Током акције тестирања за Српски ДНК дан добили смо још два шекуларска резултата:
Лекић, Јовањдан, Шекулар,
J1-Z1828>ZS3128.
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=4626.40
Грујић, Ђурђиц, Гораждевац, Пећ,
I2-PH908.
https://forum.poreklo.rs/index.php?topic=4626.msg122395;topicseen#msg122395За Лекића се нема шта посебно рећи. Они су део братства Радмужевића, што и овај генетски резултат потврђује.
Грујићи, наводно, спадају у Зоговиће, род који се доселио средином 18. века у тада запустеле Мезгале. Ови Зоговићи, по предању потичу са Цетиња од Старих Бајица, те су се, притиснути од Мартиновића, иселили из Старе Црне Горе, и после потуцања по Зети и Скендерији, коначно настанили у Горњем Полимљу. Једна верзија њиховог предања чак говори да су они огранак Мартиновића. Ту спадају Ђошовићи, Пејковићи и Микарићи, за које су генетски резултати показали да припадају хаплогрупи G2a.
Овај резултат указује да нису сви Мезгаљани били истог порекла, већ се ту стекло усељеника са више страна. Осим резултата Грујића и Микарића, имамо и мезгалске Портиће РН908.
Грујићи имају једну занимљиву приповест о Карађорђевом барјаку. Током Првог србског устанка, када је Карађорђева војска 1809. године запосела Сјеницу и Пештер, и приближила се Полимљу, главари из Полимља почели су одлазити у Карађорђев штаб на договоре о устанку. Први који је стигао Карађорђу на Пештер био је један од шекуларских главара,
Радота Лекић из Радмужевића, који је за тај чин од Карађорђа добио сердарство. За Лекићем је стигао и одред од око 400 бираних брђанских јунака, међу којима је био и један број Шекулараца. Овај одред је под Карађорђевом заставом учествовао у боју на Суводолу у којем је устаничка војска тешко поразила војску Нуман-паше Махмудбеговића, а Брђани су се истакли по храбрости.
Касније је један србијански одред, предвођен тројицом војвода (Анто Симеуновић, Раде Левајац и Хаџи-Продан Глигоријевић), дошао у Полимље и Брда, ради договора са народним првацима о заједничкој акцији. Војводе су тада истакнутим братствима поделили Карађорђеве барјаке.
Барјак је добио и један од шекуларских главара – Илија Грујић из Мезгала, који је предводио Шекуларце у оном брђанском одреду на Суводолу. Шекуларци су Карађорђев барјак тада истакли на планини Мокрој. Занимљива је судбина овог барјака: Грујићи су се због сукоба с Васојевићима иселили из Шекулара 1851. године у Гораждевац у Метохији. Део овог рода је 1878. године предигао за Топлицу, носећи собом и Карађорђев барјак. Међутим, у Србији им је тај барјак одмах одузет од стране окружног начелника, с обзиром да је у Србији на власти тада била династија Обреновића. Не зна се где и како је барјак завршио...
Дакле, ових дана добисмо два значајна резултата: један сердарски и један барјактарски.