становништво.
Горња Пиштана (као и Доња) постоји и 1579, код Ораховице, а настањују је муслимани (и Доњу).
Горње Мељане у то време не постоји, а најближе место у дефтеру је Марошевац (данас не постоји), у којем тада живи православно становништво.

Одлично, хвала, иначе ни један од поменутих није Слатински Дреновац, значи тада га није било а у околини живе Православни или муслимани.
Поздрав.

[сɣнце]

Копирам овдје нешто везано за Шокце, које искона написах у другој теми, но мислим, да би ваљало, да и овдје стоји, а можда, да заслужује и своју тему.

Славонац Катанчић забиљежио је у својем ријечнику около 1780:

ʃhlyivovica...veteres sok dicebant, unde Sokci, qui hodie Shokci, eo potu familiariter usi

шљивовицу старији соком називају, одавдје се каже Сокци, а данас Шокци, који су по употреби овога пића познати

По законитостима развића језика у словијенским језицима није могло -ш- стајати пред -о-, јер ш- се развија из с- када послије њега слиједи -е, или -и.
Наставак -ац је словјенски и означава указује на неку особину, ментални склоп одређенога региона, како и босанац, херцеговац, загорац, приморац, но шок- мора бити мађарскога или некога другога поријекла. На мађарском ријеч шок или шокат значи мног, многобројан.

Der Volkszählung von 1840 zufolge zählte die Bevölkerung Kroatiens und Slawoniens 1.605.730 Einwohner, von denen sich 777.880 (48 %) als Kroaten, 504.179 (32 %) als Serben, und 297.747 (19 %) als Šokci deklarierten. Die Šokci waren auf die Komitate von Požega, Virovitica und Syrmien und die Slawonische Militärgrenze konzentriert. In der zweiten Hälfte des 19. Jahrhunderts wurden sie jedoch aufgefordert sich als Kroaten zu bezeichnen, so dass die Bezeichnung ständig abnahm. Ende des 19. Jahrhunderts soll es in der Batschka und Baranya noch 52.000 Šokci gegeben haben. Laut Volkszählung von 1910 gab es in der Batschka noch 68.725 Bunjewatzen und Šokci, sowie 13.012 Šokci in der Baranya. 2011 bezeichneten sich in der Vojvodina nur noch einige hundert Personen als Šokci, während sie in den Volkszählungen in Kroatien nicht mehr auftauchen.

Konrad Clewing, Holm Sundhaussen (Hrsg.): Lexikon zur Geschichte Südosteuropas. Böhlau, Wien/Köln/Weimar 2016, ISBN 978-3-205-78667-2., S. 821

Превод на србски: 1840 г. Славонија и Хрватска су бројале 1.6 мил. житеља, од којих се Хрватима изјасни 48%, Србима 32% а Шокцима 19%. Шокци бијаху сточени у жупама Пожега, Вировитица, Сријем и Славонска Крајина.
У другој половини 19. в. од њих се захтјеваше, да се изјасне Хрватима, с чим се је употреба овога имена постепено умањила. Крајем 19. в. у Барањи и Бачкој пребивало је 52 тисуће Шокаца.  По попису из 1910. г. у Бачкој се находило 68.724 Буњеваца и Шокаца, а у Барањи 13.012 Шокаца.У попису из 2011. г. у Војводини се је тек неколико стотина људи изјаснило бити Шокцима, док се у пописима у Хрватској више не јављају.

Први спомени предјела Шокадија сежу до 1633. г. у Нашицама и Ђакову и би једним од граничних предјела Османије и Мађарске.

Матија Петар Катанчић и Фердо Филиповић, у 19. в. у доба романтизма, гонише идеју, да назив Шокци потиче од иллирскога племена Succi, наводно по гори Succus, a да Босанци потичу од племена трачкога племена Besi, a Срби од Tribales. Ова тумачења су претечена и невјерна.

Францисканац, Иван Фрањо Јукић 1851. г. тврди, да су Шокци потомци јеретика богумила, који су наводно дошли у Босну из Бугарске и Србије.

Народ у Славонији објашњава назив Шокци, тим, да се прекршћају цијелом шаком.

Једина вјеродостојност која се може утврдити за Шокце, је да су у Славонију доселили из Босне. Њихов одјек прасловјенскога "јат" је икавско-екавски, који је својствен у предтурским повељама босанске властеле.

Јосип Bösendorfer први озбиљније прилази питању Odakle ime Šokac? (Osječki zbornik, 1948) и објашњава:
- Бела IV у Средњем Вијеку оснива област Соли, који ће се у Турака назвати Тузла, а под Матијем Корвином се прогласи бановином, мађ. баншаг (bansag, Мађари s изговарају ш, а када хоће написати с, они пишу sz); крај Соли Мађари су звали шокут (sokut), шо је сол, а кут је кут, угао, крај;
човјек се на мађарском каже ембер, а становник Соли је шоембер, одакле су досељени Срби прозвали област Семберија.

По природи свога језика штокавски с икавско-екавским одјеком шокачки говор се примиче говорима Муслимана Подкозарја и Поуња, те говору источнобосанскому, који се говори од стране Муслимана тих крајева, у којих се често чују икавске ријечи дид, бижи ба итд. те понекада и шокачки и источнобосански вуку на староштокавски нагласак, премда је то својство данас чујно тек у старијега слоја народа. И шокци и источни босанци познати су по својим дугим кошуљама по прасловјенскому кроју и својственим чипкама, те једни по бећарским тамбурицама а други по шаргијама.

Ваљало би узети за задатак дубљу генетску успоредбу Шокаца с муслиманима краја Соли, те муслиманима Поуња.
Нарочито би било занимљиво упоредити у њих заступљеност Р1а грана у односу на Србе сјевернога Подриња, као и области Крајине.