47. Велимировић, Св. Врачи, Врачевић/Лајковац
Хаплотип тестираног је најближи хаплотипу другог, раније тестираног Велимировића, из Латковића код Љига, чије старије порекло је такође из села Врачевић.
Двојица Велимировића деле 23 од 25 упоредивих маркера. Разликују се на маркерима DYS449 (30 наспрам 29) и DYS570 (16 наспрам 17) који спадају у нешто брже мутирајуће. Обзиром на исту крсну славу и место старијег порекла, као и пуно других подударних карактеристичних STR маркера, нема сумње да се ради о истом роду.
Љубомир Павловић је у својој књизи "Колубара и Подгорина - Антропогеографска проматрања" забележио сачувано предање да је село добило име по роду Врачевића, за које бележи:
"Прва, а и најстарија породица у селу јесу Врачевићи, досељени из некаквог Граца (село Градац), близу Сјенице, у Старој Србији. Доселили су се у општој сеоби XVII века, од којих су неке њихове породице одселиле у Срем, а неке остале овде, нашавши пусто село. Сељани их данас зову Врачеви, а има их овде у селу 20 кућа."
У време када је вршио истраживања, Павловић је забележио да Врачевићима припадају следеће породице у истоименом селу:
- Мијатовићи
- Радовановићи
- Миловановићи
- Раденковићи
- Велимировићи
- Дуњићи
- Илићи
- Михаиловићи
Из доба аустријске окупације у карловачкој архиви сачуван је списак села и вароши Ваљевске епархије од 1735. године. у њему се већ тада помиње и село под својим латинизованим називом Рачевићи (Racsevitij).
Презиме Велимировић у селу први пут се спомиње 1833. године у харачком дефтеру (Илија Велимировић). Ова личност можда се крије и под именом Илија Радомировић у старијем дефтеру за 1832. годину, с обзиром да се у оба списка поменути Илија налази између Петра Бабовића и Дмитра (Димитрија) Нешковића.
Године 1834, поред Илије уписан је и његов брат Еврем Велимировић. Две године касније, Илија и Еврем поново су писани као Радомировићи, као и 1837. године. Године 1839. у дефтерима су обојица опет уписани као Велимировићи.
Забележено је и да је поменути Илија Велимировић 1833. године задужен од капетана колубарског Николе Ракића да обилази конак господара Милоша Обреновића у Врачевићу и прегледа судове господареве.
Повољна околност за даље истраживање порекла Велимировића из Врачевића је чињеница да је тзв. великим тестовима Y хромозома (Big Y-700, WGS) већ откривено да следећа братства воде порекло од истог заједничког претка:
- Велимировићи (Врачевић/Лајковац)
- Домановићи (Лисице/Лучани)
- Милинковићи (Вирово/Ариље)
- Обреновићи (Марковица/Лучани)
Заједничка слава овог ширег рода су Св. Врачи, а за Велимировиће и Обреновиће је интересантно да имају и исту преславу - други дан Св. Тројица.
Сви ови тестирани припадају подгранама хаплогрупе:
R1b-U152 > R-Z36 > ... >
R-FTA27217
Матица, односно место одакле потиче њихов заједнички предак, још увек се не може поуздано претпоставити, јер међу тестираним братствима циркулише више различитих предања о старијем пореклу - у неким предањима памти се околина Сјенице а у некима село Ковачица, између Вучитрна и Косовске Митровице. Свакако у питању простор познат као Стара Србија (Стари Влах, Косово и Метохија). Ова различита предања не морају нужно бити контрадикторна, јер је Сјеница могла бити успутна станица на путу миграција (Љубомир Павловић: "Стари Влах дао је овим областима 167 породица, са 1137 домова. Ужички округ дао је опет 192 породице са 729 домова, или по 3 дома на једну породицу. Обе ове области биле су станице, где су породице јужних и југозападних области налазиле своја привремена станишта.")
Што се тиче даљег порекла кровне хаплогрупе R1b-U152 > R-Z36, она припада тзв. западној, итало-келтској подграни хаплогрупе R1b, и са великом вероватноћом може се везати за пред-словенску популацију Балкана.
Неки будући резултати ДНК тестирања можда ће помоћи да се прецизније одгонетне још старија матица и правци миграција овог ширег рода.
