Скадар је од памтивека имао велики значај, и с тога је трипут бивао престоница. Пре двадесет и два века ту су столовали владаоци Илираца, предака данашњих Арбанаса. Последњег њиховог владаоца, Генција победише Римљани 168. године пре Христа и његовом државом завладаше. Кад се римска царевина поделила на источну и западну, Скадар припаде првој и остаде у њеној власти и после досељења Срба, који га не могоше освојити, иако су завладали већим делом скадарске области. Српски владалац у Зети, Степан Војислав, покуша, пре 850 година, да овлада Скадром, али му то не испаде за руком. Срећнији је у томе био његов син Михаило, који завлада до Дрима и начини Скадар престоницом, и први од српских владалаца назва се краљем. Скадар је остао зетска престоница преко сто година, докле га не оте грчки цар Манојло Комлен, користећи се српском неслогом и међусобним ратовима. Ну није прошло неколико година, а Стеван Немања прогна Грке из целе Зете, и Од тога доба па све до 1392. године Скадар је био српски, а последњих тридесет година и престоница Балшићима. Поменуте, 1392. године заробише Турци у једном боју зетског господара Ђурђа Страцимировића (Страињиђа Бана по нар. песмама), и он мораде уступити Скадар султану Бајазиту, својем пашеногу, само да се опрости ропства. После три године Ђурађ оте од Турака Скадар, али, увиђајући да га неће моћи одржати, уступи га, 1396. године, са још неким градовима и земљама Млечанима, који се подвезаше, да плаћају њему и његовим наследницима по хиљаду дуката годишње од прихода скадарских. На тај начин Скадар пређе у туђе руке, пошто су њиме Срби владали више од триста година.
После смрти Балше Балшића (1421.), његов ујак деспот Стеван, син кнеза Лазара, покуша. Да освоји од Млечана Скадар, али му то не испаде за руком; с тога начини с њима мир (1423), којим му Млечани признадоше господство над Горњом Зетом, Дривастом, Баром и Будвом и подвезаше се да му дају годишње хиљаду дуката од скадарских прихода.
После пола. века, 15. маја 1474. године, падоше под Скадар седам санџака са 60.000 коњаника осим друге војске. 4. јуна стиже и Солиман паша с осталом војском и улогори се на околним брдима. Цела опсадна војска бројаше на сто хиљада. Из два топа, који су бацали зрна, тешка по 40 кила, тукоше Турци
Скадар, који је бранио храбри Антоније Лоредан 33 дана (Од 17. јуна до 30. јула). а из два, чија су зрна тежила по 115 кила, бише га 22 дана (од 28. јуна до 30. јула). Из ова четири топа избачено је на Скадар близу деветнаест стотина зрна. Најглавнији је јуриш извршен 18. јула, ноћу, у којем је пало мртвих Турака на седам хиљада, али се Скадар јуначки одбрани. С тога се Турци оставише опсаде и повукоше се ноћу између 8. и 9. августа, после опсаде од три месеца, ка Дриму, и ту узгред срушише ДАЊ, где је царина наплаћивана и за српске и за млетачке владе.
После четири године (маја 1478.) удари на Скадар главом султан Мохамед II, освојилац Цариграда, Србије, Босне итд. с војском од сто хиљада. Под Скадром би саливено једанаест џин-тоова, од којих је један бацао зрна од камена тешка 315, други – 315, а трећи —– 375 кила. 16. јуна предаде се, глађу приморана, Кроја, а у половини септембра паде Дриваст, али се Скадар, на који је од 22. јуна до 21. јула пало око 2.530 топовских метака, ипак одржа, иако су Турци у оба јуриша (22. и 27. јула.). у њега продрли били. Опсада потраја неколико месеци и сврши се миром, којим Турци добише (почетком 1479.) и Скадар. Његов јуначни бранилац Флорија Jомина с већим делом градске посаде отплови на лађама у Млетке, а Турци заузеше град, којим владају више од четири стотине година.
За време и прве и друге опсаде много је помагао Млечанима зетски господар Иван Црнојевић; с тога га Мохамед, завладавши Скадром, прогна из земље, и он се склони у Италију, одакле се, на глас да је Мохамед умро (3. маја 1481.), вратио у своју земљу (15. јуна 1481.) и наново њоме завладао.
Од када Скадар и његова област престадоше бити српски, од тога доба арбанашко племе поче да напредује на штету српскога, које је, за свог господства, далеко боље стајало, о чему и данас сведоче многи српски споменици, који до нас дотрајаше. Тако, на југозападној страни језера, у Крајини, испод планине Торобоша, стоје развалине храма св. Богородице– (,,Пречиста Крајинска“), где је био сахрањен српски кнез у Зети св. Владимир и жена му Косара. У томе храму дуго су столовали православни митрополити зетски. У св. Срђу на Бојани, два часа од Скадра, виде се развалине цркве, коју су, на темељу старије подигли краљица Јелена и њени синови краљеви Милутин и Драгутин пре 600 година. У овој цркви били су сахрањени српски краљеви: Михаило и његов син Бодин. У селу Плавници, на источној страни језера, развалине су цркве св. Јована, која се спомиње још за време св. Саве. На скадарском острву Врањини био је манастир који је основао први православни епископ зетски Иларион, ученик св. Саве, где је такође била, неко време, столица зетској митрополији.
На острву Бешци имају развалине старе српске цркве и једна мала црква св. Богородице, коју је подигла 1404. године, Јела, жена Ђурћа Страцимировића, а кћи кнеза Лазара. Она је, по предању, подигла и цркве св. Николи у селима Врању, близу Хумског Блата, и Гостиљу, близу Плавнице. На острву Кому има црква св. Богородице, у којој су гробови Љешa Црнојевића, војводе деспота Стевана, и госпође Маре, без сумње жене Љешеве. И у острвима Морачнику и Старчеву виде се развалине старих српских цркава. У селу Бериславцима, на источној страни језера, имађаху Балшићи своје дворове, а испод Скадра, на Дримцу, био је Немањића двор, у којем је Душан живео за живота очева, а и доцније се често бавио у њему он, његов син Урош и Ђураћ Балшић. Тај се двор још спомиње 1416. године.
Слика коју доносимо, представља Скадар какав је био године 1884. Данас броји око 25.000 становника, већином Арбанаса. Пре седам година у њему је било само 125 православних кућа, мухамеданаца има 15.000. остало су католици.
Извор: БРАТСТВО бр. 1, Београд, 1887.